PALUBA
May 29, 2020, 07:53:05 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News:
Glavni pokrovitelj foruma Paluba
kompanija
Protexi Group System
http://www.protexigroup.co.rs/
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 [6]   Go Down
  Print  
Author Topic: Toplički ustanak  (Read 17418 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 861



« Reply #75 on: July 31, 2018, 08:59:57 am »

У том времену дође из Сокобањских планина и војвода Јован Радовић, кога је отуда свакодневна потера истерала да се овамо повуче, оставши са малим бројем четника он се састаде са Пећанцем. Пећанац и Радовић реше да се сасвим удаље из овог округа.
Војиновић, сазнавши то, почео је да прелази овамо и са бугарским комитама и војском да се упушта у борбу. У том борбама буде рањен, ране му бронтирају, овако рањен мењао је место становања, а сељаци су јављали Бугарима о његовом кретању, и једног дана буде опкољен, и у тој борби последњи метак себи намени. По чувењу, његова је жеља била да се онде и сахрани гди буде погинуо, и ту су му жељу Бугари испунили.
Ја сам се предао 2. августа 1917. године, два дана саслушавали су ме, и по свршеном испиту, утврђено је да кривице немам; пусте ме на слободу, жену и децу ми врате из ропства, а мене интернирају у Сливенски логор 29. јула 1917. године. Из истог сам се вратио 29. октобра 1918.
Поступак према мени у лагеру био је до крајности нечовечан, мучен сам глађу, становао сам у једној колиби у којој нас је било око 120 људи, све ово рађено је по наређењу началника лагера, у истом лагеру одлежао сам и пегави тифус, и благодарећи неги болничара – Србина – остао сам у животу.


Коста Пећанац, нешколован, али јаке природне бистрине и интелигенције, љубазан, у раду истрајан, миран, сталожен, сваки посао добро промисли, па га онда извршава, радо прима савете, и тражи их, карактера јединственог, неподкупљив, за њега новац не постоји, велики патриота, отаџбина му је преча од свега на свету, нема пакости, ни себичности, без порока, поверљив, поуздан, и у опште узев примеран. У Бугарској меродавне личности сматрају га као кукавицу, плашљивца, а тај је суд отуда што је он увек избегавао сукоб с војском, иначе га сматрају као великог патриоту, и као свог најопаснијег супарника у пропаганди.

Коста Војиновић, школован, бистар, интелигентан, немирна духа, живе природе, несталан, брз, неразмишљен, много почиње мало завршава, карактера слаба, много прича – обећава, мало ствара и што створи кратког је века, среброљубац, славољубив, властољубив, амбициозан, добар говорник, велики демагог, привлачи масу уза се. У Бугарској меродавне личности цене га као великог хероја и каваљера, зато што је увек примао борбу, и са заробљеним војницима лепо поступао.

Јован Радовић, школован, бистар, интелигентан, изблиза му особине незнам; знам то: да је једини био који је радио сагласно са Пећанцем, и да му је једини слао тачна извешћа о свом раду и тражио упутства за даљи рад.

Поп Димитрије Димитријевић, лично га не познајем, али по свему ономе, што сам о њему слушао и пратио његов рад – полемику – штампање писма Пећанчетових и његових у Моравском гласу, доносим закључак, да је један најобичнији сеоски лармаџија, а у ствари је кукавица, јер је за сво време мог бављења у Прокупљу и у шуми са комитама, њега нисам очима видео.

Капетан Влаховић, лично га не познајем, али знам, приликом устанка у командовању био је посве неспособан, јер је био у могућности да нагне мајора Попова на предају са целим одредом, али ову прилику није умео да искористи, после устанка био је толико повучен да је подпуно заборављен.

У овом трогодишњем ропству, најбоље су се новчано ситуирали трговци и сељаци, утркивали су се у дизању цена у толикој мери, да су последњи дани ропства, и први дани слободе достигли свој врхунац скупоће, и довели у бедно стање код чиновника у толикој мери, да ако овоме скоро не буде краја, заборавиће се ко су, и у том безумљу могу толико далеко отићи, да ће централна управа довести се у непријатан положај, мислим да би озбиљног рачуна требала централна управа одмах да поведе.
Код чиновника што је заостало ствари од пљачке Бугара, Аустријанаца и Германа, то сада однеше трговци и сељаци, јер овај хоће неће мора да прода све што има, само да исхрани своју фамилију, на пример један чиновник има месечно 180 динара а дневно му за хлеб треба 6 динара, један пензионер има 120 дин. пензије месечно а у кући има 6 на храни, треба му дневно 3 килограма хлеба. Глад је најтежа и најопаснија болест, гладан је у стању украсти и убити.
За ове три године земља није ни у колико обрађивана јер је није имао ко да обрађује ни шчим. Стока, може се рећи да је нема, њу су непријатељи утаманили, нарочито Немци. Живине такођер нема. Трговачке робе такођер нема.
Освете, пљачке, шпијунаже, клеветања, и подобно томе, било је и сувише од наших људи – жена нарочито, о томе би требало повести строгу и правичну истрагу. Што се тиче морала код нашег женског света, он је пао и сувише ниско, узрок је овоме немање, услед чега су венеричне болести у великој мери развијене.

21. новембар 1918. године.                                 Марко Павловић
Ниш.                                                                   пешад. поручник инвалид.


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 861



« Reply #76 on: October 31, 2018, 06:03:31 pm »

Памјатник


* Памјатник.jpg (1210.09 KB. 1932x1588 - viewed 52 times.)

Никад пре, а ни доцније, није Прокупље имало већу свечаност до 9. септембра 1934. године. Тога дана, у центру града, свечано је откривен и освећен споменик Топличанима погинулим у ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. г.
Поред грађана Прокупља и неколико десетина хиљада сељака из топличких села, свечаности је присуствовало и више гостију са стране. На свеченост је дошао и краљ Александар, у пратњи председника владе Николе Узуновића и неколико министара, председника Народне скупштине, председника Сената, патријарха Варнаве и многих других гостију. Откривању је присуствовао и аутор споменика, Фране Менгело Динчић, вајар, родом Которанин.
Њ. Св. Патријарх Варнава поздравио је Краља говором у коме је између осталог рекао: 'Ваше Величанство, данашњи дан је светао и важан датум у историји Топлице… узвишени смисао позитивне стварности пред нама указује јасне перспективе и ведре видике једне лепе будућности којима нас мудро води Ваше Величанство…'
Затим је Њ. В. Краљ, у тишини која је настала, изрекао своју краљевску реч Топличанима: 'Топличани, овај споменик подигнут у славу палима, израз је захвалности према њиховим делима и њиховом пожртвовању... А нова Топлица, достојна постојбина Топлице Милана и Косанчића Ивана, старог Југ-Богдана и његових девет Југовића, осветлала је образ и себи и својој земљи када је куцнуо суђени час да се и друга неослобођена браћа ослобођавају. Њен II пук, легендарни и гвоздени, пронео је њено име далеко и блиставо, то и овом приликом истичем као ваш Врховни Командант… Све ће то поколењима причати овај споменик, а странцима рећи ће још и то, да против сваког завојевања које иде преко националних и етнографских граница, душа народна даје отпор вазда и у свим приликама. Из овог отпора планула је против туђина и његове најезде побуна у Топлици и Јабланици, која је покосила толике жртве, али својом јуначком, иако неравном, борбом, вечном славом овенчала читав овај крај… Са тим уверењем откривам овај споменик и предајем њега и његов аманет вама и вашим млађима. Слава палима! Живели Топличани! Живела Југославија!
Последње речи Њ. В. заглушили су усклици: Живела Југославија! Србију, за коју се гинуло, нико није поменуо. Не задржавши се ни пуна два часа међу Топличанима Краљ Југославије је брзо напустио Прокупље (кажу да му је сметао панцир), да би месец дана доцније отишао у смрт. Иза свега остао је памјатник, на високом постољу две статуете које представљају два Топличанина у ратној акцији за време јуриша: четник за замахнутом бомбом у руци, и војник са ножем на пушци, и у основи постамента утиснута три рељефа: са главног изгледа, краља Петра и регента Александра са војсковођама дочекује народ, а на остала два поља - детаљи из Топличког устанка. На левој страни рељеф који представља Косту Пећанца и Косту Војиновића а на десној - злочини бугарских војника. Један бугарски војник баца дете увис, а други војник га дочекује на бајонет. Тај рељеф уклонили су и уништили Бугари током Другог светског рата, а злочине поновили.

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 32 899



« Reply #77 on: December 10, 2019, 04:35:47 pm »



Dokumentarni film o Topličkom ustanaku.



Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 32 899



« Reply #78 on: December 17, 2019, 03:26:22 pm »



Još jedan dokumentarni film o Topličkom ustanaku, u njemu govore (tada živi - 1987. godine ) učesnici i svedoci ustanka.

Quote
Trezor

Sećanje na toplički ustanak, prvi deo, Ljudi govore - Toplički ustanak podignut je protiv bugarske i austrougarske okupacije u vreme Prvog svetskog rata. Njime se ispoljilo nezadovoljstvo zbog regrutovanja srpskih vojnika u bugarsku vojsku, na teritoriji Toplice

Ustanak je trajao od 21. februara do 25. marta 1917. godine i bio je jedina pobuna koja je podignuta za vreme Prvog svetskog rata. Srpska Vrhovna komanda za vođu ustanka odredila je poručnika Kostu Milovanovića Pećanca. U emisiji je koriščen materijal Arhiva Vojno-istorijskog instituta Beograd, Muzeja Toplice u Prokuplju, lične arhive Miodraga Vlahovića i Dobrosava Turovića.

* Učesnici: Dragomir Sekulić iz Prokuplja, Radoslav Kuzmanović iz sela Kosanica, Serafin Joksimović iz sela Raševac, Dikomir Miladinović iz Sirogojna, Rista Nikolić iz sela Konjuva, Gligorije Aksentijević iz Donje Rečice, Dragoljub Perunović iz Prokuplja, Adam Selenić iz sela Trbunje, Radoš Petrović iz Kupinova, Desanka i Božidar Miljković iz Prokuplja

Sećanje na toplički ustanak, drugi deo, Ljudi govore - u emisiji pored učesnika ustanka o tragičnim događajima koji su usledili nakon njegovog gušenja, govore i njihovi savremenici. Od oko 6.000 ustanika polovina je ubijena, ubijani su i stariji ljudi, žene i deca. I pored žrtava u ljudstvu i imovini sam ustanak je od velikog značaja za srpsku istoriju i srpski narod koji je time pokazao da je svestan svoje nacionalnosti i svoje slobode i da ne trpi ropstvo. U emisiji su korišćeni materijali Arhiva Vojno-istorijskog instituta Beograd, Muzeja Toplice u Prokuplju i lične arhive Miodraga Vlahovića i Dobrosava Turovića.

* Učesnici: Dragomir Sekulić, Radoslav Kuzmanović, Serafin Joksimović, Dikomir Miladinović, Rista Nikolić, Gligorije Aksentijević, Dragoljub Perunović, Adam Selenić, Radoš Petrović, Desanka i Božidar Miljković, Gvozdena Todorović, Miroslav Savić, Radivoje Živković, Desimir Savić




Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 861



« Reply #79 on: February 10, 2020, 11:39:00 am »

Прокупље, 13. јун 1937. Тога дана обележена је двадесетогодишњица од избијања Топличког устанка. Откривена је спомен биста Кости Војиновићу у парку испред зграде начелства. Бисту је открио Коста Пећанац.


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 861



« Reply #80 on: April 15, 2020, 10:08:36 am »

Сећања Драгитина Секулића

Кроз снег у устанике


* Драгутин Секулић.jpg (223.5 KB. 544x748 - viewed 6 times.)

Устанак је почео доласком Косте Миловановића - Пећанца са Солунског фронта, као изасланика избегличке владе у Солуну. Авион, којим је Пећанац стиrao, спустио се на ливаде зване Власе, крај Радан планине, према Топлици. Одмах no доласку Пећанац је отпочео да организује људе, у првом реду оне из топличких села, који су се прикривали по шумама од Бугара.
Када је формирао добру четничку организацију, од поузданих људи, пошао је са ливада Власе, преко шума према Топлици и Прокупљу. Тамо је, преко села Јабучева, Белог  Камена, са својим устаницима дошао у село Бучинце. Из овог села их је Вуле Велимировић довео код мене, на Поје, пред кућу Јована Рогановића, у близини планине Пасјаче. На лавеж паса, и лупање на спољним вратима, ја сам изашао из собе, отворио врата и поздравио се са Вулетом. Овом приликом сам на ливади видео већу групу људи, са коњима и барјацима. На моје питање који су оно људи Вуле ми је рекао да су то четници са Костом Пећанцем и Костом Војиновићем, који су дошли да организују устанак народа у борби против Бугара. Вуле ми je том приликом рекао да треба да иду за Бериље, али да не знају пут, па су мене позвали да им послужим као водич, обзиром да сам из Бериља, и да овај пут добро познајем, Како је била јака зима и велики снег, ја сам рекао да не могу да идем по тако великом снегу. Одговорили су ми да ће они да прте снег, а ја само да им показујем правац пута, да не залутају.
Одвео сам их у Бериље, у кућу Јована Андрића, a то је било негде око пола ноћи, па сам тако потом и ја, јако загрејан, постао учесник Топличког устанка. Пећанац је са својим штабом и групом четника преноћио у овој кући, и ту остао све до сутрадана по подне. Ту су вечерали и ручали, па ми је поред остапог остало у сећању када су их жене и девојке служиле водом, шећером и кафом, оне 6и увек понудиле и послужиле прво Косту Пећанца. Међутим, он би им руком показао да прво послуже Косту Војиновића, који му је седео са десне стране, и свакако да је ово Пећанац чинио из бојазни да не буде отрован. Ради оваквог поступка Пећанца присутни су мислили да је то у ствари регент Александар, a слично се и облачио и много му по спољашности личио. По мом мишљењу Војиновић је имао око 35 година старости. Поред Пећанца, Војиновића и Јована Радовића, професора, најзначајнији су били Раде Влаховић, Мирко Добрнчанин и Аца Пипер. Сутрадан око подне, пошли су из Бериља шумама, изнад села Влахова. Лукомира, и даље преко села Коњарника за село Обиљевац.
У Обиљевцу, Коста Војиновић је са својим једномишљеницима захтевао категорички да се дигне оружани устанак. Међутим, Коста Пећанац са својим присталицама и једномишљеницима се није слагао са Костом Војиновићем и његовим захтевом, јер је сматрао да би то било погрешно и преурањено, те да се не би постигао жељени циљ. Али и поред оваквог става и мишљења Косте Пећанца, устанак је дигнут и оружана борба за почела преко села Житног Потока, Куршумлије, Прокупља и шире. Главне вође устанка и оружане борбе били су Коста Пећанац и Коста Војиновић, као и Јован Радовић, са штабом покрета чији је секретар био Братимир Милачић из Беле Воде. Коста Пећанац је тада још увек водио главну реч. У међувремену, на ком месту и где не знам, решено је да се за шира подручја именује војводе и то: за Јабланицу капетан Милинко Влаховић, за Јастребац Ратко Шмигић и Раде Влаховић према Крушевцу, са Тошком Влаховићем као политичким саветником. Пећанац се тада налазио у Топлици, а штаб му је био негде у околини села Барлова. У међувремену су тих дана одређене и четовође за ужа подручја Топлице, и то: за Пасјачу, Јовине Ливаде, Бели Камен и Јабучево - Машан Стојовић, за Бучинце, Балчак, Добротић - Бошко Чупић из Балчака, за Бериље, Растовницу, Влахово, Лукомир и Рачицу - Александар Андрић из Бериља и за Рачу и Косаницу - Ника Куштримовић, са испробаним борцем Јеротијем Ђенадићем. Потом је почела оружана борба у читавој Топлици и шире под руководством Косте Пећанца и Војиновића. Народ у Топлици мало је знао о Кости Војиновићу до Топличког устанка, више се знало о њему по Косаници.
За време оружаних борби у току Топличког устанка, Бугари су стално јуришали и тражили Косту Пећанца, али ra нису могли никако пронаћи. Пећанац је био врло вешт и искусан борац, тих, сталожен, али када устреба и јако строг, врло лукав и увек спреман да намести противника, да му вешто и неприметно подвали. Коста Војиновић је био сушта супротност. Отворен, брз и храбар, борећи се за слободу и ослобођење од окупатора, као рањен прикрио се у једној сеоској воденици у атару села Гргура, и када је био опкољен од стране Бугара, извршио је самоубиство да не би пао жив у руке Бугара. Ради херојске борбе народ Топлице подигао му је споменик у Прокупљу и селу Гргуре. Ја се сећам да су старији људи онда говорили да је Војиновић пореклом из Вучитрна, са Косова.
Поред свих настојања, Бугарима није пошло за руком да ухвате Косту Пећанца, иако је онда он развио свестрану борбу са свих страна према Прокупљу. Због тога су Бугари преко свог капетана Колапчева захтевали да се у интересу народа, реда и мира предају све локалне четовође, гарантујући им живот и слободу. Том приликом предао се само Бошко Чупић, који је убрзо интерниран за Бугарску, и тамо умро, док су остали остали у шуми, и тако сачекали слободу.

Прибележила Божица Младеновић.


Logged
Pages:  1 2 3 4 5 [6]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.019 seconds with 24 queries.