EKSPRES EKSKLUZIVNO OTKRIVA: Srbin Hrvatima prodao ruski raketni sistem S-300!me srpskog trgovca oružjem Petra – Pere Opačića spominje se u kontekstu nabavke spornog S-300 koji je završio u Hrvatskoj. Naši izvori potvrdili da je vojna bezbednost u to vreme sprovodila akciju „Kanal“ sa ciljem da opstruira i onemogući snabdevanje Hrvatske oružjem. Takođe, potvrđeno je da je i Opačić bio blizak vojnoj obaveštajnoj službi
Afera oko hrvatske kupovine ruskog raketnog sistema S-300 konačno dobija prave obrise. „Ekspres” je došao do ekskluzivne priče da je u toj spektakularnoj trgovini, koja zapravo liči na holivudsku filmsku produkciju iz serijala „Džejms Bond, tajni agent 007″, glavnu rolu imao Srbin Petar – Pera Opačić, rodom iz Novog Sada. Po obrazovanju je bio arhitekta, sin obaveštajca JNA, što je izgleda bilo presudno za njegovo poslovno opredeljenje. Tokom devedesetih godina prošlog veka imao je firmu u Bugarskoj, a jedan od partnera bio mi je Branisav Lainović Dugi, ubijen 2000. ispred hotela „Srbija” u Beogradu.
Opačić je tih godina u Bugarskoj bio blizak tadašnjem premijeru Andreju Lukanovu, koji je 1996. godine ubijen u Sofiji. Pre Bugarske, u Srbiji je bio u bliskim vezama sa braćom Šaranović, Branom, ubijenim 2009. godine na Senjaku, i Slobodanom, nedavno likvidiranim pred svojom kućom u Budvi. Sa Šaranovićima je početkom devedesetih držao kazino na Terazijama kada se zamerio Slavku Mijoviću, zvanom Mija Pijuk, koji ga je, tvrde poznavaoci, tadašnjih prilika, pretukao. Mija Pijuk likvidran je oktobra 2001. hicima iz „kalašnjikova”.
Opačić je bio akter dve operacije kontraobaveštajne službe JNA – „Opera” i „Labrador”. Godinama već živi u Grčkoj, neki izvori tvrde da se smestio na Glifadi, odakle, navodno, kao čovek blizak ruskim obaveštajnim krugovima, pokušava da uspostavi poslovne veze sa krugovima bliskim grčkim vlastima.
Prema informacijama do kojih smo došli, Petar Opačić se od početka rata na prostorima bivše SFRJ uveliko bavio trgovinom oružjem. Hrvatske bezbednosne službe u potrazi za podesnim čovekom, našle su Srbina u kojeg će naši bezbednjaci najmanje sumnjati. On, Petar Opačić, bio je ključni čovek u operaciji „Raketni sistem S-300 za Hrvatsku”. Sve se dogodilo u prelomnoj godini rata 1994.
Psihološki rat
Sofisticirano rusko oružje, raketni sistem S-300 pokazao se kao ključna psihološka prekretnica avgusta 1995. godine, kada je u vojnoj operaciji „Oluja” Hrvatska etnički očistila od Srba prostor Republike Srpske Krajine. Uoči akcija „Blesak” i „Oluja”, javno pokazivanje sistema S-300 odvratilo je Srbe od korišćenja borbenih aviona MIG 29, što je Hrvatima olakšalo proterivanje srpskog življa iz Hrvatske. Na sajtu World Heritage Encyclopedia, prezentovan je, između ostalog, i raketni sistem S-300, a nabrojane su i zemlje koje ga poseduju. Navedena je i Hrvatska, uz obrazloženje da je devedesetih ona nabavila ovaj raketni sistem, ali nepotpun, i da je ovu krnju nabavku izvršila samo da bi psihološki delovala na protivnika.
Nameće se, dakle, kao mogući zaključak da srpska vojska tokom „Oluje” nije delovala borbenim avionima MIG 29 znajući da su Hrvati nabavili raketni sisteem S-300. A onda i pitanje zašto se kod nas sve ove godine ćutalo o tome da su Hrvati tokom devedesetih nabavili od Rusa moćno oružje? Uz to pitanje ide i logična sumnja da je neko sa naše strane bio umešan u ovaj posao.
Hrvatski trgovac oružjem Zvonko Zubak, koji zastupa firmu „Winsley Finance”, preko koje su Hrvati 1994. od Rusa nabavili S-300, i danas pred tamošnjim sudom vodi sudski spor. On tvrdi da mu hrvatska država za raketni sistem nikada nije isplatila 200 miliona dolara, a da je moćno oružje u međuvremenu preprodala. Zubak optužuje RH da je prodala S-300 Amerikancima, čiji su stručnjaci ranije snimali i proučavali taj raketni sistem. Sumnju da je S-300 prodat potkrepljuje činjenica da 2004. godine ruskim serviserima nije bio dozvoljen pristup sistemu. Delovi S-300 u Hrvatsku su stigli između 1994. i 1996. Dobavljali su se preko aerodroma u Puli, a javnosti su pokazani na paradi hrvatske vojske na Jarunu 1995, uoči akcija „Blesak” i „Oluja.”
Češka veza
U nabavku se krenulo odlukom tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, a posao je tehnički realizovala firma „RH Alan”, na čijem je čelu tada bio general-major Vladimir Zagorec, ujedno i pomoćnik tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška. S-300 u Hrvatsku je dostavila češka firma „Winsley Finance”, kojom je upravljao Peter Pernička, dok je Zubak bio ključna osoba u povezivanju dveju zainteresovanih strana. U isporuku raketnog sistem krenulo se na osnovu Ugovora o budućem ugovoru koji su 19. jula 1994. potpisali Gojko Šušak, u ime Ministarstva odbrane Republike Hrvatske, i Peter Pernička, u ime „Winsley Financea”. Takva formulacija ugovora napravljena je zato što je Hrvatska bila pod embargom, a njome se formalno izbegavalo njegovo kršenje.
Komponente raketnog sistema na početku su uredno stizale u Hrvatsku. O tomu svedoči i obaveštenje koje je 23. septembra 1994. general-major Imre Agotić, tadašnji zapovednik Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, poslao Ivanu Bobiću u MORH-ovu Upravu za nabavu. Agotić u dopisu kaže da je između 10. avgusta i 15. septembra 1994. u Hrvatsku stiglo 20 raketa iz iz sastava S-300 te da su neadekvatno smeštene u kasarni na Kerestincu. Kasnije je o tome je službeno informisao i Vladimira Zagorca, tadašnjeg direktora firme „RH Alan”, koja je formalno nabavljala oružje za odbranu Hrvatske. Dopisi iz RH Alana otkrivaju da su zadnji delovi sastava, univerzalni toranj i remontno-ispitna stanica u Hrvatsku dostavljeni 23. aprila 1996. te da su bili smešteni u objektima hrvatske vojske u Kanjiži i Puli. Za njihovo održavanje brinuli su se ruski serviseri koje je u Hrvatsku dovodio Zvonko Zubak i plaćao ih 200 dolara po danu.
Zubak sumnja
Zubak je počeo sumnjati da sistem više nije u Hrvatskoj kada njegovi serviseri u proleće 2004. godine nisu dobili odobrenje Vlade da mu pristupe. Zubak je tad javnosti izneo svoje sumnje da je Vlada Hrvatske raketni sistem S-300 izručila Americi. Hrvatska se po završetku rata predomislila i odustala od realizacije kompletne nabave raketnog sistema. Već u drugoj polovini 1995. Vladimir Zagorec je o tome informisao „Winsley Finance”. On tvrdi da su se dve strane gospodski dogovorile da se sistem ne plati, već da stoji u Hrvatskoj dok dobavljač ne pronađe drugog kupca. „Winsley Finance” je tada počeo tražiti drugog kupca, ali traženje je potrajalo sve do kraja 90-ih, kad su se dogovorili da ga isporuče Turskoj, koja ga je htela kupiti najverovatnije da odgovori Grčkoj, koja je isti sistem instalirala na Kipru, što je umalo dovelo do otvorenog rata dve zemlje. Ta kupovina se, međutim, nije realizovala, pa je dobavljača Zubaka stavilo u velike finansijske neprilike. O tome svedoči interni dokument „RH Alana” iz 2000. u kojem je Vladimir Zagorec, između ostalog, napisao da su SAD bile upoznate s dobavljanjem sastava S-300 u Hrvatsku:
„Preporučujemo da se s celim poslom transporta delova raketnog protivvazdušnog sistema u Tursku upozna američka ambasada, jer su bili upoznati i s transferom u Republiku Hrvatsku”, piše Zagorec u internom dokumentu „RH Alana”.
Oružje za Palestince
Amerikanci su pomno pratili šta se dešava sa raketnim sistemom, uskladištenim u Kanjiži i Puli, i više puta su ga stručnjaci it SAD pregledali, rastavljali i fotografisali, a navodno su četiri tone dokumentacije o S-300 prebačene u Izrael. Časopis „Jane’s Defence” 2001. je objavio tekst s naslovom da je Izrael razvio sistem koji se može suprotstaviti ruskom S-300, za odbranu od susednih zemalja koje ga poseduju. Autori članka citiraju izvor iz izraelskih vojnih krugova koji tvrdi da je Izrael od Hrvatske dobio komponente tog sistema, uključujući radar i neke od projektila… Vojna služba bezbednosti tokom 1990. godine saznaje preko svoje veze, čoveka koji je bio visokokotirani predstavnik PLO da se hrvatska određenim kanalima interesuje za sudbinu oružja koje je pripadalo ovoj palestinskoj organizaciji i koje se nalazilo u rumunskoj luci Konstanca. Naime, režim Nikolaja Čaušeskua je bio pokrovitelj palestinske borbe za nezavisnost i u tom smislu je pružao logistiku ovom pokretu. Centralno skladište naoružanja PLO je bilo u Konstanci. Međutim, kada je pao režim Čaušeskua, ovo oružje je bilo nadohvat ruke mnogima pa su se tako i Hrvati raspitivali kako bi mogli do njega doći. Prvi kontakt je napravio tadašnji član Predsedništva SFRJ Stjepan – Stipe Mesić, ali je čovek iz PLO sa kojim su kontaktirali bio na školovanju u centru za bezbednosnu obuku u Pančevu i imao je jako dobre kontakte sa vojnim bezbednjacima. Naročito sa pokojnim generalom Jovom Popovićem, sa kojim je kontaktirao odmah nakon zahteva hrvatske strane. Tada je Savezni sekretarijat za narodnu odbranu doneo naredbu o sprovođenju operativne akcije „Kanal”, koja je imala za cilj otkrivanje, stavljanje pod kontrolu i uništavanje potencijalnih kanala putem kojih su Hrvatska i BIH nameravale da se snabdevaju oružjem u preostalim zemljama u sklopu nekadašnjeg Varšavskog pakta. Ovaj kanal sa Konstancom je na neki način stavljen pod kontrolu i mi smo dosta uspešno preko naše veze dugo opstruisali isporuku. Prvo se dugo pregovaralo, onda se tražio odgovarajući špediter pa se onda pojavio problem sa osiguranjem tovara i ko će to plati. Dva broda su bila natovarena oružjem pa istovarena pošto u prvom momentu hrvatska strana nije htela da plati osiguranje, a palestinska strana se izgovarala da nema novca za to, priča general Aca Vasiljević.
Brodovi iz Varne i Španije
– Međutim, pored ovoga postojali su i drugi kanali i pokušaji. Mi smo imali podatak da je Hrvatska uplatila raznim firmama na ime avansa za nabavku oružja 192 miliona dolara. Najčešće su trgovali sa firmama iz Češke i Poljske. Bila je tu neka firma „Omnipol” iz Češke, zatim „Intex” iz Bugarske, „Davos” iz Rumunije… Znači, radilo se tu o naoružanju koje je ostalo iza Varšavskog pakta i to su uglavnom bili sistemi PVO i teže naoružanje. U jednoj operaciji bila je umešana i izvesna Rita Draksler, Nemica i sestra ministra odbrane. Jedan veliki deo naoružanja je ostao u istočnoj Nemačkoj i sada je bio pod kontrolom zapadne nemačke. Od svega toga u periodu do 1992. godine, osim kanala iz Mađarske, koji smo mi identifikovali i presekli, jedino je jedan brod sa oružjem isplovio iz bugarske luke Varna i on je istovaren na Krku. Drugi je iz Španije stigao do Hrvatske – svedoči Vasiljević.
Na pitanje odakle Hrvatima novac za ove operacije, Vasiljević kaže da su postojala tri izvora.
Prvi izvor je bila njihova emigracija koja je dobrovoljnim prilozima finansirala nabavku oružja. Takav je slučaj Kikaš. Drugi izvor se vidi u povezanosti Vatikanske banke sa finansiranjem poslova u nabavci oružja u u Hrvatskoj i treći, najperfidniji izvor, jeste operacija koju su sprovodile hrvatske službe u špekulacijama sa zamenom dinara. Nakon secesije Slovenije i pošto je Hrvatska uvela svoju valutu, ostala je velika količina slobodnih dinara koje Hrvatska narodna banka nije vratila Narodnoj banci Jugoslavije nego je preko svojih eksponenata plasirala u BIH i na Kosovo, gde ih je konvertovala uglavnom u devize ili u nove dinare, a zatim u devize. Pretpostavka je da su na taj način stekli više od 600 miliona nemačkih maraka, kaže general Vasiljević.
Petar Opačić
Što se tiče operacije „Kanal”, nije sporno da su se tim povodom naše službe aktivirale i preko mreže svojih saradnika u sferi biznisa u zemlji i inostranstvu. Tako su prikupljane informacije o tome šta Hrvati traže i gde to traže i onda smo mi pokušavali na razne načine da se infiltriramo u te poslove i da ih sprečimo. Nije tajna da je Petar Opačić bio blizak sa našom službom i sa generalom Jovom Popovićem, ali se Opačić, koliko je meni poznato, bavio privatnim biznisom u inostranstvu. Najviše u Bugarskoj. Trgovao je naftom i drugom deficitarnom robom. Nije mi poznato da je on imao neku ulogu u trgovini sa hrvatskom stranom, ali ne mogu to da tvrdim jer se tada i u vreme kada je navodno nabavljan S-300 za Hrvatsku nisam nalazio u službi.
Bivši predsednik SRJ Zoran Lilić kaže za „Ekspres” da je predvodio delegaciju koja je u Minsku trebalo da pregovara o nabavci sistema S-300, ali nije želeo da otkrije nikakve dodatne detalje.
– Tačno je da smo 1998. išli u Belorusiju, ali je još rano govoriti o razlozima zašto ta nabavka nikad nije realizovana. Hrvati sad spekulišu o S-300 iz samo njima znanih razloga – ističe Lilić i žustro negira mogućnost da JNA, ali ni vojske RS i RSK nisu podizale avijaciju zbog „straha od hrvatskog S-300″.
– Apsolutno nije tačna ta teza, štaviše, sigurno je da Hrvatska nije raspolagala sistemima S-300, pa čak ni mnogo manje efikasnim sistemima, pogotovu ne sistemima ruske proizvodnje, jer bismo mi to sigurno znali. Ne znam koji su motivi ovakvih spekulacija, kada se veoma dobro zna da su svi instruktori hrvatskh oružanih snaga u to vreme bili iz zemalja članica NATO, pogotovu SAD-a. Hrvati su sve radili uz njihovu ogromnu i vojnu i političku podršku, inače nikada se ne bi dogodile ni „Oluja” ni „Blesak” i sve je urađeno uz svesno kršenje svih međunarodnih normi i prava uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice – podvlači Lilić i u dahu dodaje da je čitava ova priča „tendenciozna i ciljano usmerena dezinformacija protiv interesa Srbije”.
Provokacija
– Ne verujem da će naša Vlada podleći tako providnoj provokaciji i spekulacijama o prodaji S-300! Jednostavno, S-300 je vrlo složen i komplikovan sistem, čitava kompozicija elemenata, čiji je transport veoma komplikovan a rukovanje zahteva složenu, višemesečnu obuku čitavih posada – ocenjuje Lilić. Sa njim je saglasan i bivši načelnik Kontraobaveštajne službe JNA Aleksandar Dimitrijević, koji za naš list tvrdi da je cela priča o tome da su Hrvati imali S-300 potpuna glupost. – Ne znam kome su uopšte potrebne takve priče u medijima sad. Zašto bi Hrvati nabavljali taj sistem kad je NATO kontrolisao nebo sve vreme ratnih sukoba, nije mogla muva da proleti. Nisu imali od koga da se njime brane. Niko nije podizao avijaciju, jer je bila potrebna dozvola i helikopter da poleti, osim na samom početku kad je počeo rat u Sloveniji. Iz istog razloga, ne stoje ni teze da su vojske RS ili RSK zbog straha od „hrvatskog S-300″ odustale od upotrebe vojnih aviona tokom „Oluje” ili „Bleska” – napominje Dimitrijević i dodaje da je iz Ukrajine ili Belorusije moglo da se tokom devedesetih prokrijumčari neko naoružanje, ali ne tako komplikovan sistem protivraketne odbrane.
– Da biste dovezli S-300, potrebno vam je bar 30 kompozicija voza ili da ogromni avion, poput “iljušina” oko 100 puta poleti. Pritom, neophodna je obuka za korišćenje od oko šest meseci. Pitanje je da li je i sad potrebno Srbiji da ga nabavi, osim ako neko ne misli da će nas NATO ponovo bombardovati. Sve i da smo ga imali 1999, to bi nam bila velika pomoć u odbrani, ali ni to ne bi sprečilo da nas bombarduju – ističe on, uz opasku da je posebno suluda ideja da su Hrvati isporučili Amerikancima delove S-300, jer su od SAD oni nabavljali tehnologiju i sisteme za prisluškivanje.
JELJCIN: VI HOĆETE DA IZAZOVETE TREĆI SVETSKI RAT
Srbija je u više navrata pokušala da nabavi raketni sistem S-300, i to od prve polovine devedesetih. Ali, kako su do Dejtonskog mirovnog sporazuma bile na snazi Rezolucije SB UN 757 i 820, koje su zabranjivale Srbiji da kupuje naoružanje, ti pokušaji su propali. Te drakonske Rezolucije Saveta bezbednosti UN Rusija nije zaustavila vetom, a njen ministar spoljnih poslova Kozirjev (sada živi u SAD) je insistirao na njihovom pridržavanju. Posle Dejtona, SRJ je pokušala da nabavi S-300. Tokom 1997, dva diviziona Vojske Jugoslavije išle su u Rusiju na obuku za rukovanje ovim sistemom. Krajem 1997. premijer Kontić je prilikom posete ruskom premijeru Viktoru Černomirdinu imao i to u agendi, ali nije bilo rezultata.
Međutim, kada je NATO počeo da preti agresijom, u poseti Saveznoj Republici Jugoslaviji bio je u decembru 1998. ministar odbrane Rusije maršal Igor Sergejev sa velikom vojnom delegacijom. Oni su na zatvorenim razgovorima u Beogradu s predstavnicima Vlade SRJ i vojnog vrha izrazili spremnost da obezbede isporuku raketnog sistema S-300. Pet dana posle tih beogradskih razgovora naša delegacija, čiju posetu je organizovao ambasador Borisav Milošević, u kojoj sam i ja bio, stigla je u Moskvu. Bio je dogovoren radni sastanak s Ministarstvom odbrane Ruske federacije i otvorena mogućnost da se vidimo sa predsednikom Borisom Jeljcinom, priča za „Ekspres” član naše delegacije, koji želi da ostane anoniman.
Odmah na početku sastanka, ruska strana nam je saopštila da „nažalost, predsednik Jeljcin je s velikom rezervom primio naš okvirni dogovor iz Beograda”. Rekao je da će doći na ovaj sastanak, ili eventualno sutra ujutro, da se vidi s vama, prepričava nam svoja sećanja naš sagovornik, član delegacije SRJ koja je decembra 1988. posetila Moskvu.
Na sastanku je zavladala mučna atmosfera, domaćini su se raspitivali kako teku pripreme za očekivanu NATO agresiju, pošto su nam u Beogradu rekli da imaju pouzdane informacije da će se to dogoditi u narednih nekoliko meseci. Naši iz Ministarstva odbrane referišu o toku priprema i kukaju kako imamo zastarelu tehnologiju, pa ukoliko dođe do agresije, odbrana će nam biti neadekvatna i veoma slaba. Na pola te priče, otvaraju se vrata sale u kojoj smo imali sastanak i na njima se pojavi predsednik Jeljcin.
Izrazito srdačno pozdravlja se sa svakim od nas, seda na čelo stola i pita kako idu razgovori, kaže: „Braćo, kako možemo da vam pomognemo?”
Mi smo zbunjeni, šef naše delegacije počeo je da zamuckuje, nikako da nađe adekvatne reči, i da vrati priču na temu zbog koje smo došli. Predsednik Jeljcin ga nije ni slušao, gledao je kroz njega, i prekinuo je govornika: „Maršal Sergejev mi je referisao posle dolaska iz Beograda, upućen sam u detalje vaših razgovora. Morate da nas razumete, da razumete našu poziciju, ako vam damo sistem S-300, Srbija će izazvati treći svetski rat”. Ostali smo zbunjeni, to je bio ton koji je zaustavio bilo kakav dalji razgovor.
Međutim, posle toga srpski trgovac oružjem Dragan Odžaklić, sa dobrim vezama u Rusiji, pokušao je krajem januara 1999. da obezbedi kupovinu privatnim kanalima. Jer deo generalskog establišmenta u ruskoj armiji bio je voljan da nam nabavi S-300. U celu priču bio je uključen gen. German Tarasov i deo vojnog vrha Rusije. Naša strana je bila obezbedila novac, sva važna javna preduzeća učestvovala su u pravljenju finansijske konstrukcije, sve je bilo dogovoreno. Ali i to je opet bilo zaustavljeno, kako sa ruske strane, tako i kroz otpor srpskog Resora DB, jer su smatrali da bi to bila provokacija, „jer su pretnje bombardovanjem samo pretnje”, ubeđivali su nas. Stav naše delegacije je bio – ko ima raketni sistem S-300, toga ni NATO neće bombardovati. A nas su ubili, baš zbog tog neuspeha, kaže sagovornik „Ekspresa” i pita kako Hrvati nisu izazvali taj rat, a nabavili su raketni sistem S-300?
link
