PALUBA
March 29, 2024, 12:15:31 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 [4] 5 6 7 8 9   Go Down
  Print  
Author Topic: Karađorđevići izbliza Fotografije otkrivaju intimu kraljevske porodice  (Read 39119 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #45 on: December 19, 2017, 10:42:45 am »

Kарађорђев гроб

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У свом 134 броју од 15. новембра 1886, донео је новосадски 'Браник' један листак с горњим насловом. Писац почиње своју причу од почетка владе Књаза Александра Карађорђевића. О владању Књаза Александра пише:
'Он је сам проучавао народ, старао се да сазна његове невоље, да види његове добре и рђаве стране, па да после, што је добро, потпомогне, а што је рђаво да спречи. - -
Желео је да учини добра своме народу, али је имао непоштене доглавнике, који су радили за своје одржање, и тако је његова жеља остала само жеља'.
После тог увода писац овако наставља:
'У то баш доба се по Србији беху образовала друштва, која ће купити прилоге за подизање споменика неумрлом Карађорђу. Књаз је питан за дозволу, и умољен, да преко власти сазна оно место, где је пок. Карађорђе убијен по жељи књаза Милоша, те да се ту подигне споменик, како би уједно био споменик величине, јунаштва и поштења, и спомен издаје, лукавства и мучког убиства.
Књаз се дуго мучио са одобрењем, да се тај спомен подигне. Он је био толико великодушан, да је заборављао на крв свога оца. Он се сећаше, да га је књагиња Љубица волела више но сина, а он је љубио књаза Михаила више но брата. И то дозвољење није ни дао; истина новац је скупљен, али споменик се не подиже. Али утолико га је више гонила савест, да нађе место, где је проливена крв његовог оца, да га као син огради, и да му пали кандило, то знамење жртвеника за покој небесни.
Распитивао је власти, распитивао је старије људе из села околине, али му нико не знаде рећи. Сви су знали околину, али ни један оно место, где је баш била колиба, у којој је спавао Кара Ђорђе оне ноћи, кад је убијен. На послетку он се обрати на Миту Љотића, трговца из Смедерева, и начелника тога округа (Антоније Мајсторовић – прим. Ј.), да они о томе разаберу. Први као лични пријатељ, а други као чиновник, чинили су све, што су могли, али им не испаде за руком. Још једини покушај имали су учинити на сабору, који се о св. Аранђелу купи, у радовањској шуми, где је над Кара Ђорђем извршено убиство. Ваљда ће бити стари људи, који ће то знати.
Још у очи св. Аранђела почео је врвити свет ка томе месту. Сабори су место, где се скупља сеоски свет, да се види познаник с познаником, пријатељ с пријатељем; да старији измењају мисли о општинским и земаљским пословима, а младеж да се провесели и упозна. На саборима се гледају момци и девојке – они су посредници љубави и бракова. Они преносе обичаје и ношњу једнога краја у други, али они и крепе и уздижу понос народни, јер ту су гуслари, који песмама својим причају прошлост српског народа, из које се црпе и снага за будућност.
Освануо је и св. Аранђел; неколико хиљада људи обојега пола беше се слегло около дебелог храста, испод кога извире бистра водица, за коју народ држи, да је лековита од очију. На сваком трећем кораку гореле су ватре, а покрај њих су се окретали на ражњу дебели јагањци. По неколико породица поређало се једна до друге, и ту, у пријатељском разговору, ручају.
Под самим храстом постављен је дугачки сто; за столом су засели старији људи и кметови, а у прочељу стола седе окружни старешина и трговац Љотић. Сви су знали, за што је окружни старешина ту, али ни један се није поуздао у своје памћење, за које се књаз тако занимао. Кад је свршен ручак, старешина објави жељу књажеву, и замоли свакога, ко зна, да каже место смрти Карађорђеве. Сви су ћутали, нико не рече ни речи. Старешина већ беше изгубио сваку наду, кад кмет села Г…. рече, да у селу Радовању још живи Драгић Војкић, који већ 20 година лежи у постељи; у његовој је колиби извршено убиство; и ако он не зна, неће нико ни знати.
Отишло су њему, питали га о томе, а он је тражио, да га однесу на сабор. Кроз по сата већ су приспела кола, у којима је он лежао. Чим су га подигли из кола, он показа руком на један суви храст и рече: 'тамо ме носите, тамо ћу вам казати све'. Кад су га наслонили на храст, он се прекрсти, пољуби храст, сузе му грунуше из очију, па поче:
'Има већ двадесет и неколико година од тада; ја бијах имућан човек; мој се глас чуо у селу и нахији. Ово место, где сте се сада скупили, беше моја својина; баш овде, где стојим, била је мала колиба од тесаног дрвета. Кад је пок. Карађорђе прешао у Србију, Вујица га је одмах довео мени. Ноћио је неколике ноћи код мене, а онда оде некуд с Вујицом. Прође неколико дана, од како он оде, и ја мишљах неће више ни доћи, кад једне вечери ето њега с Вујицом, својим слугом Наумом Канаром, а за њима и Никола Новаковић, слуга Вујичин.
Ја се баш спремах да легнем са мојим синчићем, али кад ови дођоше, ја им уступих колибу, дете посла кући, а ја одох по даље у уљаник, и тамо прострех млада сена, па легох да спавам.
Карађорђе је остао с Вујицом и Наумом у колиби, а Николу сам видео, да је стајао позади колибе. На брзо некако ја сам заспао. Спавао сам дуго и тврдим сном, и тек на пуцањ пушке пробудим се из сна. Потрчао сам колиби, да видим, шта је, а видех, да и Никола трчи к мени; држаше пиштољ у руку, а тело му дрхташе. Кад се сусретосмо, он ми рече да ћутим, јер ће ме иначе премлатити као мачку. За мало час па и Вујица излети као манит из колибе, преко рамена беше пребацио неке бисаге, и одјури право наниже према Паланци. Кад уђох у колибу, мене обузе нека несвестица, ноге ми задрхташе; ја затворих очи, да не гледам, и опет видех, где лежи обезглављено тело Карађорђево, а крв још тече из жила, које изгледаху страшне и све више и више штуцаху у трупину, а секира још не беше извађена из прсију.
Беше већ зора, месечина беше ко дан. Никола ме натера, те са још једним момком ископасмо рупу овде испод овог сувог раста. И он се осушио, и њега је ваљда Бог покварио. Кад беше гроб готов, позва ме Никола, да сиђемо у поток, ту одма испод овог брда. Ишао сам за њим, слушах га без речи, а и како не бих, убио би ме пас. Доле наиђох на други ужас. Сирома Наум, и њега су убили, и он беше без главе. Изнесосмо га овде на брдо. Тада Никола свуче све хаљине и са Карађорђа и Наума, па прво положисмо у гроб Наума, а за тим Карађорђа. Кад смо све свршили, Никола узе обе главе и ствари, што је поскидао с мртвих тела, па оде и он за Вујицом у Паланку.
Ето, тако је свршио живот велики мученик за српску слободу. Али Бог је праведан судија, он ником не остаје дужан. Сви учесници овога дела зло су прошли. Вујица је свршио к'о нико. Књаз Милош је у изгнанству; њему се сада свети људска рука, али доћи ће час, кад ће и пред Господом одговарати.
А како је Никола прошао, тај бездушник, што баш изврши ово грозно убиство!? Онако, како је заслужио, цркао је у мукама као псето! Чизме, што је скинуо с ногу Карађорђевих, видео сам на ногама његовог брата. Али праведна крв није дала да их поцепа – умро је и он. Тада су продате на добош, и купио их је мој комшија. За годину дана раскућио је кућу. И коме год су те чизме дошле у кућу, зло је прошао. На послетку су их бацили; нико их није смео дотаћи; трунуле су дуго доле око сеоског потока; сви су обилазили око њих, а нико није знао чије су – за што доносе пропаст кући, где се унесу.
Ја сам знао, али нисам смео ништа рећи; знао сам, шта би ме снашло.
А шта би са мном!? Четири године после смрти Карађорђеве, био сам здрав, али нисам имао сна. Она страшна ноћ била ми је непрестано пред очима. И сада ми је још пред очима обезглављено тело Карађорђево, и сада још гледам одсечену главу, па оно намрштено лице и отворене очи. Али у петој години ја почех побољевати. Осећао сам неку кривицу на својој души; покушавао сам сто пута, да идем духовницима, да се исповедам, да би ми лакнуло, али ствар је тугаљива, и ја сам ћутао. Из дана у дан бивало ми је све горе и горе, док не падох у постељу, са које се ево до сада не дигох. Досадио сам и себи и другима, али се надах, да ћу доживети дан, кад ћу овај терет скинути с душе. И ево дође; ја вам казах, шта сам радио, и молим вас опростите ми, ако сам грешан, опростите, да бих могао мирно умрети и опростити своје укућане од терета.!'
Из хиљаду грла заори се глас: 'нек ти је просто, ниси крив ни био!'
Кад су га довезли до куће, он је већ био мртав.
Књаз Александар је наредио, да се огради оно место, што је показао болесни Драгић. – Дуго, још дуго светлуцало је је ту даноноћно мало кандило, за покој душе Карађорђеве, док нису Србију узбуркали нови догађаји, који однеше и књаза Александра, а доведоше Милоша. Али народ и сад не прави разлике, он и сада о св. Аранђелу долази на сабор у радовањску шуму, и сада, истина шапутом, вели: 'овде је угашен живот српског новог Обилића, по жељи рођеног кума, и то на мучки и подли начин!'


* Карађорђе Петровић.jpg (77.59 KB, 400x600 - viewed 60 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #46 on: December 22, 2017, 10:03:10 am »

Петар Карађорђевић у Црној Гори од 1883 -1894. године
/наставак/

'Глас Црногораца', број 35. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 2. Септембра.

(Царев дан). – У суботу (30. авг.) прослављен је на Цетињу дан Александра Невског, као имен-дан Њ. Имп. Величанства Цара Александра III. У очи тог дана, у петак увече, скупило се пјевачко друштво цетињско и пошло пред ц. руско посланство, а с пјевачима и повећи број грађана. Ту су отпјевали прво руски народни 'гимн' 'Боже Царја храни!', за тим 'Хеј Словени'; у то сиђе ц. руски министар г. К. М. Аргиропуло и захвали се срдачно пјевачима на лијепој вољи. На ријечи г. министра сви пјевачи кликнуше: Живио! и Хура! – отпјеваше још једном 'Хеј Словени', па, отпјевавши црногорску народну химну 'Онам' онамо', – кренуше.
На сам дан свечаности служио је Преосвештени митрополит Г. М. Бан у цркви цетињског манастира службу божју. Послије литурђије испоручио је први ађутант г. Блажо Петровић Г-у Аргиропулу честитку Њиховијех Височанства. Његова Свијетлост Књаз Нашљедник учинио је то лично, исто тако и Књаз Петар Карађорђевић, а у име књ. црногорске влaде Војв. Станко Радоњић.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #47 on: December 23, 2017, 01:30:33 pm »

'Глас Црногораца', број 35. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 2. Септембра.

( Јоксим Кнежевић) Шарански војвода и бивши капетан Јоксим Кнежевић, умрије у четвртак (28. авг.) око 2 часа иза подне, послије четворомјесечног боловања овдје на Цетињу, у 60-ој години својој.
У петак, око једанаест часова пред подне, био је свечани спровод. Пред кућом, у којој је покојник умрьо, чекала је чета војника, која је за спровод одређена била. Кад се мртвачки сандук из куће изнио, војници су на команду свога офицера учинили прописану почаст; за тим се пошло к цркви овим редом: Најпре су ишли војници с офицером, иза њих ђаци с пјевцима за овијема свештенство пред мртвачким сандуком, којега су четири Књажева перјаника носила, а за сандуком Његова Свјетлост Књаз-Нашљедник, Њ. С. Књаз Петар Карађорђевић, уз пратњу свега вишег и нижег чиновништва и многобројног народа. Кад се дошло код цркве, војници су се пред истом зауставили, те кад је са прописаним почастима сандук мимо њих у цркву понесен био, отпочело се опијело. При свршетку опијела, на знак пошљедњег цјелованија Њ. С. Књаз-Нашљедник први је покојника цјеливао, затим Њ. С. Књаз Петар Карађорђевић и онда редом цио народ…

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Глас Црногораца', број 44. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 4. Новембра.

- Његово Височанство Господар и Књаз врнуо се у прошли уторник са подгоричке славе у Своју пријестоницу. Са Господарем су дошли: Њ. Свијетлости Књажеви Петар и Арсеније Карађорђевићи, пресједник министарства, министар унутрашњих дјела Г. Божо Петровић. Г. Војвода Петар Ст. Вукотић, Војвода Симо Поповић, управитељ министарства просвјете Г. Јован Павловић, и ађутант Њ. Височанства Славо Ђурковић. Од преставника великијех држава приспјели су: Министар-резидент Аустро-Угарске Тодор вар. Милинковић; министар-резидент Русије Г. К. М. Аргиропуло са секретаром Г. П. Д. Вурцелом; отправник послова В. Британије Г. В. Беринг и војни пристав царско-отоманскога посланства.


* Град Подгорица.jpg (225.63 KB, 792x520 - viewed 58 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #48 on: December 24, 2017, 11:15:37 am »

'Глас Црногораца', број 46. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 18. Новембра.

- Њихова Височанства Господар и Књаз и Књагиња Милена кренули су у сриједу, 12. Новембра, са цијелом свијетлом Породицом, на Ријеку, гдје ће Њихова Величанства провести зиму. – Сви виши и нижи чиновници и многи грађани цетињски искупили се бјеху пред Двор, да цјеливају руку своме Господару и својој Књагињи и да им пожеле да сретно пођу и да се у лијепом здрављу врну у пријестолницу. Преставници великијех држава на Свијетломе Двору били су прије подне на поклоњењу.
- Књаз Петар Карађорђевић и Књагиња Зорка пошли су јучер, у недјељу (17. нов.), на Ријеку, у походе Њиховијем Височанствима.
- Књаз Арсеније Карађорђевић и Г. Аца Николајевић кренули су у прошли уторник у Градац (Грац), гдје ће Г. Аца остати у своје мајке (Полексије), сестре Књажева Карађорђевића, а Књаз Арсеније креће даље за Русију, гдје ће ступити у царску војску, пошто је добио отпуст из војске француске, с којом јесенас бјеше учествовао у бојевима у Тонкину.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Епски јунак - Кнез Арсеније Карађорђевић.


* Kнез Арсен.jpg (116.41 KB, 400x600 - viewed 67 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #49 on: December 26, 2017, 08:34:32 am »

'Глас Црногораца', број 47. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 25. Новембра.

(Нове књиге) Уредништво је примило на приказ:
Г о д и ш њ а к, са библиотеком за народ – Велики српски народни илустровани календар за просту годину 1887. Година 36. – Уређује А. Сандић. Издање браће М. Поповића, у Новом Саду. Цијена 50 новчића. –

Календар је украшен  са двадесет и двије лијепе слике, од којих њеке први пут налазимо у 'Годишњаку', који је себи давно стекао лијеп глас. Међу сликама налазимо и Њих. Свјетлости Књаза Петра Карађорђевића и Књагињу Зорку. Уза слике читамо ове ријечи:
'Књажевић Петар Карађорђевић и супруга му, књагињица Зорка, родом Петровић-Његуша – јесу и он и она првијенчад својих Родитеља – прво им радовање и обрадовање. Унук великог в о ђ а, славног Кара-Ђорђа, мио зет сад свијетлом Господару црногорском, може данас сјутра бити њему десна рука, док соколић му књажевић Данило не дорасте до коњица и до бојног копља и не удри у крила сокоља, те пође стопама витешког оца свог. Књагињицу Зорку кажу Српкињу и срцем и душом; њу нам красе, веле, свеколике дивне врлине одива црногорских…'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]




* одива.jpg (84.72 KB, 400x600 - viewed 58 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #50 on: December 26, 2017, 08:54:51 am »

'Глас Црногораца', број 48. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 2. Децембра.

- Крсно име књажевског дома Карађорђевог прослављен је ове године, на дан св. Климентија, уторник 25. Новембра, у дому Њег. Свјетлости Књаза Петра Карађорђевића. Послије деветога часа приспјело је с Ријеке Његово Височанство Господар и Књаз, Књагиња Милица и Стане, са пратњом и службеном четом војске. Пошто су Свијетли Гости поздравили Свечаре, пошли су сви у цркву, гдје је Њег. Високопреосвештенство Г. Митрополит Митофан са својим свештенством одслужио службу божју. Послије литурђије примали су Свечари: Њихове Свјетлости Књажеви Петар и Ђорђе и Књагиња Зорка опште честитке.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #51 on: December 27, 2017, 11:43:27 am »

'Глас Црногораца', број 49. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 9. Децембра.

- Никољ-дан, као имен-дан Његовог Височанства Господара и Књаза нашег, прослављен је у свој Црној Гори по обичају и по љубави народа црногорског према свом Витешком Владаоцу. Разумије се да је највећа прослава била око саме Узвишене Особе Владаочеве, на Ријеци Црнојевића. Још у очи дана скупило се доста народа на Ријеци, и који не дођоше ту вечер, стигоше на Никољ-дан у јутро.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У очи службе божје пођоше сва искупљена господа у Свјетли Двор да честитају своме Господару и да му цјеливају руку. Послије тога пође Господар са Свијетлим Нашљедником, Књазом Петром Карађорђевићем и свом осталом господом у цркву на Обод. Свету литурђију служио је Високопреосвештени Г. Митрополит Митофан. По изласку из цркве цјеливао је Нашљедник Свог Родитеља у руку, а Господар Свога Сина у лице; тада је Господар примио честитке царско-руског министра Г. К. М. Аргиропула и секретата В. П. Д. Вурцела. Отолен крену Господар са свом господом у кућу сердара Сава Јовићевића, који је славио своје крсно име. Поздравив се с домаћином и посједив мало, врну се Његово Височанство са свом пратњом у Двор. Како при излазу из Двора тако и при повратку у двор чинила је службена чета војника прописане почасти. Лијепо је видјети како се наши војници добро држе и како се лако и поуздано крећу. При том одјекују весело звуци војничке трубе са свијех страна од стијена ријечког котла, утркујући се с валима воде Ријеке према Скадарском Блату и Бојани. – По повратку из цркве примило је Његово Височанство честитке преставника великијех држава: Џевад-паше, Г. пуковника Тодора вар. Милинковића и Г. В. Беринга.
Како на подне тако и на вече почашћена су многа господа позивом у Двор.






* Књаз Никола.jpg (120.63 KB, 400x600 - viewed 65 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #52 on: December 27, 2017, 12:00:03 pm »

'Глас Црногораца', број 50. Година 1886.
На Цетињу, у Уторник, 16. Децембра.

- У прошли четвртак (11. децембра) свјеткован је у дому Његове Свјетлости Књаза Петра Карађорђевића, рођен-дан Њезине Свјетлости Књагиње Зорке. Са Ријеке су стигле честитке од Свијетлих Родитеља, Њиховијех Височанства Књаза и Књегиње, Њег. Свјетлости Књаза Нашљедника и свијех Чланова Владалачког Дома. Многа господа и госпође на Цетињу честитали су лично.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
– Кад ово пишемо пада снијег већ три дана непрестано. Ако тако потраје, завијаће нам све путове, особито наш велики пут на Његуше и у Котор, куда нам долази и креће пошта и дилиђенца. И ако нашијем поштијерима нема сметње ни од највишег снијега на љутој Буковици ипак ће и њима бити велика мука. Кола већ никако не могу ићи. Ми смо на Цетињу као у њекој бијелој тамници, не можеш никуд ван улице, Уске стазе те су овдје ондје утапкане у високи снијег нијесу довољне. Наше маске (мазге?) ником не сврћу с пута; ако је сретнеш, и ако није натоварена, она стане па те погледа, као да ће рећи: 'Што си стао? Зар не знаш да вјишина рјешава? Уклањај те двије ноге испред мојих четири!' Ти се, разумије се, поклониш тако неодољивој логици, загазиш у снијег до појаса, а она прође поред тебе тако немилостиво, безобзирно и незахвално, да сјутра заиста нећеш ни мислити на шетњу.




* Његуши.jpg (120.92 KB, 800x600 - viewed 57 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #53 on: December 27, 2017, 03:00:43 pm »

Женидба краља Петра
Аутор: Симо Матавуљ среда, 27.12.2017.

„А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.” Изненадих се и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност: – Да Бог да срећно, господару

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Једнога дана пред вече (20. фебруpa), стиже у госте војводи Божу Петровићу неки господин. На први мах толике је знала сва „пљаца”. A у то доба године и простији непознат путник, па да је отпочинуо и у најмању гостионицу, изазвао би радозналост Цетињана, а камоли неће Петровићев гост. У локанди се узалуд нагађало, ко би то могао бити, а, као за пркос, нe сврати ниједан од млађих Петровића; али сврати секретар грчког посланства, који је долазио у наше друштво највише онда, кад би имао да пусти какву сензациону вијест.

У обичном разговору, сасвим као узгред, опази, да је принц Петар Карађорђевић доиста морао озепсти, путујући по онаквој зими од Котора до Цетиња.

Значи да су дипломате у напријед знале за тај долазак, који ће подићи велику грају.

Кнез Карађорђевић остаде на Цетињу до краја фебруара, бавећи се по цио дан у двору, походивши само оне три четири куће до двора. Гласови о женидби дођоше нам у новинама, пошто он отиде. Највећу вику подиже Пештански Лојд. Новосадска „Застава” писаше како са „Цетиња долази и сувише чудна вест”.

Чланак бјеше увредљив за Петра: упоређивао га је са принцом Наполеоном Бонапартом, који баш оних дана бјеше извршио некакав „пуч”. И наш приморски орган, биљежећи глас о женидби, затутуљено и замумуљено каза, да би тај брак имао зле последице за цео наш народ.

То, више него службено порицање „Гласа Црногорца”, увјери нас да није било ничега озбиљног; али, после двије недеље, задарски лист донесе вијест да се кнез Петар вјерио са кнегињицом Зорком. Лист не бјеше забрањен, нити се тврђење опорече.

Онда је кнез имао три кћери на удају и три шипарице, о којима су сви поданици велику бригу водили, јер би велико зло било кад би се удале у земљи, а слаб је изглед био да ће се пристојно, према своме положају, моћи удомити у туђини. Тај већ несумњиви глас о удаји најстарије, није био весело прихваћен ни на Цетињу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Са највећим нестрпљењем очекивасмо даље бројеве „Српског Листа”. Прође један и не донесе ништа; прође и други и не донесе ништа, али донесе бомбу друге врсте, која се громозвучно распрска. У лиску бјеше Сундечићева пјесма: Сирак госпару на прагу. Бјеше обично Сундечићево „стихотворство” у коме се прича, како је богату и немилостиву госпару предан и сиромашан слуга работао докле бјеше у снази, па кад остари и орону, кад на госпареву прагу вапијаше од глади, онај га немилосрдно одгура ногом!...

Алузија је била сувише очита, тим више што се знало, да се прото Јово по Котору тужи како га господар неће више да помаже. И тако, почасни кнежев секретар, дворски пјесник, који је спјевао барем десет ода свима члановима династије, коме је заиста у двору дијељено и капом и шаком, на један мах излази пред народ са таквом тужбом!

Послије неколико дана дође Сундечић на Цетиње, да објасни како његова пјесма има опће значење, а како су непријатељи његови пјесми дали особито тумачење. Тумачење му је помогло, и он, умирен, поче спремати нове пригодне пјесме за домаћа весеља, која су се примицала.

За друго весеље, за долазак кнеза бугарског, знало се већ почетком априла, прије него што новине јавише. А, на добру основу, нагађало се да ће тај принц, по жељи рускога цара, свога рођака, испросити једну од три кнежевске удаваче. Томе се свак обрадовао. Чињаху се велике припреме, да се достојно дочека први бугарски владар, уопће први страни владар који ће ступити на црногорско земљиште.

И кад дође, крајем априла, би дочекан заиста срдачним весељем. Најљепше и најбоље што Црна Гора има, пробрана војска њена, начинила је дугачку живу улицу, кроз коју је пролазио. Ми грађани набависмо из Задра ватрометног вјештака и грађанску музику из Котора, те су по цетињској долини, први пут од кад је Бог саздао, сијале и прскале ватрене змије, кругле и свакојаке прскалице, а стао тандрк и тутњава „далматинских трумбета и бубњева”.

На силна клицања, Батемберг је захваљивао бугарски и наглашавао словенску слогу и заједницу. Сутрадан у почаст госту бјеху војна вјежбања и трка младића. При тој забави десило се нешто малко смијешно, али, врло лијепо и карактеристично. За утркивање бјеше одређена пространа ливада иза локанде, а пробрано двадесетак чистих, лијепо одјевених и виђенијих перјаника.

Тркачи се наврсташе на једном крају ливаде, очекујући пуцањ, као знак потрке; на другом крају чекаху кнежеви, кнегиња са поклоном најбржему младићу, кнегињице и господа. Силан народ опколио ливаду. На знак, момци потекоше, али у исти мах од њекуд из гомиле потече и с њима се испореди неки голуждрави кракати клипан, без докољеница и без гуња, врата као у чапље, а руку као весла!

И прије него што гиздави перјаници претрчаше двије трећине ливаде, голуждрави клипан стиже пред кнежеве. Диже се урнебесни смијех, који обузе и господу, те незнани тркач доби намијењени поклон, скупоцен револвер. Био је из Цуца.

Батемберг отиде, а вјеридба се не прогласи, али остаде увјерење да ће то бити у Москви, гдје ће се оба кнеза до неколико дана састати, на свечаностима крунисања... Била би срећа и за Батемберга, а, по свој прилици, и за оба народа, да се то обистинило.

Мало прије кнежева одласка у Русију, заврши се, без испита, школска година у заводу царице Марије. Начелница г-ђа Месарош отиде сасвим. Све је то било  „због неких непредвиђених околности”, како објасни службени лист.

Кнез се врати са московских свечаности око половине јуна. Сјем осталога, очекивало се да ће бити ријешено питање херцеговачких и бокељских ускока, који бјеху поднијели заједничку молбу, да буду примљени у црногорско поданство, да им се удијели земља, стока и оруђа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Надање је било, да им Русија шаље помоћ у новцу, да тим олакша трошак Црној Гори. Од тога не би ништа. „Српски Лист” донесе кратку и утврђену вијест, да ће кнезу Карађорђевићу кумовати Александар III. У исто вријеме рашчу се други такође невјероватан и чудан глас, да ће, одмах, послије свадбе, кнез отићи у Цариград, султану у походе. То врло угодно паде у народ, јер се због несрећног помеђашког питања једнако крв пролевала и настао застој у радиности. Тада ми тек разумјесмо њеке знаке претече тога знатног догађаја. Почетком године 1882. изиђе у дубровачком „Словинцу” кнежева пјесма „Турчину” која почиње:

Што те руже, лаве стари,
Источнога, царе, свијета?...

која се необично свугдје по свим нашим крајевима јер се у њој велича Турчин као јунак, као једини супостат достојан Србина:

Мог спрам тебе рода било,
Што те руже?... Да још није
Море твоје, силно море,
Уплашен би крст сплавило!..

...Борба страшна и велика
Настане ли изновице.
Задиме ли бојном маглом
Наша брда и равнице.

Кроз ту маглу засјају ли
Сабаља нам бистри зраци.
Бићемо се!... А на том се
Ипак штоват’ ка’ јунаци!...

Пјесма је била преведена на француски и на турски: султана је толико занијела да је осјетио потребу, да кнезу пјеснику писмено и топло захвали. Политички свијет чудио се тој и такој измјени комплимената, усред готово отворенога непријатељства између двају народа! Али свијет се још већма чудио разумјевши у потоњу, како може и у пјесми бити политичке клице!

А њеколико дана касније прије него што аустријска штампа имаде кад да излије сву своју љутњу, даде јој се опет прилика зато, и опет у пјесничком облику. Додуше, не само њој!

Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве.

У „Гласу Црногорца”, на мјесту уводнога чланка, изиђе њека историјска прича, без потписа, коју ја бјех написао, по казивању кнежеву. То је била моја прва штампана прича. Од онда до данас објелоданио сам их око шездесет, али све скупа не захватише ни десети дио хартије, колико та прва, јер је била прештампавана, превођена, коментована, колико може бити, ни једна Тургењевљева или Мопасанова. Само с том разликом, што се њом не бављаху књижевни часописи, ни књижевна критика, него политички листови, а овима, с разлогом, не бјеше до тога, ко је причу написао.

Ево како је постала.

Пошао ја из јутра на свој посао у Биљарду, као обично а у проласку видјех кнеза гдје сједи на тераси пред двором, сам самцит, што није бивало обично. Он ме дозва и започе: „Слушај крајишниче! (Тако ме бјеше почео звати од неког времена.) Ево ћу ти дати сиже за једну причицу, а ти ћеш тај сиже обрадити и искитити како најбоље умијеш!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Дакле чу... Година је 1464-та, уочи Никољ-дана. Догађа се на граду Ободу, ђе се од поплаве турске склонио Иван Црнојевић, господар Зете, напустив своју пријестоницу Жабљак. Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. Око вечерње, почеше долазити званице са разнијех страна.

По обичају, долазе пред господарев двор и просјаци, слијепци и богаљи. Слуге дочекују свакога, како коме пристоји, сиротињу одводе у посебну зграду. Међу јадницима наиђоше и два млада слијепца, које слуге одведоше, ђе им је мјесто. А један од тијех слијепаца рећи ће: „Е, да зна господар Иван ко смо ми, не би нас овамо издвајао, него би нас посадио баш до себе.”

То слуге јавише господару, прије но што гозба започе, а он заповиједи да му доведу та два млада слијепца, па се с њима затвори у једну одају. Послије подужег времена, он изиђе врло узрујан, водећи два слијепа младића за руке, и уђе с њима у велику дворницу, ђе сви властели бјеху на окупу, па, на њихово веље чудо и незадовољство, посади до себе у зачеље оба слијепца! А кад би вријеме здравици, Иван устаде и објави господи, да су ти слијепи младићи Стеван и Гргур, синови Ђурђа Смедеревца, које је коварни султан Мурат II, зет њихов, ослијепио и које је ето Судбина довела под његов кров!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Господа пролише сузе а у жалости се и обрадоваше што су се први српски кољеновићи склонили у Зету. А сутрадан, за ручком, Иван Црнојевић објави да хоће да озети деспотовића Стевана, те му даје за жену своју кћер Марију. Али Марија врисну и рече, да неће да буде слијепчева жена! А на то Ангелина, Иванова синовица, кћи храброг Ђорђа Арванита, приступи понизно стрицу и рече: „Господару, кад Марија неће, хоћу ја, да сачувам племенити сој деспотовића”. Онда је стриц и сва властела благословише најљепшим благословима и тијем: „да Бог да се посветила и спомен твој да вијека био свет у народу српском”.

Тај се благослов и обистинио. Ангелина роди слијепоме мужу деспотовиће: Јована и Максима, а при крају живота се закалуђери, а по смрти, почину у својој задужбини, Крушедолу, и народ је призна као уродницу божју, и прозва је „мајком Ангелином”. Српска црква слави њену успомену 30. јула...

– Ето, то је у главном! Јеси ли утувио?

– Није тешко, господару.

–Е, сад иди, обради, како најбоље умијеш! Наравно, ту треба описа и дијалога, да не буде сухопарна. Јозо (Павловић) мисли да ти имаш њеког дара за новеле, сада да видимо!... За колико би времена могао написати то?


– Мислим да би могао до ноћи, да немам посла у школи.

– Ја те ослобођавам од свакога посла за данас. Сутра, у ово доба, донеси ми причу, да је прочитам.

Сутрадан затекох кнеза на истоме мјесту и сама – као да ме је чекао. Он узе да чита пажљиво, врло пажљиво и неколико пута узвикну: C’ est pas mat! Кад сврши рече: C’est bien! Збиља имаш дара за ову врсту работе! А стихове – јеси ли кад покушао писати стихове?

– Јесам, али канда, не иде! Одговорих смијући се.


– Е, па његуј оно што ти иде од срца! Ђе би на свијету могло наћи благодарнијег земљишта за причање, него што је Црна Гора!? Она чека свога приповједача. Ја ти могу дати предмете, ако сам нијеси прибрао, а и за штампање, ако би саставио књигу... не мисли!...

А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.”

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ипак се изненадих и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност:

– Да Бог да срећно, господару!

– Однеси то Јози, нека прочита па нека да у штампарију за „Глас Црногорца“! То ће доћи на прво мјесто, као уводни чланак.

Јозо се тек изненађивао, све крешчендо.

– Шта је то?

– Рукопис за уводни чланак „Гласа”, по господаревој наредби.

– Ваш рукопис?

– Јест. Има и иначе штошта мога у томе чланку.


– Како то?!

– Прочитајте све и „кашће ти се само”.

Пошто прочита неколико врста, викну:

– До ђавола, та ово је нека прича!

– И још како лијепа! Господару се веома свидјела! Моја прва прича!

– Па зар прича као уводни чланак?

– На сваки начин! Наредба је јасна и одлучна!

Читао је даље, хукћући, пратећи редове свакојаким нервозним покретима: час би се осмехнуо, час намрштио, час дизао обрве. Одједном, прије него што дочита прсну у смијех и рече:

– Е, њека буде и то! Свакојаких је чуда било у нашем „Гласу”, па нека једном дође и њекаква легенда на првом месту... Та за Бога, ово је за листак, а не...

- Читајте, драги господине Јово, прочитајте све, па ћемо се о томе поразговорити!

Пошто прочита, постаде сјетан. Само рече: добро!

Ја му испричах све што и читаоцима малочас, а он одмаху главом и рече!

– Али, за бога, оставимо на страну све друго али... али... зар ви не видите каква је увриједа у овој алегорији за добросретнога зета!? Та то је страшно! Нашто то! Сувише је јасно! Два брата, два слијепца, а баш долазе два брата Петар и Ђорђе!... Па онда и та Марија што неће да пође за слијепца и она друга која се сама нуди, све то изазваће неугодне коментаре, јер већ се шапуће да се најприје мислило удати за Петра Олгу!...

Ја сам помишљао на неке од тих ствари, а за друге (за Олгу кћер пок. кнеза Данила, која с матером наставаше у Млецима), не бјех ништа чуо. Рекох Павловићу нека покуша да се то измијени, ако баш налази да треба.

Прича изиђе, потпуно онака, кака бијеше у рукопису, истога дана кад стигоше женик и дјевер. Не знам какав је утисак на њих учинила али, јадни старац Беара просто се помами! Видио сам га гдје бјесни, шкрипи зубима и спушта с небеса сву вишњу јерархију, па онда га облију сузе и нариче. Жао му бјеше унука Црнога Ђорђа, јер је овога обожавао. Мене је грдио да се грђе не може иако је на мени видио како ми је тешко иако је знао колико је у томе моје кривице – то толико да се на њеком искали. И ја, због оног придавка на крају који објашњава све, помрзјех своју причу првачу; све једнако у памети брисах придавак!..

У листу изиђе и Сундечићева пјесма младенцима а за њом још неколико пробраних од небројених цетињских пјесника.

Тада ми са највећим нестрпљењем стадосмо очекивати свадбене одјеке по новинама. „Српски Лист” донесе прештампану моју причу са напоменом: да ће се политички свијет чудити кад види, у каквом се облику пишу на Цетињу политички чланци, а да ће се добро размислити кад разумије „политичку прозу у тој поезији”. Иначе нада се добру од те свадбе, јер је она благословена била у Петрограду. Али не могући мимоићи насилни повратак Бокеља, додаде: „Црногорски главари оштро извршише ову наредбу”. (Бр. 31. 2. августа) Сви српски и хрватски листови у Аустро-Угарској прештампаше причу; словенски и туђински преведоше је и сви коментоваше.

Не треба казивати какву је буру догађај дигао у Београду! Абердар изнесе из своје богате ризнице реторичких фигура све најдрагоценије и најбриљантније и њима начичка „Видело”, а међу њих уметну извештај како је краљевић Александар истога дана кад је на Цетињу била свадба, произведен за каплара у српској војсци...

Симо Матавуљ  (Из биљежака једног писца.)

(Политика - 21. август 1921. године)

Izvor: www.politika.rs


* krunisanje-kralja-petra-i-karadjordjevica.jpg (71.45 KB, 675x449 - viewed 70 times.)

* Cetinje -1875. VIDI SE-BRIJEST ISPRED BILJARDE.jpg (87.33 KB, 675x388 - viewed 60 times.)

* Nj.-V.-knez-Petar-Karadordevic-u-emigraciji-na-Cetinju.jpg (47.25 KB, 675x340 - viewed 59 times.)

* knjaz nikola 1.jpg (39.15 KB, 675x548 - viewed 54 times.)

* Ivan_Crnojevic gospodar zete.jpg (84.5 KB, 675x509 - viewed 55 times.)

* sveta majka angelina.jpg (27.52 KB, 675x417 - viewed 63 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #54 on: December 28, 2017, 09:39:14 am »

'Глас Црногораца', година 1887.

Годину 1886. закључисмо и ступамо у (нову) 1887. Нажалост бројеви 'Гласa Црногораца' за г. 1887. нису доступни. Али, то не значи да ће Читалац ове приче остати ускраћен, барем кад су у питању најважнији догађаји из живота Дома Карађорђевића. И те 1887. год. кореспонденти са Цетиња преносили су писање 'Гласа' својим редакцијама, чије ћемо преписе (не наводећи извор 'из друге руке') примереним дописивањем, саопштити. Из тих листова узели смо, дакле, оно што следи.

Рођење принца Ђорђа на Цетињу. Од свих догађаја у то доба највише је одјекнуло рођење првог сина младог принчевског пара. 27. августа 1887. године, пуцњи пушака са Орловог Крша објавили су, да је унук Карађорђев добио сина. Настало је велико весеље и честитке са свих страна непрестано су стизале, а 'Глас Црногорца' доноси овај чланак:
Како Њихова Височанства Књаз Никола и Књагиња Милена тако и Њихове Свјетлости Књаз Петар и Књагиња Зорка примили су многа честитања, што им је Бог поклонио првог унука и сина, од крунисаних глава, принчева и принцеза. Честитке, како из Црне Горе, од војвода, главара, општина и народа, тако и од осталијех крајева српскијех, дишу све чистом, искреном радошћу и родољубивим жељама и надама што потичу из тога радоснога догађаја. Уз то стижу гласови од свијех крајева наше кршне домовине, како се народ весели пуцајући из пушака и пјевајући веселе пјесме. Том приликом се видјело како је име Карађорђија и Карађорђевића чувено и поштовано у свему српству, без разлике вјере. Како по осталој Црној Гори тако се народ веселио у Васојевиће, у Беране, на граници наше државе. Кад су загранични Турци — управо мухамедовски Срби — чули пуцњаву и пјевање, запиташе што је? 'Карађорђевићу се родио син', одговорише наши. 'Ејвала, добра кућа!' прихватише Турци. И они исти Турци који су се до јуче клали на мртво име с Црногорцима, ти исти Турци стадоше на тај глас и сами шенлучити и пјевати и радовати се радости српској.

Слава Дома Карађорђевића. Те године 25. новембра прослављено је и крсно име светога Климентија у дому Карађорђевића свечаније но обично. О тој свечаности доноси 'Глас Црногорца' овај чланак:
Крсно име у дому великога војводе и ослободиоца српског славног Ђорђа Петровића-Карађорђа, прослављено је у дому његовога унука, свијетлога Књаза Петра, по старом освјештаном српском обичају. Пошто је Високопреосвећени Г. Митрофан отслужио службу Божију, као на дан Светога Климентија, пошло је Његово Височанство Господар са Свијетлијем Нашљедником и многом осталом господом да свечару честита крсно име. На свечаном обреду, који је био удешен према божитњем посту у који спада свети Климентије, наздравило је Његово Височанство Господар Књазу Петру и његову Дому, па и 'малом једном човјеку, који још нема имена, но се чека кум из Русије, који ће му дати лијепо српско име'. Сваки је мислио да се висока наздравица тиче тромјесечног сина и нашљедника Књаза Петра и громко 'живио! 'разлијегало се по дворани. Књаз Петар је наздравио Њ. В. Господару. Како та тако и остале наздравице господарскоме Дому и благословеној вези Петровића и Карађорђевића изазвале су велико одушевљење у званица унука Карађорђијевог.

Смрт књагињице Милене Карађорђевић. Децембра 1887. после једне године живота умрла је Милена П. Карађорђевић, друга ћерка Петра и Зорке. То је први удар у новој кући, који је тешко погодио родитеље. Жалост је на целом Двору била велика. Књагињица Милена сахрањена је уз сами Цетињски манастир, лево од монумента. Њен је гроб обележен белом мраморном плочом, углављеном на зиду манастира, на чијем врху је била српска круна, а испод ње натпис:
Овде почива Књагињица Милена П. Карађорђевића, рођена на Цетињу 14. априла 1886. преставила се 10. децембра 1887.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #55 on: December 30, 2017, 09:30:46 am »

'Глас Црногораца', година 1888.

Дође и нова 1888. година. Стара година прође. Бог ће дати, да са старом годином наше јунаке, З о р к у  и  П е т р а, оставе све несреће, и да с новом годином ступе у нов живот, - живот прикладан жељама, прикладан очекивањима њиховим.
Боже! хоће ли им се надежде испунити?

Цетиње, 31. јануар 1888.
Његово Височанство Господар и Књаз, бави се од прошлог петка у Бару. Са Господаром су и Њихове Свјетлости Књаз Нашљедник и Књаз Петар Карађорђевић. Њ. Свјетлост Кнегиња Зорка пробавила је прошле недјеље неколико дана на Ријеци и врнула се на Цетиње у понедјељник, са Свиј. Кнегињицом Милицом.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
7. фебруар.
Његово Височанство Господар и Књаз и Њ. Свијетлост Књаз Петар Карађорђевић врнули су се из Бара у сриједу (3. феб.). Овом приликом јављамо да је Њег. Височанство Господар и Књаз купио лијепи дворац Књаза Ђорђа Карађорђевића, и поклонио га Своме Сину и Нашљеднику.

Пишу нам из Ј е з е р а, како је тамо необично љута зима. Већ јесен била је врло опака, но зима је још гора, управо загрди. Најстарији људи онијех крајева – а има их стогодишњака – нијесу запамтили оваке зиме. Особито догрдише људима силни вјетрови и вихрови, па непрестано мећаве и урнебес, да не можеш oка отворити. Те мећаве створе за час по читаве брегове снијега, а за час их опет макну на друго мјесто. Животиња скапава од глади и жеђи у станежима својим. Сви путови су утонули у мору снијега, те је народ остао без многијех потреба домаћијех, но највише се народ забринуо, шта ће ако још дуго потраја ово чудо. 19. jануара на вечер било је велико сијевање муња и грмљавина, што је непрекидно трајало пет ура. Тога иначе не бива у ово доба године.


* Свиј. Кнегињица Милица.jpg (72.62 KB, 400x600 - viewed 54 times.)
Logged
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #56 on: December 30, 2017, 01:44:09 pm »

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #57 on: December 31, 2017, 09:33:35 am »

Цетиње, 28. фебруар.
(Царев дан.) 26. фебруара светкован је на Цетињу рођендан Њег. импер. Величанства Цара Александра III. – На 10 часова била је у капели женског завода блаженопоч. Царице Марије Александрове, службе божје са молебствијем, а служио је протојереј цетињски г. Крсто Матановић. На служби су били: Књаз Петар Карађорђевић и Кнегиња Зорка, секретар ц.р. посланства Г. П. Д. Вурцел, Г-ђица Софија Петровна Мертваго, управитељка завода Јулија Андријевна Лопухина, Г. ц. р. вице-консул у Дубровнику Вас. Богдан. Пасек, Гг. Блажо Петровић и Аца Николајевић, ађутанти Њег. Височанства; осим тијех дошли су на божју службу, и ако није ни позива ни објаве, сви који су учили у Русији.
Послије службе било је честитање, прво у Г-ђице С. П. Мертваго, па у секретара, Г. П. Д. Вурцела. На 1 час по подне био је у Г. Вурцела објед, при ком је домаћин пио у здравље Његовог импер. Величанства, цара Александра III и Његовог Височанства, Господара и Књаза Николе I.
При крају обједа стигао је брзојавни глас да се јутрос преставио њемачки Цар Вилхелм I, дјед Цара руског Александра II, који се на данашњи дан родио. Тај чудновати случај, то многозначајно 'совнаденie' смрти и живота, гроба и колијевке, свакога је дубоко потресло. А многи ће пријатељ мира завапити том приликом богу рата те се надноси над видиком Јевропе, сјећајући се лијепих стихова Виктора Игоа:
Grâce, au nom de la tombe!
Grâce, au nom du berceau!
- Сви вечерњи листови јављају, да је блаженопочивши Цар у пошљедњим часовима својим изјавио увјерење, да неће никад бити рата између Њемачке и Русије.
'Х р а н и т е  н а в и ј е к  п р и ј а т е љ с т в о  с  р у с к и м  Ц а р е м!'
То му бјеху потоње ријечи. То је завјет њемачком народу од оснивача њемачког царства.


Цетиње, 15. мај.
(Руска књижевна светковина) 30. Априла славило је 'литературно-драматическо общество', у Петрограду педесетогодишњицу рускога пјесника А. Н. Мајкова. Цвијет умности царске пријестолнице руске био се састао на тој слави, а поздрави су долијетали са свијех страна широке Русије и свега словенства. 'Но цѣлую бурю восторга', вели 'Гражданинь', 'вызвала телегярммя Князя Николая Черногорскаго слѣдующаго содержания:
Приликом Ваше славне 50 годишње службе братској нам руској књижевности и словенству, приносим Вам мој срдачни поздрав и најлепше жеље. Николај.'
Од Књаза и Кнегиње Карађорђевића био је прочитан овај брзојав: 'Са севера и југа словенскога стичу се данас к вама безбројни поздави на свршену педесету годину ваше књижевне радње. Молимо вас да примите и наш поздрав, од ваших искрених поштовалавца. Књаз и Кнегиња Карађорђевић.'
('Гражданинь' од 1. маја о. г. бр. 120.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #58 on: January 04, 2018, 12:32:42 pm »

Цетиње, 19. јуна.
(Крштење) У недјељу, први дан Тројице, крштен је прворођени син и нашљедник Њиховијех Свјетлости Књаза Петра А. Карађорђевића и Кнегиње Зорке. Као при досадашњим сличним случајевима у дому Књаза Петра, тако се и при овом светом чину извољевало примити кумства Његово Императорско Величанство Цар Александар III, а кумица је била сестра Царева, Њено Кр. Височанство Велика Кнегиња Марија Александрова, Војвоткиња Единбуршка. Како Њег. Имп. Величанство тако и Њено Кр. Височанство извољели су врло љубазним брзојавима назначити Своје замјенике, и то Царски Кум Свога министра при нашем двору Г. К. М. Аргиропула, а Свијетла Кумица Њену Свјетлост Кнегињицу Стане.
Крштење се извршило у цркви Св. Госпође, у назочности Њиховијех Височанстава и цијелог Свијетлог Двора, свијех преставника великијех држава у свечаном одијелу, министара, војвода, чиновника и грађанства. Младенац је крштен именом Ђ о р ђ е.
Послије крштења било је честитање у дому Књаза Петра, а за тим свечани објед. Прву здравицу је наздравио Господар и Књаз наш Своме Царском Куму, Његову Импер. Величанству Александру III. Другу је чашу наздравио Књаз Петар Свијетлој Кумици, Њен. Кр. Височанству Марији Александровој. За тим је замјеник Њег. Имп. Величанства Г. К. М. Аргиропуло наздравио Њиховијем Височанствима и новокрштенику, Књазу Ђорђу П. Карађорђевићу, желећи да Њихова Височанства у лијепу здрављу и пуној снази дочекају унука и од свога Сина и Нашљедника. Ред здравица завршен је наздравицом Г. Аргиропула родитељима новокрштениковијем, Њиховијем Свјетлостима Књазу Петру и Кнегињи Зорки.
У том је знамењу уљега у хришћански живот први ђетић, који саставља у себи двије српске, јуначке, владалачке лозе:  лозу Петровића Његуша и лозу ослободиоца и основатеља Србије, Ђорђа Петровића, Карађорђа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Њено императорско Височанство Анастасија (Стане) Николајевна (1868-1935.) била је супруга књаза Романовског војводе Лајхтенбершког Георгија Максимилијановића, а кћи црногорског књаза Николе. Њен други муж био је Велики кнез Никола Николајевић (млађи), унук цара Николе I.
Једна је од највећих српских добротворки.


* Кнегињица Стане.jpg (44.53 KB, 400x600 - viewed 49 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #59 on: January 05, 2018, 03:11:09 pm »

Заступници на крштењу кнежевића Ђорђа П. Карађорђевића: Александар III  Александрович и Марија Александровна.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Александар III  Александрович (Санкт Петербург, 10. март 1845 — Ливадија, 1. новембар 1894), руски император од 1881. до 1894. године. Александар је био син и наследник руског цара Александра II Николајевича (1855—1881), из династије Романов и Марије од Хесена и Рајне (1824—1880).

- Марија Александровна (Царско Село, 17. октобар 1853 — Цирих, 24. октобар 1920), ћерка руског императора Александра II Николајевича и императорке Марије Александровне. Удала се 23. јануара 1874. године за Алфреда од Единбурга (1844—1900), сина британске краљице Викторије и принца Алберта. У британском племству имала је титулу војвоткиње од Единбурга, а у немачком племству војвоткиње Сакс-Кобург и Гота.


* кум и кумица.jpg (128.33 KB, 800x528 - viewed 57 times.)
Logged
Pages:  1 2 3 [4] 5 6 7 8 9   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.042 seconds with 23 queries.