Rade
Administrator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 17 058
|
 |
« on: November 09, 2007, 08:16:36 pm » |
|
У 21 минут до 8 часова у вече 3. септембра 1939. године, брод SS Athenia, на пловидби из Ливерпула за Монтреал са 1400 путника, погођен је торпедом. То је био први напад у Другом светском рату изведен од стране немачке морнарице. Торпедо је испаљено са подморнице У-30, типа VII, која је у оперативну употребу ушла 1936. године.
10.јула 1945. године, британски рибарски брод Кнед је потопљен када је налетео на мину у минском пољу положеном од стране У 218 типа VIID, уведене у оперативну употребу 1942. године. То су били почетак и крај немачког подморничког ратовања у Другом светском рату.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Упркос операцијама спроведеним од стране познатијих површинских бродова Bismarck, Graf Spee, Scharnhorst и Tirpitz велики успех у овом рату су постигле подморничке снаге, које су започеле непријатељства са само 57 подморница, од којих је свега 18 било типа VII. У то време (септембар 1939.) ни једна од зараћених страна није имала ни наговештај какав ће ефекат ови бродови имати у даљих 5 година и 9 месеци непријатељстава.
Рана фаза рата је резултирала појединачним успесима подморница: Прин је са У-47 направио продор у Скапа Флоу и потопио HMS Royal Oak на сидришту, Шухарт са У29 је потопио HMS Courageous на мору, фон Тизенхаузен са У-331 је потопио HMS Barnham. До краја овог периода, и у наредном много дужем пероду рата, главни задатак подморница није био у самосталним мисијама, већ у непрестаном ометању пловних рута трговачких бродова који су превозили ратни материјал из Северне Америке преко Атлантика.
Идеја је била да се подморницама пресече дотур залиха Великој Британији, која би тада не само била избачена из активног учешћа у рату, већ не би представљала одскочну даску Савезницима за искрцавање у Европу.
Улози су били превелики, па је зато Немачка убрзо све што је имала инвестирала у подморнице. Површинска компонента немачке морнарице никада није достигла јачину подморничких снага.
Када су заузете француске луке на Атлантику, подморнице више нису морале да плове около британских острва (канал је био затворен Доверским баражом), тако да су значајно повећале свој радијус и зону дејства. Са западне обале Француске подморнице Tипа VII су досезале западни део Северног и Централног Атлантика. Такође су могле да дејствују и у Медитерану и у околини Азорских острва и Гибралтара.
Дуго времена је Дениц патио од недостатка бродова услед Хитлеровог неразумевања појма поморске моћи. Хитлер такође није разумевао значај северног Атлантика, стратегијски и економски.
Са нападом на Русију, снабдевање челиком и људством је постајало све оскудније, и Дениц је повео борбу против копнене војске за довољно материјала за производњу подморница и довољно људи за посаде истих, како би ојачао подморничку компоненту флоте. Започео је и битку (коју је касније изгубио) за ваздушну компоненту морнарице. Све што је успео, јесте неколико авиона типа FW 200 „Кондор“ за аеро извиђања (мада су и они већим делом времена били приземљени). Због тога није имао своје „очи“ изнад Атлантика трагајући за својим метама – конвојима.
Како било, развио је нову тактику која је најбоље искористила борбене карактеристике подморнице типа VII. Подводна брзина овог типа подморнице је била мала, док је на површини могла да плови брзином од 16-17 чворова. Дениц је резоновао да ако подморнице имају икакве шансе за напад на конвоје, то је онда напад ноћу у површинској вожњи. По дневном времену би прилазиле пловним рутама и осматрали. Податке о уоченим циљевима би јављале у штаб морнарице, како би се остале подморнице усмериле у област пловљења конвоја. Тиме би се у области пловљења конвоја створила повољна концентрација немачких подморница како би извршиле разарајући напад на конвој. Ова тактика се показала одличном, нарочито када су подморницама командовали искусни команданти: као Прин, Кречмер, Шепке, Шулце и остали који су улазили у формацију конвоја и испаљивали торпеда са удаљености од свега 200-300 метара од циља.
Од 1941. године је приметно свеукупно јачање подморничких снага, и такав тренд је настављен упркос свим губицима све до краја рата. Укупна ефикасност подморничких снага је почела да бележи пад од средине 1943. године. До маја 1943. године ера подморница типа VII је била скоро завршена: Савезничка комбинација центиметарског радара, опреме за смерање и авиони за патролирање са великим радијусом, у пару са ојачаним и координисаним пратњама конвоја, приморала је Деница да повуче подморнице из северног Атлантика и пронађе им сигурније мете негде другде. Подморнице су имале врло мало одмора у удаљеним зонама деловања, далеко од пловнх рута великих конвоја. Савезничка тактика која је у почетку имала мало успеха, касније се показала као успешна. Ангажовање ударних група за лов на подморнице уместо ангажовања истих на пратњи конвоја, поново се појавило увођењем ескортних носача авиона. Вођене од стране морнарице САД, ове групе су убрзо постигле значајне резултате. Овај изненадни преокрет на мору приморао је немачку морнарицу на дефанзиву све до увођења нове подморнице, типа XXI (са великом подводном брзином). На срећу Савезника, овај тип подморнице није ушао у оперативну упоптребу у већем броју. У супротном, рат би потрајао још неко време.
Подморница Типа VII је застарела, али је ипак нашла своје место на свим поморским ратиштима које је могла досећи. То је била најмасовније произвођена подморница (укупно је произведено 704 подморница), и потопила је лавовски део укупно потопљене тонаже савезничког бродовља.
Историја немачких подморница сеже у 1902. годину када је шпански конструктор подморница d’Equivelley нацртао планове за Форелле, електричну подморницу која је представљлала претечу многих конструкција подморница које ће доћи касније. Први светски рат је показао употребну вредност подморница у економском ратовању. По завршетку рата, Версајским споразумом Немачкој је између осталог забрањена градња подморница, док су све подморнице које су јој преостале од рата конфисковане и подељене међу Савезницама.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Искрцавање торпеда са подморнице Типа VII
Са својом површинском флотом скоро кастрираном и фабрикама оружја натераним да праве плугове, немачка морнарица је прибегла једином могућем решењу у тој ситуацији – “околишању” или “заобилажењу”. Двадесетих година се формирају прикривене компаније за развој наоружања. Ниједна компанија није била успешна као Ingenieurskaantor vor Scheepsbouw (IvS) која се налазила у Хагу и била посвећена дизајнирању подморница. Конструкције које су датирале с краја Првог светског рата су помно проучване и пројектоване су нове класе подморница.
Земље са малим потребама за капиталним бродовима у саставу својих морнарица виделе су у подморници јефтиног а квалитетног противника великим бојним бродовима типа дреднот и његовим наследницима. Вилхелм Бауер је шездесетих година 19. века конструисао две подморнице, којима је “пресекао” моћне топове бојних бродова. Седамдесет година касније државе Финска, Турска и Шпанија су се слагале са овим становиштем, иако је британска морнарица на то гледала са подозрењем и форсирала бојне бродове испред подморница, сматрајући да подморнице нису далеко одмакле од пирата.
Ове три већ поменуте земље, као и Русија, Италија, Аргентина, Естонија, Чиле, Румунија, Јапан, Југославија, Холандија, Кина, Уругвај, Шведска, Португалија, Норвешка, Бразил и Бугарска, контактирале су компанију IvS за дизајнирање подморица. По њиховим нацртима је направљено 9 подморница, и то пре него што се Немачкој по други пут дозволило да у своје наоружање уведе подморнице. Тако су те подморнице допринеле квалитету касније конструисане подморнице класе VII.
1935. године потписан је Лондонски споразум. Још на почетку Немачка је изнела своје захтева: 35% тонаже британске морнарице, од тога 45% тонаже у подморницама. Уколико им се не изађе у сусрет, саопштила је немачка делегација, они имају инструкције да напусте конференцију и да се врате у Немачку. Како било, Немачка је почела да разматра градњу подморница…
Као основа за конструкцију немачке подморнице је узет план шпанске подморнице Е1. Детаљно је анализирана и постављена на листу као једна од три типа подморница које ће бити грађене. Долазак Хитлера на место Канцелара, а убрзо и на место врховног команданта немачке армије, значио је тренутну акцију на попуњавању и опремању сва три вида оружаних снага. Тако је већ 1935. године једнострано погажен Версајски уговор. Тада је наступио Лондонски поморски споразум, иако су већ тада подморнице које су требале да формирају 1. подморничку флотилу биле скоро готове и убрзо могле бити уведене у оперативну употребу. У почетку су Немци градили подморнице класе II, веома једноставне и лаке за градњу. Прва подморница класе VII (У27) била је започета 11. новембра 1935. године, поринута 24. јуна 1936. године, да би већ 12. августа исте године била уведена у оперативну употребу. То је била прва од 704 подморница класе VII.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Повратак У-251 у л. Нарвик након патроле у Атлантику, јун 1942.
Прву годину рата градња подморница је ишла доста споро. У годинама пре рата, Хитлер је убеђивао адмирала Редера да рат неће почети пре 1944. године, тако да је командант Морнарице испланирао градњу балансиране флоте, са одређеним бројем носача авиона, заједно са још неким капиталним бродовима, који ће бити подржани адекватним крстарицама, разарачима и мањим бродовима, као и подморничким снагама. Ово је требала бити значајна поморска сила, једнака било којој европској флоти тог времена.
Рат је постао неизбежан далеко раније него што је планирано, и него што је адмирал веровао. Пољска авантура се претворила у сукоб много ширих размера него што је планирано, а Немачка је имала свега неколико подморница. Уз мали број подморница, проблем је представљао и страх да ће Америка ући у рат при најмањој провокацији. Ово је довело до рестрикције у подморничким акцијама (нарочито после инцидента са бродом Атенија), тако да подморнице нису могле да искажу свој максимум.
Подморница је имала површински депласман од 755 тона. Погонску групу су сачињавала два дизел мотора од по 1400 КС и два електромотора снаге 500 КС, који су подморници давале максималну брзину од 17 чв(површинску) односно 8.5 чв у подводној вожњи. Са залихама горива од 117 тона остваривала је радијус од 11200 наутичких миља (при брзини од 10 чв) док су јој батерије пружале радијус од 180 миља при брзини од само 2.5 чвора. Мала подводна брзина није узимана као недостатак, јер су у то доба противподморничка средства и средства за откривање подморница биле још увек у повоју.
Подморнице овог типа су израђиване у 7 различитих варијанти. У укупном броју од 1152 израђених немачких подморница, Tип VII је био заступљен са 704 подморница.
|
