PALUBA
December 14, 2019, 11:03:18 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jedan broj, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 [2] 3 4 5 6   Go Down
  Print  
Author Topic: Toplički ustanak  (Read 14710 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #15 on: March 11, 2017, 02:17:28 pm »

Кланица у селу Љуши

Бугари су покупили најстрашније крволоке који су се могли наћи у Бугарској и упутили их у Топлицу. Тада је дошао генерал Протогеров са комитским војводама. Најстрашнији између ових зликоваца био је 'војвода' Тане Николов, који је засејао Топлицу лешевима и згариштима. Пред сваком сеоском општином, на сваком раскршћу, постављао је вешала и на њих вешао људе и жене и остављао их док се не распадну. Страшан покољ Тане је начинио у селу Љуши. Извукао је из кућа 13 људи и 14 жена и читаву ноћ је трајало мучење и клање.
Жене је поскидао голе, и пошто су их комите силовале, отпочела је туча моткама, конопцома квашеним у води и жилама. Жене су тукли по голом трбуху, ударајући им по неколико стотина ударца, а потом секли ножевима и вешали. Људима су секли руке и носеве, па их убијали ножевима или вешали. Роси, жени Косте Јовановића и Лепосави, жени Јакова Радовића 'војвода' Тане је после свих мука, батина и силвања лично ножем ископао очи. У селу Калудри Тане је пекао усијаним гвожђем људе и жене док ови не би у мукама издахнули.


Војвода Војиновић позива на мегдан Тана Николова

Војвода Коста Војиновић, када је сазнао за крволоштва Тана Николова, послао му је једног Циганина са писмом да му, ако је човек, изађе на сусрет и да се као људи са оружјем у руци потуку, а не да касапи и да мучи жене и децу. Али је Тане избегавао да се сретне са Војиновићем. Ипак, једнога дана неочекивано је наишао на њега, и тај сусрет је био кобан по бугарског крволока.
У јулу, војвода Коста Војиновић дође из Копаоника са четом у планину Видовачу, у којој су биле чете Арсе Стакића и Радисава Тошића. У исто време кретала је јака бугарска потера ка Видовачи. Четници нису знали за ово кретање војске. У потери су била два пука пешадије са митраљезима, ескадрон коњице и комите Тана Николова.
Потера је наишла од Житног Потока и кретала се ка планини Видовачи. Бугари прво наиђу на стражара из чете Арсе Стакића који, спазивши бугарске стројеве, отпочне да завија као вук. То је био знак да су опкољени. Чувши урликање, четници поскачу. Војиновић је имао са собом 50 четника са два митраљеза, а остале чете имале су још толико људи.
Чувши знак војвода командује четницима да се растуре у стрељачки строј, и водећи собом само трубача, истрчи на раскрсницу пута испред шуме пред саме Бугаре. Ту је било неколико колиба, око којих је цео терен био откривен и без заклона, док су четнци били сакривени у шуми.
Када је Војиновић истрчао из шуме, угледа код колибе цео бугарски батаљон у колони и ескадрон коњице, окрене се и нареди трубачу да свира јуриш, па сам пуцајући из пушке јурне напред. На звук трубе са свих страна из шуме отпочну избијати четници, и њихови узвици: ура, по стотину пута проломе се кроз дубоке потоке, тако да је изгледало да их има хиљадама у гори. У исто време четнички митраљези дохвате под ватру бугарску колону код колиба и нанесу јој огромне губитке.
Изненађени, нагну Бугари и пешаци и коњаници у дивље бегство, верујући да су опкољени. Док је војвода Војиновић гонио Бугаре, од колиба испадне Арса Стакић са четом источно од Миљковице и удари у бок бегунцима, а Радисав Тошић нападне други бугарски одред од Шарене Букве. Цела се планина проламала од пуцања и вике. Бугаре обузме паника и они у страху јурну к селу Доњој Топоници, бацајући пушке, капе и шињеле, остављајући митраљезе и коње. У томе бегству наиђу на једног старца од 100 година, родом из Шишмановца, који је чувао овце и козе, и избоду га ножевима.
Бугари у овој борби скоро нису ни дали отпор, и њихови губици су били око 400 мртвих и рањених које су све оставили по шуми. Од четника нико није погинуо, а рањен је само наредник Милан из села Тмаве у срезу прокупачком и неки Јован Бугарин, који је још пре 1912. пребегао из Бугарске заједно са женом и дететом и становао је у Доњој Топоници. Тај је Јова за све време устанка био наш четник.
Сав ратни материјал који су Бугари разбацали у бегству четници покупе, а оно што нису могли да понесу собом, униште.
Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 29 208



« Reply #16 on: March 11, 2017, 02:27:52 pm »

Spomenik Vojvodi Kosti Vojinoviću je bio podignut na 20-to godišnjicu Topličkog ustanka 1937. godine u Prokuplju.



* Spomenik Vojvodi Kosti Vojinoviću _Prokuplje.jpg (1399.88 KB. 2295x3405 - viewed 129 times.)

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #17 on: March 14, 2017, 12:07:10 pm »

Борба око забрана код села Г. Драгуше

Исто то вече војвода Војиновић врати се у село Г. Драгушу и у забрану између Драгуше и села Криваје остане да предани. Бугарске и аустријске власти биле су обавештене о поразу у Видовачи, и упуте један пук аустријске и један пук бугарске пешадије у потеру. Ова два пука стигну у село Драгушу. Сазнали су од некуд да се ту налази војвода Војиновић. Кад су Бугари и Аустријанци упали у село, примете да се по свима кућама пече велики број хлебова. То им је био сигуран знак да су четници у близини и да сељаци пеку хлебове за њих. Војници повежу сељаке и отпочну их мучити да одаду где су четници. Војиновић видећи да је у село ушла војска привуче се близу села и попне се на један храст и повиче из свег гласа:
- Не мучите мирне људе. Ако тражите Војиновића, ево га!
Пошто је ово узвикнуо Војиновић опали неколико метака из карабина, па пође натраг ка забрану. Аустријанци и Бугари почну истрчавати из села и убрзо опколе забран са свих страна. Како су на ивици забрана били ровови, које је наша војска ископала 1915. г. то четници поседну те ровове. Војиновић је забранио да се пуца и четници су ћутећи гледали како се бугарски и аустријски стрељачки стројеви трчећим кораком приближују. Били су већ пришли на 50 корака када се проломи глас војводе Војиновића:
- Плутонска паљба. Нишани, пали…
Одјекне први плутон. – Нишани, пали… опет се разлегне команда. Загрми и други плутон. То је било тако правилно и мирно, као да се вежба каква елитна трупа на егзерциришту а не да пуцају устаници. Паљба је била тако прецизна да се поље око забрана зацрнило од попадалих војника; уз то тај мир код четника страшно су морално дејствовали на Бугаре и Аустријанце. После петог плутона викне Војиновић трубачу: - Јуриш!
Писне труба, проломи се четничко: ура, и јурну четници из шуме трчећим кораком у сусрет војницима. Паника обузме аустријске и бугарске редове. Нико није мислио да пуца и да се брани већ сви нагну у бегство ка Блацу, бацајући ратну спрему и бежећи распрштани на све стране. Читав сат је Војиновић са четницима гонио Бугаре и Аустријанце побивши и ранивши на стотине. Од четника само је један био рањен. Пуна четири дана после тога вукли су Аустријанци и Бугари кола својих мртваца и рањеника за Прокупље и Блаце.


* Ника Куштримовић.jpg (36.64 KB. 287x405 - viewed 144 times.)

Ника Куштримовић. За време Топличког устанка био је један од четовођа.

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 497



« Reply #18 on: March 14, 2017, 12:44:11 pm »

Milinko Vlahović, K-dant Jablaničkog komitskog odreda.


* Milinko_Vlahović.jpg (38.54 KB. 424x605 - viewed 91 times.)


Inače je bio otac Veljka Vlahovića.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #19 on: March 17, 2017, 09:24:48 am »

Milinko Vlahović, K-dant Jablaničkog komitskog odreda.
Браћа Милико Влаховић – студент медицине и капетан црногорске војске и Тошко – професор, питомац црногорске владе на студијама у Немачкој и Русији, не мирећи се са капитулацијом Црне Горе, одметнули су се лета 1916. године, у Морачу. Тридесетог јуна придружили су им се потпоручник Милан Дрљевић и Никола Влаховић који беху побегли из интернације. Крајем августа њих четворица су се састали у Вучју са проф. Јованом Радовићем и његовим четницима. Чувши да је Румунија ушла у рат, њих деветорица, почетком септембра, пошли су да се преко Србије пребаце на румунски фронт, а одатле у Солун. После тридесетједне ноћи тешког путовања, стигли су на Копаоник  и од сељака сазнали да се спрема устанак. Група црногорских четника одустала је од своје намере и решила да потражи устанике. 3. октобра 1916. састали су се са Пећанцем код села Механа. Ови су људи, касније, налазећи се на челу устаничке војске, како својом храброшћу тако и писменошћу учинили велике услуге покрету.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #20 on: March 21, 2017, 09:38:32 am »

Пораз 'војводе' Тана

После ове победе повукао се војвода Војиновић опет у Копаоник, да би избегао силне потере које су дигнуте против њега. На Митровдан 1917. дође он из Копаоника у село Обртинце и распореди чету у шуми на вису више села баш поред куће Дедића Црногорца. Тек што су четници стигли наиђе у село Тане Николов са још једним бугарским 'војводом' и комитима. Бугари прођу кроз село и наиђу старим пролоканим путем који води право ка вису на коме је био Војиновић са четом. С њиме су били чувени са јунаштва његови четници Сима Обрадовић из Мађара и потпоручник Рамиз, Турчин из Приштине. Још пре него што су наишли Бугари, Војиновићевој чети придружили су се четовође Арса Стакић, Жика Ваљаревић и Ника Куштримовић са својим четницима.
Војвода Војиновић који је приметио Бугаре још у селу распореди четнике на вису према пролоканом путу, и, ћутећи очекивао их је у заседи. Хтео је да их пусти на двадесетак метара па да их онда дочека бомбама. Бугарске комите су већ почеле да се пењу путем уз вис када један четник, који је био код куће Дедића на страни, спази Бугаре, па мислећи да их војвода не види опали из пушке. Бугари се зауставе и почну да гледају около а Војиновић скочи и повиче: - Бомбе, бацај!
Са свих страна почну да лете бомбе и дим, јаук и страшна грмљавина испуне простор под висом. Како су комите биле груписане на усеченом путу, то су бомбе падале међу збијене групе. Око 30 до 40 бомби бачено је на Бугаре који нагну у бегство. Сам Тане 'војвода' скочи са коња па гологлав нагне да бежи. Већина Бугара убијена је камама и бајонетима у леђа при бегству. Четници заробе целу комору комитску и заплене архиву Танетову. Како је Тане скочио са свог коња, једног дивног белца, и почео да бежи пешке низ падину, коњ, не знајући да тиме издаје свога газду, отпочне да трчи за њим. Четовође Ника Куштримовић и Жика Ваљаревић примете коња где јури и 'војводу' Тана испред њега. Како су њих двојица носили на себи бугарске жандармеријске униформе они јурну кроз Бугаре који су бежали, прођу кроз њих тако да ови нису ни слутили да су то српски четници и ухвате Танетовог коња. Тане је приметио да га гоне и бежао је стрмоглавице бацивши и пушку. Четовође припуцају за њим и ране га, а он онако рањен јурне низ један одсек и котрљајући се низ брдо успе да се спасе испред гонилаца.
У овој борби тешко је рањен потпоручник Рамиз коме је један дум-дум метак разнео стомак. Молио је другове да га убију. На његово запомагање дође један четник и једним метком у главу скрати му самртне муке.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #21 on: March 25, 2017, 01:36:59 pm »

Покољ у Обртинцима

После ове борбе Војиновић се са четницима повуче у шуму, јер су потере непрестано јуриле за њим. Бугари доведу неколико батаљона и ударе на село Обртинце. Шарену Букву и Букогран (Буколорам), попале и разоре. Становнике који се нису разбегли побију. Нарочито су ужасан покољ починили у Обртинцима у кући Дедића коју су целу затрли. Побили су све које су затекли и људе и жене и децу а кућу и све зграде попалили. Језовита је била смрт Радоње Дедића и његове жене Милосаве. Пошто су жену силовали, Радоњу испребијали, пекли, онда и њему и жени ископају очи, па су им по том кроз очне дупље вадили мозак из главе.
Војници 10. оплоченског пука ухватили су једног дечака од 14 година, Божу Гојовића, и потпоручник Папазов пред родитељима му је пола часа ударао клинце под нокте па га онда исекао ножем.
Новицу Бојовића, кмета села Плијакова са женом и сином ухватио је  'војвода' Лазар Бугарски, одвео собом у Прокупље и пуних 15 дана мучио. Секао им је комад по комад меса, одрезао уши и нос, ископао очи, драо кожу, сваког дана проналазио нове муке и тек их је све троје шеснаестог дана побио.
Аници Миловановић, удови из Космаче, ударили су војници 250 ударца мокрим конопцем по трбуху, па су јој онда секли месо са тела и трпали у уста терајући је да једе своје месо.


Кмет издајник наводи Бугаре на траг војводе Војиновића

Потере и зима која је дошла са снегом принудила је војводу Војиновића да се повуче у планину. Али ни у Копаонику није војвода био склоњен. Бугари и Аустријанци не би га никад нашли да није било једног Србина издајника. То је био кмет Тоза из села Пачорађа, коме је раније Војиновић одсекао језик да не проказује сељаке те да их непријатељ веша и убија. Издајник је сам трагао за Војиновићем и у јануару 1918. открије му траг. Сазнао је да се Војиновић налази код села Гргура само са 5 до 6 четника. Кмет напише писмо Бугарима и Аустријанцима и јаке потере стигну брзо у близину Гргура. Када је војска дошла кмет их поведе ка вису више села где се Војиновић сакрио за време зиме, јер је чету распустио. Потера опколи вис и отпочне јаку ватру из митраљеза и пушака. Војиновић се са оно мало четника бранио дивовски, али га један метак удари и пребије му обе ноге у колену. Три четника, која су остала још неповређена, зграбе рањеног војводу и пробију се кроз потеру. Високи снег покривао је планину и потере које  су се за њима упутиле убрзо су откриле трагове ногу и крви на снегу. Бугаре и Аустријанце, за четницима који су измицали са рањеним војводом, водио је кмет Тоза.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #22 on: March 27, 2017, 10:07:03 am »

Смрт војводе Косте Војиновића

Пао је већ мрак када је траг довео кмета са потером до једне воденице код Гргура. У воденици је слабо светлела ватра крај које су четници превијали ране. Пошто су са свих страна опколили воденицу, бугарски и аустријски војници повичу Војиновићу да се преда. Место одговора запраште пушке. Видећи да више нема спаса војвода је бацао на ватру своју архиву и новац који је код себе имао. Када је све било у пламену, Војиновић позове другове: - Бежите где знате, а мене оставите.
Остала су свега још тројица четника. Нико није хтео да остави војводу. Али, муниције је нестајало. У хладној зимској ноћи видело се како се црне прилике непријатељских војника пуцајући приближују. У томе је Војиновић прислонио револвер на срце и опалио. Када су војници са издајником кметом продрли у воденицу нашли су мртвог војводу између два мртва четника. Срећни што су га нашли, нису ни загледали под витло под које се трећи четник скрио, и доцније спасао.
Тело мртвога војводе Бугари су изложили неколико дана на пијаци у Куршумлији, славећи његову смрт као највећу победу. Немачки листови који су донели вест о погибији војводе Косте Војиновића писали су: 'И тако је завршио јуначки поручник Војиновић, који је све жртвовао за своју отаџбину и којој може да служи што има овакве хероје'. (1927.)


П.С. Казивање г. Михаила Киковића није историјско дело. Он, са гледишта обичног борца, сведочи оно што је запамтио од пре десет година. У његовом казивању, што је и разумљиво, многи догађаји и  ликови из Устанка недостају и нису поменути. Има и нетачности, које се на пр. састоје у овоме: војвода Војиновић није себи пуцао у срце већ у главу... итд.


* воденица у селу Гргуре.jpg (80.63 KB. 380x370 - viewed 96 times.)


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #23 on: April 12, 2017, 11:05:11 am »

Рађено 10. августа 1919. год.
Лесковац

ЗАПИСНИК
саслушања г. Косте Пећанца пред Анкетним одбором
о узроцима побуне у Топличком окр. и околини у 1917. г.

Зовем се Коста Миловановић – Пећанац, родом из Пећи, стар 40 год., резервни капетан II класе.
На стварно питање каза:

После нашег слома у 1916. год., кад смо дошли на Крф појавило се питање у моме пуку о томе како би требало послати неко поверљиво лице у окупирану Србију да види како непријатељ поступа са нашим народом; а по потреби и да организацију четничку изврши и извештаје влади и врховној команди шаље. Одређен је био неки црногорски – у нашој војсци официр Вуковић да ту мисију изврши и он је мени упућен да му држим предавање о начинима како ће доћи до сазнања свега онога што му се у дужност ставља. Приметио сам још првог дана рада с њим да му се оваква деликатна мисија не сме поверити зато што је по темпераменту плаховит и све што му се каже сматра да зна боље и ја сам извео закључак да би он ову мисију изводио без довољно такта и размишљања па би ствар само упропастити могао. Зато сам поверљиво известио команданта да му такав задатак не би требало поверити. После овога по моме се ништа више није радило док смо били на Крфу.

Кад смо у мају месецу 1916. године отишли у Солун, ја сам дуго размишљао о тој ствари, да се неко пошаље у Србију и у месецу јуну исте године поднео сам свој реферат – предлог на који би се начин могло отићи у Србију и шта би се могло предузети. За ово ми је дало повода писање по новинама да су се у Србији појавили четници, па из бојазни да они као неорганизовани не учине какву глупост, упутио сам тај свој предлог врховној команди. И једнога дана будем позват у врховну команду и тамо ме упиташе би ли ја пристао да идем у Србију и под којим условима. Тражили су од мене да им о томе поднесем свој реферат што сам ја и учинио. У реферату сам тражио да ме у Србију пошаљу на два и до три месеца пред офанзиву и то на аероплану и назначио сам место где треба аероплан да ме спусти. Протекло је за тим неко време и једног дана у августу месецу када сам био на фронту код Ђевђелије добио сам наређење да треба да идем за Србију само је потребно да се извежбам у летењу у аероплану. Ради тога придодати су ми неки француски и српски инженериски официри. Ја сам са тим брзо био готов, а и само летење брзо сам научио у околини Вертекопа.
Пред полазак био сам у врховној команди где ми је у име врховне команде генерал-штабни пуковник Данило Калафатовић као шеф оперативног одељења дао упут шта и како треба да радим кад будем прешао у Србију.


* Коста Пећанац.jpg (61.7 KB. 544x750 - viewed 81 times.)


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #24 on: April 13, 2017, 09:59:10 am »

И 15. септембра 1916. г. у 6 сати изјутра пошао сам аеропланом из Вертекопа поред Кајмакчалана са једним пилотом француским. У осам сати и три четврти изјутра стигао сам на једно место звано Равне Ливаде код села Механе среза Косаничког. Пут је дакле трајао 2 сата и ¾.
Пилот је продужио пут за Румунију да би траг заварао. После 10 мин. од када сам сишао и одмарао се појавило се неколико четника – одметника и довикивали се да пођу и потраже писмо које је можда пилот оставио тамо где се спустио. Чуо сам их и познао да су то наши и ступио са њима у везу. То су били моји војници који су остали при евакуацији, тј. не војници из моје чете јер сам ја моју чету целу превео већ војници из II пука у коме сам био и ја. Од њих сазнам стање непријатељске војске као и то, да је непријатељ повукао велике контигенте – посаде војске као и посаде из унутрашњости и упутио их на фронт румунски због објаве рата од стране Румуније. Сазнам и то да је непријатељ имао врло мало посаде своје као и то да има један мали део наших обвезника који су се припремали за жандаре.

Мој долазак муњевитом се брзином пронео кроз народ онога краја и пошто сам ја имао веома кратак рок за организацију, то сам позвао све виђеније људе из окр. Топличког и Врањског ради договора. Од њих сам сазнао кад су дошли ради споразума да у народу има доста пушака, муниције и експлозивни материјал. У то време четника – одметника било је доста у шуми али без организације – и сваки је од њих радио на своју руку. Позвао сам их све да ступе у споразум самном и сви који су имали изгледа да ће да се поправе остали су у организацији, приморани да врате новац који су насилно узимали од народа, а они који су толико били искварени да нису давали наде да ће се поправити а при том су велика зла дела народу починили – стрељао сам, јер примена друге казне нпр. затвора није могло бити.
За време од три месеца враћено је народу ¾ опљачканог му новца а ¼ тог новца задржато је на издржавање чета. Опљачканог новца је било од прилике ¼ милиона дин.
У народу је било велико веровање да сам ја од владе донео новаца за поделу сиротињи. Међутим, ја сам од владе имао свега 10 наполеона те сам хтео не хтео принуђен био дати народу и своји 4.000 дин. јер је захтевао углед отаџбине да народ види да се о њему влада стара, па сам принуђен чак био и говорити да то влада даје.
Била је оскудација у храни те је требало притећи народу новчано ради исхране, и ја сам се тога ради обратио на виђеније људе и добио 15.000 дин. зајма ради поделе народу а пустио сам глас да је то влада послала. Помагао сам народ – сиротињу лично где год сам могао доспети а и слао сам, а где нисам могао издавао сам виђенијим и имућним људима упутства да се сиротиња и чиновничке фамилије помажу.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #25 on: April 25, 2017, 10:40:06 am »

На Копаонику нашао сам војводу Косту Војиновића – из чете Војина Поповића али без икакве организације са једном четом од 35 људи. Чим сам се са њим састао издао сам му наређење још на првом састанку и упутио да ништа сам не ради што би нанело штету народу. Извршио сам доста смртних казни (387 прим. Ј.) за које сам имао доста непобитних доказа да су народу штете донели и да народу прете. Све су казне тајно извршене да се лешеви ни од кога не могу наћи. Ово због тога да се не би сазнало о организацији која је морала да остане тајна.
Имао сам везе са овим варошима: Прокупље, Лебане , Лесковац, Врање, Соко Бања, Алексинац, Ниш, Крагујевац, Приштина, Куршумлија, Пећ и Митровица. Ступио сам у споразум са Арнаутима и био у њиховој средини у Косовском округу. Позајмио сам 50.000 дин.  да ми даду 4.000 пушака са по 300 метака.
У почетку 1917. год. из свих крајева добијам вести, а то сам и из новина видео, да је Румунија пропала; будем извештен и да је и солунски фронт пропао а Грци у позадини бунили те се непријатељски фронт није могао пробити и најзад да је у Русији избила револуција под вођством Керенског и проглашена република а цар збачен. Видевши све то дошао сам до закључка да је мој задатак промашио циљ и зато сам обуставио организацију народних чета за устанак.
Биће од интереса за анкету на који сам начин вршио организацију чета. То сам радио овако: скупим грађане из више села или из једног ноћу у заклонитом месту где сам им држао говор. У говору сам нарочито истицао да буду присебни да не губе наду на ослобођење јер ће му ослобођење скоро доћи а ради одушевљења говорио сам им да нам добро стоји код Битоља  и да су ту и наши савезници који нас увек добро помажу, да одустану од шпијунаже и доставе један другог, да све спорове између себе суди суд који они сами изаберу јер ће тај суд правичније судити но да им суди непријатељ; да се од интернирања и других дажбина спасавају новцем, да се узајамно помажу и одржавају и да новчано помажу сиротињу и чиновничке фамилије; да се све прикривено оружје извади и очисти, спреми и подмаже, да се спреме муниција и експлозиви, да један другом позајме оружје ко има више, чак су они који су већу количин имали добијали и награду; да између себе изаберу једног старешину који ће водити чету која се звала сеоска или општинска чета. Наредио сам да њихов суд који они буду између себе одредили никакве смртне казне не може извршавати док мене не известе и јаке доказе о кривици не поднесу 6 потписа виђених грађана. Да се покоравају бугарским властима, и по могућству дају што год могу али опет не све јер би се то приметило да се по чијем наговору не даје а то би имало рђавих последица, и најзад да сва лица – четнике који немају моју легитимацију са мојим печатом ухвате и мени спроведу.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #26 on: April 25, 2017, 11:55:38 am »

Петог јануара 1917. г. стигло је наређење да се образују регрутне комисије, да се праве спискови по општинама за позив способних грађана од 18-45 година. Ово је усколебало народ доста јер се видело шта Бугари намеравају. Питали су ме из свих крајева: Нишког, Топличког и Врањског окр. шта да се ради са овом регрутацијом. Ово је било врло крупно питање за мене и ја га нисам могао сам решити. За то позовем већи број виђених људи из разних места и на разним местима одржим савет са њима шта  да се ради. Моје је мишљење увек било и то сам на свима саветовањима истицао да се ни по коју цену не пристане на регрутацију, јер би се утврдило бугарско мишљење да је Поморавље њихово. Сем тога на регрутацију би изашло 60-70 хиљада људи и, најзад, бојао сам се да ће кад то чују наши војници на фронту изгубити морал и клонути духом и почети да се предају; или ако то не би урадили, они би се крвно завадили између себе, солунци и ови нови бугарски војници кад би се доцније састали. У томе су ме сви једногласно помагали. Ни један апсолутно није био за регрутацију. Баш они крајеви за које се мислило да су уз Бугаре они су били најодлучнији у томе. Има доста случајева где по неки није имао никог за регрутацију, па су и они били одлучно против регрутације нпр. Прока Чавић из Прекадина.
У месецу фебруару отпутовала је бугарска комисија у Куршумлију да регрутује. Да би у овоме успели они су код Арнаута организовали једну банду да помоћу ње изврше регрутацију. Ова ствар, за мене врло важна, нагнала ме је те сам у селу Обилићи у кући Милутина Драговића нар. посланика сакупио виђеније људе и виђеније четнике, од којих су доцније изабране војводе, и одлучено је да се дигне устанак. Ја сам то сузбијао али уза се имао сам само госп. Дрљевића а сви су остали били за устанак. Да би то осујетио и да би се ствар расплинула ја четнике испошаљем за Књажевац и Пирот те да на тај начин тамо упутим најватреније поборнике за устанак али се и тиме није могло да постигне јер су заробљавања већ отпочела, и отпочети се морало јер се није имало куд.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #27 on: April 29, 2017, 01:11:40 pm »

То је све било 9. феб. 1917. год. као што рекох у кући посланика Драговића. Ту је утврђен и програм рада. Професор Радовић проглашен је за војводу и упућен за пиротски окр. а професор Тошко Влаховић за команданта крајинског округа да тамо оду и изврше организацију. Ово сам учинио у циљу да њих као јаче потстрекаче удаљим те да на тај начин сузбијем струју за устанак. Капетан Влаховић и поп Димитрије Димитријевић остали су за врањски округ. Коста Војиновић одређен је Копаоничко-ибарски одред. Тог дана извршене су и две смртне казне на два четника: Мирком Добричанином, братом поп Секуле Добричанина, и Михаилом Н. зато што су узели неком Дини, Грку, кафеџији из Косанчића 12.000 динара од којих 8.000 дин. му је враћено.
Почев од 8/II, па и 9 и 10 фебруара 1917. г. отпочеле су местимичне борбе у срезу јабланичком. Четници су ми доводилипо 10-15 заробљених Бугара које сам ја пуштао и упућивао за Лесковац а нисам их стрељао. Ове местимичне борбе појавиле су се зато што је свет одбегао у шуму у великом броју и што су хтели разрачунавање сами на своју руку, а сем тога у разним четама и код разних четовођа – војвода, било је и четника који немају моју легитимацију, а такви су и могли подбости народ на борбу пре моје наредбе. Издао сам строго наређење да се одмах умире и чекају моје наређење. Ради умирења послао сам им поп Димитрија и Влаховића.
У путу 11. фебруара 1917. год. сукобио сам се ја лично са бугарском коњицом која је ишла из Дубова ка Јабланичком срезу. Потучем се с њима и заробим неколико коња и војника; неколико је погинуло а остали се разбегли. То ми је био први сукоб са Бугарима откад сам дошао овамо.
Између 12 и 13 фебруара био сам у селу Пасјачи где ми четници доведоше бугарску патролу од 3 војника, код којих претресом нађем поверљиво наређење бугарске Врховне команде, које је било израђено на машини, те ми је и улевало веру да је аутентично, где Врховна команда наређује свима комисијама регрутним и командантима да се одмах одустане од реквизиције и злостављања народа; да се на леп начин народ покуша за њихову ствар придобити, јер се – вели се у наређењу – осећа да ће се дићи побуна под вођством Пећанчевим који је ту. На завршетку вели се у наређењу 'да се свом силом настане да се пронађе и убије Пећанац а после ће се регрутација наставити и извести на бољи и лакши начин'.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #28 on: May 04, 2017, 09:54:12 am »

Ова наредба дала ми је повода те сам одмах издао најбржа наређења за угушење буне. Целе ноћи радио сам и издавао наређења да се сви врате кући и оружје прикрију јер неће бити интернирања нити терања у војску. Шездесет и три наређења за толико општина написана су и послата. Овим наредбама народ није придавао никакву важност, чaк сам од поп Димитрија добио прекор како сам се брзо охладио. У путу дознадох да се борба води око Куршумлије куда сам се и упутио, а на уласку у саму варош дознадох да је устанак букнуо у целом срезу Косаничком. Појурио сам да лично сам угушим устанак, али на путу за Куршумлију, између среза Коасничког и Прокупачког наиђох на борбу где се народ бори са пола батаљона бугарске војске. Бугари су заузели положај Плочник, а то је онај положaј где је кнез Лазар 1372. г. потукао Турке. Ударио сам са коњицом Бугаре у леђа и принудио на предају. Са заробљеницима сам поступао добро јер сам знао да ће устанак као преран пропасти.
У Куршумлију сам ушао 16. фебруара 1917. г. где сам био бурно дочекан и од народа и од устаника а Војиновић је ушао 14/II. У своме отпоздраву рекао сам народу да је пренаглио, али кад је ствар већ отпочела и ја им се придружујем. У томе чу се из народа 'па докле ћемо да трпимо'? и стиже вест да је и Лебане блокирано и да се очајна борба води у целом Јабланичком срезу.
Да би спасао ова два места – Лебане и Куршумлију – решим да устанак проширим те да дам маха да се умешају стране силе и заинтересују. Издам прокламацију за општи устанак, али је народ и без мога наређења почео већ напад на Прокупље где су се водиле уличне борбе, мада моје наређење никад није било за уличне борбе, већ само за блокирање, јер уличне борбе доносе велике жртве за нападаче.
Пошто сам поставио власти у Куршумлији кренем за Прокупље и 17. фебруара и сам уђем у град где сам на улазу дочекан од грађанства. Доласком мојим у Прокупље обуставим уличну борбу и на миран начин натерам Бугаре на предају. Са заробљеним Бугарима поступао сам лепо, а то сам и грађанима препоручио и ови су послушали мој савет. Неред је брзо угушен, што се у револуцији ретко дешава.
Фебруара 18. дознам да се из Ниша креће велика бугарска војска са артиљеријом. Кренем напред са четом. Утом нам стиже и помоћ из Крушевачког округа, велика потпора из Сталаћа и Рибарске бање. Израдио сам план одбране и распоред самих устаника. Ја сам држао долину Топлице са центром где сам се сукобио са бугарском војском на Дебелом брду и Александрову селу. Пробио сам десно непријатељско крило и пошао ка Нишу. Два батаљона бугарске војске видећи то напусте положај и врате се, и уз велику борбу на Мрамору брду натерани да побегну к' Нишу. Пребацим једно одељење коњице ка Црвеном крсту да маскира напад од Црвеног крста, управо да изведу демонстрацију. Моје предње одељење дође до пруге и ту се задржи по моме наређењу.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 406



« Reply #29 on: May 05, 2017, 09:20:08 am »

19. фебруара наредим да се повуку сва одељења на леву обалу Мораве и држе се али да се даље не напада.
20. фебруара пало је Рибаре и Бугарска војска заробљена, а наши су продужили у правцу Сталаћа. Рачунао сам да ће ме непријатељ победити долином Топлице али он успе да ми пробије лево крило које се наслањало на Јастребац, јер је ту свом снагом која је дошла из Румуније напао.
21. фебруара стигну Арнаути из Косовског и Митровачког краја ради преговора, да и они тамо дигну устанак. Захтеви њихови били су сведени на то да они само пад Ниша чекају па да заузму Митровицу, Приштину и Пећ. Ја то раније нисам учинио а могао сам без муке заузети Ниш да сам хтео, сад пак по њиховом захтеву нисам га могао заузети због јачине бугарских трупа које су дошле. Непријатељ се бранио артиљеријом из града, Новог казненог завода и из Бубња. У томе се појави побуна и са десне стране Мораве, из Заплања, Сврљига итд. и непријатељ би принуђен да преполови своју снагу и баци је тамо. Три покушаја његова да пређе Мораву одбијени су од нас код Мрамора и околине.
Непријатељска војска била је распоређена овако: Сталаћ до Кукавице планине с леве и десне стране Мораве; два немачка пука су у околини Гњилана, а ти пукови дошли су са солунског фронта, и најзад једна аустроугарска дивизија од Сталаћа правац Брус – Рашка – Санџак, јер се један део био побунио у том крају.
У почетку буне у округу Топличком било је моје наређење да се на аустријској окупираној територији Србије ништа не предузима нити отуд узима и пљачка. Аустријанци су дошли у помоћ Бугарима и близу села Плочника сукобили су се с нама, но враћени су на Блаце и у Јанкову Клисуру где је вођена очајна борба. Са Бугарима вођене су борбе на Гребцу а са Аустријанцима у Јанковој Клисури.
На дан 25. фебруара 1917. године, бројно стање пушака било је 14.272 пушке разнога система.
Феб. 26. добијем извештај да су се Арнаути поколебали и побунили и почели нападати ме с леђа од стране наше границе. И ја издам 27. фебруара наређење за опште повлачење без икакве борбе у правцу ка Куршумлији те да сузбијем Арнауте. Све заробљенике смо оставили у Прокупљу и селима неповређене. Успем да вратим Арнауте пошто су били попалили нека села наша.
Видећи да се не могу даље држати ја седнем и напишем једно лажно извешће упућено тобож нашој врховној команди и то на француском написано, уствари оно је написано да дође бугарском команданту дивизије генералу Тасеву у Ниш, као да сам одступио ка Призрену и да сам рањен и остао у Албанији и они пошаљу тамо војску са артиљеријом.
Као што се види то је писмо имало успеха. Ја сам са неколико својих оданих пријатеља потајно се повукао и од 10. марта до 10. априла 1917. г. сем неколико мојих пријатеља, нико није знао да сам ту, већ је сваки веровао да сам отишао на фронт, како сам ја уосталом пустио глас.
Али дознам да су остали четници у великом броју почели пљачкати и убијати народ за ситницу. На савет неколико трговаца и пријатеља који су самном били поново се појавим, и то сам учинио и објаснио народу да сам поново с фронта дошао. Са неколико смртних казни ред је повраћен.


Logged
Pages:  1 [2] 3 4 5 6   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.027 seconds with 24 queries.