Operacija
"Šiler"
Rat špijuna za IK-3 Već posle prvih napisa o novom jugoslovenskom lovačkom avionu IK-3 u domaćoj i stranoj stručnoj i revijalnoj štampi, nemačka vojna obaveštajna služba (ABVER), kojom je rukovodio admiral Vilhelm Kanaris, jako se zainteresovala za ovaj naš novi avion izuzetnih "sposobnosti". Od tada, pa sve do aprilskog rata 1941. godine, IK-3 je bio pod budnim, ali ne uvek nevidljivim okom nemačkih obaveštajaca i špijuna...
Mućke osiguravajućeg društva "Balkan"Pre prvog probnog leta prototipa IK-3, fabrika aviona "Rogožarski A.D." u Beogradu je tražila osiguranje za svoj novi avion vredan tadašnjih 2.376.638 dinara, kako je svuda u svetu u sličnim prilikama uobičajeno. Ovo je bio signal za aktiviranje nemačke vojne obaveštajne službe, koja je odmah skovala lukav plan za munjevitu akciju.
Predviđena i do detalja razrađena akcija je trebalo da se odvija preko osiguravajućeg društva "Internationale Versicherung Geschäft" iz Beča, sa mešovitim austrijsko-nemačko-italijanskim kapitalom. Društvo se, između ostalog, bavilo i osiguranjem tzv. "specijalnih rizika".
Prema uputstvu iz centrale Abvera u Berlinu pomenuto društvo je ponudilo najbolje finansijske uslove osiguranja. Međutim, intervenisala je odgovarajuća služba Glavnog đeneralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije i odredila, shodno zakonskim propisima, i s obzirom na tajnost i interese države u ovome poslu, da se osiguranje prototipa aviona IK-3 može poveriti samo domaćem osiguravajućem društvu.
Da bi doskočilo ovoj zakonskoj prepreci osiguravajuće društvo iz Beča je, prema kazivanju njegovog nekadašnjeg činovnika gospodina Deneša Vajsa iz Zagreba (inače nosioca spomenice borca NOB od 1941. godine), osnovalo svoju filijalu u Jugoslaviji pod imenom "Balkan" u Beogradu, koja je pobedila na raspisanom konkursu.
Da bi se mogao oceniti stepen rizika, osiguravajuće društvo je prema datom uputstvu centrale nemačke vojne obaveštajne službe tražilo detaljne proračune i planove aviona IK-3. Firma "Rogožarski" je uz odobrenje Glavnog đeneralštaba, Štaba vazduhoplovstva Vojske i dogovora sa konstruktorima predala traženu tehničku dokumentaciju osiguravajućem društvu "Balkan". Ali, ova dokumentacija je, prema kazivanju jednog od konstruktora aviona IK-3, inženjera Slobodana Zrnića, u nekim bitnim elementima prethodno bila "frizirana". Nemačkoj špijunaži, koja je dobijene proračune odmah dostavila stručnjacima - vazduhoplovnim inženjerima, nešto je ipak bilo sumnjivo, i zbog toga je "Balkan" prema direktivi iz Berlina zvaničnim putem zatražio dopunu dokumentacije. I ovome zahtevu je udovoljeno, ali opet sa lukavo ubačenom greškom! Nemci su progutali udicu i posao osiguranja je uspešno realizovan. Planovi i proračuni aviona IK-3 su tako stigli u Beč, u centralu firme "Internationale..." koja ih je odmah prosledila "švester" (sestrinskoj) kompaniji u Štutgart, kako bi ponovno stigli u ruke nemačkoj vojnoj obaveštajnoj službi.
Abver u akciji
Dve godine kasnije je ova ista vojna obaveštajna služba preko svoje špijunske filijale u Jugoslaviji ponovno preduzela konkretne korake da se dočepa željenih podataka o našem novom lovačkom avionu IK-3, u vreme kada je prva serija od 12 aviona ovoga tipa bila pri kraju fabrikacije i kada se očekivalo, da ovi avioni i zvanično budu predati letačkim jedinicama našeg vazduhoplovstva.
Svi zapleti ovoga uzbudljivog špijunskog trilera su se odigrali u Beogradu. Detaljan opis događaja koji slede dugujemo artiljerijskom potpukovniku Uglješi Popoviću, šefu Servisa tajne vojno-obaveštajne službe pri Glavnom đeneralštabu Vojske Kraljevine Jugoslavije. Ovu službu je na osnovu ukazane potrebe osnovao armijski đeneral Dušan Simović, u svojstvu načelnika Glavnog đeneralštaba 1938. godine.
Događaji koji slede su opisani u njegovoj knjizi "Deseti po redu" (Beograd, 1976.). Glavni akter ovih uzbudljivih događaja, koji su se iz razumljivih razloga zbivali daleko od očiju javnosti, bio je her Šiler, oficir Vermahta, formalno raspoređen kao pomoćnik pukovnika Laumana, nemačkog vazduhoplovnog atašea u nemačkom poslanstvu u Beogradu. Šiler je raspolagao diplomatskim pasošem, a inače je bio šef jedne grupe nemačkih tajnih agenata u Beogradu. Drugi učesnik ove špijunske afere je bila Nemica po imenu Marija Bauderer, profesionalni nemački tajni agent, a treći mladi jugoslovenski vazduhoplovni oficir, pripadnik kontrašpijunaže, čije je ime iz razumljivih razloga zadržano u tajnosti.
Šiler je došao u Beograd 1939. godine pred sam Drugi svetski rat, kada su nemačka vojna obaveštajna služba i njene filijale pojačale svoju aktivnost u našoj zemlji. On se kamuflirao na lažnom radnom mestu u nemačkom poslanstvu, kao najsigurnijem mestu za jednog profesionalnog obaveštajca. Šiler je odmah krenuo na posao sa poslovičnom nemačkom metodičnošću i agilnošću. Pokazao se kao izuzetno efikasan u organizovanju nemačke obaveštajne službe u Novom Sadu, Beogradu i drugim mestima u vazduhoplovnim centrima. Ova njegova aktivnost nije bila registrovana, niti otkrivena.
Šiler je po zadatku iz Berlina, a na osnovu podataka iz centrale, u Novom Sadu pronašao Mariju Bauderer, koja je o ovom gradu sa najvećom jugoslovenskom vazduhoplovnom bazom, maksirala svoju špijunsku delatnost davanjem časova iz nemačkog, engleskog i francuskog jezika. Na taj način je ona, "pro forme" zarađivala novac za svoju egzistenciju. U stvari, bila je profesionalni, dakle plaćeni agent nemačke tajne službe. S obzirom da je prethodno bila otkrivena u Karakasu (Venecuela), po instrukcijama nemačke centrale vojne obaveštajne službe upućena je u Jugoslaviju i privremeno se nastanila u Novom Sadu. Nakon izvesnog vremena, Šiler je za Mariju obezbedio stan i u Beogradu na adresi: Obilićev venac br. 26/V sprat.
Saradnik jugoslovenskog Tajnog servisa, mladi vazduhoplovni oficir N.N. (u daljem tekstu oficir N.N.) je učio francuski jezik kod Marije u Novom Sadu, pa kad se ona preselila u Beograd, on je nastavio s uzimanjem časova. S vremenom oficir N.N. je intuitivno osetio, da se frojlajn Marija bavi i nekim drugim, mutnim, poslovima, pogotovo kada ga je upoznala sa Šilerom i kada su počele nonšalantne zajedničke posete porodici Šiler.
U tako složenoj situaciji oficir N.N., koji do tada nije bio dovoljno upoznat sa delovanjem naše tajne službe, dobro se snašao u prilici kada je izvršen prvi pokušaj njegovog vrbovanja za nemačku tajnu vojnu obaveštajnu službu. On je samonicijativno posetio Servis jugoslovenske tajne službe i tom prilikom detaljno opisao sve ono što se događa u društvu u kojem se odnedavno kretao. Po obavljenom razgovoru zamoljen je, da ponovno dođe u Servis određenog dana radi donošenja odluke kako da se na najbolji i najefikasniji način razreši konkretna obaveštajna operacija. Dogovorenog dana i u određeno vreme su mu data detaljna uputstva kako da se dalje ponaša u tom društvu i da ništa ne preduzima na svoju ruku, bez znanja i odobrenja Servisa tajne službe.
Kontraudar naše tajne službeNajpre je, po zadatku, uspostavljena prisna prijateljska veza sa Šilerom. Kada mu je, po njegovoj proceni, oficir N.N. postao potpuno privržen, Šiler je pokušao da izvrši realizaciju svoga plana broj jedan: zamolio ga je da prikupi neka obaveštenja o našem vazduhoplovstvu, koja nisu bila od nekog naročitog značaja. Uzgred je napomenuo, da ta obaveštenja preda njihovoj zajedničkoj prijateljici Mariji. Oficir N.N. je odmah pohitao u Servis tajne službe i potpukovniku Popoviću preneo Šilerov nalog. S obzirom da tražena obaveštenja nisu bila od neke veće obaveštajne važnosti, oficiru N.N. je na sledećem ugovorenom sastanku predat pedantno sačinjen odgovor, koji je on zatim uručio Mariji. Za tu uslugu oficir N.N. je kao nagradu dobio nekoliko stotina dolara, tobože "na ime učinjenih troškova". Dolare je naravno domah predao Servisu tajne službe.
Nakon prvog "uspešno" sprovedenog zadatka uskoro je oficiru N.N. usledio drugi i treći nalog, koje je ovaj odmah prosleđivao šefu Servisa tajne službe i procedura je ponovljena. Kada je primio i treći obaveštajni zadatak, oficir N.N. je zamolio Mariju (po utvrđenom dogovoru sa šefom Tajne službe), da prilikom predaje obaveštajnih podataka u stanu bude prisutan i njihov zajednički prijatelj Šiler. Bilo je predviđeno, da potom odu negde na zajedničku večeru i provod...
Ovoga puta je stvar bila veoma ozbiljna. Naime, traženi su neki tehnički podaci o novom jugoslovenskom lovačkom avionu IK-3, koji je uskoro trebalo da bude predat 6. vazduhoplovnom lovačkom puku na ispitivanje i trenaž pilota, i to 51. elitnoj lovačkoj grupi. Novi obaveštajni zadatak je predstavljao vojnu tajnu "par ekselans", a odgovorna služba tajnog Servisa je i ovoga puta izradila odgovor i predala ga oficiru N.N.
Od tog momenta je počelo detaljno planiranje kontraobaveštajne "Operacije Šiler". Oficiru N.N. je naloženo, da u stanu Marije Bauderer organizuje sastanak sa Šilerom i utvrdi dan i čas predaje dokumenata, a da zatim o tome obavesti šefa Servisa tajne službe. Oficir N.N. je postupio tačno po primljenom nalogu. Naređeno mu je, da odmah nakon sastanka Šileru preda obaveštajni materijal, a da vrata stana budu samo fiktivno zaključana. "Operacija Šiler" se potom odvijala po tačno određenom scenariju.
Operativna grupa agenata beogradske policije je iznenada upala u Marijin stan, gde je zatekla Šilera, Mariju i oficira N.N. Šiler se nije zbunio, odmah je izvadio diplomatsku legitimaciju i izjavio da uživa diplomatski imunitet. Pristao je da iz džepova povadi sve lične stvari i stavi ih na sto, tek kad su mu prišla dva agenta s uperenim pištoljima. Među ličnim papirima i stvarčicama se nalazio i inkriminisani izveštaj, koji se odnosio na avion IK-3. Pretres stana Marije Bauderer je rezultirao pronalaženjem gomile kompromitujućeg materijala. Ona je lišena slobode na licu mesta i privedena u "Maricu", kojom je odvezana pravo u "Glavnjaču". Šiler je pušten, nakon što je potpisao policijski zapisnik.
Po završetku ove kontraobaveštajne operacije potpukovnik Popović je imao neprijatan susret i razgovor sa predsednikom vlade Dragišom Cvetkovićem i ministrom za inostrane poslove Aleksandrom Cincar-Markovićem, koji su strahovali od reakcije Nemaca na diplomatskom planu. Za Šilera je u Ministarstvu za inostrane poslove lično intervenisao nemački poslanik Viktor fon Heren, ali bez uspeha. Kraljevski jugoslovenski poslanik u Berlinu dr Ivo Andrić je uskoro potvrdio hapšenje zbog špijunaže službenika nemačkog poslanstva: Šilera, Frajmana i Šmita i dostavio demarš jugoslovenske vlade nemačkom Ministarstvu za inostrane poslove. Načelnik Glavnog đeneralštaba Vojske, armijski đeneral Petar Kosić je redovnim službenim putem podneo zahtev Ministarstvu za inostrane poslove, da se Šiler i njegovi saradnici proglase za "persone non grata" (nepoželjne osobe) i oni su proterani iz Jugoslavije.
Što se Nemaca tiče, oni su prvu priliku da "izbliza" pogledaju naš IK-3 dobili tek 6. aprila 1941. godine, ali preko nišana i da se osvedoče o njegovim borbenim kvalitetima.
Ratna sudbina aviona IK-3Više od pola veka posle aprilskog sloma vojske Kraljevine Jugoslavije u različitim napisima i raznim prilikama se postavljalo krucijalno pitanje: Da li je bar jedan IK-3, biser jugoslovenskog vazduhoplovstva, pao Nemcima u ruke?
Odgovori su bili različiti, materijalnih dokaza nije bilo (ili nisu publikovani), a naš nacionalni ponos nije dozvoljavao takvu mogućnost. Ostaje činjenica, da Nemci na našim aerodromima nisu zatekli ni jedan neoštećen, za let sposoban avion IK-3. Tri poslednja aviona ovoga tipa su spaljena u zoru 12. aprila 1941. godine zajedno sa preostalim avionima 6. vazduhoplovnog lovačkog puka na ratnom aerodromu "Veliki Radinci II" kod Rume. Toga dramatičnog jutra, kada se saznalo da su nemački tenkovi prodrli već do Šida, kapetan I klase Todor Gogić, zastupnik komandanta 51. lovačke grupe (dotadašnji komandant major Romeo Adum je već 7. aprila smenjen zbog neaktivnosti) je nakon konsultacija sa podređenim oficirima odlučio, da se avioni spale, s obzirom da je zbog lošeg vremena i raskvašenog terena poletanje bilo nemoguće. Kada su vojnici aerodromske čete po naređenju počeli da bajonetima probijaju krilne rezervoare na IK-3, poručnik Đorđe Kešeljević je upitao prisutne oficire: "Ko ima šibicu?" Nastao je muk. Najzad, posle dužeg snebivanja, poručnik Mile Ćurguz je iz džepa izvadio traženu šibicu i dodao je bez reči Kešeljeviću. Jedan za drugim avioni su se pretvarali u plamteće buktinje, avetinjski osvetljavajući tmurno jutarnje nebo i ljude oko njih...
Preostalih 5 aviona IK-3 (2 na popravci u fabrici aviona "Rogožarski A.D." na Bežanijskoj kosi, 3 u aeroplanskoj radionici 6. puka na aerodromu "Beograd") navodno su uništili sami radnici i vojnici, kako ne bi pali neprijatelju u ruke.
Traganje za istinomGodine su prolazile, a s vremena na vreme se moglo čuti da je Nemcima ipak kao ratni plen u ruke pao jedan avion IK-3. Navodno, ovaj avion je ležao u jednom hangaru sve do 1942. godine, kada je u specijalno obezbeđenom vagonu sa zemunske železničke stanice transportovan u Nemačku... Tragom ovih nesigurnih izvora autor teksta je pošao u potragu za istinom. Poznato je, da su Nemci, pored svojih novih aviona i opreme, u Vazduhoplovnom probnom cenru u Rehlinu testirali i sve zaplenjene neprijateljske avione, za koje su bili naročito zainteresovani. Da bismo proverili ovu mogućnost, pismenim putem smo se obratili nemačkom Vojnom arhivu u Frajburgu i vazduhoplovnom odeljenju Tehničkog muzeja u Minhenu. Iz odgovora dr Zandhofera i inženjera Romara smo saznali, da je arhiva pomenutog centra posle ratnog vihora dobrim delom ostala sačuvana. Međutim, u sačuvanim dokumentima nema nikakvog traga, da je jugoslovenski avion-lovac IK-3 ispitivan u Rehlinu.
Ovoj pretpostavci bi išao u prilog i jedan dokument nemačkog ministarstva za vazduhoplovstvo, koji se odnosi na zaplenjene jugoslovenske avione - vojne i civilne, do 20. maja 1941. godine. Spisak obuhvata sve jugoslovenske avione, kako u letnom stanju, tako i neispravne, sa spiskom aerodroma i fabrika gde su komisijski popisani. U ovome dokumentu se ne pominje nijedan avion IK-3.
Tek nedavno, u jednoj stranoj publikaciji iz 1998. godine se pojavila fotografija, snimljena na zemunskom aerodromu posle nemačke okupacije, na kojoj se pored ostalih eks-jugoslovenskih aviona vidi i jedan zaplenjeni avion IK-3. Ovim materijalnim dokazom je najzad razrešena misterija stara 57 godina. Još uvek ostaje, da nagađamo o njegovoj daljoj sudbini. Navodno, fotografija IK-3 sa nemačkim oznakama i s oznakama za zaplenjene neprijateljske avione u Luftvafe, viđena je u jednoj knjizi publikovanoj u Japanu.
Dokumentacija u sigurnim rukamaZa vreme Drugog svetskog rata i tokom neprijateljske okupacije naše zemlje sve proračune, planove i radioničke crteže IK-3 je na tavanu svoje kuće u Beogradu skrivao ing. Slobodan Zrnić, jedan od konstruktora ovoga aviona. Druga dvojica članova konstruktorskog tima, inženjeri majori Ljubomir Ilić i Kosta Sivčev su bili u nemačkom zarobljeništvu. Posle oslobođenja Beograda i formiranja Komande ratnog vazduhoplovstva u Zemunu 29. oktobra 1944. godine, ing. Zrnić je svu dokumentaciju koju je posedovao o ovome avionu predao nadležnim organima Komande vazduhoplovstva.
Ova tehnička dokumentacija je našim inženjerima Kosti Sivčevu, Slobodanu Zrniću i Svetozaru Popoviću (na proračunima je radio i ing. Dušan Stankov), pet godina kasnije poslužila da stvore naš prvi posleratni lovački avion S-49A (serija 1949), za koji je iskorišćeno 75% konstrukcijskih elemenata i sklopova predratnog IK-3, uz ojačanje konstrukcije zbog jačeg motora, naoružanja i dodatne opreme.
Ovaj avion i njegova usavršena varijanta S-49 C, iako tehnički i tehnološki prevaziđeni pojavom mlazne avijacije, više godina su predstavljali okosnicu odbrambene snage našeg Ratnog vazduhoplovstva u doba hladnog rata i oružanih pretnji Informbiroa.
Na kraju i do danas ostaje otvoreno jedno pitanje. Da li je jedini razlog za obustave isporuka lovačkih aviona Meseršmit Me109E-3 u junu 1940. godine na osnovu Tajnih protokola između jugoslovenske i nemačke vlade od 5. jula i 8. oktobra 1939. godine bio zahtev italijanskog otpravnika poslova Djuzepe Kosmelija nemačkoj vladi, zbog pogoršanja italijansko-jugoslovenskih odnosa? Ili je ova odluka posledica "Operacije Šiler", koja je više pogodila ranjeni nemački ponos od zahteva jednog italijanskog diplomate. Koincidencija svakako postoji, a dalja istraživanja će ili potvrditi ili odbaciti ovu pretpostavku.
izvor:
Aeromagazin 12
