PALUBA
October 16, 2019, 01:41:59 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News:
Glavni pokrovitelj foruma Paluba
kompanija
Protexi Group System
http://www.protexigroup.co.rs/
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages: [1]   Go Down
  Print  
Author Topic: Naš narod ne zna skoro ništa o sukobima na Kosmetu!  (Read 1893 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 586



« on: December 25, 2015, 04:37:47 pm »

GENERAL PAVKOVIĆ: Intervju


* general-pavkovic-Balkanspress.com_800.jpg (102.12 KB. 800x503 - viewed 108 times.)



U jednom od svojih „Pisama iz Berlina“ srpski istoričar i publicista Nikola Živković postavlja nekoliko prikladnih i ključnih pitanja: „A šta je danas sa srpskim vojnicima, herojima, koji su godine 1999. branili našu zemlju od stostruko vojno nadmoćnijeg neprijatelja? A šta sa onima u Beogradu koji su u to isto vreme javno podržali zločine neprijatelja Srbije? Odgovor je poražavajući: prvi su zaboravljeni, a drugi zauzimaju važne položaje, i to ne samo u srpskim medijima. Tu leži, eto, razlog, zašto smo danas stigli ‘do dna’“.


Jedan od tih vojnika i heroja, general Nebojša Pavković, čami u zatvoru u Finskoj, gde služi dvadesetdvogodišnju kaznu koju mu je izrekao Haški tribunal. Ovaj intervju, i nedavno objavljena generalova knjiga – ma koliko Živkovićeva konstatacija bila uopšteno tačna – pokazuju da barem ovaj vojnik ni u kom slučaju nije zaboravljen i da će, zahvaljujući knjizi koju svom narodu šalje „kroz tamnični prozor,“ i on i njegovi hrabri kosovski saborci biti zapamćeni.

Pretresno veće Tribunala je generalu Pavkoviću našlo – a žalbeno veće potvrdilo – da snosi krivicu za prisilno izmeštanje civilnog stanovništva, ubistvo, i progon kao zločin protiv čovečnosti. „Pavković je,“ lakonski je dopisano u sažetku predmeta Informativne službe Tribunala, „imao nameru da protera deo albanskog stanovništva Kosova i tu nameru je delio sa ostalim pripadnicima udruženog zločinačkog poduhvata.“

Za razliku od potpuno nevinih rukovodilaca UČK koji su, poput Ramuša Haradinaja, prošli tegobe kratkotrajnog boravka u haškom pritvoru da zatim budu trijumfalno oslobođeni, nevini i čisti kao suza, ili hirurga doktora Hašima Tačija i kolega in vivo stručnjaka za kardiologiju i nefrologiju iz redova oslobodilačkog pokreta potomaka drevnih Ilira na KiM, koji čak ni za šta nisu bili ni optuženi, general Nebojša Pavković sada ima na raspolaganju sve vreme ovoga sveta – ili u najmanju ruku nešto više od dve decenije – da za istoriju zabeleži šta se „na strašnom sudilištu“ stvarno dogodilo.

On je to podrobno i učinio, u prvom tomu svojih ratnih memoara „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji, 1998. godine.“ Drugi tom, posvećen događajima iz 1999. godine takođe je pripremljen. Nešto nam govori da će na sudu morala i istorije poslednju reč imati general Nebojša Pavković i njegovi plemeniti saborci, a ne njihovi efemerni suparnici iz prikrajaka i zaseda po vrletima Kosova i Metohije, čijim vođama, svakome odreda i bez obzira na mišljenje Haškog tribunala, besprekorno paše nezaboravna ocena generala Gleza fon Horstenau, upućena na adresu poglavnika dr Ante Pavelića: „Ein Verbrecherin staatsmännische Pose“.


Poštovani gospodine generale, na brojnim stranicama vaše knjige eksplicitno su izloženi stavovi da su pojedini pripadnici generaliteta Vojske Jugoslavije, među njima i načelnik generalštaba Momčilo Perišić i njegovo najbliže okruženje bili skloni da prekrše različita pravila svoje službe i da se ponesu nečasno iz oportunističkih ili čak političkih razloga. Nema sumnje da će ovi odeljci vaše knjige izazvati živo interesovanje i polemiku.Možete li da nam razjasnite vaša saznanja o međuodnosima u vojnom vrhu?Da li je među generalima VJ bilo sklonosti da se različito orijentišu u složenim političkim zbivanjima početkom 90—ih i prilikom raspada Jugoslavije?Da li verujete da je strani faktor imao uticaja u vojnom vrhu i u godinama pre eskalacije Kosovske krize?

Ja ne mogu da ocenim kakvi su odnosi bili među generalima u GŠ VJ. Mislim da su bili dobri. Tačno je u knjizi se pominju dvojica, i to čelnih (misli se na generale Perišića i Dimitrijevića, prim S.K, M.M). Nemam dovoljno saznanja, koliko je strani faktor imao uticaja na njihovo ponašanje, osim onoga što je napisano u knjizi. Sticajem okolnosti, bio sam u prilici da sa njima kontaktiram na sastancima Operativnog međuresorskog štaba (OMRŠ) državnog vrha, vojske i policije.

Ja sam bio komandant korpusa, a sa čelnim ljudima VJ, u lancu komandovanja, kontaktirao je komandant 3.A general-pukovnik Samardžić. Međutim, dokumenta koja sam dobijao upućivala su na zaključak da se oni sami preporučivali strancima.

Što se tiče uticaja stranog faktora, na vojni vrh, u događajima raspada bivše SFRJ, mislim da ako ga je i bilo, nije presudno uticao na te događaje, jer smo i mi sami bili dovoljni da rasturimo onu državu, s obzirom na višenacionalni sastav tadašnje JNA.

Međutim, uticaj MZ na razbijanje SFRJ je dobro poznat, i ne bi o tome govorio.



Vaša knjiga Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine predstavlja priređene dnevničke beleške u vreme kada ste bili na čelu Prištinskog korpusa. Ipak da bismo stekli bolji uvid u razvoj krize moramo da se osvrnemo i na godine koje su prethodile. Vi ste svoju oficirsku dužnost na Kosovu obavljali od 1994. godine. Čitajući u knjizi stranice koje se odnose na taj period stiče se utisak da su država a zatim i vojska neadekvatno reagovale na pojavu albanskog terorizma? Da li mislite da se državno rukovodstvo pokazalo nedoraslo za ovu situaciju? Da li je ispravno ocenjen karakter krize na KiM, spremnost albanske strane da traga za političkim rešenjem i nespremnost međunarodnog faktora da se uvaže interesi SRJ? Da li je vojska adekvatno pripremana za razvoj situacije koji je usledio?

Kriza na KiM datira još od Drugog svetskog rata, i o tome je dosta knjiga napisano. Ja sam na KiM od 1994.godine. Od tada pa do 1998.godine bilo je pojedinačnih incidenata na granici i teritoriji, koji su uspešno rešavani od strane policije i vojske.

U knjizi su hronološki navedeni presudni događaji u eskalaciji separatističkog pokreta i terorizma kao što su: počeci organizovanja OVK 1982. godine; proglašenje tzv. Republike Kosovo i donošenje odluke o formiranju ilegalnih vojnih jedinica i policije u julu 1990.godine; početak ilegalnog ubacivanja naoružanja na KiM i obuka terorista u centrima u Albaniji, Turskoj i dr. sredinom 1991; formiranje paralelnih državnih institucija, Ministarstva odbrane Kosova 1992. i Generalštaba 1993.godine, itd.

U tom periodu Bukošijeva vlada je izradila plan za podizanje oružane pobune, kojim je bilo predviđeno formiranje brigada i nižih sastava ukupne jačine oko 80.000 ljudi.

U 1992. godini izvršeno je 8 većih terorističkih akcija na pripadnike MUP-a, a 1993.godine – 11, od kojih je najpoznatija napad na policijsko vozilo u Glogovcu, 22.5.1993. godine.

Za terorističku OVK se prvi put čulo posle ubistva inspektora MUP-a u Srbici, Ljuti Ajvazija 1994.godine, odmah posle mog dolaska na KiM. Posle ubistva OVK se oglasila u javnosti pismenim saopštenjem, odnosno upozorenjem. Posle toga intenzivirani su teroristički napadi, a 1997.godine posle građanskih sukoba u Albaniji, i rušenja albanskih karaula, krenuo je „stampedo“ naoružanih bandi, švercera i terorista, na KiM.

Jedinice Prištinskog korpusa, svakodnevno su vodile žestoku borbu na granici, koja je jedna od najtežih, najopasnijih i najneuređenijih u Evropi, i to u graničnom pojasu od 100 metara.

Jedinice MUP-a su obezbeđivale glavne komunikacije i važne objekte u gradovima. Sve to nije bilo dovoljno da se zaustavi eskalacija.

Ono što je država SFRJ preduzimala, a što je meni poznato, datira od 1986. i 1987. godine. Tada je posebna komisija Savezne vlade, sastavljena od predstavnika iz svih republika, sastavila izveštaj gde je ukazano na sve događaje i metode delovanja separatističkih snaga, posebno na ubistva, pljačke,i teror nad srpskim i nealbanskim stanovništvom, što je uticalo na njihovo iseljavanje sa Kosmeta.

Međutim taj izveštaj nije ozbiljnije razmatran i shvaćen, što je moglo da se pokaže pogubnim u vremenu koje je dolazilo. I pokazalo se.

Ima i drugih propusta koji su pogodovali razvoju i eskalaciji terorizma. Istakao bih rasformiranje jedinica TO, a posebno TO SAP Kosovo. Tadašnje Predsedništvo Srbije, odnosno MO, donelo je odluku da oprema i naoružanje, koje je bilo kod vojnih obveznika, ostane kod njih. Tako se desilo da oko 60.000 komada naoružanja i uniformi ostane u posedu, najvećim brojem Albanaca, a i Srba, što će imati uticaja prilikom formiranja terorističkih jedinica.

Mislim da je država počela ozbiljnije da se bavi narastajućim terorizmom u prvoj polovini 1998. godine. U maju mesecu je formiran OMRŠ, i prezentovan Plan za suzbijanje terorizma. To je značajno uozbiljilo situaciju, naročito posle sukoba policije i OVK u Drenici i ubistva Adema Jašarija,u martu mesecu, a posebno posle donošenja Rezolucije SB UN 1160 31.3.1998. godine. Ova rezolucija se po meni nije odnosila na VJ.

Što se Vojske tiče, ona se osim na obezbeđenju granice, nije angažovala na prostoru KiM, iako su na meti napada bili njeni pripadnici. Sada se može postaviti pitanje zbog čega se to desilo. Ako imate separatizam, i nameru da se njegovi ciljevi ostvare terorizmom, i ako je ugrožen teritorijalni integritet zemlje, i ustavni poredak, ko je nadležan da to spreči? Po Ustavu tadašnje SRJ to je VJ. Međutim tadašnji čelni ljudi VJ su smatrali da je to zadatak MUP-a, pa su se tako i odnosili prema narastajućem terorizmu. Tadašnji NGŠ VJ tražio je da se uvede vanredno stanje, pa da se mobiliše ratna 3.A, dovede na KiM kod Podujeva, i da počne da „čisti“ Kosovo. To ima zabeleženo na snimcima sa sastanaka koje je načelnik generalštaba držao sa političarima svih Kosmetskih okruga. Međutim, Savezna vlada nije predložila Saveznoj skupštini uvođenje vanrednog stanja, a Perišić je za to optuživao Miloševića. U tom nadmudrivanju, OVK je polako zauzimala deo po deo teritorije i kontrolisala komunikacije.

U vezi s tim važno je istaći da je NGŠ VJ, ovlašćen da na osnovu Pravila službe VJ, koje direktno odobrava Predsednik SRJ, upotrebi mirnodopsku vojsku za borbu protiv diverzantskih, terorističkih i odmetničkih bandi. I komandant 3.A je imao ovlašćenje da na osnovu pomenutog pravila, upotrebi vojsku za obezbeđenje prohodnosti komunikacija u svojoj zoni odgovornosti pa i na KiM.

Međutim, važno je naglasiti da je VSO, na 5.sednici, 9.6.1998.godine, doneo Odluku, da se u slučaju eskalacije terorizma na KiM vojska „adekvatno“ upotrebi. Ni to njima nije bilo dovoljno. Zbog čega to nisu uradili, odgovor samo oni mogu dati.

Prištinski korpus je bio spreman da izvrši sve zadatke na razbijanju terorističkih snaga i obezbeđenju komunikacija na KiM.


« Last Edit: December 25, 2015, 04:45:25 pm by longtrip » Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 586



« Reply #1 on: December 25, 2015, 04:43:26 pm »

U knjizi mesto anti-junaka zauzela je ličnost Momčila Perišića, tadašnjeg načelnika generalštaba VJ. Interesantno da je Perišić učestvovao u formulisanju ciljeva delovanja VJ na KiM i načina za njihovo ostvarivanje ali da se od tih poteza iza kulisa distancirao ili ih čak aktivno dezavuisao. Spočitavate njemu i njegovom okruženju izraziti karijerizam ali i nedostatak lične hrabrosti. Da li se ovi njegovi potezi mogu objasniti strahom od eventualnog procesiranja zbog tobože nelegalnih akcija vojske ili su po sredi i neki drugi razlozi? Možete li da čitaocima razjasnite kako je funkcionisao vojni vrh u tim dramatičnim danima.

Svako ko pročita knjigu videće da su na svim sastancima OMRŠ prisustvovale najviše ličnosti iz države, vojske i policije, i da su na njima donošene odluke i postavljani zadaci za suzbijanje terorizma na KiM. Iz VJ su prisustvovali komandanti sa četiri nivoa komandovanja. Prvi, predsednik Milošević, drugi NGŠ Perišić i načelnik Uprave bezbednost Dimitrijević, treći komandant 3.A Samardžić i četvrti komandant PrK Pavković. Tako je bilo i iz MUP-a. Svi su učestvovali u radu i usvajali zaključke i zadatke, ali kada je trebalo sprovoditi, onda su usledile zabrane i opstrukcije. Ne znam da li je u pitanju karijerizam, strah od procesiranja, ili nešto drugo, ali se to dešavalo.

Ja ne znam tačno kako je funkcionisao vojni vrh. Ono što pouzdano znam, a to je u knjizi i napisano, odmah po početku sukoba na KiM, u martu mesecu naređeno je slanje Borbenih izveštaja (BI) umesto Dnevnih operativnih. To je dokaz da je GŠ VJ znao da je na KiM ratno stanje, jer se BI šalju samo u ratu. Pored BI koji su slale komande PrK i 3.A, izveštaje o događajima na KiM slale su i službe bezbednosti PrK i 3.A. Zbog toga se nije moglo desiti da neka od komandi ne izvesti o svim događajima, odnosno da prikrije neki događaj. U tim izveštajima, pored opisa događaja, na kraju su komandanti predlagali svoju Odluku o upotrebi jedinica za naredni dan. Moju odluku odobravao je komandant armije, a njegovu NGŠ VJ. Više puta se dešavalo da komandant 3.A ne prihvati odluku komandanta PrK, ali nije bilo slučajeva da NGŠ VJ nije prihvatio odluku komandanta 3.A.

Sve ovo ukazuje da je GŠ VJ, odnosno da su ljudi iz kolegijuma NGŠ VJ imali sva saznanja i informacije o događajima na KiM.

Pored toga na sastancima Kolegijuma NGŠ formiran je Operativni tim (OT) koji je imao zadatak da dnevno prati događaje na KiM, vodi Radnu kartu, i sve druge podatke, i da svake sedmice informiše ceo kolegijum o tome. Hoću da kažem da su sve starešine iz GŠ VJ imale sve informacije o događajima a KiM.

Ovo ističem jer nisam u stanju da razumem da su dvojica ljudi, držali u zabludi ili obmanjivali sve ostale članove kolegijuma, o tome šta se stvarno događa na KiM.



U lamentiranju nad teškom sudbinom srpskog naroda i Jugoslavije 90-ih godina 20. veka kao da se zaboravlja pobedonosno delovanje vojske i policije 1998. godine na Kosovu i Metohiji. Koju akciju smatrate za vaš najveći vojnički uspeh iz te godine? Kakav je bio vaš odnos prema potčinjenim starešinama i vojnicima u Prištinskom korpusu? Smatrate li, gledajući stvari unazad, da se vojska ponela uspešno, profesionalno i časno?

Dobro ste rekli da se radi o pobedonosnom delovanju vojske i policije 1998. godine na KiM. Međutim ne mislim da se zaboravlja, već se malo zna o tim događajima. Naši mediji u to vreme nisu izveštavali o razmerama sukoba na Kosmetu, i naš narod o tome gotovo da ne zna ništa. Očekujem da će moja knjiga omogućiti ljudima da saznaju više o tome. Ta 1998. godina je bila teža od naredne 1999.godine.

Teško mi je da izdvojim bilo koju akciju kao najuspešniju. Ali evo da kažem da je akcija „Mališevo“, jedna od uspešnih i prelomnih. Pre svega u njoj su učestvovale najjače snage vojske i MUP-a, 7 Borbenih grupa VJ, i 4 Odreda PJP i 7 čPJP. Nosilac akcije bio je MUP.

Značajna je iz više razloga. Mališevo se nalazi u centralnom delu KiM kroz koji prolaze sve važne komunikacije, koje sa kosovske visoravni vode u Metohiju, a koje su bile u rukama OVK. Pored toga ovo bivše opštinsko mesto, bilo je najveća kompaktna, „oslobođena“ teritorija koju je OVK proglasila za novu prestonicu Republike Kosovo. U njemu su počeli da uspostavljaju republičku administraciju, uključujući i natpise institucija, i ulica.

Najvažnije od svega je da smo, u toku noći 27/28.7, preko noći izvršili preplaniranje i pregrupisavanje jedinica za nastavak dejstava, u cilju ubrzanja, jer je Kristofer Hil najavio dolazak u Mališevo 28.7.1998, da bi verifikovanjem zaledio stanje na terenu i proglasio status quo. To bi bilo nepovoljno za nas, jer je OVK u tom trenutku kontrolisala oko 60% teritorije (Kosova i Metohije, prim. S.K, M.M).

Međutim za mene je ta akcija važna jer je tog dana GŠ VJ izdao dugo očekivanu Direktivu „Grom-98“, kojom je faktički potvrdio da je VJ legitimno delovala na KiM.

O mom odnosu sa potčinjenim starešinama i vojnicima, najbolje mogu da govore oni, a ne ja. Za mene su ljudi uvek bili osnovni faktor oružane borbe, čak ispred tehnike. Teško je o njima reći unekoliko reči. Ali evo moje ocene. Vojnici, mladi hrabri ljudi, patriote, neustrašivi i motivisani da brane zemlju. Kao zaključak reći ću da su vojnici čuvene „martovske partije ‘98“, koji su izneli teret protivterorističke borbe ‘98, pre početka agresije na našu zemlju, svi tražili da posle odsluženja vojnog roka ostanu u PrK.

Što se starešina tiče, nemam reči da opišem kakvi su to profesionalci bili. Za mene najbolji na svetu. Mladi, hrabri, obučeni, patriotski potpuno opredeljeni, bili su nezadrživi. Nije postojao zadatak koji nisu mogli da izvrše. Ja sam kao profesionalac ponosan što sam bio u prilici da se družim, i da komandujem tim junacima. I ovoga puta im se zahvaljujem. Za kraj odgovora da kažem da je u 1998. godini u sukobima sa OVK poginulo 45, a ranjeno 196 pripadnika VJ, najviše iz PrK. U jedinicama MUP-a poginulo je 115, a ranjeno 403 pripadnika. I među civilima je bilo žrtava. Poginulo je 208, ranjeno 165 i kidnapovano 269 civila. Ukupno u 1998.godini ubijeno je, ranjeno i kidnapovano 1.401 lice. Sve to govori o žestini sukoba sa teroristima.

Moja ocena, ocena GŠ VJ, i nadležnih državnih organa, pre svih Narodne Skupštine Srbije, je da su pripadnici vojske i MUP-a, sve svoje obaveze izvršili časno, odgovorno i profesionalno, uz ogromno požrtvovanje i ličnu hrabrost.



A kakav je vaš sud o protivniku? Opisana ratna sučeljavanja pokazuju da su šanse albanskih terorista bile ništavne, čak i kada su bili brojni i dobro opremljeni. Kako procenjujete vojničke kvalitete protivnika? Da li su zapovednici albanskih terorističkih formacija potpuno pogrešno procenili situaciju kada su odlučili da posednu utvrđene pozicije ili je njihov cilj od samog početka bilo provociranje vojne intervencije NATO pakta?

Mi vojnici kažemo da protivnika ne treba potcenjivati. Posebno kada se radi o terorističkim formacijama. Teroristi su uvek opasni jer su u prednosti da biraju mesto, vreme i taktiku napada.

Tako postižu iznenađenje, kao što je opšte poznato. Naš protivnik te, a i naredne godine, je po svemu bio specifičan. Pre svega, to su pripadnici našeg naroda sa kojima smo, takoreći do juče, živeli u dobrim odnosima. Njihova odluka da ubijanjem i krvlju dođu do republike, sama po sebi govori o njihovom opredeljenju. Prema tome smo ih i mi cenili. Međutim, treba znati da su komandni kadar regrutovali iz redova bivših oficira JNA i MUP-a, a mnogi od njih su došli iz armija susednih bivših republika, i svi su imali vojničko i ratničko iskustvo. Zatim su tu plaćenici i razni instruktori profesionalci koji su vrlo brzo osposobili grupe i jedinice.

U principu, njihove akcije na KiM 1998.godine svodile su se na pojedinačne i grupne terorističke akcije, zasede, prepade na otvorenom prostoru, i postavljanje mina iznenađenja i eksplozivnih naprava. Poznato je da je teško braniti se od ovakvih dejstava ako nema pravih obaveštajnih informacija. Međutim, to moram da naglasim, mi smo imali odlične i obaveštajnu i službu bezbednosti. To su bili mladi ljudi, vrhunski stručnjaci u tom poslu, hrabri i posvećeni poslu. Znam da su pripadnici službe bezbednosti u PrK bili u proseku najmlađi u VJ. Interesantno je da su imali jako razvijenu mrežu među Albancima, pa i u redovima terorista, što je puno pomoglo prilikom donošenja odluka.

U principu, OVK, osim u nekoliko slučajeva, nije ulazila u frontalni sukob sa jedinicama vojske, već su napadali iz zasede. Bilo je perioda tokom godine, da niste mogli, ni smeli da se slobodno krećete po gradu, ili na teritoriji.

Cilj OVK je uvek bio da kontrolišu komunikacije i koridore gde pokušavaju da unesu oružje. Oslanjali su se na sela, koja su pretvarali u prave tvrđave . Posle svake akcije sklanjali su se u sela, i čekali policiju. Naravno bilo je lako iz „tvrđave“ pružati otpor.

Kada je trebalo deblokirati komunikaciju i osigurati prostor oko nje, dolazilo je do sukoba oko i u tim selima. To je normalno u svim zemljama sveta. GŠ VJ je u junu, dostavio Uputstvo za jedinice koje se nalaze na prostoru zahvaćenim terorizmom. To je za nas bilo naređenje. Predviđalo je kako se vodi borba u naselju, kolika jačina tih snaga treba da bude, kako se blokira selo, kako se uništavaju uočeni bunkeri i utvrđene zgrade itd. Tako se radi u svim armijama sveta, i iluzorno je nama spočitavati da smo koristili tenk ili PAT, i prekomernu silu, kada se u svetu protiv terorista koriste avioni i druga savremena oružja, odnosno sva raspoloživa sredstva. Mi tenkove nismo koristili zbog pešadije, već zbog savladavanja prepreka i za uništenje utvrđenih objekata.

Koliko je bilo teško ratovati sa teroristima OVK 1998.godine, najbolje govore podaci da su izveli 2.278 terorističkih napada, ili 6,2 napada dnevno. Od toga 205 na granične organe, koji su uspeli da spreče ulazak 80 većih terorističkih grupa iz Albanije na KiM i da zaplene oko 150 tona naoružanja, municije i razne opreme.

U sukobima od juna do septembra 1998. godine terorističke snage uspele su da unište i oštete 5 tenkova T-55; 8 OT BVP M 80; 2 PAR 30/2mm „Praga“, 4 neborbena m/v i drugu opremu.



Oktobar ’98. godine opisujete kao dramatično vreme tokom koga je SRJ i pored vojne pobede bila suočena sa ogromnim međunarodnim pritiskom i čak ratnom pretnjom. I iz vaše knjige i iz drugih objavljenih izvora sada znamo da su dani i časi delili čelnike NATO-a od odluke da pritisnu obarač. Da li su Prištinski korpus i VJ u celini bili spremni da se suoče sa stranom intervencijom u jesen 1998. godine? Mislite li da je državno i vojno rukovodstvo moglo da se efikasnije suprotstavi međunarodnim pritiscima ili je situacija bila takva da boljeg izbora nije bilo?

U oktobru 1998. godine prestali su sukobi na KiM, i zavladao je mir. Terorističke snage su poražene, ali nisu uništene. Stanovništvo preostalih sela koja su bila naoružana masovno je vraćalo oružje MUP-u. Počela je obnova oštećenih kuća i objekata, a narod se vratio u napuštene domove. Misija OEBS-a nadgledala je mir. Stvoreni su uslovi da se razgovorima i političkim sredstvima reše svi problemi. Međutim, nekome nije bio interes da se očuva postignuti mir. Da se stvarno želeo mir bilo je dovoljno da svetski moćnici ostvare uticaj na albanske političke lidere, a pre svega na vojno rukovodstvo OVK, i da se nastavi miran život na KiM.

Prištinski korpus i 3.A su bili spremni za očekivanu stranu intervenciju.Da kažem da smo još tada, po prvi put, raselili sve ratne rezerve i materijalna sredstva. Na sreću do agresije tada nije došlo, zbog potpisanih sporazuma sa MZ, ali su uslovi koje je naša zemlja tada prihvatila pogubno delovali na dalji razvoj događaja po nas.

Ne mogu da ocenjujem poteze koje je povlačilo naše državno rukovodstvo u to vreme, ali mislim da je bilo izloženo velikim pretnjama i pritiscima, da je podleglo, i prihvatilo sve što se od na stražilo. Pokazalo se da obećanja i garancije MZ nisu ispunjeni. Naše snage dolaze u inferioran položaj, gube pozicije na terenu koje su borbom osvojile, i vraćeni smo na početak, ali sada u mnogo nepovoljnijem položaju. Sledi Rambuje i sve ostalo.




Upliv međunarodne posmatračke misije doprineo je obnovi snaga OVK na Kosovu i Metohiji i njihovom zaposedanju već oslobođenih područja. Da li je obnovljena OVK predstavljala ozbiljniju pretnju po snage vojske i policije od one iz 1998. godine? Da li je odlaganje strane intervencije povećalo otpornu snagu VJ i posebno Treće armije?


U pomenutim okolnostima OVK, koja se bila „izgubila“, ponovo oživljava. Organizuje se i brojčano raste. Uz pomoć velikih, dobija savremenije naoružanje i, što je još važnije, instruktore koji je vrlo brzo vraćaju u život. Međutim ni tada, za VJ nije predstavljala ozbiljnu pretnju. Poznato je da je NATO iz vazduha nadgledao stanje na KiM, a posmatrači OEBS-a sa zemlje. U tim okolnostima OVK je neprekidnim napadima na MUP i na jedinice korpusa pokušavala da isprovocira ozbiljniji odgovor, što bi bio razlog za napad NATO. Mi smo to znali i ponašali smo se u duhu potpisanog Sporazuma, bez obzira na žrtve.

Odlaganje intervencije, dalo je vremena jedinicama 3.A i PrK, da se još bolje pripreme za odbranu od napada.

Vaše dnevničke beleške pružaju čitaocu odličan uvid u funkcionisanje komandovanja i vojničkog života u teškim ratnim okolnostima. Možete li ukratko opisati dnevnu rutinu komandanta jedne tako važne jedinice kakva je Prištinski korpus? Kojih trenutaka te 1998.godine se sećate kao posebno dramatičnih, teških i izazovnih?

U situaciji u kakvoj se nalazio PrK, ja i komandanti i komandiri svih nivoa komandovanja, stalno smo bili mobilni i nije se moglo raditi rutinski. Ja sam bio 24 časa na vezi sa komandom 3.A, sa Operativnim centrom (OC) PrK, i komandantima brigada i samostalnih bataljona. Neprekidno sam dobijao izveštaje iz jedinica i sa granice, i izdavao naređenja i instrukcije. Pored toga obavljao sam redovne poslove: od pregleda pošte, pristiglih naređenja, izveštaja, do sastanaka sa pomoćnicima, i dr. Međutim, najviše vremena sam provodio na terenu, posebno na granici, i u obilasku jedinica.

Svaki dan na KiM, te 1998.godine, je bio dinamičan, uzbudljiv, a pamtim i mnogo dramatičnih. Da pomenem samo neke: prvi sukob sa OVK prilikom deblokade komunikacija ka karaulama „Morina“ i „Košare“; sprečavanje upada oko 1000 terorista kod karaule „Đeravica“; zauzimanje Orahovca od strane OVK i borbe za oslobađanje grada; protivterorističke akcije „Mališevo“, „Klečka“, „Glođane“, „Čičavica“. Međutim, kao posebno tragične, istakao bih sve dane u kojima su stradali vojnici i starešine korpusa.




Vaša knjiga se, verujemo, može čitati kao opširan raport o posvećenoj patriotskoj službi svojoj zemlji i narodu. Posle deceniju i po od tih zbivanja i sa iskustvom koje ste doživeli smatrate li da je vaše suštinski patriotsko opredeljenje bilo pravi izbor? Da li kao komandant jedne jedinice koja je prošla velika iskušenja ali i ostvarila značajne pobede verujete da ste donosili prave odluke? Mislite li da vaši vojnici i podređene starešine mogu da se ponose i vašom zajedničkom borbom ali i vama kao komandantom Prištinskog korpusa?

I danas posle svih iskušenja, ubeđen sam da je moje patriotsko opredeljenje bilo pravi izbor. Mislim da sam donosio odluke koje su u svemu bile realne, pravovremene, i prave u odnosu na trenutnu situaciju i mogućnosti jedinice da je izvrši bez većih gubitaka.

Pre donošenja svake odluke, koja se zasnivala na predlozima mojih pomoćnika, uvek sam nastojao da pored procene situacije izvršim i procenu predviđanja događaja, šta će se desiti posle i šta će se desiti ako zadatak ne bude uspešno izvršen. Morate da znate da baš nije lako komandantu da donese odluku o upotrebi jedinice, jer vi ljude iz te jedinice šaljete u pobedu ili smrt. Posledice po ljude su uvek teške, pa i kada je pobeda u pitanju.

Na sreću ja sam imao odličan tim starešina, vrhunskih profesionalaca, vrednih, hrabrih i odanih saradnika. Bez njih ne bih mogao da donosim kvalitetne odluke. Jako sam ponosan na sve te ljude, i žao mi je što ovom prilikom ne mogu poimenično sve da ih spomenem.

Ja ne znam šta vojnici i moje potčinjene starešine misle o meni. Ja sam bio komandant koji je cenio svakog vojnika i starešinu, uvažavao njihovu stručnost i dužnost koju su obavljali, i trudio se da dobro vrednujem njihov rad. Da li sam uspeo svakog od njih da nagradim? Mislim da nisam, i to sam, pojedincima ostao dužan.

O mojim vojnicima iz tog vremena mislim sve najbolje. To su za mene junaci, borci bez mane i straha. Hrabri, odani svojoj zemlji i narodu. Te generacije vojnika, a posebno „martovska-98“, to je ponos tadašnje SRJ i Srbije. Oni su u to vreme bili „moja deca“ koja su, odjednom jedne noći, te 1998. godine, postali odrasli ljudi. I danas sam ponosan na njih i sve moje starešine i volim ih. A svima koji su poginuli iz tog stroja PrK i ovim putem odajem poštu.




Može se reći da se od 2000. godine aktivno radi na degradiranju patriotizma kao vrednosnog opredeljenja. Verujemo da će vaša knjiga dati podsticaj mnogima da preispitaju ovakav stav. Posebno nemilosrdno se deo javnosti odnosi prema pozitivnom sećanju na poduhvate VJ u ratu na KiM. Stranice vaše knjige pokazuju da je ovaj stav potpuno nezasnovan. Ima li i najmanjeg opravdanja za nipodaštavanje i osudu onoga što su vojska i policija preduzele na KiM ’98. godine.

Na ovo pitanje sam delimično odgovorio u prethodnim. Ali da kažem da je lako danas kritikovati, posebno vojsku i policiju. Poslednjih godina je stvorena klima da svako, ama baš svako, može da kritikuje vojsku. To nije slučaj sa drugim profesijama.

Ali u vojsku se svako razume. Ja želim da kažem, da je vojnički poziv jedan od najtežih, i najodgovornijih. To je jedini poziv gde se donose odluke u kojima neminovno stradaju ljudi i materijalna dobra, a pojedinci, uglavnom laici se iživljavaju na vojsci.

Postavljam pitanje, da li je u našoj praksi poznato da je neko od profesionalnog vojnika kritikovao doktore, ekonomiste, pravnike i dr. Nema takvog primera, ali da ljudi iz druge profesije, koji najčešće ni vojsku nisu služili kritikuju vojsku, toga ima na svakom koraku. Ljudi misle da ako su otišli u političare to im daje za pravo da srozavaju vojnu struku, koja je svuda u svetu, osim kod nas, cenjena.

Voleo bih da neki od tih kritičara dođe u situaciju da komanduje odeljenjem od 10 vojnika u ratu, da brine o njima, da odgovara za 10 života, i da im izda zadatak da idu u borbu, iz koje se svi neće živi vratiti. Ustvari, voleo bih da osete šta znači odgovornost za živote 10 ljudi.

Niko iz VJ, ni svi mi iz PrK i 3.A , nemamo razloga da se stidimo onoga što je rađeno 1998. godine na KiM. Zvanično ne postoje dokazi da je bilo zločina i drugih krivičnih dela. U arhivi MO trebalo bi da se nalaze sva dokumenta iz tog vremena. Među njima su zapisnici i video snimci o stanju koje smo nalazili na terenu.

Ovo govorim jer smo tada dokumentovali zatečeno stanje, posebno u selima koja su bila mešovita, jer je najviše srpskih kuća bilo oštećeno i opljačkano. U albanskim selima snimili smo stanje jer se često događalo da su sami Albanci rušili kuće i to pripisivali srpskim snagama. Pored toga postoje i dokumenta o procesiranju svih krivičnih dela iz koji se vidi da nije bilo ubistava i zločina.

Tek krajem septembra albanski mediji, posebno list „Koha ditore,“ pokušali su da plasiraju informaciju o navodnom masakru albanskih civila od strane srpskih snaga, u selu Gornje Obrinje u Drenici. Kada su istražni organi u pratnji posmatrača, pokušali da dođu do navodnih žrtava, pripadnici OVK su na njih otvorili vatru i sprečili ih u tome. Na tome se sve i završilo, a istraga u VJ je pokazala da jedinice PrK nisu uopšte ulazile u to selo.




S ovim u vezi skrećemo vam pažnju da pojedine nevladine organizacije u Srbiji klevetnički pišu o navodno počinjenim zločinima jedinice kojom je komandovao Ljubiša Diković, sadašnji načelnik generalštaba Vojske Srbije. Možete li reći nešto više o kosovskom angažmanu ovog oficira i brigade kojom je komandovao? Imate li neka saznanja o slučaju koji je izazvao veliku kontroverzu u Srbiji?

  

 

Nemam detaljniju informaciju o optužbama za navodne zločine koje su počinile jedinice pod komandom Ljubiše Dikovića. Da odmah kažem da pukovnik Diković, i njegova jedinica nisu bili 1998. godine na KiM. On je tada bio komandant 37.mtbr, koja je formacijski bila u sastavu Užičkog korpusa 2.A. Na KiM je došla pred agresiju 1999. godine, i zaposela zonu odbrane koja se poklapa sa rejonom Drenice. U toku dovođenja ova brigada imala je velikih problema sa teroristima koji su je svakodnevno napadali.

Praktično, da bi izvršila zadatak, i posela zonu, ova brigada je morala da vodi teške borbe sa OVK. I kasnije, tokom čitave agresije, ova brigada je svakodnevno bila na meti terorista. Brigada je praktično bila u „osinjaku“. Samo u opštinama Glogovac, Klina i Srbica bilo je 138 sela pretvorenih u baze i tvrđave, a u 76 sela svo stanovništvo je bilo naoružano. U zoni odbrane svakog bataljona bilo je po desetak terorističkih baza iz kojih su, i danju i noću, teroristi napadali vojnike. Najveće probleme brigadi su zadavale male grupe terorista koje su podmuklo, iz zasede i s leđa, ubijali vojnike.

Možete da zamislite taj ambijent, i da li su vojnici mogli slobodno da se šetaju po selima i čine zločine. Pored toga u to vreme 90% stanovništva je po naređenju napustilo sela i sklonilo se na greben planine Drenice, a u selima su ostali teroristi i mobilisani vojnosposobni Albanci. O toj brigadi, mnogo prostora sam napisao u drugoj knjizi, koja je na čekanju.

U brigadi pukovnika Dikovića za 78 dana agresije poginulo je 58 pripadnika, a nestalo 3. Ono što je važno je da su 44 pripadnika poginula od dejstva terorista OVK. To sve govori u kakvim je uslovima Diković komandovao brigadom. Uostalom, ta brigada je zahvaljujući i njemu odlikovana Ordenom narodnog heroja, a ja sam je predložio za to odličje iako nije bila iz sastava 3.A. I to sve govori.

Sa Dikovićem sam se sreo više puta, a 8. maja 1999. godine na njegovom Komandnom mestu, u Drenici, i obišao sam neke jedinice.

Tom prilikom sam zatekao odlično stanje, iako su komandanti, komandiri, i vojnici, njih oko 4.400, svi bili iz rezervnog sastava i sa teritorije Raške.

Tom prilikom sam se suočio sa ozbiljnim, stručnim, odlučnim, i hrabrim pukovnikom Dikovićem, za koga odgovorno tvrdim da nije čovek koji će da toleriše nedisciplinu, samovolju i zločine. Evo šta sam posle toga u Dnevniku zapisao: …“Zahvaljujući uspešnom komandovanju i sposobnosti komandanta brigade pukovnika Dikovića i starešina komande brigade, bataljona-diviziona, brigada se za kratko vreme prilagodila najtežim uslovima i uspela da sačuva ljude i borbene potencijale od dejstva agresorske avijacije iz vazdušnog prostora, i neprekidnih terorističkih dejstava sa zemlje. U prvih desetak dana agresije, veštim komandovanjem i dobrom osposobljenošću jedinica, heroji ove jedinice uspeli su da razbiju najjača teroristička uporišta OZ „Drenica“, u kojima su se smenjivali komandanti Hašim Tači, Selman Sulejmani i poslednji Sami …“

Postoje brojna naređenja koja je izdavao Diković, na osnovu naređenja PrK i 3.A, o preduzimanju mera na strogom pridržavanju zakona i propisa o primeni odredaba Međunarodnog ratnog prava i običaja ratovanja.

Pored toga znam da se pukovnik Diković posebno istakao u zaštiti i zbrinjavanju albanskog stanovništva, pretežno u opštini Glogovac, i to više nego što su bile nadležnosti vojske.

Međutim, kao i u svakom ratu, budu slučajevi, koji učine pojedinci, a koji u ratnom ambijentu, posebno kakav je bio 1999. godine, ostanu neotkriveni, i otkriju se kasnije. Važno je da je Diković preduzeo sve mere iz svoje nadležnosti da se zločini ne dogode. Mislim da ne postoje dokazi da je on za eventualno učinjene zločine znao a da ništa nije preduzeo, a posebno da je naređivao tako nešto. Spreman sam da kao njegov komandant i komandant 3.A u to vreme to potvrdim.




Da na kratko iskoračimo iz strogih vremenskih okvira vaše knjige i da se prebacimo u 5. oktobar 2000. godine. Kako ocenjujete stav najviših struktura Vojske Jugoslavije prema dramatičnim događajima koji su se odigrali toga dana? Posmatrajući unazad rezultate političkih promena koje su se dogodile tog poslepodneva, smatrate li da je propušteno da se učini nešto što je trebalo i moglo biti učinjeno, i da li je na nivou vojske bilo propusta koje biste posebno istakli?

O događajima koji su prethodili 5. oktobru 2000. godine je dosta rečeno i napisano. I ja sam više puta o tome govorio. Prošlih dana izašla je iz štampe knjiga dvojice generala, neposrednih učesnika tih događaja, generala Miodraga Simića i Stamenka Nikolića, pod nazivom „Istine i zablude o 5.oktobru“. Oni u njoj detaljno pišu o ulozi vojske u tim dramatičnim događajima, i to je jedina istina o tome. Sve ostalo su manipulacije i nagađanja.

Da ne dužim, VJ je 5.oktobra, priznao to neko ili ne, pokazala svoju ustavnu ulogu i privrženost narodu i državi. Nije se mešala u izbore i izborne rezultate. Njeni pripadnici se nisu pojavljivali na ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji. Nijedan pripadnik VJ nije na bilo koji način ometao ili uticao na te događaje, i nije se svrstao ni na čiju stranu.

Da vojska ne bi bila zloupotrebljena GŠ VJ je deo jedinica izmestio iz Beograda, a u gradu su ostale samo jedinice koje su obezbeđivale sve vojne objekte. Od većih sastava bila je Gardijska brigada, direktno potčinjena predsedniku Miloševiću.

Raspored jedinica u okruženju omogućavao je da intervenišu za sprečavanje većih sukoba i građanskog rata. Na sreću, to nije bilo potrebno.

Dakle, šta se više može tražiti od jedne vojske od toga da obezbedi mirnu smenu vlasti, bez krvi i žrtava. Međutim tadašnjim stranačkim prvacima to nije bilo dovoljno, pa umesto pohvale za takvo ponašanje ostrvili su se na vojsku i Generalštab.

Ne znam šta bi se desilo da se vojska drugačije ponela. Da li bi tada bili zadovoljni. Zar mislite da mi u GŠ VJ ne znamo kako se blokira i izoluje grad Beograd, i kako se zatvaraju svi prilazi gradu, i kojim snagama. Šta mislite da bi bilo da se to dogodilo?

Predlažem da svi pročitaju knjigu koju sam spomenuo.




U knjizi 5. oktobar: dvadeset i četiri sata prevrata Dragan Bujošević i Ivan Radovanović citiraju reči tadašnjeg predsednika Miloševića navodno upućene vama, gde rezignirano kaže: „Nisi izvršio ni jedno moje naređenje,“ aludirajući na korišćenje vojske da se spreči širenje nereda u prestonici, pošto je shvatio da su snage MUP-a nedovoljne. Možete li potvrditi ili demantovati ovaj citat iz komunikacije sa Miloševićem i ako je tačan, molimo vas da pojasnite kontekst.

Čitao sam knjigu Dragana Bujoševića, ali mislim da ju je prerano napisao, što mi vojnici kažemo „nisu ni čaure pokupljene“.

Bez obzira na to u njoj su preneti događaji sa kojima je autor bio dobro upoznat. Ali on nije znao šta se događa u GS VJ i VJ, pa je pisao ono što su drugi pričali.

Podsetio bih da je odmah posle „revolucije“ u jednom od tadašnjih brojeva lista „Telegraf“ objavljen moj intervju sa detaljima navodno mog razgovora sa Miloševićem. Naravno to nije bilo tako. Pretpostavljam da je SDB snimala predsednika i da su delovi našeg razgovora nekome dati.

Najvažnije što želim da kažem je to da predsednik Milošević meni nije izdao decidirano naređenje da vojska izađe na ulice Beograda. Da je naredio, ja to naređenje ne bih izvršio i povukao bih se sa mesta NGŠ VJ. Razloga ima više, ali navodim samo neke: (1) nije ustavna uloga VJ da se upotrebi protiv svog naroda, posebno da menja volju naroda na izborima; (2) nije zadatak vojske da obezbeđuje institucije u gradovima, ako za to ne postoje odluke VSO i planovi za to; (3) na ulicama Beograda se tada nalazilo više stotina hiljada ljudi među kojima je bilo nekoliko stotina stranačkih jastrebova koji su izazivali haos. Vojska nije osposobljena da locira i da izoluje takve skupine u masi ljudi. U toj masi, je najviše nenaoružanih građana, žena i dece. A što je najvažnije, u masi se sigurno nalaze braća, sestre, devojke ili roditelji naših vojnika koji voze tenkove, transportere i dr. Koji komandant može narediti vojniku da ide tenkom na svoje najmilije?

Dalje, (4) na ulicama Beograda nije bilo sukoba zaraćenih strana, ljudskih žrtava, i indikatora koji su ukazivali da može doći do građanskog rata; i (5) predsednik je imao pod svojom komandom Gardijsku brigadu, čiji komandant je bio pored njega.

Dakle, Milošević nije naredio upotrebu vojske, ali je pokušavao da me ubedi da vojska treba da obezbedi savezne institucije, pre svih Saveznu skupštinu, Narodnu banku, televiziju i dr. Međutim, moja je procena bila da je za to bilo kasno i nemoguće. Pojava vojske na ulicama izazvala bi paniku i opšti haos. Vojska ne bi mogla da se probije do pomenutih institucija, koje su već bile poharane, a verovatno bi pojedini ostrašćeni demonstranti nasrnuli na vojnike, i borbena i neborbena vozila. Ne zaboravite da je grupa demonstranata iz Čačka došla u Beograd sa stotinama bombi, „Zolja“ i pušaka. Našao bi se neko da ispali „Zolju“ na tenk, ili OT, i eto haosa koji se ne bi završio bez velikih žrtava.

Takođe sam znao i da je bilo onih koji su samo čekali da se pojavi vojska i da nastane haos.




I za kraj moramo da vas pitamo da li radite na pripremanju drugog toma vašeg ratnog dnevnika? Možete li čitaocima ukratko da prenesete neki karakterističan detalj ili epizodu iz knjige o ratnoj ’98. godini?

Knjiga o događajima iz 1999. godine je završena, ali je još neću objavljivati. Radni naslov je „Otadžbina na bajonet čuvana – 3.A 78 dana u zagrljaju Milosrdnog anđela“. Ima tri dela. Prvi o događajima u zoni 3.A od 1. januara do 23. marta 1999. godine. Drugi od 24.marta do 10.juna 1999.godine pod nazivom „Dani pakla“, i treći od 11.juna do ukidanja ratnog stanja. Ima u radnoj verziji 1.100 strana, 80 dokumenata i karata, i 70 fotografija.

U svakom od delova su detaljno opisani najznačajniji događaji iz mog Ratnog dnevnika, a najvažniji je drugi, u kome su opisani događaji za vreme bombardovanja, sve aktivnosti 3.A i PrK, agresora, komandanata i vojnika.

U knjizi su, pored najvažnijih dokumenata, i imena svih poginulih i nestalih pripadnika 3.A, što mislim da će biti po prvi put objavljeno.

(Izvor: Pečat | Razgovarali: Miloš Milojević i Stefan Karganović)
Logged
ssekir75
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 833


« Reply #2 on: December 25, 2015, 08:11:39 pm »

1) замолио бих да се овде објави кад изађу ове књиге, као и где могу да се набаве.

2) поред чачана, у бг су и нишлије пошле добро наоружане. проверено знам иако нисам био тамо, јер сам требао да будем (повредио сам руку дан пре тога и цео 5. октобар провео полудрогиран лековима). било је 6 сандука зоља (колико год  то било по броју), и доста пиштоља (није ми познато да ли су били легални или не). поред тога поједине јединице војске су биле измештене ван ниша још пре првог круга избора.

према ономе што ја знам овај интервју је прилично реално написан.
Logged
borovnica
desetar
*
Offline Offline

Posts: 142


« Reply #3 on: December 25, 2015, 08:22:08 pm »

Ssekir, navodno je prva knjiga memoara rasprodana!
Logged
ssekir75
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 833


« Reply #4 on: December 25, 2015, 08:23:59 pm »

захваљујем. наћи ћу га већ негде...
Logged
lovac
Stručni saradnik za brodska oružja i sisteme
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 254


« Reply #5 on: December 25, 2015, 09:26:54 pm »

Voleo bih da pročitam knjigu.
O generalu Pavkoviću nemam pozitivno mišljenje. To gradim na osnovu njegovog ponašanja nakon tih zbivanja.
Logged
vodnik policije
vodnik
*
Offline Offline

Posts: 451


« Reply #6 on: December 26, 2015, 12:57:15 pm »

Glavni urednik nedeljnika Pečat je Milorad Vučelić. Dok je svojevremeno bio prvi čovek RTSa, posle morbidnog dnevnika išao je još morbidniji dnevnikov dodatak, a posle nazaboravna Milijana Baletić sa emisijom "Iskre i varnice". Čisto da podsetim na lik i delo. I u ovom intervjuu se tera voda na tu vodenicu.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 254



« Reply #7 on: December 26, 2015, 01:33:31 pm »

O generalu Pavkoviću nemam pozitivno mišljenje.
Генерал-пуковник Небојша Павковић, командант Треће армије, кога је западна штампа назвала 'српским Жуковом' и генерал-потпуковник Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса, достојни су следбеници наших славних војсковођа. Ова двојица јужњака, Павковић из Алексинца, а Лазаревић из Бабушнице, могу се мирне душе сврстати у строј, раме уз раме, са славним војводама Првог светског рата. Они су свој део посла обавили часно, морално и у сваком погледу успешно, с минималним губицима у односу на деветнаест земаља сврстаних у НАТО алијансу коју је предводила САД. Више од овога нису могли, нису имали шансу да покажу. 
Logged
micha
Moderator
stariji vodnik I klase
*
Offline Offline

Posts: 1 111


« Reply #8 on: December 26, 2015, 01:34:18 pm »


   O liku i delu nekadašnjeg NGŠ a pre toga K-danta 3. armije ne treba puno govoriti. Bio je na najodgovornijim dužnostima tokom NATO agresije i u potonjim godinama političkih previranja pa je kao takav glavni akter i njegovo svedočenje treba da ima istorijski značaj. Ne znam šta bi ko imao loše da kaže o njemu, osim neprijatelja protiv kojih se časno borio ali to nije tema ovog posta. Čitanjem njegovih memoara imamo jedinstvenu priliku da sedeći u fotelji saznamo tok i pozadinu događaja koji su okrenuli točak novije nacionalne istorije. Sve ono što je bilo sakriveno od javnosti, iz razumljivih bezbednosnih razloga, sada možemo saznati i na taj način shvatiti zašto nam se danas sve ovo dešava.

   Što se tiče političke pripadnosti urednika novina koje su objavile intervju, a na kraju i samog generala koji se pojavljivao na  sednicama GO SPS-a u uniformi, ona ne treba da utiče na istorijsku vrednost podataka koji se iznose. Očigledno, danas mnogima ne odgovara objavljivanje podataka o tome šta su radili tokom agresije i gde su bili dok se branila otadžbina pa zbog toga i nema neke medijske pompe oko memoara generala Pavkovića. Kao učesnik i svedok pomenutih događaja živo sam zainteresovan da nađem odgovore na mnoga pitanja a ove dve knjige bi mogle mnogo da pomognu u tome...






Logged
borovnica
desetar
*
Offline Offline

Posts: 142


« Reply #9 on: December 26, 2015, 10:57:49 pm »





Logged
ssekir75
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 833


« Reply #10 on: December 27, 2015, 06:31:56 pm »

пре него погледам ову промоцију само кратко. какав год павке био, треба чути (прочитати) и његову страну приче. а лазаревић је из околине бабушнице, село грнчар ако се ја добро сећам. рођак је са мојим пријатељем, па сам га срео пар пута и разговарао са њим. по мени скроз добар човек.
Logged
Pages: [1]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.023 seconds with 25 queries.