Капетан Вукоје Тодоровић

[JASON]

Капетан Вукоје Тодоровић

27. септембра 1933. у Куршумлији, уз општу жалост народа из Горње Топлице, предати су мајци земљи посмртни остаци Капетана Вукоја. Од српско-турских ратова, па до времена, кад се Топлица сећала својих синова, заслужних за ослобођење, поред проте Лазара Јовановића из Бабице и Димитрија поп Мичета из Прокупља, име капетана Вукоја спомињало се с оним истим поштовањем као што се помињу имена наших највећих јунака.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Вукоје Тодоровић рођен је у селу Судимљу, на Копаонику, 15. октобра 1858. године. Његови прадедови, браћа Степан и Стеван живели су у Лабу, у селу Дворишту, подно планинског врха Оштрог копља, на Косову. Ту дођу у сукоб са Арбанасима, које на њиховој земљи насели приштински паша. Није то било право Степану и Стевану, па се преселе у Мургулу. Одатле, једнога дана дођу у Двориште и рекну Арбанасима да се селе. Дође до оружаног обрачуна и ту погине седам Арбанаса. Бојећи се неизвесности, Тодоровићи побегну на Копаоник, у село Копориће. Баш у то време дође Карађорђев рат, па се пребези прикључе српској војсци са равно тринаест људи. Сви се они одликоваше у бојевима а један од њих, Андрија, постане барјактар. Његова застава дуго је чувана у породици. Но, док су они војевали, Арбанаси, жудни за осветом, изненаде Тодоровиће на Копаонику и убију деветорицу чланова породице. Кад је 1830. установљен дем-комисион, одбор за крв, који је принудно мирио, ове две породице, српска и арбанашка, су се измириле. После тога, Вукојев дед прешао је у село Судимље, а кад је по српско-турском рату, 1879. године, дошло до насељавања Топлице, Вукојева породица насели се у село Гргуре, испод Јастрепца.

[JASON]

Вукоје је изучио азбуку и часловац чувајући козе на Копаонику. Помагао му је ујак који је био поп. Када је чуо да у Прокупљу има школа где се другачије учи, само са једним грошем побегао је 1869. из Судимља у Прокупље. У граду га је срео неки Милан Ера, познаник његовог оца, и сутрадан га одвео даскалу Стојанчи Перићу. Тај просветитељ, по Вукојевом исказу, носио је џубе и предавао по 'ћирилским уџбеницима са старим јеровима'. Посадио га је на последње место у учионици, дао му књигу и задао два листа… Вукоје је за три године довршио своје школовање. При свршетку, нови школски учитељ, Крста Маринковић, који је школован у Београду, 1872. год. избацио је јерове и све књиге са њима, а дао ђацима Вукове збирке и нове читанке. Те 1872. Вукоје је постао писар код кмета и спахије. Неколико год. доцније, Турци су напуштајући Прокупље школу запалили, а учитеља, и још неколико грађана, посекли.

Чим је избио српско-турски рат, Вукоје је као добровољац приступио Копаоничком усташком одреду, који је, са протом Лазом, организовао, млади потпоручник 'академац' Лазар Павловић. Потпоручник Лазар наоружао је и обучио добровољце у руковању оружјем на самој српско-турској граници, па их вратио у завичај, где су са Србима из Вучитрнске нахије, Ибра и Новопазарске нахије образовали два логора усташа, један на положају Туртелову, а други на планини Трески, оба на непријатељском земљишту. Успешно су водили борбе за све време рата 1876. године, и у борбама допирали до Сочанице испод Митровице и до Подујева на Малом Косову.
При објави другог српско-турског рата, Вукоје одлази на границу са 200 Срба и ступа у везу са српском војском, од које је за своје људе добио оружје и муницију. Пошто је формирао одреде, подигао је копаонички устанак и водио огорчене борбе против Турака и Арнаута. Сем тога, помагао је при операцијама и српску војску. Из рата је изашао као батаљонски ађутант.

[JASON]

Иако је рат био завршен, Топлица и Прокупље још за неколико година нису живели на миру. У околини, по шумама, крстариле су наоружане арнаутске банде, које су пресретале, пљачкале и убијале путнике на друмовима, нападале ноћу српске куће и заметале чарке с војничким стражама на прилазима граду. За чување нове границе и јавне безбедности у пустој и ускомешаној Топлици, биле су организоване добровољачке чете и једно крстареће одељење. Вукоје je постављен за командира тог одељења. Колико је по духу био војник, доказ је што је од обичног  устаника постао официр, који је војничким врлинама чинио част српској војсци. Тукући се по граници с Арнаутима и гонећи разбојнике, у предаху је читао Тактику и Стратегију, а нарочито Ратну Историју, положио официрски испит са похвалом, и био произведен у чин пеш. потпоручника. Остао је у војсци као активни официр и од свршетка рата 1878. па све до Балканског 1912. чувао је границу савесно и поуздано.

Већ по потреби службе, био је подкомандир пограничне страже за II пуковски округ, командир пограничне страже Моравског граничног одсека, командир прокупачког жандармеријског одреда и срески официр за срезове: прокупачки и добрички, водник 2. чете II батаљона пеш. пука 'Књаз Михајло' итд. Његова је официрска каријера у мирнодопским условима текла споро. Био је типични официр 'из трупе', који се мучно успиње на лествици официрских чинова. Али, војничка служба Капетана Вукоја течена је и на бојном пољу. Посебно се истакао храброшћу и бистрином у иначе неуспешном рату са Бугарима 1885. године. Командовао је четом, био запажен и унапређен у чин поручника. Капетански испит положио је 1894. године, а пензионисан је у чину капетана прве класе 16. марта 1912.

[JASON]

Вукоје Тодоровић 
Преполачки маневар 1896. године

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Године 1869. био сам командир кадровске чете која је била у Куршумлији, док су остале биле у Прокупљу. Те јесени наређена је петнестодневна вежба резервиста. Чете су постале батаљони, а батаљони пукови. У мојој чети, односно батаљону, било је пет активних и десет резервних официра и око хиљаду и двеста војника. Из пука сам добио распоред рада по којем је било одређено шта ће се којег дана радити, а за ратну службу наређено је да саставим задатак и да о томе поднесем извештај. У томе циљу саставио сам овакав задатак:

'Турска војска мобилише се на Косову, а српска у Топлици. Турци су послали један одред који је заузео Преполац и крстари Самоковом до изнад Куршумлије. Ја сам добио наређење да тај непријатељски одред уништим и заузмем Преполац и држим га у својим рукама до доласка главнине. Послао сам једну чету да маркира непријатеља. Дневну борбу водили смо по Самокову и непријатељ се повлачио ка Преполцу, а ја сам га гонио. Предвече, непријатељ се задржао на највишој тачци Преполца. Пошто сам посео утврђење и оставио предстраже, заузео сам предстражни положај и сменио страже под заклоном мрака, а од поноћи скупио војнике и напао непријатеља с ножем на пушци без пуцања и отерао га са положаја. Противник је опалио два-три плутона али без икаква успеха, па се повукао ка граници. Ја сам онда посео утврђења на Преполцу, која су сва повучена у нашу страну.
Добивши појачања са Косова и наређење да поново заузме Преполац и држи га у рукама до доласка главнине, непријатељ ме је напао и код мене изазвао ватру (ноћу се само у одбрану пуца, нападач не пуца но ножем напада). Ватра је отворена и то: стрељачки строј јединичну паљбу, чета у средњем утврђењу плутонску паљбу по водовима, а чета на највишој тачци плутонску паљбу и то по реду први, други, трећи и четврти вод плутоном, па онда цела чета плутонима, и то се тако понављало док траје муниција. Сваки војник имао је две стотине метака.'

При извођењу маневра развила се страшна пуцњава која је трајала од поноћи до зоре. Око нас је била свуда магла, те се није видело севање ватре из пушака, а у ноћној тишини струје су ишле низ Лаб и Косово и носиле глас пушчани од кога су се проламале горе и планине, допирући до саме Приштине. Турско становништво, запрепашћено пуцњавом и уврено да је овамо на граници све пропало, почело је бежати на врат на нос ка Приштини, како је ко могао.
У самој Приштини завладала је паника, почели су правити пушкарнице за уличну борбу и одмах телеграфом известили Скопље да је српска војска већ на Косову. Скопље брже боље достави ту вест у Цариград и о њој буде одмах обавештен и султан. И док је још ноћ трајала, султан позове нашег посланика у Цариграду Владана Ђорђевића и каже му:
   - Ви ми ништа не јављате, а ваша војска већ улази у Косово.
Владан му збуњено одговори да он о томе ништа не зна и да је то просто немогућно. Султан му нареди да одмах иде на телеграф, да зове лично краља и да му поручи да га султан моли за наредбу да се Срби врате натраг и да са Турцима остану у пријатељству. Са своје стране султан ће учинити да све српске преставке и молбе о владикама, поповима, школама и учитељима буду задовољене. (А тада је баш био покољ Јермена у Цариграду и Грка на Криту.) Владан захвали на овом обећању, уверавајући султана да ће краљ задовољити његову жељу.
Кад је настала зора и муниција била истрошена, сваки војник морао је да задржи код себе четири метка. Тада сам наредио да се прекине паљба, дао сам четврт сата вољно, а потом командовао у смакнутом строју. Било је већ свануло добро. Ја сам тада показао батаљону Шар-планину како се бели у снегу, показао сам где је Призрен и остала места по Старој Србији, до којих је поглед могао да допре са Преполца, нарочито Мазгит на Косову, где је вођена Косовска битка.
После тога сам запитао војнике, шта се ради кад се сахрањује неко ко је погинуо у рату. Одговорили су ми:
   - Пуца се преко гроба плутоном.
Онда сам их питао да ли је опаљен плутон цару Лазару и његовим војницима. Одговорили су ми да не знају. Ја сам им објаснио да преко њихових гробова плутом није испаљен, јер у њихово време није било ни пушке ни барута и зато ћемо ми сада да им одамо почаст плутонском паљбом. Онда сам командовао:
   - Паљба у вис. Готовс! Цару Лазару, нишан, пали! Југ Богдану и Југовићима, нишан, пали! Обилићу и његовим побратимима Косанчићу и Топлици Милану, нишан, пали! Свима српским војницима изгинулим на Косову, нишан, пали!

Плутони су били силни и као да је једна пушка пукла а не хиљаду и две стотине. Затим су пушке узете на поздрав и цео батаљон се вратио у Куршумлију. У Куршумлију смо дошли на варен гра.  А кад је настала ноћ дошла је пошта и донела ми поверљиви акт који је гласио овако:
   1) Је ли знао командант да се по међународним уговорима никаква вежба ни дању ни ноћу, нарочито вежба са пуцањем, не сме вршити у близини границе и ако то није знао зашто није тражио обавештење о томе.
   2) Зна ли командант какав је страх и ужас својим поступком учинио код становништва с оне стране границе?
   3) Какав је циљ желео да постигне својим радом и чиме мисли да га може оправдати? Одговор послати обратном поштом.

(Коста Миловановић Пећанац: 'Ја сам у то време био његов ордонанс и добро се сећам како је Капетан Вукоје састављао одговор. Шетао је крупним корацима по касарни, као да је на маршу; бат његових корака одјекивао је као у бачви. Капетан је диктирао текст писару, који је седео за машином, док сам ја стражарио испред врата. Kaпетан се није ни са ким договарао, пушио је цигару за цигаром и неколико пута мењао већ написан текст. Сећам се да је претходни спаљивао у кубету, ваљда да не остане никакав траг. Ујутру је писмо било готово и ја сам га отправио јутарњом поштом.)

Пошта је полазила изјутра пре сванућа. Имао сам, дакле, за размишљање и одговор само једну ноћ. Ни с ким се нисам могао састати, ни разговарати о одговору. На крају сам одговорио ово:
   1) У правилима и прописима и у Женевској конвенцији није нигде написано да се војска једне слободне и независне државе, као што је Србија, не сме вежбати дању и ноћу, са или без пуцања, на своме сопственом земљишту. И кад то не стоји, онда сам сматрао да је и мени слободно да то радим. Сматрао сам исто тако за излишно тражити ма каква обавештења о томе.
   2) Војска једне државе по обичају који у свету влада не сме прећи границу друге државе без формалне објаве рата тој држави. Пошто од стране Србије то није учињено, онда турско становништво с оне стране границе није имало узрока ни за какву бојазан и плашњу. А ако је тога ипак било, онда је томе узрок њихова глупост и незнање међународних односа, у чему Србија не може бити одговорна.
   3) Циљ ми је био да батаљон вежбам на оним местима где је и фактички вођена борба за ослобођење овог краја, а не да то чиним на местима где борба никад није вођена нити ће се водити, и да тиме дајем погрешне појмове војницима у овој најважнијој грани њихове војничке службе. Циљ ми је био да са последње тачке Преполца покажем батаљону Косово, за којим сваки војник жуди и зашта се војска искључиво и спрема, као и то да плутонским поздравом пробудим давно успаване српске јунаке на Косову, да им кажем да је спремно оно о чему Косово сања. Уколико су ми мирнодопске прилике дозвољавале, ја сам жељу своју и свог батаљона на своју личну одговорност, извршио, али границу нисам повредио нити тиме ма какву одговорност држави причинио. Ако пак надлежни налазе да овај мој рад подлеже одговорности, онда је ја радо примам, па ма какве последице отуда произишле. Ово је мој учтиви одговор према предњем наређењу.
   Командант батаљона, капетан Вукоје Тодоровић.

После неколико дана командант пука добио је строго наређење министра војног да ми саопшти да одмах дођем у Београд и да му се јавим. По саопштењу то наређење спалити, што је и учињено.
Због извесних узрока ја нисам могао одмах отићи у Београд, но тек после недељу дана. Чим сам стигао, јавио сам са министру војном генералу Јовану Мишковићу. Он ми је наредио да одмах одем до председника владе Стојана Новаковића, да се јавим његовом вратару да ме пријави председнику коме треба да објасним да сам ја тај капетан с Преполца. Отишао сам и јавио се вратару, а он ми тражио да дам визит карту. Одговорио сам да визит карте немам, но нека он каже господину председнику да је ту капетан с Преполца, па ако ме он не прими, ја ћу отићи откуда сам и дошао.
Мало срдит вратар је ушао код министра залупивши вратима, а после неколико минута изишао и снисходљиво ми рекао:
   - Господине капетане, господин министар има болесника у кући, а с вама би имао повише посла, па вас лепо моли, ако можете да чекате па да сутра дођете, а ако не можете чекати, он ће вас примити одмах.
Рекао сам да ћу доћи сутра.

Кад сам сутрадан дошао, господин министар ме је веома лепо примио и питао ко ми је саставио онај одговор. Одговорио сам: 'Ја сам, са нуждом', а он ми је испричао да се тај одговор допао краљу и да му га је морао двапут читати. И каже: 'Наредио ми је да вас зовем да вам он лично изјави захвалност на целом том послу, јер смо ми сада ухватили султана за реч и мораће своје обећање испунити. Али како ви нисте одмах стигли, Краљ је отишао за Рим, а мени је наредио да вам ја уместо њега изјавим његову а и своју захвалност, јер сте нам велике користи учинили.'
На томе је ствар свршена. Још те јесени на место Грка владике у Призрену је постављен Србин за владику.

(О Вукоју Тодоровићу причало се у свим касарнама широм Србије, али и у Турској и Аустрији. Вукоја су прозвали Капетан са Преполца. 1912. године он је био први који је са својим граничарима започео рат с Турском и прешао границу на Преполцу.)

Напомена: Прича Вукоја Тодоровића штампана је Топличкој споменици, издатој 1934. године од стране Удружења Топличана у Београду и Одбора за подизање Споменика палим Топличанима у ратовима 1912—1918. године у Прокупљу. 

[JASON]

Тодоровић Вукоја Сибин, пуковник

Рођен од оца Капетана Вукоја, 1882. године у Куршумлији, Сибин Тодоровић био је предодређeн за војничку каријеру. Настављајући породичну традицију, уписао је год. 1899. Војну академију у 33 класи. У балканске ратове ушао је као поручник и истакао се као командир вода па је за показану храброст и вештину командовања одликован и ванредно унапређен. У Велики рат улази као капетан I класе и по сопственом захтеву бива распоређен у гвоздени пук 'Књаза Михаила', јер му је жеља била да се бори раме уз раме са својим Топличанима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У бици на Церу командовао је 2. четом другог батаљона, најбољом четом у Гвозденом пуку, коју су углавном чинили ратници из Косанице и са обронка Соколовице и Видојевице. Увек је био први у јуришу, како на Текеришу, тако и на Дрини и касније у одступним борбама, када је његов пук чинио заштитницу Моравској дивизији уочи Колубарске битке. Тако се и прославио, али и зарадио тешку рану у борби на Слатини и за дуже време био избачен из строја. За показану храброст у тим борбама одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда и унапређен у чин мајора. Истицао се и касније на Солунском фронту, тако да је из ратова изашао као пуковник. Био је одликован бројним домаћим и страним одликовањима а до пензионисања 1939. године био је на служби у Министарству војске и морнарице.
Умро је у Београду 12. јануара 1961. године у 90. години живота.

[JASON]

Сура шајкача
(Одломак из књиге Црте и резе. Аутор: Григорије Божовић)

Магловито је просеначко јутро при напуштању запуштене Куршумлије. Покрај свега тога ја сам расположен. Премда ми снагу тешко брани зимски огртач од планинске влажне студени, опет ми је на души топло. Пролазим кроз крај сурих шајкача. Оне су ме дочекале, оне ме испраћају: идем кроз њих. А то није мала ствар. Ни за поносног Шумадинца, а камо ли за мене, дојучерашњега роба поробљена, којему је она, та неугледна сура шајкача, ни мање ни више но царски знак. Јер. Јер је та капа за једне освештана слика срчане, богом допуштене судбинске освете, а за друге, а за мене – прикојаса ослобођења и уласка у царске путе народне, у царство своје. Без својега царства, људи, нема јунаштва, нема напретка, нема живота, не може бити нације; само у царству својем живе народи – иначе су за њих земље и градови само гробља. А царства не постају без узмаха какве је давао, на пример, Гвоздени Пук, који је најпоносније носио ту неугледну суру капу. Поздрављам те стога, мила и сура шајкачо, о на овом суром и магловитом јутру као да ме је ђурђевско сунце огрануло, јер си ти, најлепша слика, најтврђи знак, јачи од крезовских топова и поправљених турских касарни; страшило си ти нелажно за све који би било и у сну хтели да посумњају у прикривену једнога многим неприликама збрканог народа. Здраво да си!

Иако студена јесења киша сипи, пут опет ври. Топличани не знају за непогоду. Сретам шајкачу за шајкачом. Али нема познаника. Све неки млади људи, које не могу да распознам да ли су пореклим Црногорци, Копаоничани или Колашинци. Моји познаници, моји суврсници, променили светом. Изгинули у ратовима, побивени и пострељани од Бугара за време освојења и Топличке Буне. На начине какви се не памте и за које недостаје живаца да се опишу. Ћерка стрељана пред оцем и мајком, а они остављени да живе и виде шта је бугарска власт; прошеница драна до последњег даха; кмет варен у котлу док су му се цеванице забелеле. Има породица где је само једно остало да прича. Топличке стрељане попове вуци су разносили по Соколовици и Иван Кули. Па опет колико поноса за нашу крв и кост! Драна девојка није устанике оказала, привезани за букву поп није био кукавица, а Нестор Вукојичић, на вид мало осећајан човек и крупан куршумлијски богаташ, дао је народу све што је имао и убио својом руком, из своје брзометке коју је некад купио из прве белгијске пошиљке, равно пет Бугара у иванкулским планинама, па погинуо… Како да те не здравим, јуначка крајино: здраво да си крвава Топлице! (…)

Пењемо се уз горовити теснац ка Преполцу. Киша се ончас претвара у снежну лапавицу, а епска планинска тама притисла долове и сутесци даје чаробан изглед. Пољанин на мах осети неко страхопоштовање према тајанству тморе планине, а брђанин зажали што иде просто, што се вози и што је изван загонетне старине, кад би могао повести коња виловита, па махнито поћи уза завојнице, да се сва магла почне вити на сврдлове око њега, те да горе на превоју престави приликом не само усамљена јунака, но читавих тридесет друга и с брешкама и с јатаганима. Гора је свуда снажно подмлађена за последњих неколико година. Овај пут није тако жив као пређе, секира сад тешко овуда допире, па се храстовина, бујна и висока збацивши са себе лист, вијнула небу под облаке као да и она осећа сву радост што су границе померене од ње некамо далеко доле на југ. Некад сам толико пута овуда пролазио и пешке и на коњу. Али никада без пушке и већега друштва. Па у свима тим приликама брижно и опрезно. Какав Адем Секирача за трен је могао прећи границу и запасти у заседу да свети своје, да покаје што је оставио Секирачу и као муџахир прешао, рецимо, у Мургулу. А данас путујем ненаоружан само са једним ненаоружаним другом, па ми је некако чудно као сан како то да кроз ове гудуре не буде страха. Сад нема уз пут ни караула, ни стражарница, нити сретамо дивне граничаре Капетана Вукоја, који су малену Србију за цигло тридесет динара месечне плате боље чували но што је данас чувамо чак и ми из трију група прве категорије!... Пењем се без страха, јер страх другога чува винограде: на домаку Преполачке Превије, која је још по мало међа двају сазнања и схватања, шајкача сура, маштом нечијом метнута ту негде на најшири храст који је претворен у исполинскога оклопника, стражу чува. Јесте људи, тврдо се заклињем!...

А колико је тек тих шајкача пусто остало по Топлици докле се ово постигло. Капетан Вукоје би данима могао приповедати колико је и каквих узмаха жртвовано овој граници да се она помери тамо до иза лепога Дебра. Старе њене граничарске буљубаше били су све Сењанин–Тадије и Гавран–Капетани. Доцније наредници, старешине караула, били су консули, и генерал-штапци и народни јунаци. Ја се уз пут сећам оних које сам сретао. Побожно и са поносом. Мој Коста Пола из бедног Глухаћа у Колашину, један турски и арнаутски роктар (пристав, слуга) овде на граници постао је легендарни јунак. Од целе његове породице остао му је само један син. Прича Капетан Вукоје. Погинуо Коста, па Милан, па још један брат. Једног јутра јавља му се четврти, Ратко Пола. Неугледан, јадан, подеран, а замуцкује кад говори.
- Хо-о-ћу на гра-грани-и-цу!
- Зар и ти да погинеш, несрећниче?
Поставио га Капетан и послао у Тачевац. После десетак дана погинуо у оближњем селу највиђенији Арнаутин. Настала велика узбуна, дипломатска преписка, па и сам Хамид-паша дошао на границу. Убица се не зна. Вукоју страшни прекори. У том му долази Ратко и каже да је он то учинио.
- Па зар баш ти?
- Баш ја!... Само ни-ком не казуј док још неколико не убијем. А по-послије води ме код Крње Џамије па стријељај!...

Излазим на превој. Преполачки Шанац на вису с леве стране увијен у густу маглу, те не могу да видим главну караулу Вукоја Капетана, где сам толико пута преноћио. Турска караула порушена, царинарница такође, а једва распознасмо где је некад била тврдо озидана гранична караула. Ја побожно приђох тому месту и осетих свеколику драж оног епског описивања како је кад се границе померају:

Не дајеш ми мирно столовати,
У Стамболу, мојем цариграду,
Но ми шаљеш влашке нехарице,
И још чешће помераш границе…

Преко пута не шета анадолски низам, а испод вењака не блене глупо Кајтаз-ефендија, царски ђумрукџија, који не бејаше примио плату неких петнаест месеци, па увераваше покојнога Новицу Дељанина, граничарског водника, да му је јамачно име некако ишчилило из царског тевтера… Напротив, кроз таму се назире Мало Косово, Горња и Доња Дубница и виде низ насип поворке Арнаута: гоне стоку, сено и друго на трг у Куршумлију. А са превије спуштају се транице и волујска кола, крцати пићем и пастрмом за нове друмске крчме низ чувени Лаб. Иде Србијанац поред кола и без пушке и без ножа и извија неку жупску песму. Као и поред саме Расине. Пек-еј (врло добро) рекох самом себи, па уђох у бедну крчму мојега земљака Красића, који овде као да чува стражу и собом све више брише стару границу, јер носи суру шајкачу а говори арнаутски.
- Како се управо зове ово место?
- Званично Преполац, Арнаути изговарају Препелац, а ми га Колашинци зовемо Препелавци.
Осмехнув се при овом, јер се сетих једне арнаутске приче са чиме је све на ову превију изашао један лесковачки муџахир. Али ово место није више преполац но снопац. Хвала шајкачи сурој!...