Sistem S-300 u RZ i PZO RH

[pvanja]

Kubanci su cimi mi se stavili dvostruke lansere na tenkove.

Problem sa ovim poljskim cetvorostrukim lanserima NEVA je u sirini cetvorostrukog lansera. Kretanje po putevima je veoma otezano zato sto je sirina tog lansera preko 3.5 metra. Prepostavljam da su predvideli neko sklapanje lansera za mars ali tada gubi na smislu ugradnjana na platformu gusenicara.

Takodje je i problem u popuni lansera sa raketama jer trazi izmene vozila za pretovar raketa.

NEVE su se pokazale mnogo bolje od KUB-ova 1999. Rekao bih delom zbog boljeg kvalite ljudstva a delom i zbog bolje otpornosti na ometanje. Osim toga KUB u originalnoj izvdbi ima velika ogranicenja za gadjanje ciljeva preko 6-7.000 m visine. Potrebni su mu podaci sa spoljnih radara P-40 i PRV-11 i posebna sinhronizacija preko dve upravljacke kabine.

Modernizacijom koja je uradjena u Srbiji ovo je reseno i sada baterije kub mogu dobijati podatke o cilju sa bilo kog osmatrackog radara automatski i gadjati na visinama do 14 km.

Takodje rakete KUB nemaju samolikvidator i samim tim imali su velike zone zabrane gadjanja. (u svim sektorima gde su se nalazila naseljena mesta)

[Perun]

ako se ne varam Neva ima mogucnost rucnog navodjenja

[gocemk]

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/_zPWfSadv1g?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[gocemk]

s-125 ne e los sistem ako se modernizira  radarite kako za sledenje taka i za navedouvanje , sepak  dejstvo na visina  od 24 km ne e malku i za denesni uslovi prolbem bese toa sto se raketi na tecno gorivo ne se na cvrsto i da mozat da se upotrebat vo sekoj moment .Problemot so raketini  pvo sitemite   e toa sto se skapi igracki kako na primer radarite , pa  i raketite ako imaat samonaveduvana glava , na vistina e tesko  koga se stanuva zbor za PVO zastita a se dobie  za eftini pari .Na primer vo 1940 godina anglicanite razvija pvo raketni sistemi slicni kako vbr  lansiranjeto na raketite bese slicno kako ispaluvanje od PVO topovi , mojata ideja e da se koristat raketi koj se polu naveduvani odnosno raketie da bidat postaveni na lafet koj rotira vo odnos  od koja strana idi avionot i so pomos na  radar ke  gi lansira ovie raketi koj ke ekspoldirat na istata visina so avionoto koj e targetiran predhodno vo teloto na raketata da imaa viso metar i elektronsko kolo na koe e bide zapisana visinata na koja treba da detonira boevata glava , ovaa e nesto kako artilerska boeva glava so zabaveno dejstvo odnosno granata na koja radarot gi nasovcuva raketite preku lafet da letat balisticki kon celta i koga ke dojdata do odredna visina  so avionot da ekspoldirat . Slicno kako gradoberni raketi samo sto ke bidat rasferni na pogolema povrsina  i celsono da bidat atomatski da gi unistat od vozduh na koj mu gajle za nekolku raketi postaveni na obicen lafet.

[gocemk]

ako se ne varam Neva ima mogucnost rucnog navodjenja

da perun imaa na eden golem ekran so joystik se naveduva raketa koja na zemjata vrjaka signal na koja ti e oblezana na radarot e sega   imase mislam dva joystici za vertikalen i za horizonatlen let e sega dali dva operatori ja operiat nasocuvanjeto na raketata to  neznam

[gocemk]

https://sites.google.com/site/samsimulator1972/home

[leut]

Isječak iz članka objavljenog u Hrvatskom vojniku prije 20ak godina. Na kraju članka spominje se mogućnost posjeta postrojbi i sustavu. Neki izvori kažu da je reportaža zaista i napravljena, no njena objava u tjedniku "Velebit", glasilu Ministarstva obrane RH, je stopirana sa viših instanci.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Tijekom sudskih postupaka vezanih uz nabavu sustava S-300, pojavile su se informacije da su za nabavu ovog sustava, uključujući dijelove isporčene Hrvatskoj, bili zainteresirani SAD, Izrael, Kina, Tađikistan, Turska, Iran...

Nacional, broj 471, 23.11.2004. (link):

Na to da je sustav S-300 doista tijekom ove godine mogao završiti u SAD-u, upućuje još jedan dokument MORH-a. Riječ je o izvješću o sustavu S-300 koji je potpisao tadašnji pomoćnik ministra obrane Josip Budimir. Dokument otkriva da je SAD tada bio izravno zainteresiran da od Hrvatske kupi taj sustav, s čime se složila i tvrtka Winsley Finance.
”?Kako su u međuvremenu zanimanje za kupnju navedenog sustava iskazali predstavnici SAD-a, zatražili smo očitovanje dobavljača vezano uz taj upit”, stoji u dokumentu MORH-a iz studenog 2000. Interes SAD-a za kupnju dijelova sustava S-300 potvrdio je u ponedjeljak u Vjesniku i bivši ministar obrane Jozo Radoš, rekavši da do prodaje nije došlo samo zato što su Amerikanci ponudili smiješno nisku cijenu.

Još neke Zubakove tvrdnje upućuju na to da sustav S-300 više nije u Hrvatskoj. “Još u proljeće ove godine Berislav Rončević, ministar obrane, dobio je dokument iz koga se vidi da je za preuzimanje tog sustava zainteresirana Kina. O tomu sam izravno više puta razgovarao s Rončevićevim pomoćnikom Matom Rabotnjakom. Nije mi jasno zašto Vlada ne bi bila zainteresirana za povrat sustava ako je on još uvijek u Hrvatskoj. Da je vlada bila spremna za povrat sustava i organizaciju transporta novom kupcu, bio bih spreman povući tužbu protiv Vlade”, kaže Zvonko Zubak.

Jutarnji list, 20.02.2013. (link):

Tako se dogodilo da je Winsley Finance Limited iz Hrvatske želio sustav prebaciti dalje, novom kupcu. Premda se iz službene dokumentacije Ministarstva obrane s kraja 90-ih može vidjeti da je taj kupac službeno predstavljen najprije kao Tadžikistan, a zatim kao Turska, iz izjava svjedoka u postupku u Češkoj proizlazi da je pravi kupac trebao biti Iran.

[torpedo011]

Намеће се једно логично питање:

Зашто би хрватска власт зауставила објаву репортаже о С-300 ако је тај систем требало да одварти СРЈ од евентуалног напада на РХ у покушају спречавања пада РСК? Ваљда је Хрватима у то време било у интересу да свет и између осталог СРЈ види да Хрватска има С-300 или барем део система ради вођења пропагандонг рата.

Зараћене стране током Грађанског рата на подручју некадашње СФРЈ су често износиле неистините податке у јавност како би застрашиле непријатеље. Ни СРЈ као и остале српске земље нису биле изузетак. Лазански је причао како РМВЈ у свом саставу поседује противбродски пројектил П-5 који се лансира са самоходног оруђа на копну. Та тврдња се данас провлачи и по многим форумима и псеудо часописима и блоговима где се велича моћ ЈНА до неразумних граница.

Дакле од хрватског С-300 смо видели само 4 цеви на полуприколици... И ништа више. Ја не кажем ни да га има ни да га нема, али на основу података доступних јавности не може се рећи чак ни да је тај ''део'' о коме сви причају икада и стигао у Хрватску.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[leut]

Намеће се једно логично питање:
Зашто би хрватска власт зауставила објаву репортаже о С-300 ако је тај систем требало да одварти СРЈ од евентуалног напада на РХ у покушају спречавања пада РСК? Ваљда је Хрватима у то време било у интересу да свет и између осталог СРЈ види да Хрватска има С-300 или барем део система ради вођења пропагандонг рата.

Torpedo, skenirani članak iz Hrvatskog vojnika je objavljen u vrijeme pada RSK, a spomenuta reportaža je nastala kasnije, navodno 1996.

[torpedo011]

У сваком случају Хрватској је било у инетресу да свет зна да има С-300. Без обзира да ли се ради о 1996 или не требало би застрашити СРЈ и ВЈ да не покушавају да нападну РХ зар не? У то време Хрватска још увек није контролисала део територије који је мирно предат Ердутским споразумом. Рат није био нешто немогуће без обзира на Дејтон.

Ја сам свашта читао о рату у Хрватској, Словенији и БиХ као и о сукобима на КиМ те НАТО агресији. Разне полуинформације круже интерентом као врста пропаганде и дан данас. Када сам се заинетересовао за један случај из периода Т.11 који сам касније преточио у научни рад схватио сам да то што се ваља по дневној штами и мрежи нема везе са правом истином. Цео контекст и детаљи су сасвим другачији. Поучен личним исуством препоручујем свима да заобиђу дневну штампу, ''стручне часописе'' као и остале јавне изворе.

Оно што би могло да помогне цивилима и обичним људима да дођу до дела истине јесте предмет списа у суду у Загребу, али у њега не могу сви да врше увид. Само стране у поступку. Ту праничне стране износе доказе везане за С-300 који се огледају у тертницама, товарним листовима, царниским декларацијама, купопродајним уговорима, изјавама сведока, фотографијама итд. Све остало за људе који нису непосредни судионици тога догађаја је ирелевантно. Чак и та саслушања сведока и њихови искази могу да буду ирационални и да не одговорају фактичком стању услед разних мотива и околности.

Хрватски војник, Вечерњи лист или неки други часопис су могли да пишу шта су хтели. Маса тога је била потпуно суреална у то време са циљем да се подигне морал становништа као и да се непријатељ застраши. На овом форуму је доказано нпр. да ВПБР-31 није претрпео никаква већа ошетћења током битке пред Сплитксим вратима као што то ХРТ и други хрватски медији истичу. Такви митови су потребни из више разлога.

Ако већ хоћемо да држимо до тога да је ово озбиљан форум онда морају да буду приложени и озбиљни докази. Лако је рећи да Хрватска има ракету којом може да гађа Београд или да ВЈ има пројектиле којима може да погоди Рим. Главно питање је: ''А где ти је?''

[torpedo011]

Ево опет цеви на полуприколици:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[torpedo011]

У историји је забележено да државе не показују сву своју моћ на војним парадама и да поједини системи и наоружање остаје скривено од очију јавности, али не заувек. Као пример дајем ДДР и њену војну технику. Наиме на последњој војној паради 7. октобра 1989. изостали су најјачи системи у наоружању Националне народне армије, а између осталог и С-300. На интеренету постоји јако мало фотографија источнонемачког С-300 и мало података о употреби истог. Истина је да се задржао само две године у наоружању. Недавно је изашла књига о томе која обилује фотографијама и описом система.

Јасно је да војни и државни врх сваке озбиљне државе не жели да стави одмах све карте на сто, али крити нешто иако је то наводно давено завршило ван земље или је било некомплетно нема смисла осим ако не постоји неки други разлог који има везе са кршењем закона.

Главна лансирна рампа

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Нишански радар

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Још већу мистерију широј јавности представља чехословачки С-300. Пре свега непознат је разлог због којег је припао Словачкој, а првобитно је бранио Праг. Нисам до сада нашао ниједну фотографију истог са чехословачким ознакама. Ваљда ће се временом појавити уз неко детаљније објашњење.

[torpedo011]

Шта је писала хрватска штампа о С-300 и судском спору:

Laušićev dokument otkriva da će Hrvatska morati platiti S-300

DOKUMENT IZ MORH-a nastao 2002. s rezultatima istrage vojnih obavještajaca potvrđuje da je dobavljač raketnog sustava S-300 ispunio svoje ugovorne obveze, dok RH nije platila ugovorenu cijenu

Državno odvjetništvo posve je potkopalo poziciju Vlade u borbi protiv Zvonka Zubaka, kojemu Vlada ne želi platiti 200 milijuna dolara za nabavu raketnog sustava S-300. Državno odvjetništvo nedavno je Zubaku učinilo dostupnim dokument MORH-a, iz kojeg se vidi da Vlada mora platiti Zubaku 200 milijuna dolara, te da MORH zato smatra odgovornim Vladimira Zagorca. Zagorca Ministarstvo obrane već punih pet godina smatra ključnim krivcem za sve probleme s kojima se država suočava u sporu s bivšim trgovcem oružja Zvonkom Zubakom oko nabave raketnog sustava S-300. Te ozbiljne optužbe otkriva dokument koji je 4. ožujka 2002. sastavila Uprava za obavještajno-sigurnosne poslove Vojne policije, koji je potpisao general bojnik Mate Laušić. Dokument je nastao nakon što je Zubak najavio da će od Vlade sudskim putem pokušati naplatiti 200 milijuna dolara, koliko smatra da mu Vlada duguje za nabavu tog oružja.

Vojna policija tada je počela istraživati moguće nepravilnosti koje su počinjene pri sklapanju Ugovora o budućem ugovoru vrijednog 200 milijuna dolara, koji su 19. srpnja 1994. sklopili MORH i Winsley Finance.

Taj je ugovor poslužio kao pravna osnova za nabavu sustava S-300, koji Hrvatska nikada nije platila dobavljaču. Vojna policija tada je utvrdila da je raketni sustav S-300 u Hrvatsku stizao od 10. kolovoza 1994. do 23. travnja 1996., o čemu postoje odgovarajući zapisnici, jedan od 18. siječnja 1995., a drugi od 20. svibnja 1996. Utvrđeno je i da je u Hrvatsku stiglo 30-50 posto cjelokupnog sustava, koji je zbog embarga uvezen bez carinskog nadzora. Odmah potom utvrđeno je zašto je to za Vladu porazno. U odredbi Ugovora o budućem ugovoru pod točkom 8.2 stoji “da će nabavna cijena od 200 milijuna dolara biti plativa protekom 30 dana po isporuci 25 posto sustava, o čemu dobavljač mora izvijestiti kupca“. Vojna policija utvrdila je da RH Alan nije postupio u skladu s citiranom odredbom ugovora, odnosno da nije izvršio plaćanje nakon isporuke 25 posto sustava, “točnije do danas nije izvršio plaćanje sukladno ugovoru, što je za posljedicu imalo obustavu daljnje isporuke preostalog dijela sustava, što je pak dovelo do određenih promjena na raketnom gorivu, u smislu da je postalo neuporabljivo“.

Za takvu katastrofalnu situaciju Vojna policija najodgovornijim smatra Vladimira Zagorca, tadašnjeg šefa RH Alana. Mate Laušić potpisao je dokument u kojem je Zagorčeva odgovornost za nastalu štetu podrobno opisana.

O tome je napisano sljedeće: “Nakon što je 23. travnja 1996. dovršena prva faza isporuke, te nakon što protekom roka od 30 dana RH Alan nije izvršio plaćanje sukladno ugovoru, isporučitelj obustavlja daljnju isporuku i čeka da mu se plati. Protječu pune tri godine, a da se ništa posebno nije događalo, dakle, RH Alan (direktor Vladimir Zagorec) nije pokušavao riješiti problem, što je za izravnu posljedicu imalo današnju neuporabivost raketnog goriva, nego prva reakcija Vladimira Zagorca na nastalu situaciju događa se tek dopisom ministru obrane Pavlu Miljavcu, 6. srpnja 1999., dakle pune tri godine i tri mjeseca nakon isporuke jednog dijela sustava. U svom obraćanju ministru obrane Vladimir Zagorec traži da se sustav vrati isporučitelju, a ne govori ništa o svojoj odgovornosti za nastalu situaciju. Druga reakcija Vladimira Zagorca prema ministru obrane Pavlu Miljavcu bila je u dopisu od 6. rujna 1999., gdje Vladimir Zagorec predlaže, jer je tako, navodno, zaključeno između RH Alana i tvrtke Winsley Finance, da se s vraćanjem sustava pričeka jedno vrijeme dok isporučitelj ne pronađe novog kupca. Da je RH Alan (Vladimir Zagorec) izravno odgovoran za moguću štetu za MORH, koja je nastala zbog neodgovornog odnosa prema ozbiljnosti problema (nereagiranju i nepoduzimanju potrebnih mjera i radnja pune tri godine), potvrđuje i činjenica da je unatoč pismenom traženju tadašnjeg ministra obrane Andrije Hebranga, od dana 8. srpnja 1998., te požurnicom od 15. srpnja 1998., da mu se dostavi izvješće o raketnom sustavu S-300, Vladimir Zagorec ignorirao i ništa nije ministru odgovorio, da bi ministar obrane u novom pisanom aktu prema Vladimiru Zagorcu zapovjedio da mu se dostavi traženo izvješće, što je opet ignorirano.“ Zanimljivo je da je Zagorec prošlog tjedna u razgovoru za austrijsku nacionalnu televiziju ORF također spomenuo nabavu sustava S-300. Ustvrdio je da bi jedan od ključnih razloga napada na njega mogao biti i sudski proces koji se u Zagrebu vodi između Hrvatske i trgovca oružja Zvonimira Zubaka, koji od države potražuje 200 milijuna dolara, jer tvrdi da mu nije plaćen raketni sustav S-300. “Mi smo primili taj sustav, taj sustav S-300 je primljen u Hrvatskoj godine 1995. A danas se o tome sustavu vodi spor jer sustav nikad nije plaćen. Taj proces između Hrvatske i dobavljača mogao bi biti i jedan od razloga za napade na mene, jer ja sam odlučujući svjedok koji može potvrditi da su te rakete isporučene a nikad nisu plaćene. Možda me stoga žele kao svjedoka učiniti nevjerodostojnim kako ne bi morali isplatiti trgovca oružja”, rekao je Zagorec za ORF. Dokumenti kojima raspolaže Nacional i ovaj Zagorčev istup razotkrivaju kao pokušaj manipulacije. Zagorec može potvrditi da su rakete isporučene i nisu plaćene, ali u obraćanju austrijskoj televiziji propustio je spomenuti da je za taj problem upravo on odgovoran. MORH za takvo stanje smatra odgovornim isključivo njega. Osim toga, Zagorec je i prije nego što je protiv njega podnesena kaznena prijava svjedočio u postupku koji Zubak vodi protiv države i nije mu presudno pomogao.

U vrijeme kad je nastao dokument s konstatacijama o Zagorčevoj odgovornosti za problem sa sustavom S-300 bio je klasificiran kao vojna tajna - “vrlo tajno“. Međutim, u lipnju 2002. tadašnji ministar obrane Jozo Radoš skinuo je oznaku tajnosti s toga, ali i svih ostalih dokumenata važnih za utvrđivanje svih okolnosti koje su pratile taj slučaj. Država i Zubak od konca 2002. vode sudski spor oko naplate 200 milijuna dolara za sustav S-300. Iako je Radoš još prije pet godina skinuo oznaku tajnosti sa svih dokumenata o tom slučaju, Državno odvjetništvo godinama je ustrajalo da taj postupak bude zatvoren za javnost. Postupak je otvoren za javnost tek potkraj prošle godine. Državno odvjetništvo, koje u ovom slučaju zastupa interese države, u vrlo je nezahvalnom položaju. Dokument kojim MORH za sve probleme vezane uz nabavu S-300 proziva Vladimira Zagorca ujedno pokazuje da su posve deplasirana nastojanja države da ugovor o nabavi tog sustava proglasi falsifikatom.

Međutim, Vlada i Državno odvjetništvo počeli su sami sebe potkopavati. Zubak je prije nekoliko godina u razgovoru za Nacional izjavio da ima svjedoka da je tadašnji pomoćnik ministra obrane Mladen Ružman od njega tražio 2,5 milijuna mita da mu pomogne u postupku koji vodi protiv države. Ružman je tužio Zubaka zbog klevete i dobio spor. Pravomoćna presuda još nije donesena, a nedavno su se pojavili još neki svjedoci spornog razgovora Zubaka i Ružmana. Usporedo s tim, Državno odvjetništvo tužilo je Zvonka Zubaka zbog lažnog prijavljivanja kaznenog djela. U tom postupku u sadržaj spisa upravo je Državno odvjetništvo priložilo i sporne dokumente, koji su za Vladu u sporu oko naplate 200 milijuna dolara porazni. Tako Državno odvjetništvo s jedne strane progoni Zubaka, a s druge strane u tom istom postupku prilaže dokumente koji će Zubaku postati dragocjeni, možda i presudni dokazni materijal koji bi mu mogao pomoći da od države naplati 200 milijuna dolara. Zanimljivo je i da je Državno odvjetništvo u slučaju gdje goni Zubaka zbog lažnog prijavljivanja kaznenog djela za svog svjedoka predložilo potpisnika ovog teksta. Potpisnik teksta pojavio se u ponedjeljak ujutro na sudskoj raspravi u Svetom Ivanu Zelini, ali nitko ga iz Državnog odvjetništva nije imao što pitati.

извор

Rothaichner: "Ne želim svjedočiti u Hrvatskoj jer se tu ne osjećam sigurnim"

U dopisu je Rothaichner naveo da neće doći u Hrvatsku jer se tu ne osjeća sigurnim, ali da je spreman svjedočiti u istrazi protiv Zagorca izvan Hrvatske

Jedan od ključnih svjedoka u istrazi protiv generala Vladimira Zagorca u slučaju "nestanka" dragulja iz MORH-a, njemački trgovac oružjem Josef Rothaichner, obavijestio je Županijski sud u Zagrebu da neće doći na saslušanje u Hrvatsku jer se boji za svoj život, potvrđeno je danas na tom sudu. U dopisu je Rothaichner naveo da neće doći u Hrvatsku jer se tu ne osjeća sigurnim, ali da je spreman svjedočiti u istrazi protiv Zagorca izvan Hrvatske.

Njemački trgovac oružjem, prema tvrdnjama zagrebačkog Županijskog državnog odvjetništva, je Zagorcu predao dvije torbe s draguljima kao jamstvo za pet milijuna američkih dolara koje je dobio od MORH-a za kupovinu raketnog sustava S-300, a Zagorec je dragulje 2000. godine odnio odlazeći s dužnosti pomoćnika ministra obrane. Na zagrebačkom Županijskom sudu Rothaichner je trebao svjedočiti 29. lipnja, no nije se pojavio.

Dva dana ranije u Beču je iza zatvorenih vrata svjedočio u postupku u kojemu se odlučuje o zahtjevu Hrvatske za Zagorčevim izručenjem. Tamo je navodno izjavio da Zagorcu nikada nije predao dragulje. Iduće ročište u tom postupku zakazano je za 25. srpnja.

Glasnogovornika suda Krešimir Devčić kazao je da su u istrazi protiv Zagorca, već do sredine travnja saslušani svi hrvatski svjedoci, a istražna sutkinja Erna Dražančić još uvijek nije odlučila hoće li pokušati Rothaichner saslušati video vezom ili će završiti istragu i bez njegova svjedočenja.

Ime njemačkog trgovca oružjem javnosti je postalo poznato u listopadu prošle godine na suđenju otmičarima Zagorčeva sina. Tada je njegova bivša tajnica Snježana Šiprak izjavila da mu je Rothaichner ostavio dvije pilotske torbe s draguljima koje je Zagorec spremio u sef u svom uredu i odnio po odlasku s dužnosti. Na tom suđenju je bivši Zagorčev prijatelj Hrvoje Petrač izjavio da ga je Zagorec tražio da mu pomogne prodati drago kamenje vrijedno 17 milijuna njemačkih maraka.

изовр

[torpedo011]

Поред свега овога постоји тврдња да је С-300 још увек у хрватском власништву, али да је сада дат некој држави на послугу:

S-300 više nije u Hrvatskoj

Ministarstvo obrane za Jutarnji je list prvi put neizravno potvrdilo da najznamenitiji i najvredniji proturaketni sustav i protuavionski sustav, S-300, više nije u Hrvatskoj! Sustav nije prodan, i dalje je u vlasništvu Hrvatske, ali je ustupljen drugoj zemlji, pretpostavlja se SAD-u.

Glasnogovornika MORH-a, Gorana Grošinića, pitali smo je li S-300 u Hrvatskoj ili je prebačen u inozemstvo. Na to pitanje ne možemo odgovoriti - rekao je i time neizravno potvrdio neslužbene informacije da je prebačen u drugu zemlju.

Grošinić je, međutim, istaknuo da je S-300 i dalje u vlasništvu Hrvatske. No, njegova uporaba uopće se ne spominje, niti je predviđena Dugoročnim planom razvoja Oružanih snaga do 2015. godine.

- Ostali podaci su klasificirani pa vam o njima ne možemo govoriti - kažu u MORH-u.

Sustav je, prema neslužbenim informacijama, 2004. godine utovaren na brod u Rijeci i odvezen u SAD, a sve u organizaciji tadašnjeg šefa Vojno-sigurnosne agencije, generala Gordana Čačića. Da je sustav izvan Hrvatske, ustvrdio je i Zvonko Zubak tijekom svjedočenja pod zakletvom na sudskom ročištu u povodu njegove tužbe protiv Hrvatske, tražeći da mu se isplati 200 milijuna dolara za sustav.

On je dodao da je tehnička dokumentacija o cijelom sustavu iz Hrvatske otišla još 1998. godine. Te Zubakove tvrdnje Ministarstvo obrane nikad nije demantiralo.Sustav S-300 je prvi i posljednji put viđen 1995. na vojnoj paradi na zagrebačkom Jarunu kada je izazvao veliko iznenađenje među stranim vojnim atašeima te strah i nelagodu kod pobunjenih Srba.

Tek nekoliko godina poslije pokazalo se da je poslužio za psihološki rat prije početka operacije Oluja jer zapravo nije bio u mogućnosti borbeno djelovati s obzirom na to da mu je nedostajalo oko 50 posto dijelova, među kojima i zapovjedni pult. Prema kasnijim svjedočenjima aktera cjelokupnog posla, Hrvatskoj je isporučeno 80 posto sustava, a posljednja je isporuka bila 1997. godine. Odakle je sustav stigao, nikad nije precizno utvrđeno, ali se spominjalo Ukrajinu i Bjelorusiju.

Zavjet šutnje hrvatskih državnih tijela o ustupanju toga strateškog oružanog sustava donekle je i razumljiv. Ustupanje ili prodaja takvog sustava nekoj od zemalja bivšeg SSSR-a, koje ga ne posjeduju, ili Bliskog istoka drastično bi promijenilo vojno-političku situaciju na tom području. A to se zamalo i dogodilo.

Naime, svjesni da je S-300 odigrao svoju ulogu te da zbog njegovih taktičkih i strateških mogućnosti Hrvatskoj više nije potreban, tadašnji predsjednik Tuđman i ministar obrane Šušak pokušavali su ga se riješiti. Tako je 1998. godine ugovorena prodaja Iranu. O tome je 2000. godine na sudu u Beču govorio Chong Ho Rhee iz Južne Koreje, tvrdeći da ga je razgledavao u Puli s Petrom Pernickom koji je i prodao sustav Hrvatskoj.

Razgledavanje je uslijedilo nakon što je Rheeova tvrtka potpisala ugovor s Agroplastom, čiji je Pernička jedan od suvlasnika, o prodaji sustava Iranu. No, do realizacije nikad nije došlo jer bi isporuka tog oružja Iranu za Hrvatsku imala nesagledive političke posljedice. To svjedočenje potvrđuje i sve neslužbene informacije da je nakon jarunske parade S-300 “parkiran” u vojnom skladištu u Istri.

Godinu dana poslije na sastanku državnog vrha na Brijunima Tuđman je predložio da se sustav “proda Židovima”. Iste te godine tadašnji direktor RH Alan, general Vladimir Zagorec, pisao je u dopisu ministru obrane Pavlu Miljavcu da sustav treba biti avionima iz Pule prebačen u Dušanbe, glavni grad Tadžikistana. Dva mjeseca poslije Zagorec je tražio da se sustav vrati, ali ovaj se put spominje Istanbul kao mjesto iskrcaja.

Inzistiranje generala Zagorca i ministra Miljavca da se Hrvatska riješi tog sustava bilo je sasvim logično i sa sigurnosnog i s vojnog aspekta. Sustav je trebalo održavati. Svjedočeći u sporu Zubaka protiv države, Zagorec je izjavio kako je postojala sve veća opasnost od eksplozije raketnog goriva.

Također je potvrdio da je 1999., uoči same smjene vlasti, pronađena zemlja kojoj bi se sustav mogao prodati te da je Skupština RH Alan donijela odluku da se krene u realizaciju prodaje, ali do toga ipak nije došlo.&nbsp; Ustupanje sustava SAD-u - jer MORH tvrdi da je on i dalje u vlasništvu RH - logično je. Amerikanci su ga najvjerojatnije spremili na sigurno da ne bi završio u pogrešnim rukama. S druge strane, Hrvatska je time osvojila dodatne političke bodove u Washingtonu.

извор

[upreiser]

Ta hrvatska citirana stampa (uglavnom Nacional, Jutarnji,Sl. Dal. ) su pisali i pisu svasta na temelju indicija i poluinformacija.
Tu ima malo tocnih podataka, osim gole  cinjenice da su komponente sustava stizale u Hrvatsku od 94. do 96.
Postotak je glupo objavljivati jer nitko ne naodi u odnosu na sto se referira ?Na koju formaciju, rusku , slovacku.,.itd.
I jedan glavni lanser moze ispaljivati rakete ako ima oznacen cilj od strane potrebnog radara. Ako nema, mozes imati i 12 lansera. Dakle postotak je irelevantan i ne toliko bitan za vatrenu uporabu (ako ne govorimo o suvislom pokrivanju neke teritorije takvim sustavom).

Logican odgovor na logicno pitanje - zasto bi RH tajila i 96. informacije o statusu sustava :  te 1996. situacija u Hrvatskoj nije bila rijesene i mogla se odvijati ovako ili onako.
1995. RH je vratila teritorijalni i pravni integritet na vecini svog teritorija. U nabavu S -300 se i nije islo samo zbog srpskih paradrzava Hrvatskoj ( Zap.Slavonija, Kordun ,Lika i dio dalmatinskog zaledja)  ,to je HRZ i PZO sa svoje 4 PZO brigade moglo rjesiti brzo  lako i samo. Kao sto i je.

No u slucaju da se je 1996. moralo i Podunavlje vratiti u ustavnopravni poredak RH silom, tu se nije moglo pouzdati samo na ratnu srecu i sl. To rade budale. Pametni planiraju .A plan je tada  nalagao da se mora osigurati strateska PZO rezerva /zastita nad potencijalnim podrucjem operacija. Pogotovo imajuci u vidu da neprijatelj tu u blizni i zaledju ima ozbiljnije  avio i PZO mogucnosti kao i raketne. I tu su se tako dakle  planirali dovesti u HR i staviti u uporabu i sustavi kao S -300, MIG 29 i sl. 
Takodjer ,na radu,kontroli i osposobljavanju sustava S -300 kao i obuci hr. vojnika za isti radili su do 98. ruski strucnjaci.
I to je trazilo diskreciju.

I prije same parade na Jarunu vecina stranih vojnih strucnjaka i spijuna u ambasadama je znala da Hrvatska dobavlja ovaj sustav. Ono sto se sa sigurnscu nije moglo znati je koliko i kad ce isti biti operativan u smislu da moze vatreno djelovati po ciljevima.
Od 1996. nadalje, tj. 98. sustav se stavlja u "hladni pogon" ,tj. ne planira se njegovo kompletiranje i satavljanje u aktivnu sluzbu . Ali tajna oko njega ne prestaje time jel je isti u medjuvremnu pobudio interes odredjenih zemalja. Takodjer definitivnim odustajanjem od nabave i kompletiranja , isti se pokusao preprodati uz sporazum posrednika takodjer odredjenim zemljama. No iz ovih ili onih razloga to nije uspijelo. U medjuvremenu je posrednik pokrenuo i pravni spor koji traje pa i to dodatno komplicira stvar.
Vjerovati da je nesto nekom poklonjeno ili prodano bez suglasnosti  strane od koje je isti nabavljen je smijesno.
A i logican covjek bi se logicno zapitao valjda sto to HR uopce ima ( a objavljeno je ne spisu sa suda davno javno , pa i preneseno nedavno tako opet na ovom forumu) a  sta bi mu eventualno pomoglo da malo "prokljuvi" kako sto funkcionira ?!? I koliko mu je dovoljno od te  silne "kolicine" toga sto hr ima.
Imajuci u vidu da taj "prokuvatelj" vec od kraja 1993. ima isti takav sustav kod kuce na pregledu i kompletiran k tome.
Uz strucnjake koji su ga ravijali i radili na istom.
Glede ekipe sa bliskog istoka, oni su dosli, obisli , poslikali , precrtali i nastavili svoj vlastiti razvoj dalje.
Sustav ( komponente ! ) su idalje vlasnistvo Hrvatske. I na sigurnom. To stoji.