Karađorđevići izbliza Fotografije otkrivaju intimu kraljevske porodice

[JASON]

За ово време општина бечка пожурила је, да пред новинарима изјави, да на њу не пада никаква одговорност, јер је део св. Марксовог гробља, на коме се налази гробница кнеза Александра, својина српске православне општине. Чувар Севера, који је открио оскрвњење, случајно је наишао онуда, јер то заправо и није био гробљански чувар, него баштован са другог једног гробља па је тога дана водио једног свога познаника до гробнице кнеза Александра, да му је покаже и т.д.  
Бечка штампа, која је у почетку писала, да је дело учињено из политичких мотива, сад је пронашла нови мотив - у сујеверном фанатизму. Јер, наводно, код сујеверних Срба распрострањено је веровање, да повратком детронираног кнеза у Србију земљи прети велика несрећа [sic], а кнез се не може вратити кући без главе.
У изјави за штампу, саветник Барон Горуп био је, међутим, сасвим јасан:
'Полиција тренутно узима сваки могући траг који може довести до починитеља. Истраживање је изузетно тешко, јер смо у потпуности зависни од трећих лица, која могу само изразити сумње о починитељу и његовом мотиву. Српски конзул  Симић  јуче  је поднео извјештај  Бироу за сигурност о особама, које ће се разматрати у полицијским истрагама. У почетку, разумљиво је, након откривања дела, све комбинације мотива су изгледале еквивалентне. Полицији је, за истраживање, питање о мотиву било од највеће важности. Данас за нас нема никакве сумње, да је дело чин политичког фанатика'.

[JASON]

Међу тим, 18. децембра нађена је на св. Марксовом гробљу друга лобања завијена у хартију од новина, скривена у неком жбуњу. На лобањи није било доње вилице. Према горњој вилици, судећи, лобања је припада старом човеку. После првога прегледа, а према изгледу костију,  веровало се, да ова лобања припада лешу кнеза Александра Карађорђевића. Даље је од важности била околност, да су се на лобањи налазила и оба горња кичмена прстена, којих на лешу није било. С обзиром на то што су боје горње и доње вилице потпуно биле једнаке и што су се обе горње кичмене кости са костуром потпуно слагале, није више било сумње у идентичност лобање кнеза Карађорђевића. Држало се, да је лобања замотана у хартије од новина, тек прошле ноћи бачена преко гробљанског зида у жбуње, јер је гробље, одмах после оскрвњења гробнице, било свуда врло пажљиво и тачно прегледано, па је сасвим искључено да лобања овако замотана није могла бити запажена при разгледању гробља.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
О наласку лобање кнеза Александра, бечки 'Illustrierte Kronen Zeitung' саопштио је још ове појединости:
'У недељу у подне нашао је позорник, који је патролирао и мотрио у близини кнежеве гробнице, лобању завијену у новине. Он је око 11 ½ часова спазио, где се у једном жбуну прекопута кнежеве гробнице, лепрша лист хартије. Кад је пришао тамо, нашао је у хартији завијену лобању. Хартија, у којој је лобања била завијена потицала је од 'Аустријских хемичарских новина' (Österreichischer Chemiker-Zeitung), број од 15. децембра (по новом календару). У истом жбуну и у јендеку поред гробљанског зида нађена су још два листа од бечких дневних новина. Сви ти листови су били суви, упркос снегу и киши те је закључено, да је лобања ту бачена врло кратко време пре но што је примећена.
Како по положају места, на коме је лобања нађена, тако према томе, што се није приметило, кад је лобања враћена, и ако се непрестано мотрило на гробницу, закључује се, да је лобања бачена с поља преко гробљанског зида, који је тако низак, да се подигнутом руком може премашити. Ово враћање лобање чини целу аферу још тајанственијом.'
Лист даље пише, да у погледу учиниоца полиција нема још никаквога трага. Били су се пренели гласови, да је у ономе жбуњу, у ком је нађена лобања, нађена и једна путничка карта, и да су у близини гробнице нађене и српске цигарете. Међутим, показало се, да су ти гласови неистинити. Исто тако показали су се безначајни многобројни поткази сумњивих, који су пре извршења дела виђени ту у близини.

[JASON]

Поред околности, које су идентичност нађене лобање на св. Марксовом гробљу са украденом кнежевом лобањом несумњиво утврдиле, доказано је још, да темењача нађене лобање, одвојена хоризонтално старим пресеком од несталог дела лобање, припада украденој лобњи, јер је приликом балсамовања кнежевог леша, темењача, да би се мозак могао извадити, била отсечена и скинута. Хартија од новина у којој је лобања нађена замотана, и ако је последњих дана падала киша, није била влажна, а како је предео у коме је се налази место био прекривен танким слојем снега, то је очигледно да је хартија бачена на место где је лобања нађена тек пошто је снег пао, дакле, тек ноћу између 18. и 19. децембра.

19. децембра пре подне састала се комисија на св. Марксовом гробљу да утврди идентичност лобање. У комисији су између осталих били: шеф полиције Штукарт, српски полицијски чиновник Лазаревић и судски лекар др. Хаберда. Четири ватрогасца изнели су сандук кнеза и кнегиње из гробнице.
Др. Хаберда сравнио је нађену лобању са осталим кнежевим костуром па је дошао до закључка да је лобања, нађена 18. децембра, лобања кнеза Карађорђевића. Сви чланови комисије стекли су то исто уверење. После тога, лобања је утврђена за костур, сандук залемљен и пренет у капелу св. Марксовог гробља, која је закључана и стављена под полицијски надзор.

[JASON]

У среду, 21. децембра после подне, православни свештеници свечано су опојали смртне остатке кнеза Александра и кнегиње Персиде. Оба ковчега била су постављена један поред другог, а на њима су положена по три венца са натписима. Опелу су присуствовали, српски посланик г. Симић са особљем посланства, секретар српског посланства у Риму Магазиновић, српски полицијски чиновник Лазаревић и многи чланови српске колоније у Бечу. Од стране породице Карађорђевића, помену је присуствовала нећака српског краља и унука кнеза Александра Ида Николајевић. При опелу чинодејствовали су: протопрезвитер у Опову др. Бошњаковић и парох српске православне цркве у Бечу протопрезвитер Мишић. После свршеног опела, које је трајало пола сата, ковчези су положени у лимене сандуке, залемљени, па су онда спуштени у дрвене сандуке.

На други дан Божића ковчези са смртним остацима кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде, пренети су из капеле са Марксовог гробља, на станицу државне железнице, где су смештени у вагон застрт црнином. Са Марксовог гробља, допратили су смртне остатке до железничке станице, први ађутант краља Петра, пуковник г. Јуришић и полицијски чиновник г. Лазаревић. У вече у 10 ½ часова воз је отпутовао за Београд. Тела Александра и Персиде пратили су: први краљев ађутант г. Павле Јуришић, од стране Железничке Дирекције г. Антоније Панић, шеф саобраћајног одељења, начелник округа београдског г. Мих. Церовић и један секретар српског посланства у Бечу.

Бечка је полиција после неког времена прекинула истрагу. Догађај, пак, причан је још по кад-што онима, којима није био познат, докле се није заборавио.



Написано на основу новинских текстова објављених у листoвима:
Политика, год. VIII, бројеви 2841-2852. и
Illustrierte Kronen Zeitung, год. XII, бр. 4308/9/10.

[JASON]

Петар Карађорђевић у Црној Гори од 1883 -1894. године
/наставак/

'Глас Црногораца', број 21. Година 1885.

Њихове Свјетлости Књаз Петар Карађорђевић и Књагиња Зорка Карађорђевић пошли су у уторник са Цетиња у Бар, гдје ће се у свом новом дворцу 'Тополица' задржавати.
У прошлу недјељу обављено је у цетињском манастиру крштење свјетле ћерке Књаза Петра и Књегиње Зорке Карађорђевић, а унуке Њиховијех Височанстава. Овај чин извршен је послије службе божије чинодјејством преосвештеног г. владике Митрофана. Кумовао је, у заступству Његовога Величанства Цара Руског, царско-руски министар-резидент на Цетињу г. Аргиропуло, а Њено Царско Височанство Велику Књагињу Единбуршку, као узвишену куму, заступала је Њена Свјетлост Књагињица Милица. Свечаном чину овом присуствовао је Његово Величанство Књаз са Његовом Свјетлошћу Књазом Нашљедником, свјетлим Књазом Мирком и осталим члановима високога Владајућег Дома. Свјетла Књегињица, која бујно напредује, добила је на крштењу име: Јелена. Послије крштења ишло се срећним родитељима на честитање. Њено Височанство Књагиња Милена дочекало је драгу унуку своју у кругу високе породице, кад су је с крштења донијели.

- Кимон Манулович Аргиропуло ( 1842 -1918.), Грк, руски дипломат, сенатор, тајни саветник.  Од 1884. до 1897. године био је на Цетињу у Књажевини Црној Гори руски дипломатски представник у својству министра резидента

- Марија од Единбурга (Кент, 29. октобар 1875 — Синаја, 18. јул 1938) је била краљица Румуније у периоду 1914—1927. као супруга краља Фердинанда.
Рођена је у Кенту као унука британске краљице Викторије. Њен отац је био принц Алфред, војвода од Единбурга (1844—1900), син краљице Викторије и    принца Алберта. Мајка је била велика кнегиња Марија Александровна (1853—1920), ћерка руског императора Александра II Николајевича и императорке Марије Александровне. Удала се 10. јануара 1893. за румунског принца Фердинанда, синовца владајућег краља Карола I, и постала је члан румунске краљевске породице. Фердинанд је наследио свог стрица на трону 10. октобра 1914. године па је Марија постала краљица супруга.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 36. Година 1885.
Цетиње, у суботу 14. Септембра.

Његово Височанство Господар и Књаз отпутовао је у четвртак по подне да прегледа путове у долини Зете и Бјелопавлића са Њ. В. Књазом Нашљедником Данилом и Књазом Петром Карађорђевићем и ц. руским послаником г. Аргипулом и с министрима г. г. Божом Петровићем и Станком Радоњићем.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Радоњић Станко Ивов (1842-1889). Завршио лицеј Луја Великог у Паризу, а затим војну академију Сен-Сир. Прво је  био ађутант књаза Николе, а од 1874. члан Сената. Налазио се на челу Канцеларије Сената за спољне послове. Тада је добио и војводско звање. Био је члан црногорске комисије која се бавила утврђивањем кривице за Подгорички покољ. Заступао је Црну Гору приликом потписивања уговора о ратном савезу са Србијом маја 1876. У време рата 1876-1878, био је начелник Врховне команде црногорске војске. Један је од криваца за пораз црногорске војске на Бишини (јула 1876.). Од јануара до априла 1877, током примирја између зараћених страна, учествовао је, за једно са војводом Божом Петровићем, у раду Цариградске конференције, на којој се преговарало о условима под којима би Црна Гора пристала на закључење мира. У време друге фазе црногорско-турског рата, био је представник Црне Горе у руском главном штабу. Заједно са војводом Божом Петровићем, био је у Берлину у време одржавања Конгреса. Након успостављања дипломатских односа између Црне Горе и Турске, именован је за првог црногорског посланика у Цариграду, а после неколико месеци преузео је дужност министра иностраних дела. На том положају остао је до смрти, 1. октобра 1889. 

[JASON]

'Глас Црногораца', број 36. Година 1885.
Цетиње, у Недјељу 19. Октобра.

Књаз Ђорђе Карађорђевић стигао је у прошли четвртак на Цетиње са својом нећаком, гђицом Идом Николајевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Док је кнез Петар боравио не Цетињу често су му долазили у посету браћа Ђорђе и Арсен, као и сестричина Персида - Ида Николајевић. Персида (1860-1945) је била ћерка Полексије (1833-1914), најстарије сестре кнеза/краља Петра и кнеза Арсена, и Косте Николајевића (1821-1877), историчара и министра. Ида се није удавала и посветила се неговању свог деде кнеза Александра Карађорђевића у Темишвару а доцније васпитању деце својих ујака, краља Петра и кнеза Арсена у Женеви. Иако им је била сестра од тетке, деца су је звала тетка Идом, јер је била много старија од њих.
Преминула је 30. јуна 1945. године у Тополи.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 43. Година 1885.
Цетиње, 2. Новембра.

Њихова Височанства Господар и Књаз и Књагиња Милена са Свијетлим Нашљедником пријестола, Књазом Данилом, Књазом Марком и свим члановима Свијетлог владалачког Дома као и Њ. Свијетлост Књаз Петар Карађорђевић и Књагиња Зорка, пошли су у прошли уторник (28. нов.) на Ријеку, гдје ће провести зимске мјесеце.
Бијели зимњи гост, особито мио маломе народу а богме и великом, посјетио нас је јутрос први пут, покривши нам поља и планине бијелим својим покривачем. Природа ће под њим слатко да отпочива до прољећа. Дај Боже, да је добро загрне, па да нас на прољеће, ако Бог да, обесели зеленилом и новим животом својим, а под јесен богатим родом и плодом!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Глас Црногораца', број 13. Година 1886.
Цетиње, 29. Марта.

Њих. Свјетлости Књаз Петар и Књагиња Зорка Карађорђевић доселише се у прошли петак, 28. о. м. са Ријеке, гдје су зиму провели, овдје на Цетиње.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 16. Година 1886.
Цетиње, 19. Априла. - Први дан Васкрса, око поноћи, придало се женско дијете у породици Њ. С. Књаза Петра Карађорђевића. Свијетла породиља Књагиња Зорка Карађорђевић, као и новорођена књагињица, налазе се у редовном стању и здрављу.
- Паробродом од петка стигли су у Котор, из Тријеста, Књажеви Ђорђе и Арсеније Карађорђевић и господин Александар Николајевић. Истог дана дошли су на Цетиње.

'Глас Црногораца', број 13. Година 1886.
Цетиње, 26. Априла. - У понедјељник (21 априла) навршила се годишњица блаженопокојноме Књазу Александру Карађорђевићу. У овдашњој свето-обитељској цркви, синови покојника: књажеви Петар, Ђорђија и Арсеније, синовац књ. Божидар и унук господин Александар Николајевић приредише парастос коме присуствоваху и чланови Височанствене породице.

'Глас Црногораца', број 18. Година 1886.
Цетиње, 3. Маја. - Његово Височанство, Господар и Књаз, изволио је у четвртак (1 маја), у 6 ½ часа у јутру кренути у Подгорицу, а одатле ће у Никшић, да види нове грађевине које и на једном и на другоме мјесту лијепо напредују. Исто са тако живо дограђује пут између Подгорице и Никшића. С Његовијем Височанством пошли су: Његова Свјетлост Књаз Петар Карађорђевић, војводе Петар Вуковић и Анто Даковић и ц. руски министар резидент г. К. М. Аргиропуло.

'Глас Црногораца', број 19. Година 1886.
Цетиње, 12. Маја. - Његово Височанство Господар и Књаз наш изволио се врнути из Никшића на Цетиње у петак 9. Маја, са Њ. Св. Књазом Петром Карађорђевићем, г. ц. р. министром резидентом К. М. Аргиропулом, с ађутантима г.г. С. Радоњићем и Марком Петровићем и осталом пратњом.
- Књажеви Ђорђе и Божидар Карађорђевић приспјели су прекјучер, у суботу, из Бара на Цетиње.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 21. Година 1886.
Цетиње, 27. Маја.

(Спомен побједе на Граховцу). Тек што је мркло вече у очи Спасова-дне, засијаше сви прозори цетињски, осим страних заступника, освјетљењем у част и славу велике побједе српске на Граховцу, која се спомиње сваке године на Спасов-дан. На исти дан славног спомена одслужен је у намастиру, послије свете литурђије, парастос у покој душе свијем погинулим јунацима на Граховцу. Тој свечаности извољели су присуствовати, као навијек, Њихова Височанства Књаз и Књагиња са свијем Члановима Свјетлога Двора, Њ. Свјетлости Књаз Петар Карађорђевић са Књагињом Зорком, Књаз Ђорђе Карађорђевић, ц. руски министар г. Аргиропуло, сви достојанственици и чиновници и многи народ.
По подне на 5 ура било је, по наредби и у назочност Његовог Височанства гађање у Нишан под Вртијељком, коме су били свједоци и г.г. ц. и кр. аустро-угарски министар-резидент Тодор пл. Милинковић и ц. руски министар-резидент К. М. Аргиропуло. Гађање је трајало до вечери. Том приликом се показао најбољи гађач Машан Цуца кога је Његово Височанство извољело зато обдарити скупоцјеним, златом извезеним одијелом.
Гађање се поновило сјутра дан, у петак, те је опет извољело присуствовати Његово Височанство с поменутом господом. И том је приликом извољело Његово Височанство обдарити најбољега гађача, Марка Белова Боковљанина из ријечке нахије, сличним одијелом као што је даривано јуче.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Славна победа у тродневној битци на Грахову, на Спасовдан 1858. године, знаменита је не само за Црну Гору него и за сав српски народ у оно доба. То је прва војничка битка једне од двеју обновљених српских држава 19 века помоћу своје регуларне војске противу туђинске, непријатељске регуларне војске. И Србија и Црна Гора, све до Грахова, водиле су мање више устаничке борбе, без плана и система. У битци код Грахова, појавила се први пут у новије доба српске историје државна војске једне српске државе спрам државне војске једне непријатељске државе. И та славна победа на Грахову коначно је одлучила судбину Црне Горе, која је од Грахова постала независна и призната држава. Ту државу, односно основе тој држави, створио је Кнез Данило.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Данило је рано умро, две године после Граховске битке. Био је жртва атентата. Говорило се и писало да је био жртва једне политике, која се није свиђала ни Русији ни Аустрији, али, од тога нема ни трунке истине. Убио га је из освете Тода или Тодор Кадић, Алексин, из Бована, у Бјелопавлићима.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 23. Година 1886.
Цетиње, 5. Јуна.

'Политичка Кореспонденција', а по њој и други њеки листови у Аустро-Угарској, доносе у потоње вријеме вијести и гласове о њеким агитаторским покушајима, који се тобож чине у Црној Гори и с којијема би у свези стојале претендентске намјере Књаза Петра Карађорђевића.
Наводи се ту, међу осталијем, и то, како је Књаз Петар у Никшићу 'инсценирао' читаве демонстрације у корист 'уједињења свијех Срба', како се те демонстрације чине у присуству Књаза Црногорског који није, као његов зет, неодговоран пред Јевропом, како се на Цетињу заузимају пословима који се не тичу Црне Горе, како се многи оглашени Херцеговци виђају у Књажевом конаку гдје су добро примљени и т. д., а из свега тога – закључује се – као да се чине припреме за њеке догађаје који се овдје (на Цетињу) очекују.
Није првина, да листови аустро-угарски политику Владе Црногорске доводе у свезу с намјерама претендентским које може бити да има Књаз Петар Карађорђевић. Но ти листови вазда заборављају, да је Влада Његовог Височанства Књаза у држању своме вазда руковођена само једним интересом, а то је интерес Црне Горе; и да јој тај животни интерес вазда налаже, да не одступа ни за длаку и никоме за љубав оне линије држања, коју јој прописује лојална пажња међународног реда и које држећи се она може бити сигурна за мирни, постојани и напредни развитак Црне Горе.
Ко је год беспристрасно пратио све мучне стадије кроз које је пролазила политика Црне Горе од Берлинског Конгреса до данас, тај ће, без сумње, радо издати свједоџбу влади Њ. В. Књаза, да се је вазда савјесно и поштено придржавала горенаведеног правца.
Они који су подлегли сумњи да ће се тај правац измјенити силом одношаја у који је наш Владајући Дом ступио са Књажевском кућом Карађорђевића, љуто су се преварили у томе. Узвишени Представник нашег Владајућег Дома сувише је Црногорац, да би допустио, да политика владе Његове пође правцем, који не би одговарао животном интересу Црне Горе, и према том врховном начелу Његовога држања сви други обзири, ма како били замамљиви, па и фамилијарни, губе се и ишчезавају.
Влада Њ. В. Књаза води политику Црне Горе у том правцу, и она нема никаква посла ни свезе са претендентским намјерама Књаза Петра Карађорђевића, који опет може, разумије се, без икаквог додира са политиком Црне Горе, водити своју претендентску политику за свој рачун, и на свој лични ризик.
Но они који налазе да имају разлога бојати се претендентских смјерова Књаза Петра Карађорђевића могу бити више но икад умирени у томе од онога доба од како је Књаз Петар ступио у породичне одношаје са високим Владајућим Домом ове Књажевине, јер ево су минуле већ четири године дана, како Књаз Петар, при свим узнемирујућим гласовима, који се о њему проносе по јевропској, нарочито аустро-угарској штампи, у најдубљем миру и тишини живи у Црној Гори. А врло је ласно, при иоле доброј вољи, разумјети и уважити она снажна побуђења која Књазу Петру категорично прописују такво држање и која као тешко олово висе на његовом претендентским намјерама, ако их имаде.
Него ако би се Књазу Петру ипак прохтјело да са својим вишереченим смјеровима дјелотворно на сриједу ступи, он би то, као што већ рекосмо, могао чинити само за свој рачун и на свој ризик. У том случају држање Црне Горе било би јасно обиљежено и чисто прописано њеним државним интересом, а тај би захтијевао, да она буде мирни посматрач свијех таковијех покушаја са топлом жељом у срцу: да испадну на срећу Србије.
Јер у одношајима својима према Србији Црна Гора, влада њена и народ, вазда су били руковођени и вазда ће се руководити само овим јединим интересом: за све што се у Србији чини и догађа испада вазда на срећу Србије.
Србија може имати добријех пријатеља и на страни. То допуштамо. Но никако допустити не можемо, да јој ико може бити искренији пријатељ од рођене браће њене у Црној Гори. Овдје, у Црној Гори, свак јој је пријатељ без разлике: почињући од Владаоца па до пошљедњег Црногорца. На страни јој могу пријатељевати ради својих интереса и рачуна; у Црној Гори су јој сви пријатељи само зарад њених интереса и њене среће. На страни јој могу пријатељевати, док имају шта да очекују за себе од онога што се у Србији збива и догађа; у Црној Гори су јој пријатељи у срећи и несрећи њеној и не очекују ништа друго од ње него да се могу братски радовати свеколиком напретку њеном. Црна Гора није позвана да мијења владе и Господаре у Србији. Но и кад би имала каквога год интереса у томе, она не би имала потребе да се у то мијеша, јер је тврдо увјерена, да ће народ у Србији вазда најбоље знати и умјети одабрати себи оне владе и владаре, који су њему по вољи. Свака влада и свака династија, која је народу у Србији угодна, и Црној Гори је по вољи. У том питању за Црну Гору искључиво је мјеродавна народна воља Србије.
Према овдје изложеним начелима, којима се руководи Црна Гора у одношајима њеним према Србији, лако је докучити и просудити, какво би држање заузела Књажевска Влада, ако би у Србији случајно наступиле оглашене по новинама мјене, које би стајале у свези с промјеном владе или династије.
Књажевска влада, полазећи са тога гледишта, да је народ у Србији једини властан рјешавати о том питању по свом најбољем нахођењу, не би могла допустити да се у том погледу ма какав покушај учини из Црне Горе, али би се сагласила са сваком мјеном која би испала по вољи народа у Србији, па звала се како му драго династија, која би на тај начин дошла на владу у Србији.
Мислимо да је овијем јасно освијетљено гледиште, које Влада Књажевска заузима у питањима без невоље потакнути у аустро-угарском новинарству.
Према томе ласно је оцијенити колико вриједе и сва она сумњичења, која се по том новинарству злонамјерно износе против Владе Црногорске, и ми не бисмо имали, послије овога, потребе да се упуштамо у побијања онијех ситнијех појединости, које се ту наводе као симптоматични знакови неке агитаторске политике, која се тобож води на Цетињу.
Но не можемо ипак пропустити, а да се овом приликом не дотакнемо онога тешког окривљења, које се у том састоји, што се њеки 'оглашени' Херцеговци виђају у Књажевом конаку и што су ту радо примљени.
Ми не знамо нити имамо права да разбирамо ко улази и излази из Књажева конака. Сваки је у својој кући господар па и Књаз у својој, и може примати кога му је драго, а светиња домаћега прага забрањује свакоме другом да о том разбира и бригу води. Ми не знамо, али не поричемо да је могуће да Књаз прима у своју кућу и њеке Херцеговце – 'оглашене' или 'неоглашене', како хоћете. Ми у томе не видимо никакве опасности за Јевропу, но видимо само то, да се Господар служи неоспоривим правом Домаћина своје куће, да су врата од Његове куће вазда отворена свакоме поштеном и добромислећем Србину и да је у његовом дому добро примљен сваки онај, који преко прага његова прелази с чистим срцем и поштеном душом.
Примјетили смо, даље, више пута, па тако и овом приликом, да се у вишенаведеној штампи дјела појединих Црногораца, почињена од њих у Црној Гори или на страни, вазда Књажевској Влади у гријех приписују. То је погрјешно и тијем се чини велика неправда црногорској влади. Јер допустиће нам се, да се и у Црној Гори може наћи људи, као што се и у осталом свјету находе, који преступају преко граница у којима се једна влада држи, те за свој рачун и на своју одговорност предузимљу извјесна дјела, која не стоје у складу са законима земаљским и обвезама међународним на које је дужна влада пазити.
Но као што је у цијелом свијету обичај да се за такова дјела не узима на одговорност ни једна влада, ваљда је право да се, у подобном случају, ни према црногорској влади друкчије не поступа.
Или, зар постоје за ову њека изузетна међународна правила?

[JASON]

'Глас Црногораца', број 26. Година 1886.
Цетиње, 30. Јуна.

(Петровдан) прослављен је и ове године у нашој скровитој пријестоници уобичајеним свечаним начином. У очи дана бјеше Цетиње освијетљено и накићено заставама. По множини и разноликости народа што се кретао по улицама могло се одмах спазити да ту не шећу само Цетињани. На сам дан одслужио је службу Божију Њег. Високопреосвештенство г. митрополит Митрофан. У цркви је било Њено Височанство Књагиња Милена, Њ. Свјетлост  Књаз Нашљедник Данило, Њихове Свјетлости Књаз Петар Карађорђевић и Књагиња Зорка, преставници страних Дворова у стајаћем руху и остала господа. Народ који немога стати у цркву, бјеше прекрилио сву околину. Кад се сврши служба Божја те Њено Височанство с осталом свјетлом господом кренуло из цркве, пуцали су топови.
После свете литурђије примали су честитке Књаз Петар и Књагиња Зорка, на имен-дан Књаза Петра. Прво су примили поздрав свога Свијетлог брата и шуре, Књаза Нашљедника, а онда им се поклонише сва остала многа господа.
Ваздан је Цетиње и Цетињско поље показивало више живота но у обичне дане; а путем у Бајице и на Прилин шетао се весело народ што се бјеше слегао овамо од свијех крајева наше домовине, а доста га бјеше и од питомог Приморја бокешког.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Глас Црногораца', број 27. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 8. Јула.

(Из новина.) Наш ондашњи чланак о Србији и смјеровима Књаза Петра Карађорђевића на пријесто Србије изазвао је највећу грају баш међу онима, којих би се то, по природи ствари, требало понајмање да тиче, међу њемачкијем и маџарскијем новинама у Аустро-Угарској. Разумије се да се и том приликом највише одликује грдњом на Црну Гору познати укротитељ 'Пестер Лојд'. Његове навале и погрде на Црну Гору одбија руски лист 'Новое Время' овим чланком:
'Познати чланак 'Гласа Црногорца' о смјеровима (претенсијама) књаза Петра на српски пријесто произвео је, судећи по одазивима полуслужбенох новина, неко незадовољство у бечкијем и пештанскијем управним круговима. Ми смо већ донијели садржај примједбе бечке 'Пресе' у тој ствари, а синоћ наш бечки дописник брзољавља мнијење 'Пестер Лојда', 'да Аустро-Угарска не може трпјети и неће допуштити покушаје на какву му драго промјену садашњег државног поретка у Србији'. Но још раније, наиме у четвртак прошле недјеље (тј. 1. јула по новим), појавио се у истом том полуслужбеном листу угарске владе повећи чланак, управљен против Црне горе. Познато је, да је у листу 'Глас Црногораца' одлучно изјављено, ако би књаз Петар Карађорђевић наумио привести дјелу своме смјерове на српски пријесто, Црна Гора би се придржавала строге неутралности и пустила би да Књаз Петар ради на свој ризик и своју одговорност. Такова потпуно лојална изјава вјере (profession de foi)  црногорске владе врло је неповољна 'Пестер Лојду'. Тај лист налази, да није довољно држати се неутралности, и да је држава проникнута свијешћу својих међународних обавеза, дужна сметати и потирати сваку припрему те се удешава на њеном земљишту у смјеру да поремети поредак државни у сусједној земљи. Даље 'Пестер Лојд' напада на Црну Гору за то, што она, као што се говори, чује себе до крајности стијешњена у својим дадашњим међама. 'Од које би ли државе', говори лист г. Тисе, 'Црна Гора наумила потражити за себе додатака земљишта? Зар од Турске, која и сама стоји под заштитом јевропског међународног права, као и то немирно и кадкад грабљиво горско племе? Или од Србије или од Босне?' За тим 'Пест. Лојд' одлучно изјављује да црногорска књажевина не може рачунати ни на какве земљишне додатке и, на разлог те се наводи у корист смјерних жеља Црне Горе, да мало раширење земљишта чини за њу питање живота, тај лист гордо наводи познати одговор Талејранов отпуштеном чиновнику. Тај чиновник, молећи министра да га не тјера из службе, узвикнуо је: 'Mais il faut done que je vive!' (Ma ваља ипак да живим!) - 'Je n'en vios pas la nécessité! одговара Талејран.
Поштени угарски лист при том очевидно не пушта из вида, да ако Аустро-Угарска 'не види потребе даљем опстанку Црне Горе', и још би била врло рада, кад би сви Црногорци глађу помрли, да имају друге државе, које не могу то никад допустити. Па Црна Гора није незаштићени чиновник, она ће умјети, ако Бог да, не само живјети за себе, но и задати својој велможној сусједки не мале бриге. Још сувише, Аустро-Угарска не значи у Јевропи оно што је значио Наполеон I, те да би могла једним потезом пера прекратити живот друге државе. Осим тога је 'Пестер Лојд', чини нам се, сасвим заборавио, да су се ти исти разлози, који у примјени на Црну Гору узбуђују његов гњев, узносили на видик у Бечу и Пешти, кад се ствар тицала присаједињења Босне и Херцеговине. Тада су аустријски и угарски политичари говорили, да су те турске област безусловно потребне као Hinterland (залеђе) за материјални напредак и обрану Далмације. У сваком случају Црна Гора има право искати, да добије бар цијело земљиште што јој је досуђено берлинским уговором. Међу тим, тога не може књажевина никако да добије, и ако она 'стоји под охраном јевропског међународног права'. Турско становништво Мокре Планине противи се већ више година, да села и поља те по сили берлинског уговора припадају Црној Гори, дођу у црногорску границу, и Порта ништа не чини против такијех јавних повреда уговора. Тек ондан се повјереник послова у Цариграду, г. Бакић, обратио на просвијећену пажњу Саид-паше на ту ствар, који је, као свагда, одговорио, да ће се постарати 'освијестити' турско становништво…'


Домаће вијести. Цетиње, 7. Јула.
(Из цетињске Основне женске школе)
Као што је у прошлом броју Гласа јављено, налазио се у сали женске основне школе изложени цио ручни рад поменуте школе; зато не ћемо пропуштати, а да не речемо штогод о истоме.
Држим да је свак остао зачуђен који је тај рад малених али врло вриједних ученица, видио; а како се неби човјек дивио, кад погледа ђевојчице од 6-9 година па њихов рад. Јер ту бијаше извезених: села, пастира, лавор вијенаца, животиња и разних цвијетова и гранчица; а сувише прекрасних кошуља, чарапа, јакета и т.д. Тај изврсни рад малих ђевојчица жељаше виђети и велики и мали; те стога долажаху многе госпође а између многих посматрача који овај рад гледаше, срећна би ова школа посјету примити од Њ. Св. Књагиње Зорке Карађорђевић и младих Књагињица. Но било је и још мушких високих лица. Овом приликом Књагиње су даровале новчано неке најваљаније ученице, а свијема за лијепи рад дате су медаљице. За ову вредноћу ученица има се захвалити трудољобивој и вриједној учитељици Јелени Вицковића.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 27. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 8. Јула.

(Из Двора). - Његово Височанство Господар и Књаз пошао је са Њњ. Сс. Књазом Нашљедником и Књазом Петром Карађорђевићем и г. министром Станком Радоњићем прошле недјеље у понедјељник на Ловћен, гдје је изволио провести четири дана и врнути се у петак у јутро на Цетиње.

(Крштење). - Јучер, у недјељу (27. јула) послије службе божје, крстила се у цркви цетињског намастира друга кћи Њих. Свјетлости Књаза Петра и Књагиње Зорке Карађорђевић. Свету тајну извршио је високопреосвештени г. митрополит Митрофан с придворним свештенством. Кум бјеше Његово Императорско Височанство Велики Књаз Николај, престављен царско руским министром на цетињском Двору, г. К. М. Аргиропулом, а кума бјеше Њено Императорско Височанство Велика Кнегиња Евгенија Максимилијанова Олденбуршка, престављена г.ђицом Ј. А. Лопухином, управитељком овдашњег Маријинског дјевојачког завода. Дијете је на крштењу добило име МИЛЕНА. Послије крштења пошло се Свијетлијем Родитељима, гдје су извољела доћи и Њихова Височанства Господар и Књаз и Књагиња Милена те подијелити са Родитељима честитке на крштењу свога другог унучета. Примивши поклоне и честитке пошла су Њихова Височанства у Свој Двор, а остало отмјено друштво остане на обједу у Свијетлих Родитеља новокрштене Књагињице.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 33. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 19. Августа.

- Његово Височанство Господар и Књаз са Њњ. Сс. Књазом Нашљедником и Књазом Петром Карађорђевићем, г. Станком Радоњићем, г. ц. р. министром Аргиропулом и осталом пратњом, изволио је из Бара приспјети на Цетиње у прошли четвртак вече, у најповољнијем стању.
- В. Пеко Павловић дошао је у петак (15. авг.) вече на Цетиње.