ЈРМ - мање познати детаљи

[jovokraken]

Грађанска лица на Паниковцу су такође била боља од оних на Минерској. Главни посао им је био ремонт и одржавање ВА-53 и МК-44 торпеда. Имали смо електричне карете, колица за торпеда, кранове у халама и поткопима, а једино што је одударало је била ситуација у старој монтажи јер се често иза наслаганих контејнера могло наћи и нешто што ту баш и не припада. Тако је неко одбацио једну књигу која се ту вукла ко зна колико, али у сваком случају, хвала му. Књига није имала корице, недостајало је и пар страна, али је садржај био веома занимљив јер се односио на подводне експлозије, динамику и карактеристике по многим критеријумима. Математички модели експлозија, разне ситуације, разне дубине, растојање од дна, растојање од површине, врста дна и тако даље. То је највероватније неко изгубио, или затурио и није ни дошао да тражи. Све сам то ишчитао неколико пута. Не зато што би ми то нешто користило већ као умно разгибавање. А и није било посебно компликовано, нити сам ја имао шта паметније да радим током поподневних часова. У поткопима сам се срео са неком документацијом у вези ВА-53, па како сам са њима имао највише додира, прочитам и то. Мало сам се зачудио да је неко направио такву машину употребљавајући прилично једноставну технологију. Најзанимљивији су ми били глава за пасивно навођење, електромагнетни упаљач и уређаји за одржавање дубине и смера, док су у погонском делу моју пажњу привлачила кормила и решење управљања. Имало је максималан домет од 12 километара али је при самонавођењу то у ствари било око 10 километара, а деловало је неупотребљиво против мете која не прави шум пропелера. Уређај за самонавођење је постајао активан тек после неких 20 секунди, или пређених 250 метара под водом, да се торпедо не "окрене" за оним ко га је испалио. И тако даље, има ту много занимљивих детаља, много сам и заборавио, а и кога би то сад па занимало. Ипак, ВА53 је била једна велика и занимљива играчка за мене што је мало и нервирало мајсторе који нису увек били расположени за моја питања па су ми показали ормар са документацијом. Изгледа да сам је једини ја и читао.

[jovokraken]

У старој монтажи, иза "кула" контејнера је била једна велика бетонска када која се никада није користила. Очигледно је да је била намењена за ВА53, а онда пронађем и шта је била намена. ВА53 се склапало из неколико делова, а када је служила за проверу херметичности резервоара за ваздух. Другим речима, могуће је да су торпеда била херметички затворена, а могуће је и да нису. Добро је ако ништа не шишти. Ремонт и провера су били предвиђени на сваке две године, али се то није радило. Бар по пратећој документацији. Последње што би се урадило пре конзервирања аргоном је било стављање торпеда у један појас и качење на кран у поткопу и провера понашања склопова која је знала и да потраје. То је мени деловало тако несигурно и небезбедно да нисам хтео ни да уђем у поткоп док торпедо не скину. Један држи реп торпеда и "замањује" лево, десно, горе, доле, а ако проклиза из појаса ...

Испред поткопа су биле два уређаја за испаљивање торпеда које сам ја, нормално, помно прегледао. Из досаде. Посебно цеви за вођење барутних гасова, па сам успео да склопим секвенцу дешавања при испаљивању али ми је било чудно што се мотор активира још у цеви а не на излазу. Вероватно је било сигурније активирати мотор раније него касније. Компримовани ваздух је стављао мотор у погон преко полуге. Истопљене чауре тих барутних пуњења смо користили као пепељаре након што би их равно одсекли и мало обрусили.

Торпедо ВА53 је било споро и тешко, али за време у којем је направљено сигурно је утеравало страх у кости. Кажем споро јер су ме претходно послали на предавање у вези АПР-2Е "Јастреб" где сам био искрено изненађен и једва чекао ту нову играчку, да видим шта је то што ће заменити МК-44.

Добили смо и нову пунионицу за ВА-53, "Прва Петолетка" из Трстеника је урадила пнеуматску и хидрауличну опрему, а један део се могао користити и за одржавање МК-44. Све ново, лепо, чисто, и миришљаво. Знате кад осетите да све још мирише колико је ново. Додуше, ипак смо највише посла имали у старој монтажи, посебно кад је требало пронаћи неки одређени контејнер који је по правилу увек био на дну "куле" контејнера. И ту се временом направио неки релативан ред, па смо елементе који су показали недостатке нагурали у дно те велике просторије, али се тачно знало где је шта.

Једне прилике, пошаљу нас на Минерску да помогнемо при утовару дубинских бомби (мале и велике), Рокан мина и још неке ситнине на ПО-92. Кад смо то завршили, одемо иза управне зграде да сачекамо малу баркасу, да не идемо пешке преко чуке, и ја мало погледам унутра. Било је чистије, окречено, скинули су ону затворску масну фарбу са зидова, врата су била свеже офарбана, а у спаваоницама су сви прозори били устакљени, кревети свеже офарбани и постављен нов паркет. Рекох себи, изгледа да је неко ипак видео онај ужас па се згрануо и наредио да се то среди. Погледам у трпезарију и кажем ОСТАВ. И даље је била црна, прљава, масна и мрачна у подне. Неке ствари се никад не мењају, као ни лоше пиво у кантини Минерске.

[jovokraken]

Време је пролазило на начин како ми мислимо да то јесте, а у ствари ми смо пролазили. На Паниковцу је ситуација остала нормална, мање више јер је са Минерске стигла нека наредба о систематизацији и реорганизацији радних места, чија је суштина била смањивање плата. Да, то је било неко одлучивање без увида, знања и анализе шта ко тачно ради. Мајсторима су промењени називи радних места на којима су запослени, нешто су уштинули и подофицире и нико није био задовољан. Неки су помињали да је боље да се официри са Минерске не појављују иначе им се може десити да им долети маца (чекић) у главу, а ту су мислили управо на капетана прве класе и поручника. Баш су били љути. Баш, баш љути.

Ту је почела и опструкција одређене врсте. "Ја сан ти сад питур, не знан ти ја то, ајде ћа и ти и то шта си донија.", је било једна од најчешћих реакција, док су неки само отаљавали посао. Тако је тај мини-бирократа упропастио радну атмосферу без много напора. Један старији водник је отворено негодовао о односу према подофицирима. 

Стигао је и АПР-2Е "Јастреб" и шепурио се у згради старе монтаже са све падобраном на репу. После пар дана дође и читава гомила високих официра, где је капетан корвете био најнижи чин и нека жена, ђаво би га знао шта ће она ту. Шеткали се, загледали, пипали, виркали и отишли у нову пунионицу да понове исто, а затим на капију. И то је отприлике било све у вези тог средства јер је општа неефикасност дошла до свог пуног изражаја. После неколико дана смо изложену ракету сместили у контејнер, напунили аргоном и ставили са остале три у поткоп. Пратећа опрема за Јастреб је остала у старој монтажи јер је била сувише велика за поткопе, а и није било места за тако нешто.

Ту буде додељен и један водник, из Љубушког, тек завршио средњу школу, стигне  и попуна новим морнарима, али су они донели још нешто узнемирујуће. Нешто се дешавало у стварном свету, нешто што тада ми нисмо могли јасно одредити.

[jovokraken]

За кратко време је постало јасно да су се дешавале неке промене а и да неће никоме ништа добро донети. Из разговора са мајсторима сазнам да постоје неке поделе у граду, да се зна ко где седи а ко где не седи, један од мајстора помиње Тита и партију, неки одмахују руком. Међу новопридошлим морнарима био је и један из Метковића који је испољавао тенденције ка екстремизму и то није много ни крио па се могло много закључити простим посматрањем. Једне прилике тај нови водник каже "сачекај док не почне трести" при чему није мислио на земљотрес или какве сличне сеизмичке поремећаје. Тако, под њиховим утицајем дође до промена понашања код једног момка из Имотског, што је мени било јако криво будући да сам га сматрао за доброг момка и стално смо се дружили.

Све је некако кренуло низбрдо. Почело је са дневним узбунама при којима смо сви носили бојеви комплет муниције према оружју које смо дужили, и дешавало нам се да чучимо у рововима по два три сата без икакве идеје шта ми то радимо. У исто време смо могли да видимо да се у граду живот одвија сасвим нормално, па смо закључили да нам то неко ради из чисте пакости. Прође неколико дана, па опет исто. Седим на "двојци", посматрам моло Крке и надам се да ће да узбуна престати до ручка. Играм се са стражарским псом, зафркавамо се телефонима, гађамо се шишаркама и смејемо.

Добијемо наређење да поред зграде направимо грудобран од камена, па смо се тиме бавили цео дан. Слагали камење. И смејали се и псовали јер смо то сматрали за глупост посебне врсте. Ми смо били у монтажној згради која није пружала никакав заклон својим танким дрвеним зидовима а иза грудобрана би били изложени нападу са "чуке", како смо ми звали узвишење које је доминирало подручјем. Једноставно нисмо могли да замислимо да би неко нас уопште напао, а ни разлог да то уради. 

[jovokraken]

Прође неко време и у госте нам дође капетан фрегате са још једним капетаном. У недељу поподне. Пар дана раније Мађарска отворила границу према Аустрији, Немци из Источне Немачке навалили у Мађарску и помислих да је дошао да нам држи предавање око тога. Али, много висок чин а нашег капетана нема, знамо да је отишао у Сплит да посети родитеље. Значи ни он не зна за ову посету. Просто и једноставно, нешто стварно не ваља и сви пребирамо по глави да ли је неко направио какву глупост. А ми сви распарно и обучени и обувени, играли фудбал и балоте кад је овај наишао. Строгим, скоро љутитим тоном, пита ко се бави информисањем, те се ја јавим јер сам претходне вечери одгледао дневник. Рачунам, боље ја да се јавим, бар да то почне глатко. И прво што сам рекао је било да су САД усвојиле нови војни буџет који је већи него у претходном периоду, што је заиста и било на почетку дневника. И то је било једино што сам стигао да кажем јер ме је прекинуо и рекао да је то довољно. Одмах је осуо паљбу како је он некада са платом поручника могао да издржава породицу, а да тренутно са платом коју има једва саставља крај са крајем а да друге земље увећавају издатке за војску. Пита ме знам ли где је Косово Поље, и има ли неко Косово у Далмацији, што ме мало збуни, па му рекох да знам називе већине крашких поља и да ми је то друго Косово непознато. Не знам шта хоће, са геополитике прелази на географију. И исприча нам да је то Косово поред Книна и да су ту организовали неку прославу са националистичким обележјима, музиком и печеним прасићима. Безбедњак, потпуковник у ствари јер има МТ ознаку. Каже да је довољна само једна варница и да почне грађански рат. Бледо га гледамо  док нам објашњава механизам ескалације од изолованог инцидента до ратног сукоба. Обавештава нас да су два припадника морнаричке пешадије из касарне "Раде Кончар" силовала једну девојку претходног дана и да се ради о албанцима. Упозорава нас да не идемо сами у град већ по тројица, да локално становништво види само униформу и не прави разлику ко је ко. Закључујем да су обојица официри безбедности. Пита има ли инцидената са локалним становништвом око риболова у близини увале. Овај други седи и ништа не проговара, само посматра. Рекосмо да је то чешћи проблем на Минерској зато што је већа. Прелази на причу о храни, упућује да одмах пријављујемо све проблеме, да не упадамо у замку национализма и да будемо уздржани у незгодним ситуацијама и никако да не реагујемо на било какве провокације. Објашњава нам да само официри и подофицири војне полиције могу да нас легитимишу али да у случају проблема њих зовемо. Не рече чиме и како. Задржао се два сата са нама, свашта је запиткивао, давао савете, али је и он унео велику нелагодност међу нас. Овај други није проговорио ни једну једину реч. Ово су били прави официри, права реткост за нас, куриозитет додао бих, ако изузмемо нашег капетана.

Одоше ова двојица, а ми сели испред стражаре и разговарамо. Један момак са Брача рече да ако се шта закува, да се он у то неће мешати и да је то чиста будалаштина. Један из Копра одмах додаје да ће он у Италију, овај из Загреба рече да одмах после војске иде у Немачку. Албанци су махом за Аустрију и Швајцарску. Овај са Брача је био ретко добар и поштен момак. Надам се да му се ништа није десило у годинама које су долазиле. Седимо. И ништа нам се не допада. Сад се никоме и не иде у град. Кажем им да ту не воле војску, неки се побунише, али овај са Брача рече да сам у праву и исприча шта се њему десило у Сплиту. Наставља се разговор, а већина исказује намеру да се склони и да се не меша у сукобе ако до истих дође. А неки не рекоше ништа. Или рекоше све, како год. На крају, нико од нас није сматрао да може доћи до рата и да је то немогуће јер постоји ЈНА која то може да спречи. Учешће морнарице у било чему одмах одбацујемо, не можемо ни да замислимо такву ситуацију.

Дечји разговор који није за потцењивање. Деца су способна да поставе тако дубока, често филозофска, питања и да констатују очигледне и дубоке истине на један природан начин. Што смо старији све више губимо ту способност, а ми смо је тада још увек имали.

Наша грешка у том закључивању је била фундаменталне природе, погрешна претпоставка о једној уваженој институцији јер смо и поред гадости које смо прегурали на Минерској били суштински неискварени. Да смо остали у каљузи Минерске сигурно би имали другачију, тачну претпоставку.

[jovokraken]

Пред сам крај, један момак из Новог Сада, након низа одлазака у ВБЦ у Сплиту буде проглашен неспособним за војну службу. Минерска је морала да уједе још једном. Четири од осамнаест, као да смо били у рату а не у војсци. Раздужим оружје у касарни "Раде Кончар", после пар дана раздужим и униформу, уписаше ми ВЕС-ове у војну књижицу, и дадоше паре за возну карту. Баркасом до града, на станицу и кад сам ушао у воз сретнем истог другара из клупе са којим сам и дошао у Пулу. Пита ме где сам био, ја му кажем а он нема појма о чему причам. Био курир по граду. Тек сам му то прошле године објаснио, једва је могао да то прихвати као нешто могуће. Када је те вечери кренуо воз из Шибеника ка Дрнишу, Книну, Бихаћу и даље ка Београду, мислио сам да никада више нећу згазити ногом у ... то.

Рецимо да никако не подносим онај брод за превоз банана и да чекам када ће га коначно исећи у старо гвожђе.

Сад има овај интернет, видех да су Кулине срушили, на Мандалини неки ресторан, праве шеталиште од Дубоке до Минерске, а чујем и да је неко продао луку Турцима. Неко је хтео, или хоће, да на Минерској прави хотелски комплекс, а други не дају јер је предложено да то буде под заштитом УНЕСКО организације. Свако се дичи оним што има, али зашто Минерска?

И филм су снимили о Минерској, само су мало изврнули ствари, али то сад није важно. Духовит је, и слатко сам се смејао док сам то гледао иако има "грешака" које су сасвим сигурно биле наручене за употребу у дневно политичке сврхе. Видех да је неко поставио слике Минерске. На сликама делује много уредније и чистије него што је била када сам ја ту први пут дошао. Много, много боље. Чак је остао и онај паркет који сам помињао, додуше у лошем стању, али је ипак паркет а не блато. Понеко прозорско окно разбијено, али решетке и даље стоје. Сигуран сам да је трпезарија и даље прљава, то ништа не може да промени.

Ројц су претворили у неки циркус, музиканти, наркомани, туче пијанаца, и то има на интернету да се види. На Музилу, на малом платоу 3. чете расте трава из пукотина у бетону, а велики плато је испуцао и шума и растиње га полако разлажу. Кажу да ће направити голф терене.

Бродови су потонули, продати, исечени, неки још плутају а мали број је оперативан. Питање је у каквом су стању. Пре пар година сам видео ДЈЧ на Дунаву и изненадио се. Не видех да ли има један или два мотора. Ако има два, пловиће још неку годину. Мине и торпеда су побацана, расута и уништена.

Шта ли је са "Ваљевом"? Надам се да још увек плови и намигује.

А минерску су џаба кречили.

[jovokraken]

Надам се, колико год да је то наивно, да су момци са којима сам био на Паниковцу некако изгурали године које су долазиле и да смо прошли без губитака без обзира где се ко кад задесио.

[kumbor]

Ето, човек је лепо, надахнуто и писмено изнео своје мишљење и своја искуства о боравку у ЈРМ. Моја искуства била су потпуно супротна! Само ми је било једном мало чудно када смо први пут пристали у увалу Лоза на Премуди, када нас је дочекало неколико "морнара". Један у папучама (шлапама), други у ципелама, један у морнарској, други у белој мајици, један с беретком, други са морнарским "пјатом" , а  трећи без икакве капе... Ми смо били чисти, уредни, мада се и нама могла наћи мана да није све по ПСу. Само смо радили свој посао, и знали смо га.  Спустио се после и неки водник у некој униформи која је личила на стројарски комбинезон... Око њега се ширио мирис домаће "лозе". Нисам обраћао пажњу на то. Водник Цветановић рече да не идемо преко у Кријал. Наравно, нисмо га послушали, одмах смо отишли у Кријал на сарделе, сир и вино. Сунце је западало, тишина је у макији била таква да сам скоро могао чути шум крви у ушима. Негде је штектао неки мали "Yanmar", био је јун, скоро никог живог на Премуди - Dlačniku - како гласи славенски назив отока  Primodia - Премуда. Уживанција! Попили смо прилично, али смо знали докле смемо. Вратили смо се на брод кад је већ било скоро скроз тамно. Гуњача Дражен је седео у радио-кабини и мирно цевчио свој "Sir Edwards" - пристојну scottish купажу, свакако бољу од "Johnnyja што воли да шета", недавно заплењену са "туљанске" рибарице. Придружио сам му се и дрмнуо још прилично чашица. Онда сам легао. После је свануло. Зачуло се Та-ти Та-ти Та-ти Та-ти Та-ти. Почео је нови дан на мору.

[MOTORISTA]

Сазнам и да је онижи официр који је престравио десетаре и решио проблем мањка кревета за десет секунди, поручник бојног брода Трпе Стефановски, иначе на лошем гласу међу десетарима јер их стално улови кад нешто забрљају. Сазнам и да Трпе свира саксофон те претпоставих да воли џез.

Trpe, javlaj se sa JA/Crna Mamba, Stefanovski...jedna od legendi JRM

https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,7905.msg299216.html#msg299216

Шта ли је са "Ваљевом"? Надам се да још увек плови и намигује.

Ne da se starac. Više ne plovi kružnu liniju Šibenik-otoci-Šibenik, već plovi negde gore kod Rijeke, ali još plovi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[jovokraken]

Да, то је "Ваљево" које доноси светлост кад се помене Свети Никола. Драго ми је да још плови.

И "Охрид" је био ту.

[MOTORISTA]

I Ohrid plovi, sada pod imenom Tijat, i on je jedini ostao na dvojci Šibenik-otoci-Šibenik.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[torpedo011]

јовокракен за модератора. Ово су најјаче приче до сада.

[kilezr]

 

  јовокракен за модератора. Ово су најјаче приче до сада.
 

   
  baš je zaslužio zvanje moderatora!

[Solaris]

jovokraken za moderatora

Postoji sitna caka, moraš sam napisati test za pristupnicu i onda odgovoriti na pitanja u njoj.
Većina ne prođe, zayeban test.

poz.

[lovac]

Lep opis uspomena iz JRM.