Дан када се Иран преломио, револуција у Ирану

[Dreadnought]

Дан када се Иран преломио

10/02/2009

Подсећање на дан када је означен крај 2500 година старог персијског царства.

Пре три деценије, увече на овај дан, они су одиграли кључну улогу у успостављању Исламске Републике. Ваздухопловни кадети и техничари једне техеранске базе били су прва војна формација која се у преломним временима приклонила ајатолаху Хомеинију и сукобила са бригадом „бесмртних” империјалне гарде шаха Резе Пахлавија.

Три деценије касније, њихови наследници традиционално су постројени пред Хомеинијевим наследником, врховним вођом револуције, ајатолахом Хамнеијем.

„Исламска револуција је иранску нацију претворила у одлучну, моћну, поносну и утицајну нацију”, рекао је Хамнеи пред стројем ваздухопловацауочи сутрашње централне прославе 30-годишњице исламске револуције.

До сукоба у ваздухопловној бази Дошан Тапех, на истоку Техерана, дошло је у петак. Реза Пахлави већ је напустио узаврели Иран крећући на „одмор” са кога се никада неће вратити. Хомеинија је после 14-годишег изгнанства тријумфално дочекало три милиона људи.

Земља је имала двојство власти. Шах је именовао премијера Шахпура Бахтијара. Хомеини је на тај положај поставио свог сарадника Мехдија Базаргана.

Иран се ломио. Шах је очекивао да ће армија сачувати режим и престо два и по миленијума старе персијске царевине. Који дан пре петка 9. фебруара, у бази Лавизан на северу града присуствовао сам смотри царске гарде. Испоставиће се да је то била последња церемонијална манифестација шах-ин-шахове апсолутистичке моћи.

Крај царства почео је у бараци базе Дошан Тапеха док су војници гледали ТВ вести. Када су приказани снимци ајатолаха Хомеинија како у дворишту техеранске школе Репах прима изразе оданости својих присталица, међу њима и оних у униформама, салом касарне проломило се „Алаху акбар” – Бог је највећи.




Убрзо, пред почетак поноћног полицијског часа, стигли су „џавидани”, „бесмртни”, елитна бригада шахове гарде. Потпомогнути „чифтејн” тенковима и „скорпион” оклопним транспортерима покушали су да угуше побуну на чије су се чело ставили „хомафари”, земаљски техничари ратног ваздухопловства.

Чињеница да никада нису уживали привилегије официра регуларних империјалних снага окренула их је ка Хомеинију. Као и огромну већину Иранаца суочених са сиромаштвом и драматичним социјалним разликама аутократске шахове владавине.

Сутрадан ујутру сам се са тројицом колега упутио ка бази не слутећи да ће та субота означити дефинитивну Хомеинијеву победу. Таксиста је у једном тренутку одустао од даље вожње. Кренули смо пешке.

Свуда огромна гужва. Људи трче и усплахирено вичу. Чују се пуцњи. Промичу амбулантна кола. Заустављају нас неки наоружани младићи. Стављају нам ножеве под грло. Федаини, муџахедини? Свађају се са другима који би да их смире. Једино што разумем је „хабар негари”, новинари. Пуштају нас.

„Подручје око базе потпуно је прекопано. Жене и деца непрестано пуне џакове са земљом и песком којима се, по свим правилима герилске борбе у граду, преграђују улице. Готово је невероватно с каквом брзином је авенија Фарахабад потпуно променила свој лик”, цитирам извештај о једној од најдраматичнијих промена 20. века који је „Политика” објавила на 17. страни – све претходне биле су посвећене смрти друга Едварда Кардеља.

Раздвајамо се. „Њујорк тајмс” и „Лос Анђелес тајмс” иду ка северу базе. Колега из Би-Би-Сија и ја ка југу. Пењемо се на кровове одакле пратимо борбе унутар касарне. У хотел смо се вратили тројица: Џоа Алека Мориса из „ЛА тајмса” смртно је одоздо погодио неки снајпериста.




Мртвачнице су пуне. Војне власти продужавају полицијски час који почиње у 16.30. Узалуд. Иранце више нико није могао да заустави.

Верски вођа Техерана ајатолах Талегани позива војнике да прекину да се међусобно убијају. Послушали су га. Касарне и полицијске станице падају једна за другом. Цивили разносе оружје. Град је преплављен плакатима како користити аутоматске пушке. После дужих борби на југу авеније Фирдуси заузета је и зграда националног радија и ТВ.

Режим је у недељу дефинитивно пао. Премијер Бахтијар је после само месец дана на власти поднео оставку. Базарган постаје први министар привремене револуционарне владе. Мој извештај сада је већ на 13. страни. Како се времена мењају.

Смрт стрељањем очекивала је неколицину које је нова власт ухапсила, међу њима бившег премијера Ховеиду и бившег шефа злогласне тајне полиције Савак генерала Насирија.

Били су то дани потпуног тријумфа исламске револуције, последњи дани 2500 година старог персијског царства.





Свету је тада остављено да нагађа шта ће бити. У којој мери ће фактор религије одлучивати о иранској будућности, страховали су арапски режими. Страхују, попут Саудијске Арабије и Египта, и данас.

Запад се питао да ли ће после „модернистички” настројеног шаха Иран уклизати у загрљај совјетског комунизма или у исламско средњовековље. Данас зазире од „извоза револуције” и прижељкује да поново овлада простором који поседује 10 одсто утврђених светских резерви нафте и 15 одсто резерви гаса.

Да ли су у праву били алжирски медији који су фебруара 1979. писали о „једној од „највећих победа народа и снага ослобођења”?

Три деценије касније, Иран је удвостручио становништво на 70 милиона. Техеран се са пет попео на 12 милиона. Памтим да сам виђао људе који буквално живе под земљом, у ископаним рупама, и оне неслућеног богатства. Иран сада лансира сопствени сателит, „Омид”, на фарсију „нада”.

„Неке велике силе још не желе да прихвате велика достигнућа Ирана”, поручио је ваздухопловцима ајатолах Хамнеи подсећајући да је упркос притисцима и санкцијама Иран направио велике технолошке пробоје. „Иран је пронашао свој пут и наставиће стазом прогреса уз чврсту одлучност и ослонац на Алаха.”

Цена која је плаћена је висока. И нису сви задовољни. Посебно они рођени после исламске револуције који очекују много више. Динамична каква јесте, Исламска Република даће им у јуну шансу да кажу шта мисле о пројекту који је, мењајући и себе, променио хоризонте политике и моћи света.

Аутор: Бошко Јакшић
Politika