19. новембра 2016.
vaseljenska.comautor: мајор Горан Митровић
Почетком новембра месеца Војску Русије и НАТО алијансу делило је свега неколико стотина километара, писао је почетком новембра лондонски „Индепендент“, описујући сулуду одлуку државног врха Србије да истовремено пошаље своју војску и на вежбе са руском армијом и са НАТО пактом. Наиме, руске десантне јединице са белоруским јединицама, учествовале су на војној вежби „Словенско братство 2016“. Истовремено, у Црној Гори су трајали теренски маневри војске САД и десетак НАТО земаља. Али, Војска Србије, вођена шизоидним идејама сулудог властодршца, учествовала је у вежбама на обе стране! Вучићево лудило довело је до тога, да је данас у реалности сасвим могуће да српски војници ратују на две супротне стране, једни против других! А, каква је стварно одбрамбена моћ Србије и на како ниске гране је некада часни војни позив у Србији спао, говори сурова реалност на терену…Ипак, и такву Војску Србије, Запад хоће да види као своју малу, марионетску служинчад, док Русија покушава да од ње створи респектабилни војни фактор у региону и шире.
Представљајући годишњи план употребе снага Србије у мултинационалним операцијама у Скупштини Србије (2. новембра ове године), министар одбране Зоран Ђорђевић се, као и сваки Вучићу одан човек, послужио „похвалом лудости“, рекавши да су планови „у складу са расположивим капацитетима и материјално-финансијским средствима“, те да је планирано да се у 2016. години настави ангажовање припадника ВС у седам мировних операција широм света. Ђорђевић је ово рекао на дан кад је војна вежба Србије са Русијом и Белорусијом почињала, како би се упутила порука Западу: вежбамо са Русима, али вама служимо, са вама у војне мисије идемо!
А, како и не би, кад је све јасно записано у споразуму који је јо 2014. године потписала Влада Србије са НАТО пактом о логистичкој подршци. Тачније речено, био је то „Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир“ или, Споразум СОФА, потписан, дакле, у јануару 2014. године, а ратификован у јулу 2015. године.
Било је то на врхунцу прве владе Александра Вучића. Србија је на тај начин стављена у вазални положај према НАТО пакту, тако да је данас немогуће говорити о војној неутралности државе, јер све што је тада потписано, лишава суверенитета и не дозвољава држави да даље сама дефинише доктрине и правце спољнополитичког развоја (наравно, може на папиру и речима али не и у пракси – алијанса неће дозволити). Тако је Вучићева влада омогућила НАТО пакту, оно што није ниједна пре ње: да ова злочиначка алијанса може да користи било који објекат и инфраструктуру земље по сопственом нахођењу, и да се слободно креће уз пуни имунитет свог персонала! Уместо канцеларије за везу, НАТО данас може слободно по Србији да формира своје ратне штабове (што и чини!). Наставља се и прелазак на стандарде североатланске алијансе, усклађивање војних доктрина, приступа, координација борбених дејстава, сарадња јединица…) и учешће Србије у мултинационалним операцијама.
Правила из споразума налажу да Војска Србије мора сваку информацију да размењује са НАТО пактом. Узгред, то је толико висок степен „сарадње“, да само чланство у алијанси и није неопходно-већ сада, формални улазак Србије у НАТО пакт има више психолошки него практични значај!
Пре две године, кад је организована заједничка војна вежба Војске Србије са руским јединицама за борбу против тероризма под називом „Срем 2014“ (одржана 14. новембра 2014), поданици НАТО пакта из региона су одмах дигнути у стање највеће приправности. Због вежбе припадника руских оружаних снага у Срему, генерали НАТО пакта су хитно захтевали да се, као одговор на то, одмах одржи и једна „регионална вежба“, у сарадњи са њеним чланицама, па је тако 28. новембра 2014. године, у војној бази „Југ“, крај Бујановца, одржана војна вежба Војске Србије са припадници војске САД, и војних јединица четири државе региона (Бугарске, Македоније, Румуније и Хрватске), под називом „Платинасти вук 15“. Био је то преломни тренутак у „привођењу Србије атланском савезу“. Још у току припрема те вежбе, бивши министар одбране Гашић и министар спољних послова Дачић, нашли су се у седишту НАТО пакта и потписали споразум СОФА. Све након тога је било лажно кокетирање са руским војском и државама које су у војном савезу са Русијом. Главнина одбрамбене стратегије преорјентисана је ка Западу. У складу са тим, Министарство одбране је планирало да и у овој години настави ангажовање у седам мисија: у Конгу, Либерији, Обали Слоноваче, Кипру, Либану, на Блиском истоку и Централноафричкој Републици и у четири мултинационалне операције Европске уније.
Шта ће српски војник у овим несрећним земљама, кад несреће у својој кући има на претек? И коме уопште служи Војска Србије данас, за кога ратује, против кога, у име чијих интереса?
Скоро у исто време кад је и потписан велеиздајнички споразум (СОФА), тачније, 10. октобра 2014. године, Скупштина Србије је изгласала допуне Кривичног закона, које уводе строге затворске казне за учешће на страним ратиштима. Наиме, држављани Србије који учествују у ратовима и оружаним сукобима у другим државама или организују и врбују грађане Србије за учешће на страним ратиштима, суочени су са казном затвора од шест месеци до 10 година. Убрзо се испоставило да се овај закон примењује селективно. Наиме, кад је отворено ратиште у Украјини (Донбас), Срби који су се тамо упутили стављени су на потернице. Такав принцип није примењен кад је дошло до одласка младих Бошњака из Србије у редове такозване Исламске државе. А, овде треба подсетити да су поједине бошњачке странке у Скупштини Србије биле једине уздржане код усвајања већ поменутог закона о гоњењу оних који учествују на страним ратиштима.
Како преживљава Војска Србије?Највећи део новца из буџета Републике Србије намењеног за војску, и даље иде за плате и накнаде запосленима у Министарству одбране и Војсци Србије. Реч је о суми од око 280 милиона евра, што је 60 одсто војног буџета (дакле, плате, социјални доприноси, накнаде, трошкови…).
Војска је претрпела више накарадних реорганизација, које су се у суштини претвориле у смањење бројног стања запослених. Таква „нова“ реорганизација Војске Србије, која се најављује у оквиру реформе државне управе коначно би дотукла Војску, као националну институцију. Све се ради под окриљем Међународног монетарног фонда (ММФ) и представља у суштини злочин јер народ оставља незаштићеним а државу небрањеном. У том процесу сламања борбене готовости и борбених могућности Војске Србије, са криминалним политичким вођама на челу, учествовали су и каријеристи генерали, којима је останак неки месец или годину у служби битнији од истине и професионалног залагања да се престане са даљим разбијањем Војске Србије. Параде и по која вежба и прославе у народу стварају лажну слику да је Војска Србије јака и да има адекватну бригу државе. На жалост истина је сасвим друкчија, Војска Србије убрзано одумире, нема адекватну бригу и помоћ државе, а могућност нових ратова за очување преостале државне територије Србије, уопште није искључена.
Под повољним условима Русија дуже време Србији нуди опремање Војске Србије сложеним борбеним системима, али је очигледно да Вучићева власт не сме ни да помисли на то. Пред јавношћу се Вођа правда недостатком финансијских средстава. Од кога не сме власт пре а и сада да опрема своју Војску? Наравно, од САД, ММФ-а, НАТО, ЕУ, дакле од свих оних центара моћи које су га довеле на власт како би обавио признавање лажне државе на Косову.
Док траје процес сталне деформације Војске Србије, на сцени су и недоследне и некомпетентне организационе промене, које спроводе политичке гарнитуре које се мењају у Министарству одбране, уз полтронско понашање дела генералског кора који је оптерећен личном каријером, неспособношћу и жељом да што дуже остане у професионалној служби. Све то изобличава укупну структуру Министарства одбране и Војске Србије, јер су многе одлуке о организацијским променама доношене снагом формалних политичких и војних ауторитета, без задовољавајућег утицаја војне струке. Овоме треба додати и чињеницу да је стандард припадника Војске Србије на врло ниском нивоу, да су војници деморалисани и немотивисани за извршавање свакодневних задатака због мизерних примања, лошег материјалног положаја и тешких услова у којима врше службу војску свакодневно напушта велики број војника и старешина
Стандард припадника Војске Србије значајно је почео да се урушава од 2012. године, а посебно током 2014. 2015. и 2016. године, на шта су посебно утицале одлуке и мере које се односе на смањење плата, накнада и дневница које по основу службе у војсци треба да остварују професионални припадници Војске Србије. Припадници Војске Србије од почетка 2014. године до данас примају умањене плате по основу Закона о умањењу нето прихода лица запослених у јавном сектору, а од првог новембра 2014. године по Закону о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава којим је за 10% умањена плата свим запосленима у државним органима.
Најугроженије категорије запослених у Војсци Србије су професионални војници, цивилна лица на служби у Војсци Србије и подофицири. Данас више до 81% припадника Војске Србије има зараду мању од просечне у Р. Србији: 100% професионалних војника чија просечна нето месечна зарада износи око 31.000 динара (250 евра), 70% цивилних лица (војни службеници и намештеници) има просечну месечну нето зараду око 22.000 динара (180 евра) 82% подофицира има просечну месечну нето зараду око 41.000 динара (335 евра).
Мере којима су професионалним припадницима Војске Србије значајно умањене зараде, додатно су урушиле већ прилично урушен стандард припадника Војске Србије што је изазвало још веће незадовољство и одлив кадра…Више од 50 одсто припадника Војске Србије незадовољних платом, што је двоструко више у односу на анкетиране претходних година, такође велики проблем прави драстична разлика у платама подоцифира и официра (официри имају двоструко веће плате од подофицира, чак и оних који имају преко 20 година ефективне службе у војсци).
Присутна је и психичка оптерећеност због мера “штедње“, где је значајан број припадника ВС, њих више од 30% у озбиљној мери оптерећен тешком материјалном ситуацијом што значајно утиче на квалитет њиховог рада и залагања на радном месту, а нарочито на њихово психофизичко стање и мотивисаност за извршавање свакодневних задатака (превелика задуженост код банака, незапосленост у породици, нерешено стамбено питање…).
На лични захтев током 2015. године, Војску Србије напустили су највише професионални војници. Од укупног броја војника који су напустили ВС током 2015. године њих 72% отишли су на свој захтев. У прва два месеца 2016. године, Војску Србије напустило је преко 150 војника. Поред војника ВС све више напуштају официри и подофицири са највишим квалификацијама као и цивилна лица.
Због недовољне попуњености јединица Војске Србије потребним и стручним кадром присутна је додатна оптерећеност припадника који поред својих дужности обављају и дужности радних места која нису попуњена, одзив на конкурсе за попуну радних места веома је лош, нарочито у Војводини и Београду, а од недовољног броја кандидата свега 30% задовољава услове конкурса. Због лоше попуне јединица изнуреност запослених у Војсци Србије прековременим радом и радом на терену је све присутнија.
Пад морала код припадника Војске Србије изазвале су новонаметнуте обавезе настале правилницима, уредбама и решењем министра одбране донетим током претходне године иза леђа представника запослених и на незаконит начин.
Решење министра одбране о утврђивању износа дневнице за службено путовање, накнаде за службу на посебним војним објектима, дневних накнада за извршавање посебних задатака и активности и вредности бода за обрачунавање накнаде трошкова због одвојеног живота од породице, накнаде дела трошкова за закуп стана и накнаде трошкова у вези са решавањем стамбеног питања број 7415-19 од 12.11.2015. године. Овим решењем су службене дневнице са 2.167 динара умањене на 150 динара, дневна накнада за рад на терену и дневна накнада трошкова за службу на посебним војним објектима са 1.083 динара смањена је на 800 динара, а дневна накнада за ангажовање у Копненој Зони Безбедности у којој припадници Војске Србије свакодневно извршавају задатке и где им је често и живот угрожен, док су за то време по 45 дана и више одвојени од породица, смањена је са 2.200 динара на 1.500.
Влади Србије као другостепеном органу изјављена је и жалба од стране угрожених у војсци, али, на ово решење министра одбране, ни до данас није одговорено. Оно није постало коначно и извршно, оно се без икаквог ограничења и данас примењује у Војсци Србије на штету њених припадника.
Протекле године, мимо очију јавности, један од највиших функционера НАТО пакта, Френк Боланд, помоћник генералног секретара Алијансе на позицији шефа Директората за планирање снага НАТО, који је у складу са такозваним програмом ПАРП (Процес прегледа и планова) вршио је „процену“, тачније речено, контролу и инспекцију стања у систему одбране Србије са тежиштем на Војсци Србије, ради успостављања „нове командне одговорности“ и регулисања односа на релацији надређени-подређени.
У свом кратком али прецизном извештају својим претпостављенима, написао је да је Србија „пацификована“ те да је прекомпозиција некада велике армије у малу логистичку војску, при крају.
Небрањена земљаВојска Србије, чији су главни кадрови школовани по НАТО центрима и која нема обавезни војни рок, је оружана сила која броји мање од 29 хиљада људи у миру, од чега је свега нешто око 14 хиљада сконцентрисано у виду Копнена војска, а у виду Ратно ваздухопловство симболичних 5 хиљада људи. Од важнијих борбених састава Војска Србије располаже гардом, затим, четири копнене (мешовите) бригаде, једном мешовитом артиљеријском, једном специјалном бригадом и речном ратном флотилом, а РВ и ПВО чине две ваздухопловне, једна ПВО и једна бригада. То су најважнији, борбени састави. Оне друге не вреди ни набрајати. Мало, да мање не може бити.
Од границе са БиХ па све до Ваљева немамо ниједну оперативну јединицу војске. Уосталом, зашто оружане снаге Србије данас броје само 28.150 припадника од чега је у копненој војсци 13.250 људи, што је, заправо, само једна дивизија по западним мерилима, у Ратном ваздухопловству и ПВО-у имамо 5.100 припадника, 3.000 људи је у Команди за обуку, 1.600 у Гарди и 5.200 у Министарству одбране. Резервна армија Србије броји само 50.150 људи, док резервна армија Бугарске, на пример, броји 303.000 припадника.
Узгред, и оваква Војска Србије, редовно изводи обуку и вежбе на НАТО полигонима са чланицама Алијансе и придруженим марионетским државама кроз програм „Партнерство за мир“, што су активности које су директно усмерене противу Русије.
Треба се само подсетити последње велике вежбе у бази „Хоенфелс“, у Немачкој, где Војска Србије, тачније припадници пешадијског батаљона 2. бригаде КоВ, учествује са војском Албаније, Бугарске, Грузије, Литваније, Немачке, Норвешке, Румуније, Сједињених Америчких Држава…И то није проблем. Проблем је за цео Запад, кад само једна руска бригада дође у Србију и учествује на вежбама, са, званично, војно неутралном Србијом!
Последице погрешно вођене политикеПрерано и неорганизовано приступило се увођењу цивилног служења војног рока, чиме је држава задала снажан ударац ионако незавидном положају и угледу Војске Србије. Али, режим Александра Вучића не мисли тако. Недавно је Јован Кривокапић, портпарол Министарства одбране и Војске Србије, (иначе, за владајући режим врло „милозвучан“, судећи по ономе што прича), изјавио да „…Концепт професионалне војске за сада задовољава све потребе Министарства одбране и Војске Србије, али уколико Народна скупштина донесе одлуку о поновном враћању обавезе служења војног рока ми ћемо бити спремни да такву одлуку спроведемо у дело!“.
Али након свега што је урађено од војске, мале су шансе да се то уопште деси. Подсетимо се да су у међувремену, све земље у окружењу постале војно супериорније од Војске Србије, укључујући ту чак и Албанију (која, истина, има пуну америчку логистику). Хвалисања појединих министара одбране последњих година да смо најјача војна сила у региону, више су него смешна. Јер, да зло буде веће, ако погледамо само такозвани Заштитни корпус фантомске државе Косово, треба се добро замислити: он није далеко од тога да се веома брзо нађе испред Војске Србије. Наравно, захваљујући велеиздајничкој политици коју води српска власт на челу са Вучићем (не треба заборавити ни оне који су пре њега исту или сличну политику водили према војсци и одбрани).
Већ годинама, на челу Министарства одбране постављају се људи без икаквих квалификација да воде тај ресор. Захваљујући томе, војска која се 1999. готово три месеца успешно супротстављала злочиначкој НАТО агресији, сведена је на организацију цивилног типа, а понајмање на оружану силу способну да успешно учествује у одбрани земље. За време министровања тих људи уништени су бројни арсенали наоружања, без занављања одговарајућим савременим борбеним системима. Истовремено, у најбољим годинама пензионисани су професионални и искусни кадрови, највећим делом учесници борби вођених против ОВК и НАТО агресије. Та војска је, стога, у сваком погледу била инфериорнија у односу на некадашњу Војску Савезне Републике Југославије, која је била у стању да, колико толико, парира одговарајућим снагама земаља у окружењу. Увођењем професионализације и укидањем регрутног система и редовног служења војног рока, Војска Србије је прободена „глоговим колцем“.
Уништавање ратне техникеУ време док су на челу Министарства одбране Србије и Црне Горе, односно Србије, били Борис Тадић, Првослав Давинић, Драган Шутановац, а касније и Братислав Гашић, расходована су, уништена и у старо гвожђе отишла бројна-још увек исправна и употребљива борбена средства и војна опрема. Десетковане су оклопно-механизоване јединице, артиљеријске, инжињеријске, противваздушне и друге јединице. Војска се, поред осталог, лишила великог броја тенкова Т-55 који су, као старо гвожђе, завршили на отпадима, баш као и велики број артиљеријских оруђа класичног типа, мада би, да то није учињено, и данас могла бити у борбеној употреби. Да за такво штеточинство није било ниједног јединог разлога, потврђује чињеница да се наведени типови тенкова и данас налазе у наоружању многих земаља, чак и у Војсци Руске Федерације, која иначе поседује у најсавременије тенкове данашњице.
Непрекидно понављање да у догледно време не постоји никаква опасност од избијања оружаних сукоба, наводи на помисао да људи који то изјављују, нису добро проучили Закон о стратегији одбране и Доктрину одбране Републике Србије. У тим документима се, поред осталог, наводи да су Србија, земље у њеном окружењу и друге европске земље, суочене са озбиљним проблемима поводом давања легитимитета државним творевинама на територијама суверених држава. А све то, како се истиче у тим документима, који су и данас на снази, поспешује јачање сецесионизма и конфликата на етничкој основи, што другим речима представља озбиљну претњу од избијања оружаних сукоба.
Данас, од бугарско-српске границе код Димитровграда, до Ниша, нема ниједног јединог војника! Под претпоставком, што се у документима о одбрани земље мора имати у виду, да Бугарска крене у ратни поход против Србије, што у неком глобалном сукобу није немогуће, њене би јединице могле, без испаљеног метка, тај део пута – дужине око 100 километара, да превале са пушком „о десно раме“. Слична могућност пружа се Мађарима од Суботице до Новог Сада, Румунима од Вршца и Беле Цркве до Панчева, Хрватима од Батровца до Београда, оружаним саставима фантомске државе Косово долином Ибра до Краљева…Кога, заправо брани Војска Србије, ако не владајући режим и његове интересе? Вучића и његову клику брину само „унутрашњи непријатељи“. А, што државом Србијом данас, као никад пре, харају стране службе, стране војне мисије и припадајући обавештајни апарати, то за њега није битно.
„…Ми у војсци више не знамо ни како се зовемо, ни који нам је грб, ни ко нам је командант, ни шта треба да радимо, јесмо ли војно неутрални или нисмо, морају ли српски младићи да служе војску или не, са колико година стажа официр иде у пензију…Толико о нашој информисаности, професионализацији и реформама које су над нама проведене…“
