PALUBA
March 29, 2024, 01:29:30 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  [1] 2 3 4 5 6 7 8   Go Down
  Print  
Author Topic: Toplički ustanak  (Read 52946 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« on: February 26, 2017, 07:39:44 am »

Vek od Topličkog ustanka - Kako su srpski gerilci pokrenuli jedinu bunu u zemljama okupiranim u Velikom ratu
RTS , Lana Gedošević   26.02.2017.

U Spomen-kompleksu Topličkim junаcimа u Prokuplju danas će biti obeleženo 100 godina od Topličkog ustаnkа, jedinog koji je podignut u nekoj okupiranoj državi tokom Prvog svetskog rata.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Toplički ustanak je podignut protiv bugarske i austrougarske okupacije krajem februara 1917. godine, i trajala oko mesec dana. Ustanku je prethodila i sledovala gerila, a obuhvatio je teritoriju Topličkog okruga - Kosanički, Prokupački, Jablanički i Dobrički srez, i istočne i srednje predele Kopaonika. U jesen 1915. godine usledio je novi napad trupa Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju, kojima je komandovao nemački feldmaršal August fon Makenzen. Srpska vojska je bila prinuđena na odstupanje preko Albanije i Crne Gore, do obala Jadranskog mora. Srbija je bila okupirana i podeljena. Austrougarska vojna vlast obrazovala je Vojno-generalni guverneman u Srbiji, sa sedištem u Beogradu. Bugari su oformili dve vojno-inspekcijske oblasti: Moravu, sa sedištem u Nišu, i Makedoniju, sa sedištem u Skoplju.

Regrutacija Srba za bugarsku vojsku

Međutim, okupirani stanovnici Srbije, ipak su se nadali boljoj budućnosti. Nadu u ratni preokret nisu mogli ugušiti ni brutalnost, strogost ni perfidnost Bugara, Austrijanaca i Mađara. Vrhunac narodnog nezadovoljstva i ogorčenja, što je bio i neposredan povod za ustanak bila je najavljena regrutacija Srba od 18 do 45 godina za bugarsku vojsku, početkom februara 1917. godine. Tada su započela masovna bežanja Srba u šume i planine.

Kako je formiran pokret otpora

Rezervni potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović nije se mogao povući sa glavninom srpske vojske, pošto je bio ranjen. On je ostao kod svoga oca u Kosovskoj Mitrovici. Prerušen u vojnog liferanta koji radi za austrougarske trupe, Vojinović je obilazio kopaonički i toplički kraj, upoznavao ljude i govorio vojnim obveznicima da čuvaju oružje i da se spremaju za konačan obračun sa okupatorom.

Vojvoda Kosta Vojinović
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Njegov rad nije ostao neprimećen i, kada je zapretila opasnost da bude uhapšen, on se odmetnuo. Bilo je to krajem jula 1916. godine. Ubrzo je u Leposaviću formirao četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda. Bio je to najelitniji odred u gerilskim borbama i u Topličkom ustanku.

Ubačeni oficir

I u srpskoj Vrhovnoj komandi u Solunu, razmišljali su o planiranoj ofanzivi armija Antante na jesen. Doneta je odluka da se na okupiranu teritoriju ubaci jedan oficir - Kosta Milovanović Pećanac, rezervni pešadijski poručnik. Njegov zadatak je bio da na području Toplice pronađe vojno sposobne muškarce i organizuje ih u čete, tako da jedna za drugu ne znaju, i sačeka sa akcijom dok srpska vojska ne probije front i približi se Skoplju.

Kosta Pećanac
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kosta Pećanac i Kosta Vojinović su se sreli i upoznali u selu Gornje Spance u predvečerje 8. novembra 1916. godine, kada su dva krila pokreta otpora, jedno formalno i drugo neformalno, objedinjena, a Pećanac izabran za predvodnika organizacije.

Prvi sukob sa Bugarima

Oko 20. februara došlo je do prvih oružanih sukoba upravo između izbeglih srpskih vojnih obveznika i bugarskih potera. Jablanički odred je kod Bojnika u rano jutro 24. februara naleteo na bugarsku četu koja je krenula u poteru i uništio je. Dva dana kasnije, u selu Mačkovcu kod Kuršumlije započela je bitka koja je prerasla u ustanak. Kuršumlija je oslobođena 28. februara, Lebane 1. marta, Prokuplje 3. a Blace 5. marta.

Borbe se širile iz mesta u mesto

Ustanak je zahvatio područje na desnoj obali Zapadne Morave. Oslobođeni su Vlasotince i Crna Trava, a borbe su se vodile i na jugu - u vranjskom području, i na istoku - u Zaplanju. Iz Toplice i Jablanice sukobi su se ''prelili'' i preko Malog Jastrepca u dolinu Zapadne Morave i obuhvatili sokobanjski i svrljiški kraj.

Gerilske i seoske jedinice

Ustanička vojska je imala dve vrste jedinica: gerilske kao udarne, i seoske kao pomoćne. Predvodništvo i prava snaga gerile i ustanka bile su četničke vojvode. To su bile najviše starešine i ličnosti od autoriteta, komandanti onih jedinica koje su činile osnovu organizacije otpora. Oni su svi poticali iz gradskih sredina, sa izuzetkom Koste Pećanca.

Ko su bile udarne snage

Od leta 1916. postojala je izuzetna gerilska jedinica - Ibarsko-kopaonički odred Koste Vojinovića Kosovca. Od februara 1917. Milinko Vlahović je komandovao Jablaničkim odredom. Od jeseni 1916. godine je oko vojvode Koste Pećanca postojala veća ili manja grupa boraca, nazvana Centralni komitetski odred. Timočki i Pirotski komitetski odred Toška Vlahovića i Jovana Radovića su takođe bili udarna snaga ustanka i nosioci povremenih, ali značajnih četovanja u krajevima istočno od Morave. Bilo je i jakih četa sa poznatim četovođama, koji su svi, ili skoro svi, bili sa sela - Vučko Pantić, Mašan Stojović, Miloš Milošević, Bogoljub Miletić, Novica Veljović.

Gušenje ustanka

Uprkos prvim uspesima, ustanak se nije dugo održao. Razvučeni na dugačkom frontu, ustanički odredi nisu mogli da pruže jači otpor, a do odlučne bitke nije ni došlo zbog naredbe Koste Pećanca o povlačenju. Uporedo sa propadanjem fronta na Moravi i pred Prokupljem, raspali su se i ostali ustanički frontovi. Trupe Centralnih sila su bez borbe 14. marta ušle u Prokuplje, ''prestonicu'' slobodne teritorije.

Surova odmazda

Okupator je nad pobunjenim stanovništvom izvršio surovu odmazdu. U kaznenoj ekspediciji nastradalo je oko 20.000 ljudi, zapaljeno 50.000 stambenih i ekonomskih objekata i naneta je ogromna materijalna šteta. Iako su se okupatori udružili u ovom poduhvatu, nisu uspeli da unište čete.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Gerila je opstala, pogotovu njeno borbeno krilo, pod vođstvom vojvode Vojinovića i braće Vlahovića i Jovana Radovića. Pećanac je odlučio da se povuče i čeka trenutak za akciju. Međutim, gerila doživljava težak poraz i pogibijom Koste Vojinovića 23. decembra 1917. godine, ali ni tada nije bila uništena.

Ustanak običnih ljudi

U Topličkom ustanku je istorijsku ulogu odigralo mnogo ljudi, i to onih običnih, od kojih je ogromna većina bila nepismena i neobrazovana. Žene su, kao najbrojniji deo stanovništva u okupiranoj Srbiji, postale akteri u svemu ovome i bile spremne na različite vrste podrške pokretu otpora i ustanku.

Izvor: www.blic.rs


* 04.jpeg (53.55 KB, 470x520 - viewed 133 times.)

* 02.jpeg (60.92 KB, 470x661 - viewed 153 times.)

* 03.jpeg (29.4 KB, 342x306 - viewed 160 times.)

* 01.jpeg (32.27 KB, 470x274 - viewed 229 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1 on: February 26, 2017, 01:59:03 pm »

Данас, 26. фебруара 2017. године, у центру Прокупља у 12 часова, на свечани је начин обележена стогодишњица Топличког устанка уз учешће великог броја грађана.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Прокупље, 26. фебруар 2017..jpg (293.18 KB, 738x914 - viewed 171 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2 on: February 26, 2017, 02:03:44 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Прoкупље (2).jpg (461.94 KB, 1220x916 - viewed 210 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #3 on: February 27, 2017, 08:17:25 am »

Spomenik palim Topličanima u ratovima 1912-1918 u Prokuplju, na razglednici sa kraja 70-tih godina prošlog veka.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Spomenik palim Topličanima u ratovima 1912-1918 Prokuplje.jpg (225.16 KB, 718x1024 - viewed 186 times.)
Logged
motorista 57 klasa
Prijatelj foruma
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 074


Да ли ћемо још коме сметати зато што смо своји?


« Reply #4 on: February 27, 2017, 11:14:00 am »

Takav jubilej za tugu i ponos, za primer mladjima za postovanje muka narodnih do neba.
A opoganise ga dnevnom poitikom......
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #5 on: February 27, 2017, 06:31:37 pm »

Топлички устанак

Казивање г. Михајла Киковића четника из Топличког устанка
(прибележио Станислав Краков)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Прве усташе

На месец дана пре устанка побегао сам из свога села Бресничића када су Бугари хтели да ме узму у војску. Побегао сам у планину Видовачу и ступио у чету Арсе Стакића из села Доње Топонице , који се међу првима одметнуо у борбу. Још у фебруару 1916. Арса је побегао у шуму пошто је убио једног бугарског поднаредника. У то време у село Топоницу дошао је некакав бугарски поднаредник Јордан из 25. пеш. пука да реквирира сламу и сено за бугарску војску. Поднаредник Јордан у кафани у Доњој Топоници наиђе на Арсу Стакића и упита:
-Шта си ти овде?
- Код српских власти био сам кмет, а сада код ваших нисам ништа.
Поднаредник нареди Арси да му спреми вечеру и да за вечеру буду пилићи и печено јагње, а да му после вечере доведе своју жену. Арса му одговори:
-Ја ћу ти дати хлеба и соли, што је дао Бог, а пилића и јагањаца нема. Моја жена мени треба, а ти иди па тражи по Бугарској Бугарке.
Поднаредник скочи, па како је у руци имао корбач, лупи њиме Арсу по лицу. Арса, који је био снажан човек, баци се на поднаредника, отме му корбач и почне ударати Бугарина по глави. Бугарин одмах на то напери на њега свој карабин, али Арса зграби за цев од пушке о отпоче да се рве са њиме. У томе гушању пушка опали у вис и метак погоди у таваницу.  У кафани је било више сељака, који чим су видели ово гушање између Бугарина и Арсе, оставе њих двојицу саме. Арса успе да отме карабин од поднаредника, обори га на земљу, извуче му сабљу из канија и његовом сабљом одсече му главу. Са мртвог Бугарина Арса скине реденик, револвер и сабљу и узме му карабин, па изађе у село. Сакупи сељаке, нареди им да узму поњаве и у њих завију мртвог Бугарина, однесу у Топлицу и баце под лед. Чим су ово свршили, Арса поведе са собом жену и четворо деце, сина Тихомира и три девојчице, која је најмлађа била још на сиси, и са њима оде у шуму Видовачу. Било је то прво убиство једног Бугарина у Топлици.
У планини Видовачи Арса дође у село Обртинце и сазна да се у кући Кате Петровић, удове, налазе неки бугарски војници. Привуче се кући и примети кроз прозор тројицу војника који су упали у кућу, нашли пиће и опили се. Арса са карабином у руци упадне у кућу, повеже Бугаре, покупи им оружје и одведе их под Видовачки Камен. Ту им оном бугарском сабљом одсече главе. Убрзо се сазнало по целој Топлици за Арсу Стакића, и сви они који су бежали од бугарских зверстава, окупљали су се око њега. За кратко време скупио је чету од 15 људи међу којима је био и Раша Видић, старац од 80 година, неки Фића из Миљковице, и четник Станко који је још 1905. био у комитама у Јужној Србији. Цело лето 1916. године , Арсина чета је лутала по шумама, силазила на друмове и нападала поједине бугарске војнике и мања одељења, узимала им оружје и убијала их. Преко стотину Бугара Арса је побио те године.


Одметање Косте Војиновића

Цело време од окупације Бугари су по Топлици вршили интернирања, пљачкања и силовања. Људе су терали да изјављују да су Бугари и да узимају бугарска презимена и приморавали их да  новорођену децу крштавају њиховим именима. Маса сељака бежала је од насиља у шуме и крила се. Но како нису имали оружја, то су остајали непримећени.
Али једно је одметање задало доста муке и посла Аустријанцима, а потом и Бугарима. У Косовској Митровици био је остао Коста Војиновић, резервни поручник, и успео је да постане лиферант за аустријску војску. Војиновић је постао сумњив Аустријанцима, јер су сазнали да он дели храну спремљену за војску српском становништву, а нарочито сиротињи којој чини и друге услуге. Аустријанци га затворе, али он једне ноћи провали зид у затвору у Митровици, побегне на Копаоник и у марту 1916. развије српску заставу у селу Блажеву и позове сељаке на устанак.
Око 50 – 60 четника окупило се око њега и он је убрзо постао страх и трепет за Аустријанце. У више махова спуштао се до Бруса и нападао аустријске трупе. Аустријанци су организовали многобројне потере против њега, али он је увек измицао испред њих и појављивао се тамо где му се Аустријанци најмање надају.  Све до устанка био је са својом четом на Копаонику, територији коју су Аустријанци држали, и тек кад је устанак почео, сишао је и он у Топлицу. Своје четнике наоружао је оружјем отетим од Аустријанаца и уредио потпуно војнички. Имао је у својој чети добошара и трубача који је давао трубне знаке и тиме деловао на сељаке који су мислили да имају српску војску у близини. Доцније, када је од Аустријанаца отео два митраљеза, носио их је свугде са собом и употребљавао их у борби.


Долазак војводе Косте Пећанца

У септембру 1916. дошао је са солунског фронта аеропланом Коста Пећанац и одмах почео да организује цео тај крај за устанак. Он је ту организацију спровео тако да је свако село имало своју чету, којој је на челу стајао командир. Сем сеоских чета које су као тајна организација остајали по селима и требали тек на дати знак  да устану на оружје, било је више комитских чета по планинама, које су нападале на Бугаре растурене по селима, где су вршили реквизицију и страшна насиља. Сем регуларних бугарских трупа биле су у Топлици  још пре устанка и бугарске комите и једну комитску чету водио је Тодор Вовчанин бугарски војвода, док је касније стигао и злогласни Тане војвода.
Пећанац није хтео да се удара на Бугаре све док за то не буде повољан моменат, јер није хтео да изложи устанак неуспеху и да после незаштићено становништво пострада. Хтео је да све буде спремно да у тренутку када трупе са солунског фронта почну снажну офанзиву, он нападне Бугаре с леђа.


Усташки преки суд

Поред организованих чета Коста Пећанац је организовао и свој горски штаб и преки суд за издајице. Он није дозвољавао да се становништво обраћа бугарским властима ма за шта, већ су за све имали да се обраћају на њега.
Преки суд, који је имао да суди издајицама састављали су: професор (Јован) Радовић из Црне Горе, Милан Дрљевић, бив. учитељ и свршени правник, а писар преког суда био је Милинко Коковић из Гојновца. Коковића су Бугари као дугогодишњег деловођу хтели да узму да буде њихов секретар. Кад се он тога звања није хтео примити, бугарске власти га поведу да га интернирају. И ако је било 50 бугарских војника око њега, Коковић се отргне, јурне кроз њих и скочи у Топлицу. Бугарски војници су отворили паклену паљбу на њега, али је он успео да неповређен умакне и оде у гору, где постане писар усташког преког суда.
Преки суд и горски штаб најчешће се састајао у забрану који је својина г. др. Алексе Савића, народног посланика, а који је на 20 минута од Прокупља, те су тако одржавали везу и са организованим грађанима у Прокупљу и знали шта се ради, сазнавали за свако кретање бугарских трупа.


Три женска хероја

Ту поред забрана др. Савића била је кућа Душана Милачића, песника, чији је брат Братимир био ађутант војводе Пећанца. Та кућа је чинила велике услуге четницима како у погледу исхране тако и за одржавање везе између Прокупља и усташа. У кући су биле три жене: мајка г. Милачића, његова стрина, снаја и неколико деце.
Када су Бугари открили да се овде састају устаници, они су ове три несрећне жене ударили на најстраховитије муке. Усијали су на жару гвоздене вериге и пекли их по телу да одају где су комите. И све ове три жене, које су од мучења остале страшно онакажене, трпеле су муке и нису хтеле ништа да одају. Пошто су онаказили жене и оставили их полумртве, Бугари су кућу запалили.


Почетак устанка

Због оваквих зверстава и насиља дошло је до почетка устанка и против воље војводе Пећанца. Устанак је почео у Куршумлији. Због насиља и насртања на част једне жене од стране Бугара, резервни потпоручник Ица Калајџија, који је био са четом у шуми, први удари на Куршумлију у фебруару 1917. и после краће борбе освоји је и ако је у њој било 400 – 500 Бугара које све зароби, разоружа и затвори у Трајкову кафану у Куршумлији и одмах извести Пећанца о своме успеху. Војвода Пећанац, како је већ имао организоване чете, које су биле у вези помоћу релејних станица, видећи да се не може сада натраг, нареди да се сви крену на Прокупље. Знак за устанак био је дат. Топлица је још исте ноћи скочила на оружје.
Први је пошао у помоћ Ици Калајџији четовођа Јелић из села Меана среза Косаничког, са својим четницима. Јелић у селу Грабовници наиђе на чету бугарског командира Арезанова.  Јелић разбије Бугаре, неке побије, неке зароби, а један део их се спасе бегством.


Усташи полазе на Прокупље

Чим је пала Куршумлија сви сељаци из Топлице навале на Бугаре. Оружја је код народа било веома мало, већ су сељаци нападали на Бугаре моткама, косама и секирама. Где је који бугарски војник затечен у селу, одмах је био убијен. У селу Бресничићу у кући мога брата био је један бугарски наредник са два војника. Дошао је у село да врши реквизицију. Арса Стакић који је сазнао за ове Бугаре нареди ми да сиђем у село и да их похватам или побијем. Са својим друговима сиђем у село, наредника убијемо а ону другу двојицу војника предам Арси. У томе је стигла Пећанчева заповест да сви пођемо на Прокупље. Ја тада пређем у чету Јелићеву и са њоме сам учествовао у нападу на Прокупље.
За напад на саму варош биле су одређене комитске чете, које су биле наоружане и састављене од самих искусних ратника. Три сеоске чете под командом Баје Црногорца удариле су на Киричи Бајир северно од Прокупља.


Борбе око начелства

Четовођа Јелић, са својом комитском четом и неколико сеоских чета ударио је јужно од вашаришта и имао је да изврши напад на начелство. Кад је 17. фебруара (по старом) 1917. сванула зора, четници су већ били подишли под зидове начелства, у коме се затворило око 1000 бугарских пешака са неколико митраљеза, ескадрон коњице и једно санитетско одељење. Сељака и четника који су напали на начелство било је преко хиљаду, али су имали свега 300 пушака и нешто бомби, док су остали носили мотке и секире.
Јуришало се под бугарском митраљеском и пушчаном ватром, али четници су убрзо успели да приђу уз сам зид начелства и онда навале на прозоре и врата приземног спрата. Бацајући бомбе у зграду четници и устаници продру у приземни спрат и ту побију и похватају око 200 бугарских војника. Остали Бугари затворили су се на горња два спрата и на тавану и непрестано пуцали.


Погибија попа Радивоја

Кад су четници продрли на приземни спрат начелства, међу првима је улетео и поп Радивоје (Вучинић) са бомбом у руци. Видећи једног бугарског војника где бежи уз степенице на горњи спрат поп Радивоје јурне за њим и зграби га за шињел. Бугарин се окрене, опали из пушке и погоди га у груди. Поп се сруши мртав а ја и четовођа  Веселин Јанићијевић, кафеџија из Мале Плане, убијемо Бугарина из пушака.
Не обзирући се на паклену митраљеску и пушчану ватру са горњих спратова, Прокупљанин Јенча Симиџија приђе споља уз само начелство и тако вешто баци бомбу да пробије кроз прозор на трећем спрату и падне у једну собу пуну Бугара. Страховита експозија уништила је све живо што се ту затекло. Кад су четници доцније продрли у ту собу у крви и раскинутом месу нашли су десет мртвих бугарских војника и масу тешко рањених.


Предаја Бугара

Све до подне трајала је борба. Тад четници пошаљу парламентаре и позову Бугаре на предају. Све до сутра дан до 11 часова пре подне Бугари су оклевали, чекајући помоћ, и тек онда видећи да им нема спаса, предали су се војводи Кости Пећанцу. Бугарски официри поскидали су своје официрске значке и обукли војничке шињеле да би тако боље прошли. Пећанац је наредио да се са Бугарима лепо поступа и разместио их по прокупчанским кафанама. 800 Бугара предало се тада устаницима. Ово лепо поступање са бугарским војницима Прокупље је доцније спасло од сигурне пропасти.
При нападу на начелство изгинуло је око 40 до 50 усташа.


(Наставак следи)




* Михаjло Киковић.jpg (59.41 KB, 268x425 - viewed 93 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #6 on: February 28, 2017, 02:57:23 pm »

Заузеће Блаца

У тренутку када су се устаничке чете кретале на Прокупље, војвода Коста Војиновић са четовођама Вучком Пантићем и Јеротијем Ђенадићем са три комитске и неколико сеоских чета, удари на варошицу Блаце, у којој су били Аустријанци, и заузме је. Устанак је пламтео у читавоме томе крају и народ је веровао да је дошао дан слободе. Људи су се љубили по улицама од радости.
Чим је заузео Блаце, Војиновић остави тамо слабију посаду и крене и сам на Прокупље.
У ослобођеном  Прокупљу Пећанац је поставио наше власти, установљена је и заробљеничка команда и изгледало је да је у Прокупљу почетак нове ослобођене српске државе. Како се за време окупације, и поред толико светлих примера херојизма и пожртвовања, нашло и издајица, то војвода Коста Војиновић подигне у Прокупљу троја вешала и установи преки суд. Војвода Војиновић је био нарочито огорчен на неколико прокупачких госпођа  које су без велике потребе и невоље, биле морално сасвим пале и биле и сувише предусретљиве према Бугарима.
Све ове жене, које су заборавиле на свој понос и своју народност, осуди Војиновић на вешала. Смртне казне спасла их је молба прокупачких грађана, који су били велике патриоте. Војвода Војиновић их је помиловао услед ове интервенције Прокупљана, а нарочито на молбу г-ђе Ангелине, супруге г. Илије Илића, адвоката, која је одиграла велику улогу у овоме устанку, јер је одржавала везу између устаника у шуми и тајне организације грађана у вароши. На вешалима у Прокупљу нико није обешен, и она су само остала као опомена свима којима савест није била мирна.


Заузеће Рибарске  Бање и Лебана

Чим су устаници организовали своје власти у Прокупљу, војвода Коста Пећанац наредио је да се све чете крену и да чисте територију Топлице од непријатеља. Из Прокупља су се кренуле три устаничке колоне. Главна колона кретала се ка Нишу. У њој су биле чета Радисава Тошића из Горње Бејашнице, који се нарочито прославио у овоме устанку, чета Тозе из Реснице, који је погинуо на Александрову, и чета Јелића из Меана. Друга колона, коју је водио Тома Питулић из Доње Коњуше са својом четом и четом села Мађари, кретала се преко Гребца ка Рибарској Бањи, коју су устаници брзо заузели. Трећа колона ишла је на Лебане. Арса Стакић и поп Мита Комита из села Барбатовца, освојили су Лебане и ту се састали са организованим четама среза јабланичког.
Војвода Коста Војиновић се са својим четама вратио из Прокупља за Брус у коме су били Аустријанци. Напао га је, али није успео да га освоји. У једној борби код Бруса отео је од Аустријанаца два митраљеза које је после свугде собом носио.


Борба код Александрова

Прве победе у Топлици опиле су устанике надом у победу и веровало се да ће убрзо и Ниш освојити. Колона устаника која је ишла на Ниш бројала је 300 до 400 четника. Четврти или пети дан по ослобођењу Прокупља устаници који су пошли на Ниш наиђу на јаке аустријске и бугарске  војничке одреде између села Мерошине и Александрова. Устаници нападну војску која, изненађена, почне да одступа ка Александрову. У одступању поседну Александрово, утврде се по кућама и из њих почну давати отпор четницима. Са брега више села усташи кроз митраљеску и пушчану ватру изврше  јуриш. Упадну у село и почну освајати кућу по кућу. По собама се тукло кундацима и ножевима. Не успевши да сломе овај силан налет, Бугари и Аустријанци нададу се у бегство гоњени све до Мораве, преко које се пребаце на другу обалу и одступе ка Нишу. У очајној борби која је вођена код Александрова изгинуло је око 40 четника, док су губици аустријски и бугарски ишли на стотине. Ту је погинуо и четовођа Тоза Костић из Реснице, син Цветка Костића, бив. народног посланика.


Под ватром тешке артиљерије

У тренутку кад су усташи продрли до Мрамора дочека их страховита ватра тешке артиљерије са брда Бубањ, близу казненог затвора код Ниша. Око двадесет тешких топова тукло је непрестано цео терен где су се устаници налазили и та ватра је успела да спречи надирање усташа на Ниш.
За то време, док су устаници задржавани артиљеријском ватром, једна бугарска и једна аустријска дивизија  са многобројном артиљеријом кренуле су из Ниша  и удариле северно од Житковца ка Јастрепцу, у намери да устанике опколе. Усташи, чим су сазнали за кретање војске, напусте положаје испред Ниша и на Змијином Брду  више села Азбреснице сукобе се са ове две дивизије.
Борба је била епска. Неколико стотина четника тукло се десетинама хиљада  војника најмодерније опремљених. Читава планина је тутњала од артиљеијске ватре под чијом су заштитом аустријски и бугарски пукови наступали. Већ на крају првог дана Аустријанци и Бугари успели су да четнике опколе.


Усташки митраљези

Усташкоме одреду на Змијином Брду, још пре него што је био опкољен, стигла су из Прокупља два митраљеза, који су тамо заплењени од Бугара. Митраљезима је командовао резервни поручник Влаја Трбољевац из Велике Плане, среза Прокупачког. Са њиме је био и један бугарски наредник, који је био заробљен у Прокупљу и који је изјавио жељу да се придружи устаницима, јер је русофил и жели да се бори против Фердинандових војника. Војвода Пећанац унапреди тога Бугарина за потпоручника. Остала послуга око митраљеза били су четници који су у војсци служили у митраљеским одељењима.


Погибија опкољених четника

Небројани стрељачки стројеви аустријски и бугарски, који су надирали ка Змијином Брду са свих страна и опколили устанике, сужавали су се све у мањи круг и потискивали пред субом усташке чете које су очајнички сваку стопу браниле. У кући г. Грудића, индустријалца на Маломе Јастрепцу, био се затворио мој брат од стрица Милан Киковић, деловођа из Азбреснице, са 20 четника. Бугари и Аустријанци опколили су кућу са свих страна и позвали четнике на предају. Пушчани плутони и прасак бомби био је одговор.
Под артиљеријском ватром кућа се претворила у рушевине и запаљена је, али су и из пламена рањени четници пуцали и певали. Када је најзад кућа сравњена до темеља у њеним рушевинама нађено је двадесетак четничких лешева. Сви до последњег су изгинули, али је зато шума била пуна мртвих и рањених аустријских и бугарских војника.


Усташи извршују пробој

Два дана је вођена борба по планини и већ при крају другог дана у сумрак, кад је изгледало да ће сви устаници бити побијени или похватани, четници, бацајући бомбе, јурну на аустријске стрељачке стројеве, и створивши код њих панику, успеју да се пробију ка Великом Јастрепцу. Ту су се повукли до места Голака и Краљеве Воде и ту су се поново сукобили са Бугарима и Аустријанцима.
Док су две дивизије са тешком артиљеријом нападале на Голак, један аустријски пук из Крушевца удари устаницима за леђа. Усташи су се бранили очајно. У борби су учествовала и она два митраљеза и нарочито је губитке Бугарима наносио Влаја Трбољевац, док онај бугарски наредник, видећи да Бугари надиру, зграби други митраљез и почне са њиме да бежи кроз шуму ка бугарском стрељачком строју. Четници га спазе, појуре за њим, ухвате га и убију.


Слом устанка

Под артиљеријском ватром десетковани четници одступе ка Видовачи и растуре се у безброј малих одреда који су се крили по неприступачним местима. Усташке снаге биле су разбијене и то је био слом Топличког Устанка. Становништво села из околине напуштало је куће и бежало у збегове у планине. Бугарске казнене војничке колоне почеле су да продиру у Топлицу, уништавајући све пред собом. Сва села која су била око Јастрепца срушена су до темеља, куће попаљене а становништво побијено. У наступању Бугари су прво наишли на Велику Плану, попалили све куће а целокупно становништво поклали. Људе, жене и децу затварали су у куће и куће онда палили тако да они затворени у њима живи изгоре.


Бомбардовање Прокупља са аероплана

Седамнаест дана било је Прокупље слободно. За цело то време немачки и бугарски аероплани долазили су свакодневно и бацали бомбе. 40-50 људи, жена и деце изгинуло је у Прокупљу од авионских бомби.
Видећи слом устанка, војвода Коста Пећанац нареди  да се сви заробљени Бугари спроведу из Прокупља у правцу Ниша. Он их је сам спровео са својом четом до Бугориновачке Реке и ту их све пустио живе и здраве да оду у Ниш, а он се са четницима повукао у шуме око Пролома и Гајтана.
Бугарски и аустријски пукови продли су и заузели Прокупље, Лебане, Рибарску Бању, Блаце и Куршумлију и све оно што је тако кретко време уживало слободу пало је поново у најужасније ропство. Започело је доба страховитих покоља и мучења по Топлици. Али то није био крај Топличке Побуне. Велики подвизи ових јунака тек су у тим моментима очајања почели.


(Наставак следи)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #7 on: March 02, 2017, 10:24:56 am »

Клање по Прокупљу

После устаничког слома на Јастрепцу настало је доба најстраховитијих покоља и зверстава. Чим су Бугари заузели Прокупље, наредили су да се целокупно мушко становништво јави бугарској војној Команди, и све су позатварали у школу. Тадашњи бугарски секретар општине неки Мита, који је за време четничког владања у Прокупљу био слободан и имао прилике да упозна све оне који су помагали устанку, чим су дошли Бугари зашао је и издвајао све оне који су у ма каквој вези били са побуњеницима, изводио је њихову браћу и очеве и предавао их војницима. Све те издвојене људе бугарски војници су везивали телефонском жицом и изводили у Куси Поток више Прокупља па ту их ножевима клали и бацали у Топлицу.
Између многобројних жртава у Прокупљу, заклали су два брата звана Тамбуре, Милана Шпадијера, и Војислава Велића, трговца. Убили су и Мију, сина Симе кречара, кога су привезали за једну брескву и секли ножевима. Мија је био толико снажан да је, онако везан, ишчупао брескву из корена и пао мртав заједно с њом.
(Заклани су и Васа Антић, Михаило Прпић, Коста - Савкин зет, Маџа фијакериста, кмет из Доње Трнаве и још пет сељака. Писар Андра избоден је бајонетима и жив затрпан у земљу. 23. марта убијено је у Божурнском потоку 28 душа - Прокупчана, већином младића, које су Бугари као рањенике затекли у болници. У Божурнском потоку избодени су бајонетима и дотучени кундацима: Радослав Јовановић, Милан Јовановић, Васа Протић, браћа Бранко и Драгомир, Светислав, син Ђоке касапина и други. Њихова тела разнели су пси, јер Бугари нису дозвољавали родбини да их сахрани.
Преостале младе и средовечне људе Бугари су прикупили и интернирали у Бугарску, одакле се многи нису вратили. Број жртава у Прокупљу, никада није утврђен и нигде није забележен.)


Мучења по селима

Али оно што се догађало по селима, то превазилази машту најболеснијих садиста и изуме најјезовитијих средњевековних инквизитора. Читава су села претворена у мучионице, спалишта и касапнице. Затрвене су безбројне породице, уништена су толика села. Преко 20.000 људи, жена и деце побили су Бугари по Топлици.
Јагоша Милутиновића, дечка од 14 година из Грабовице, ухватили су бугарски војници и пред родитељима тукли моткама и квашеним конопцем по трбуху док му кроз раскинуто месо није испала утроба. На стотине људи и жена умрло је под батинама. Бугари су нарочито уживали да скидају жене голе и да их бију по трбуху, док им се тело не претвори у крваве ране. Људима су ударали по неколико стотина батина по трбуху и леђима, и ови несрећници, ако нису под батинама издахнули, остајали су богаљи.
Бугарске комитске војводе и официри као да су се такмичили ко ће већа зверства да почини и ко старашнија мучења да измисли.
Вешали су људе за ноге па им ложили ватру под главом, пекли усијаним гвожђем младим девојкама дојке, секли уши и носеве, копали очи, закопавали живе људе у земљу, забијали клинце под нокте, затварали по читаве породице у куће па их заједно са зградом живе потпаљивали. На коју су год жену, девојку или женско дете наишли, извршили би силовање и одмах потом несрећно створење тукли и мучили све док, огрезло у крви, не би изгубило свест или издахнуло.
У селу Доњој Бејачици (Бејашници) бугарски комитски војвода Гаврило Стоилов ухватио је Даринку Нешовић, удовицу, па пошто ју је силовао и тукао нагу по трбуху, ударио јој је зашиљени колац кроз уста и тако је приковао за земљу, оставивши је да издахне у страшним мукама.


Људи кувани у казану

Демонски мозак бугарских крволока измишљао је све нове муке. У селу Гргуру бугарски војници су ставили на ватру велики казан, сипали у њега воде, па кад је вода почела да кључа, бацили су у казан везаног Аврама Тодоровића са још четири сељака и кували их живе све док им месо није поотпадало са костију.
У Житноме Потоку војници 25. бугарског пука одрали су живу мајку Петра Стаменовића, скидајући јој кајиш по кајиш коже.
Милици Нешић из Трпезе бугарски комитски војвода Јелинко Мандраче исекао је ножем дојке и језик.


Језовито спалиште у Мрчама

На дан 11. марта дошло је у село Мрче у општини Луково једно јаче одељење војника из  39. бугарског пешадијског пука, тражећи устанике. Покупили су све становништво што су нашли, у колико није побегло у збегове, и истерали на сред села. Ту је приређена језива кланица. Четрдесет људи и жена и десеторо деце од једне до десет година побијено је на најужаснији начин после неописаних мучења.
Људима су војници ломили руке и ноге, секли им комад по комад меса тако да је агонија трајала сатима, дерали им кожу, децу су пред родитељима черечили и бацали живу на жеравицу, жене и девојке су прво силовали пред мужевима и родитељима па их онда секли ножевима, а друге спаљивали живе на ломачи.
Пуна два дана трајало је клање и мучење у Мрчама, и кад је од села остало само згариште пуно онакажених лешева, војници 39. пука наставили су свој крвави поход на села Бачиће, Луково, Трешницу и Миошић приређујући свугде оваква крволоштва.


Печено људско срце

Цела Топлица претворена је у људску кланицу. Бугарски дивљи зверови, избезумљени крвљу до садистичког лудила, тражили су све нове и нове муке за становништво. Ужасни случај у селу Дегрмену, среза  косаничког, превазилази све што су до данас хронике о људским зверстима, од како постоји људска историја, записале.
Бугарски војници похватали су двадесетак сељака из села Дегрмена – које свега има 15 кућа – заједно са женама и децом и хтели да их нагнају да покажу где се крију четници. Како су ови одговорили да ништа не знају, Бугари су отпочели једно страшно мрцварење везаних жртава.
Ножем су отворили груди Александру Лакетићу и ишчупали му срце, па га бацили на жар да се испече. Све ово морао је да гледа Александров отац Риста и две девојке, сестре Александрове. Кад је срце било испечено, Бугари су га исекли на комаде, и гурајући комаде бајонетима у уста несрећном оцу и сестрама, нагнали их да поједу срце њиног сина и брата. После ове страховите гозбе војници су девојкама – пошто су их силовали – секирама одсекли руке и ноге, а тако исто и полуделоме оцу, и исечене удове обесили о грање дрвећа.
Друге сељаке исекли су на комаде и бацили псима. Јелисавету Стојнић, девојчицу од 16 година, тукли су по трбуху док није изгубила свест, па јој онда наложоли ватру на грудима. Новака, сина Ивана Новичића, дечка од 6 година, испекли су усијаним гвожђима. После овог покоља, онај остатак становништва, који је остао жив од мука и батина одвели су у интернацију, а све куће попалили.


Смрт попа Василија Антића

Попа Василија Антића из села Конџеља извели су Бугари до места Бели Камен па му ту одсекли руку а онда га ножевима разнели. У Трновом Лазу један бугарски војник из 25. пешадијског пука распорио је ножем трбух бременитој жени и извадио из ње мушко дета, па га набио на бајонет. Вему, жену Милутина Јаковљевића, капетана у нашој војсци, после најужаснијих мучења Бугари су живу набили на колац на коме је после језовите агоније издахнула.


(Наставак следи)


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
Рашо
Stručni saradnik - RV i PVO
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 879



« Reply #8 on: March 02, 2017, 02:54:16 pm »

Да је правде, капитулацију Бугарске би уоквирио призор Софије коју гута огањ...
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #9 on: March 03, 2017, 02:48:23 pm »

(Бестијарије. Никада није утврђен тачан број жртава које су за време бугарске окупације пале на устаничкој територији, нити број запаљених кућа, мучења и других зверстава, јер често више није ни остајало очевидаца и сведока да о томе причају. Спискови палих жртава у раздобљу 1915-1918. који су после рата прикупљени из 123 општине, овако се крећу по срезовима: добрички 2.918, јабланички 1.467, прокупачки 1.398, косанички 1.067, лесковачки 717, пчињски 472, копаонички 343, власотиначки 387 – дакле, укупно из осам срезова 8.769 жртава. Али, као што се одмах види, овде није уписана сва устаничка територија чак ни на југу а камоли на истоку Србије. На југу недостају јужноморавски, прешевски и масурички (сурдулички) срез – а само у овом последњем стрељано је неколико хиљада Срба. У једном извештају који је Арчибалд Рајс прикупио, каже се да је убијање мештана у овоме срезу, и то још пре почетка устанка, узело толико маха да је 'народ овога краја био угрожен до потпуног истребљења у пуном смислу те речи.' Рајс је Сурдулицу назвао 'српском касапницом.'
Недостају подаци такође за Заплање, затим Расину, алексиначки срез, сокобањски крај, Сврљиг (у околини Сврљига  је само у једном селу – Грабавче – стрељано једнога дана преко 100 људи). Недостају подаци и за целу источну Србију итд. – све и да не рачунамо ужички крај, Шумадију, долину В. Мораве, где су Бугари починили велика зверства.
Други недостатак ове послератне анкете јесте то што су општинске власти сувише уско анкетирале, и сужавале критеријум бележећи само оне који су убијени, а не умрли у интернацији, оне који су од последица злостављања касније умрли итд. Исто тако нису анкетирани они који нису рођени на односној територији него су се ту затекли и бивали убијани, као што је то био случај са избеглицама из Македоније или са Космета, или напросто са људима који су се ту затекли случајно. Још нешто: општинске власти су се негде задовољавале да попишу погинуле само у време устанка и евентуално после њега, али не и пре, затим, нису се бележиле погинуле жене и деца него само људи.
Скупштински Анкетни одбор који је руководио овом анкетом и сређивао и ценио ове податке, наводи у свом извештају да је укупан број жртава у рејонима Србије који су били обухваћени устанком излазио на 35.000 душа. Бивши грчки посланик у Софији рекао је једном енглеском новинару да је пролазећи кроз Србију добио утисак да је то мртва земља.
Паљевине и рушевине нису ниуколико заостајале за убијањима него су можда и предњачиле. Читава села су у пламену и диму нестајала са лица земље за један дан. Тако је у топличком округу спаљено и потпуно уништено 55 села. У добричком срезу изгорело је цело село Александровац, у гргурској општини од 320 кућа остале су само две, општина бањска, рачанска, иванкулска, добродолска у косаничком и луковска у копаоничком срезу више нису ни постојале – број изгорелих зграда у ових шест општина износио је преко 5.000.


Сада би требало рећи неколико речи о начину на који су сва ова зверства вршена. Људи који не могу да читају чак ни суве податке о злочинима а камоли њихове описе, могу бити сигурни да и ми томе послу приступамо са осећањем грозе и да ћемо их поштедети свих оних бестијалности којих су биле пуне хронике овога доба, прећи ћемо преко свега онога што се може изоставити. Но, понешто се свакако мора о томе рећи. И ништа од свега овога што ћете прочитати није измишљено, на велику жалост и срамоту човечанства и времена у коме се десило.


Највећи број ових злочина утврдила је и описала Међународна комисија. У овој Комисији су, између осталих, били француски делегат Бонасије и енглески потпуковник Х. Б. Мен. Да су њихови подаци тачни навешћемo сам критеријум за испитивање и утврђивање ових злочина за који та званична лица кажу: 'Kомисија је водила рачуна само о оним документима којима се непосредно може поклонити вере. То су у првом реду наредбе самих бугарских власти, затим материјални трагови бугарских насиља, разрушена и спаљена села, обележја мучења на људском телу, раке са људским лешевима… Исказе самих жртава  Комисија није примала беусловно и без проверавања. Комисија је добро пазила да бугарску владу не учини одговорном јер међу овим злочинима има таквих који су вршила лица без званичног карактера…'
Неке податке ћемо такође цитирати из анкете доктора А. Рајса, швајцарског криминолога и професора кривичног права на Лозанском универзитету, а један део података из забележака америчког новинара Вилијама Драјтона који је после рата обишао устаничке крајеве и о резултатима својих испитивања држао предавање у Јунион клубу у Њујорку.


Ми нећемо говорити о међународноправним питањима Хашке конвенције, о гажењу свих ратних закона и правила, непридржавању основних принципа човечности, вандалском спаљивању књига, вређању једне старе културе и о однарођавању читавог једног народа. Нећемо говорити о реквизицијама и контрибуцијама, пљачки, наметима и кулуцима, што је све за кратко време од овога богатог и напредног краја, направило пустош. Нећемо говорити ни о интернацији у масама, људи као и жена и мале деце, интернацији чији је једини повод био ако је неко и даље тврдио да је Србин, интернација која је, према подацима Међународне комисије, захватила из јужне Србије и Македоније више од 100.000 лица од којих се пуних 50.000 никада више није вратило, већ је или поубијано на путу или умрло од мука, болештина и глади, или страдало у самим бугарским логорима. Нећемо говорити ни о уценама, корупцији, опљачканој имовини, о срушеним школама и црквама, раскопаним гробовима, најзад ни о онима који су гинули у борби и са пушком у руци. Нећемо спомињати ни зверства о којима је већ казивао г. Михајло Киковић. Нећемо – далеко би нас све то одвело. Нећемо јер има премного и без тога да се каже.


Ево, прочитајте документ број 15 – изјаву сељака Дана Ђорђевића, дату пред Међународном комисијом:
'У месецу новембру 1915. три бугарска официра дошла су у моју кућу где се налазила моја фамилија коју су сачињавали моја жена, моја ћерка од 12 година и моја два мала сина. Ја сам био осумњичен што сам имао брата у српској војсци. После дужег испитивања, у моме присуству и пред мојим очимаи очима моје деце сва три бугарска официра су силовала моју жену. Затим су исто учинили и са мојом ћерком упркос њеног детињег доба и њене вриске. После овога они су питали моја два сина, од којих је један био стар 7 а други  9 година: Ви е ли ште биднете един ден српските офицери? Пошто су добили потврдни одговор бугарски официри су им заокренули вратове једноме на десну а другоме на леву страну. Пошто су издржали још многа мучења моја жена, ћерка и синови помрли су за непуну годину дана. Ни ја више немам разлога да живим...'

Колико је оваквих црних докумената остало по Србији казала је она тужна народна песма:

Што је неба даје лист хартије,
што је мора да је мурећепа,
горе да се у пера претворе, -
не би с могло описати  јаде,
што Бугари по Србији раде.

Остала су многа згаришта села где ни петла више било није да запева, а у оним селима где је остало живе чељади није их било довољно да сахране мртве. Марта 1917. Бугари су запалили и потпуно са земљом сравнили село Гајтан и на једној гомили побили око 200 душа, углавном жена и деце. Драјтон наводи да је том приликом убијено 20 трудних жена, и да је следећег јутра поред једне жене нађено њено мало дете, које је чудом остало живо, како покушава да сиса груди своје мртве мајке. Слично Гајтану пострадала су села Шишава и Ломница у власотиначком срезу у којима је сав народ побијен. Бајре у лесковачком срезу пострадало је још трагичније – у једну кућу Бугари су затворили 42 лица, међу којима је било 10 дечака и једна жена, кућу су затим запалили те су сви ови  јадници у њој изгорели. Такође су у селу Александровцу код Прокупља у једној кући запалили 27 душа. Цело село је слушало како су ови јадници вриштали. Исто се десило и у селу Црној Бари у власотиначком срезу. У Сурдулици су српске жене примораване да играју коло на месту где су њихови мужеви, браћа и синови били закопани.
У Течану су обесили стрмоглавице Јосифа Филиповића, подложили под њим ватру и док се он прљио, Бугари су га кундацима и штаповима ударали по глави 'да истресу чађ'. У Грабовици су људе вешали стрмоглавице и љуљали их на тај начин што их је један мотком ударао с једне а други с друге стране. У селу Свињишто две жене су свезали за колац и живе запалили. У селу Петровцу девојчици Ивана Петровића забијали су под нокте запаљено иверје. Децембра 1917. свезали су у један конопац 57 људи, жена и деце, тукли их и мрцварили цео дан, а увече оставили целу ноћ на снегу те су многи од њих осванули смрзнути. Крсману Милекићу из Добротића одсекли су десну руку и дали му је да је за Прокупље носи у левој. Један комитски војвода силовао је Дару Каличанин из Коњуше, а затим је, нагу, тукао конопцем који је претходно умочио у топлу воду и на коме су били завезани чворови. Тукао ју је по голом трбуху све док жени није ударила крв на уста, пио јој је крв и певао док би се она повратила, па опет настављао да је туче. Бугари су грејали пијуке и њима пекли сељаке, а после их тукли по тим ранама. Пуштали су на људе и огромне полицијске псе који су их растрзали.


Жене су пропатиле више него људи. Војници су их одводили у касарне и тамо држали све док  јаднице не би полуделе. Убијали су их ако су се браниле од силовања (ми то све уопштавамо не наводећи поједине страшне историје којима кипти поменута збирка документа. Силовали су девојчице од 8 и испод осам година, а затим садистички мучили, убијали или бацали у ватру. Бугарски пуковник Чавдарев одабирао је заражене војнике да силују невине девојке. Ми нећемо појединачно наводити ова недела, нећемо говорити какве су све друге ужасе и срамоту претрпеле те жене, и како је бугарски владика Мелентије проповедао у цркви да  'то није рђаво'. Дозволите да поменемо само један случај: у селу Петровцу бугарски подофицир Фердинанд Маура, са четири своја војника, ухватио је ћерку Станије Бошковић, свукао је голу, свезао и, пошто ју је тукао по стомаку, 'caused his dog to violate her' (Драјтон).

Осмогодишњи син Вучка Васиљевића из Свињишта обешен је стрмоглавице, а жена и свастика силоване па упрегнуте у плуг да ору. У селу Белој Води, у кући Милачића, покупили су жене из те породице па их пекли на ватри, а кад би се онесвестиле, избацивали су их на снег. Биле су три девојчице и три старије жене од којих једна од 64 године. На оваквим мукама умрле су исте вечери. Једном сељаку из Раче код Куршумлије направили су крст, натоварили му га на леђа; јадник га је носио више од 60 километара до близу Ниша где су га, у селу Чокоту, разапели на тај исти крст.


Бугари нису убијали пушком јер се 'арче патроне', а и 'прави се галама' – њихово омиљено средство био је нож. Био је чувен систем убијања мотком коју су звали 'бела пушка'. Омиљен начин убијања је такође био да се у кућу затвори цела породица, па да се кућа запали те да сви у њој изгоре. За поједина села наређивано је не само да се до темеља спале, него да се убије све живо што се нађе ту од одојчета до бабе. Командант Моравске области, пуковник Дарвингов, кад је дошао у Топлицу, рекао је да неће да зна ни за какву милост, него баш да тражи најстрашнији терор. Често је изјављивао да 'најрадије једе печено српско месо'.

О свему овоме Међународна комисија каже: 'Слободно се може узети да ниједно убиство није извршено без мучења. Многобројни  лешеви показују велики број рана. Жртве су пре убиства тучене, вешане и печене; било је људи који су живи закопавани, бацани у бунар и у нужник. Људи су убијани и злостављани из разних разлога: што су Срби, затим да би се од њих дознало да ли има прикривеног оружја или српских књига и да ли не стоје у вези са српским комитама; да би се изнудио новац, или, просто, из уживања.

О томе ко је и како вршио ова злочинства, I армија извештава српску Врховну команду 30. октобра 1918. године на следећи начин:
Крајем јула 1917. године у округ Топлички дошле су бугарске комитске чете 'планински взводи' и растурени од Прокупља ка Куршумлији и даље Приштини и по крајевима леве обале Топлице и Јастребца. Главни командант био им је пуковник Дарвингов, који је био у Куршумлији за време највећег терора иначе је био у Нишу. Сем њега био је и потпуковник Атанасев, који је стално обилазио: Прокупље, Куршумлију, Белољин, село Драгушу и друге. Њима су биле потчињена 'војводе'. Војвода је било много, чија се имена и злочини могу прикупити од тамношњег живља. Око Прокупља је чинио зверства Тане Николов; у општини Крушевичкој Тодор Оровчанов, који је месеца јануара премлаћивао дневно по 30 људи и жена па их онда вешао; Лазар Иванов је у општини Горњо-Коњушкој и Прекадинској премлатио више од 80 људи и жена, држећи их у затвору; Гаврило Стојилов терорисао је села: Коњушу, Пискаље, Прекашницу, Ђушницу, Точане, Качу и друга, набијао на колац људе и жене, вешао их стрмоглавице и ложио ватру испод њихове главе, једну стару жену из Прекашнице, пошто је испребијао умртвио је коцем, који јој је сјурио у уста. Њиме и Лазаром много се хвалио пуковник Дарвингов и потпуковник Атанасев, називајући их својим најбољим јунацима. Војвода Крум и још много њих. – Говорило се да их је било 80 са по 40 до 50 људи.
Сва ова зверства Дарвингов и Атанасов правдали су тиме што су хтели да убију 'српску идеју'. Говорило се, да је ова зверства одобравао и ђенерал Нерезов… Бугари су убили попа Васу Антића из Конџеља, пошто су му живом драли кожу и отсекли руке. То нису вршиле комите, већ војници 25 пука редовне војске…
Достављајући предње податке част ми је умолити Врховну команду, да се у те крајеве намучене Србије пошаље интернационална комисија, која ће те злочине констатовати.

Ето, на тај начин је побијено 20.000 Срба, њихових жена и деце на југу Србије 1915-18. И треба добро знати да ни у једном случају није било помена о каквом суђењу или да је ма каква оптужница била подигнута, осим што је бугарски  пуковник Калканџијев оптужен за убиство једног Јеврејина. Његова одбрана била је оваква: 'Ја сам убио много свештеника, народних првака и осталих грађана не размишљајући никада да ли су били Срби, Јевреји, Цигани или Турци, јер имам сва овлашћења моје владе да убијам свакога ко може бити штетан или само сумњив за Бугарску'. После овакве одбране бугарски суд га је ослободио.

Шта на крају да се каже о овом великом злочину извршеном над једним народом?
Ми га, наравно, не приписујемо бугарском народу нити се можемо сложити са једнодушном оценом којом је јавно мнење у свету онда називало Бугаре 'народом - злочинцем', и што је нашло свој најблажи израз у овакво формулисаном Драјтоновом закључку:
'With all respect to these who sit in judgament, I suggest that a ation guilty of such appaling crimes should be most heavily punished. For in the community of nations as in  a community of persons, the only safatguard against crime is the punishment of crime; and Law has no meaning unless it is ueheld'. – Са свим поштовањем према онима који суде, сматрам да би нација која је крива за тако страховите злочине, требало да буде најстрожије кажњена. Јер, у односима нација, као и у односима појединаца, једина заштита против злочина јесте кажњавање злочина; правни закони немају значаја уколико се не поштују.

Но, ипак је мало, страшно мало у бугарској војсци било људи који су према српском народу показали не само милости, него и најобичнијег људског жаљења. Премало а да то не буде забрињавајућа чињеница… Синови оних истих Бугара из 1917, касније 1941-45. починили су по Србији, по њеним јужним крајевима, дакле, на истом месту, иста она злочинства, која су њихови очеви извршили раније.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #10 on: March 04, 2017, 09:33:46 am »

Казивање г. Михајла Киковића четника из Топличког устанка (наставак)

Четници спремају освету

За све ове муке, смрти и клања својих најближих, својих сестара, деце, жена и родитеља, знали су четници скривени у гори, и немоћни дрхтали од ужаса заклињајући се на освету. Топлицу су преплавили аустријски и бугарски пукови. Две бугарске дивизије биле су доведене са фронта и распоређене по Топлици. Дошао је и звер Сотир Атанасов, потпуковник, са 'планинском дружином' састављеном од  65 бугарских комитских чета, и против такве силе се није могло ништа учинити. Војвода Коста Пећанац тада се реши да освети Топлицу која је у крв огрезла. Сутра дан по Ђурђевдану позове четнике и свога друга војводу Косту Војиновића у планину Видојевицу на састанак. Ту у планини под Видовачким Каменом окупило се око 500 четника. Војвода им саопшти да ће се за сва зверства која су Бугари починили на њиховим домовима осветити  походом на саму Бугарску.


Опело живим четницима

Пошто су четници били искупљени, војвода Пећанац позове свештенике да изврше заклетву. Поп Мита Комита из села Барбатовца са још неколико свештеника закуне четнике, који су се заверили да ће сви изгинути, али да своју освету неће напустити. После заклетве, свештеници изврше опело над свим овим четницима, јер је поход био тако смео, да су са разлогом могли да верују да се ни један неће вратити. После опела над живим људима Пећанац изабере 300 најодабранијих четника пешака и 63 коњаника. Четници коњаници јахали су на коњима које су запленили од бугарске коњице у Прокупљу. Сам војвода Пећанац јахао је кобилу бугарског команданта.
Између ових четника које је војвода Пећанац одвојио за поход на Бугарску било је много дечака који нису више имали шта да изгубе. Био је ту Радован Куштримовић, дечко од 15 година из села Доње Коњуше, који је пошао са својим братом Ником; затим Драган Ћирић, дечко од 16 година, син Милана Ћирића, касапина из Прокупља, који је доцније погинуо итд.
Пошто је одвојио четнике за поход на Бугарску, војвода Пећанац саопшти војводи Војиновићу да га оставља да брани што се бранити може у крушевачком округу и око Копаоника, четовођу Вучка Пантића наименује за команданта Јастребачког одреда, а четовођу Радисава Тошића за команданта Видовачког одреда.


Заузеће карауле на Топалскоме Вису

Било је два часа по подне, дан је био диван, сунчан, када смо се по свршеном опелу, кренули за Бугарску. Ишло се кроз шуме и дању и ноћу. У срезу лебанском, на самој старој турској граници, на Топалском Вису, била је караула са бугарском стражом; неколико бугарских војника са наоружаним Арнаутима. Када су се четници појавили на Топалскоме Вису, Бугари напусте караулу и побегну на југ, а Арнаути изађу пред Пећанца. То су били његови стари познаници још из 1905. године, када је Пећанац четовао по Јужној Србији. Арнаути су дали бесу војводи да га неће проказати.
Бугарске власти су међутим сазнале за овај покрет четника али нису знали којим правцем иду и куда. Кренули су за њима неколико батаљона са артиљеријом у потеру, али та је потера лутала тражећи трагове, тако да су четници ишли стално на читавих 24 часа испред потере.


Четири издајника у воденици

Са Тополског Виса војвода Пећанац са својим одредом крене се за село Слишане у срезу јабланичком. Ту пред селом четници угледају воденицу и пред воденицом коња натовареног товаром жита. Војвода нареди Васи Живковићу, Црногорцу, да са два четника оде до воденице, да види кога има и да узме оно жито или брашно на коњу за исхрану четника. Васа Живковић узме мене и мог брата од стрица Милутина и пођемо ка воденици. Нас двојица останемо на пољу, а Васа уђе у воденицу. У тренутку када је отворио врата угледа четири Србина сељака, наоружана брзометкама. Место поздрава они напере сва четворица пушке на Васу и опале. Погођен са два метка у груди Васа падне на земљу, и онако тешко рањен повиче: - Удрите, ево Бугара!...
На пуцњаву и вику појуримо нас двојица у воденицу, али у њој не нађемо никога сем рањеног Васу. Она четири Србина који су се предали Бугарима и били њихови повереници, на вику Васину, видећи да још има четника напољу, провуку се испод витла и нагну да беже ка селу. Мој брат Милутин истрчи из воденице и угледа их како беже низ реку. Припуца на њих и једног убије. Повиче мене те потрчимо обоје за њима. У томе гоњењу низ стрмениту пролокану реку успемо да ухватимо двојицу, а само један успе да побегне.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #11 on: March 06, 2017, 10:16:30 am »

Четнички суд издајницима

Један од оне двојице које смо ухватили био је кмет из Слишана, који се, да би се непријатељима удобрио, примио да са још неколико неваљалаца буде њихов повереник и да их помаже у гоњењу наших четника. Вежемо ову двојицу издајника, вратимо се у воденицу растоваримо оног коња и натоваримо на њега рањенога Васу Црногорца па стигнемо остале четнике. Издајнике предамо нашем четовођи Јелићу и он одмах нареди да издајници буду кажњени по четничком закону. Оној двојици сваки четник имао је да удари  по 25 батина, куће су им имале бити спаљене, а сва храна одузета за исхрану четника. И поред свих тих батина кмет је остао жив, док је онај други издајник умро под батинама.
Војвода Пећанац наредио је да се кмет не сме убити, већ да се одведе у село на раскршће и тамо да се остави везан за дрво, те да послужи као пример свима који свој народ издају.
Кмета везаног његовом тканицом дугом око пет метара водио је четник Рафаило Радовић, који је држао други крај тканице обмотан око своје руке. Било је прво свитање дана. Кад смо били код једне чесме, крај које је одсек земље дубок неколико метара, везани кмет нагло скочи у страну и баци се тако снажно у дубину да тканица прсне, и само један очупани крај остане у руци Рафајловој. Кмет, пошто је пао са те висине од неколико метара, нагне у бегство, док је Рафајло пуцао за њиме из револвера. Ја скочим и сам низ одсек да ухватим кмета али при том паднем тако несретно на главу да се сав разбијем и изгубим свест. Кмет је утекао, а мене онесвешћеног носили су четници пуна два сата.
Било је сасвим свануло када смо се кренули од села Слишана ка Ристовцу. Борба коју смо код Ристовца водили око станице и возова са немачким, аустријским и бугарским трупама достојна је најлепших епова.


Припремање за напад на Ристовац

Четвртог дана од како смо кренули из планине Видоваче, у само свитање, стигли смо на једну ливаду на 2 км од Ристовца. Било је необично тихо. Четници, уморни, полегали су по земљи, a коњаници су сјахали са коња. Војвода Коста Пећанац позове тада четовође и учини распоред где ће ко имати да удари са својом четом, да би се заузела железничка станица и разорила пруга.
Коњици, коју су водили  резервни потпоручник Душан Касапче – доцније се срамно предао, те је осуђен на 20 година заточења – и резервни потпоручник Драгомир Трипковић, наређено је да прегази преко Мораве северно од Ристовца и кад четничка пешадија крене са леве обале Мораве у напад на ристовачку железничку станицу, да она удари са друге стране Мораве, тако да станица буде потпуно опкољена. Затим је војвода одредио неколико четника, једне који ће покидати телефонске и телеграфске жице и друге који ће носити експлозиве, да баце у ваздух железничку пругу и мостове код Ристовца.
Пошто је војвода Пећанац извршио распоред, позове све четовође и са њима се изљуби и опрости, а и четницима поручи нека се опросте међу собом, јер ко зна да ли ће и један од њих после ове борбе остати. Још је војвода наредио да четници своје рањене другове не смеју остављати да падну у руке Бугарима, који би их мучили, већ или да их носе собом  или, ако су тешко рањени, да их убију.


Напад бомбама на железнички мост

Сунце је већ изашло и свануо је диван  летњи дан када су припреме биле завршене и кренуле се четничке колоне у напад. Владала је необична тишина, и само се чуло како негде певају славуји.
Чети Јелићевој, у којој сам и ја био, наређено је да удари на стари Ристовац, а остале чете пошле су уз пругу и почеле да руше телеграфске стубове. Како четници нису имали секира, то су по неколико десетина њих наваљивали на један стуб и рукама га обарали на земљу. Жице са оборених стубова секли су ножевима.
Док су се четници, још непримећени, задржавали око рушења телеграфских стубова, пиштање локомотива и димова у даљини објавили су им да се два воза приближују Ристовцу.  Један је долазио од Врања а други од Куманова. Војвода Пећанац нареди да се одмах минирају оба моста на Морави. Четницима који су отишли да баце дрвени мост у ваздух експлозив није упалио. У исто време војвода Пећанац са још једним четником, Марком, понесе више патрона експлозива и прикрадајући се пође ка гвозденој ћуприји да је минира. Код гвозденог моста била је стража и ту је било 13 бугарских војника. Док је војвода са Марком прилазио мосту, једна чета се ту у непосредној близини зауставила. Бугарски стражар, који је био на стражи код моста, примети четнике и отпочне да пуца, те убије Спасу из Миљковице. Пошто су били примећени, војвода командује: - Бомбе, јуриш…
Видећи да четници крећу на јуриш, стражар утрчи у стражару, у којој су други војници још буновни од спавања поскакали, али пре него што су успели да покушају отпор, једна бачена бомба падне кроз прозор у караулу и целу је својом страховитом експлозијом затресе. Када су четници јуришајући улетели у караулу, у диму који се још дизао и испреплетаној гомили од рушевина, видели су мртвих 13 бугарских војника. Међу њима је лежао и леш неке жене, која је са њима провела ноћ у караули.
Војвода Пећанац не губећи ни тренутка, поставио је велику количину експлозива под гвоздени мост и запалио. Четници су се у трку повукли уназад и у томе је страшна детонација затресла околину. Кроз густ дим који је избијао изнад реке видело се како на све стране, фијучући, лете комађе гвожђа. Мост је био разорен и железничка веза је ту била потпуно прекинута.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #12 on: March 07, 2017, 10:31:59 am »

Четнички јуриш на воз

Пуцњава око карауле и експлозија узбуниле су војску у Ристовцу, и две аустријско-бугарске чете у трку су излетеле из својих станова, заузимале заклоне и отварале паљбу низ пругу у правцу разрушениг моста. Док се ово догађало четовођа Јелић је ишао са својом четом јужно од станице, јер је добио нарeђење да разори пругу између Куманова и Ристовца. Четници су се већ спустили ка прузи у близини Бујановца када су угледали како им воз долази у сусрет.
Четник Аксеније из Меана, који је носио експлозив, појурио је ка прузи, и тек што се сагнуо да положи експлозив, угледају га немачки војници из воза који је долазио и отворе ватру из пушака на њега. Погођен пушчаним метком у главу, Аксеније се срушио мртав пре него што је успео да постави експлозив.
Воз који је долазио транспортовао је један немачки одред, који је пребациван са солунског на западни фронт. Немачки војници, кад су угледали и друге четнике, отворе пушчану ватру из воза. Са сваког прозора вагона вириле су цеви немачких пушака и сипале ватру. Четници су пришли на десетину метара од воза пуцајући у вагоне када немачки куршум погоди четовођу Јелића. Падајући рањени Јелић довикну четницима: - Бацајте бомбе под вагоне.
Са последњом снагом скочи и сам баци две бомбе под локомотиву. Експлозија је била тако силна да је избацила локомотиву из колосека. Свугде су страшно праштале бомбе разбијајући вагоне и правећи погибију међу Немцима. Десетковани, Немци почну да искачу из воза и да јуришају на четнике. Настао је прави покољ. Тукло се бајонетима, камама и кундацима. У тој борби погинуо је и сам рањени Јелић, а од његових 37 четника остало је свега 8 здравих и 3 рањена, а сви остали су изгинули. Лешеви су потпуно прекрили равницу око воза и мрка четничка одела била су окружена гомилама сивих немачких шињела.
У овој борби јуначки је погинуо и четник Манојло Поповић који је левом руком зграбио немачког војника за грло и задавио га, а у исто време десном заклао камом другог који му је притрчао. Други Немци убију га из пушака, и Манојло са оба Немца сруши се заједно на земљу, не пуштајући из руку непријатеље које је побио.
Бомбе које су упале у вагоне начиниле су пустош. Сви су вагони били пуни мртвих и рањених војника. И ако је Немаца било десетине пута више од четника, они који су се пробили из запаљеног воза нагну у бекство ка ристовачкој станици.


Јуриш четничке коњице

Четничка коњица која је добила заповест да удари са оне стране Мораве на ристовачку станицу задоцни, те пешадија под вођством Пећанца отпочне напад без њих. За то време стигне у Врање воз са целим бугарским пуком регрута који су ишли за солунски фронт. Како су официри у возу чули борбу која се водила око Ристовца, они искрцају одмах регруте и крену ка станици. У истом тренутку четничка коњица, која је прешла преко Мораве, удари изненеда на тек искрцане, још неуређене регруте, а ови збуњени и невешти нису ни умели да дају какав јачи отпор. Коњица у томе јуришу, секући сабљама по оној равници распрштале бугарске регруте, преполовила је пук. У томе коњичкоме јуришу рањен је на два места потпоручник Драгомир Трипковић, који је коњицу водио, и то му један дум-дум метак преломи потпуно десну руку. Потпоручник Трипковић поче да моли своје другове да му камом отсеку руку, јер му смета, и онако рањен запева: - Удрите браћо, то је наша Србија…
Нов регрутски батаљон који се искрцао из воза  успео је да примора коњицу на повлачење, јер су и код Ристовца пред многобројним  војничким снагама четници отпочели да одступају, пошто су пругу разорили.


Епска смрт коњичког заставника

Баш при томе коњичком повлачењу њихов коњички заставник, који је био из села Белотина у срезу прокупачком, држећи заставу у једној руци, а сабљу у другој, секући њом регруте који су бежали, улетео је сам усред Бугара и био потпуно опкољен. Уништавајући све што је пред њега изашло, пробије се до разваљене локомотиве која је горела на прузи. Ту скочи са коња, заставу баци у ватру која је избијала из локомотиве, и сам клекне иза ње и отпочне да пуца на Бугаре који су са свих страна јуришали на њега самог. Трчећи ка њему, Бугари су му викали да се преда. – Не предаје се српски заставник! одговорио је овај јунак, и тукао је оне најближе који су му пришли сабљом и кундаком, док га Бугари нису разнели бајонетима.
Оно четника што је остало живо –половина је изгинула – повукло се са војводом Пећанцем ка Тромеђи и одатле се упутило у Бугарску, док је остатак четничке коњице пошао низ границу ка Ћустендилу. Око Ристовца се по лешевима могло газити. И четници су ту претрпели тешке губитке, али је Бугара, Немаца и Аустријанаца само мртвих било око хиљаду.


Освета за зверства у Топлици

Борба око Ристовца алармирала је читаву окупирану област и са свих страна су слате трупе да гоне четнике, чији се траг опет изгубио. Наскоро су Бугари имали прилике да сазнају пут којим су четници прошли, јер је он био обележен пожарима чији се пламен и дим дизао до неба. Требало је осветити стотине попаљених српских села и десетине хиљада невиних жртава.
Чим су четници прешли на бугарску територију, војвода Пећанац им је оставио на вољу да свако освети своје побијене и мучене, јер је мало било четника чији родитељи, браћа и сестре, жена и деца нису од Бугара на најсвирепији начин убијени, и чије куће нису биле запаљене.  Свако је од њих пламтео жељом за осветом.  Најстрашнији осветници су били Арса Стакић, Жика Ваљаревић, Ника Куштримовић и Данило Миљковић звани Далдиш, коме су Бугари жену и јединче живе спалили на ломачи. Био је он страшан осветник и свој бол је по стотину пута осветио. Нико од четника није ни мислио на повратак, јер се нису имали коме да врате, када су им најмилији висили одрани или ишчеречени по дрвећу, или су им остали само црни угљенисани лешеви на спалиштима. Петнаест бугарских села на које је осветничка колона наишла ишчезло је са земље у диму и пламену.

« Last Edit: March 07, 2017, 10:47:42 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #13 on: March 08, 2017, 10:42:02 am »

Покољ у Ристовцу

У тренутку када су четници продирали кроз Бугарску ка Босиљграду, Бугари су извршили нов покољ над незаштићеним становништвом. Огорчени погибијом код Ристовца, Бугари су у ово место довукли цео пук трагајући да открију куда су четници отишли и како су неопажени могли да дођу до Ристовца. На дан 1. маја 1917. ушао је потпуковник Симеон Волков са својим војницима у село претресао све куће и истерао цело становништво из села, пребијајући сељаке да кажу где су четници отишли. Сељаци четнике нису ни видели, али бугарски потпуковник повеже 170 људи, жена и деце, везане их натера у куће и ове запали.


Пропаст Босиљграда

Четвртог дана после Ристовца четници су у сред дана опколили онда бугарску варош Босиљград. У вароши је било 30-40 бугарских жандарма и полицајаца и нешто војника на одсуству. Четници су улетели са свих страна у варош и отпор на који су наишли брзо је угушен. Онда су полили гасом босиљградске куће и варош запалили. Пожар који је избио над целим градом био је тако снажан да je једно одељење четника, које се случајно задржало у центру вароши, једва успело да се спасе од пламена. Тек кад је од Босиљграда остало згариште, четници су пошли натраг ка Србији.


Потера опкољава четнике

Када су четници од Босиљграда пошли натраг за Србију, нису ни знали да је нова потера од неколико батаљона пешадије са митраљезима и брдском артиљеријом наишла на њихов траг. Mаршовали су и дању и ноћу и од борбе код Ристовца нису ни спавали. Кад су у зору стигли у планину Кукавицу изнад Лесковца, ионако већ изнурени, хтели су да предане и да се одморе. Како девет дана и ноћи нису спавали, ту се у планини задрже, изују и полежу да спавају. Да не би били изненађени, поставе около страже, али су се и стражари једва држали на ногама од несанице и умора. На једном брежуљку, најважнијем месту, постављен је Арса Стакић четовођа са својим сестрићем Душаном на стражу.
Арса постави свога сестрића на неколико метара испред себе крај једног високог пања да чува стражу, а он сам легне, скине опанке и капут, само остави реденик око себе, а пушку стави под главу. Коња веже себи за ногу, и заспи. Одједном из сна га тргне врисак: - Не дај, ујо, погибох…
Арса скочи и потрчи са напереном пушком сестрићу, и угледа како крај пања стоји само његов обезглављени труп, док му се глава ваља по трави. У исти мах угледа и бугарског војника како бежи ка друговима који стрељачким стројем наступају кроз шуму.
Потера која је ишла за четницима сустигла их је ту у планини Кукавици и опколила их када се они нису ни надали. Арсин сестрић, који је био на стражи, толико је био преморен да је заспао стојећи уз висок пањ. Један бугарски коњаник који је ишао испред строја наиђе на заспалог четника и ударцем сабље одсече му главу.


Пробој кроз бугарске редове

Арса, видећи да је опкољен, јер су са свих страна кроз шуму трчали бугарски војници, баци бомбу на стрељачки строј, који је већ био на неколико метара од њега, испали више револверских метака и завиче из свег гласа: - К оружју, ево Бугара…
Четници који су већ чули пуцњаву и експлозију бомбе поскакали су и отпочели, онако сањиви, да пуцају на Бугаре који су са свих страна извирали. Арса остави коња, на коме су биле бисаге у којима је ношена цела четничка благајна, и онако босоног појури ка осталим четницима.
Како су четници почели да дају јак отпор, то се бугарски стројеви зауставе а њихова артиљерија и митраљези отворе ватру на тај део шуме у коме су се четници налазили. Цела се планина проламала од пуцњаве и експлозија.
Све до 4 часа по подне вођена је очајна борба по шумским пропланцима и дубоким потоцима. Четници су чекали само да се приближи ноћ па да изврше пробој. Нешто после 4 сата по подне Арса се одвоји од осталих четника и пође да види шта је са коњем. Четници нису у први мах ни приметили да је Арса нестао. У исто време војвода Пећанац нареди да се врши пробој бомбама и јуришем: – Када моја бомба пукне, викните: Ура, и јурните за мном, рекао је четницима.
Уз пуцњаву бомби и страшну вику четници изврше јуриш на Бугаре и пробију се ка Лесковцу. У том јуришу ја сам рањен у десну руку и још је неколико четника рањено а двојица су погинула. Кад смо се сви искупили приметили смо да нема Арсе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* устаници.jpg (282.54 KB, 874x596 - viewed 163 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #14 on: March 09, 2017, 10:44:51 am »

Гоњење по шуми

Четовођа Арса Стакић остао је сам између Бугара. Чувши бомбе и четничке узвике и пуцњаву видео је да су се његови другови пробили. Тек тада су се Бугари са свих страна кренули кроз шуму да је претресу. Војници примете Арсу и потрче ка њему. Он, видећи да му нема другог спаса, успе да се непримећен попне на једну букву и ту са напереном пушком остане у грању. Бугарски војници, који су дотрчали преко потока, зачуде се када спазе да је четник нестао.
-Тука беше, мамка да… говорили су међу собом и псовали. Окретали су се на све стране, и већ су хтели да пођу даље, када један војник погледа уз букву и таман да узвикне, кад Арса опали са гране и убије га. Остали војници, изненађени, нагну да беже мислећи да је буква пуна четника. Арса скочи са дрвета  и нагне у другом правцу.
У бежању наиђе на други стрељачки строј; опет се врати натраг и поново се нађе опкољен. Бежећи кроз шуму скочи у један пресушен поток пун опалог лишћа. Како је успео да мало измакне испред гонилаца, Арса растури оно суво лишће, увуче се унутра и опет лишће натрпа на себе, лежећи на леђима и држећи под лишћем револвер у руци. Успео је да се тако сакрије да десетак војника који су трчали за њим прођу кроз поток и не приметивши га. Арса је већ мислио да је спасен, кад један бугарски фелдвебел наиђе на поток и извади пиштаљку да свира својим војницима да се прикупе, пошто је већ ноћ падала. Таман је био писнуо у пиштаљку када нагази на Арсу и пре него што се снашао од изненађења из лишћа се подигне рука са револвером и опали. Бугарски наредник се сруши мртав преко Арсе, који искочи из лишћа па зграби пушку од бугарског подофицира и нагне да бежи. На његову срећу војници су чули пиштаљку и већ су почели да се скупљају у групе, те Арса, како је већ и ноћ пала, успе да се провуче кроз Бугаре.
После лутања од 10 дана стигне Арса бос и сав поцепан у планину Видовицу, одакле су се четници кренули у поход на Бугарску и где затекне своје другове.
За време бављења четничког у Бугарској, Арсина жена са своје четворо деца, била је у одреду Радисава Тошића.
Поход у Бугарску и натраг трајао је 15 дана. За то време војвода Војиновић напао је поново Брус, пресретао је аустријске трупе и наносио им губитке.
Одмах после повратка из Бугарске, како су Бугари довели нове трупе са фронтова да претресу целу Топлицу, војвода Пећенац нареди да се четници растуре у мање групе како би лакше избегавали бугарске потере. Ја у то време пређем у Јастребачки одред, где ступим у чету војводе Косте Војиновића.


Борба у селу Горња Бресница

Трећи дан пошто сам стигао у Војиновићеву чету одемо у село Горњу Бресницу. Док смо се ми још бавили у селу, наиђе из Велике Плане чета Бугара. И не слутећи да су у селу четници, они почну да изводе из кућа жене и људе и да их туку и муче, искајући им новце и тражећи да одаду где су четници. Војвода Војиновић, који је био у кући Проке Кречара, видећи шта се догађа, поведе са собом трубача, па изашавши из куће пред Бугаре, викну: - Тражите ли Косту Војиновића или Косту Пећанца? Ако тражите Војиновића, ја сам.
У истом тренутку трубач засвира јуриш, и четници јуришају на пренеражене Бугаре који нагну у бегство ка селу Крњи Граду водећи собом и кмета села Горње Бреснице Вујицу Стојевића. Кмета су одвели у Прокупље, где су га ударили на муке.
Војиновић је преполовио бугарску чету коју је напао у Горњој Бресници. Знајући да ће Бугари да одмах крену за њим у потеру, Војиновић пређе на аустријску територију. Чета је ишла целе ноћи и целог дана јавно, не кријући се ни од кога, и пред четом је Војиновић носио развијену српску заставу.
Пошто је прошао кроз село Гргуре, кренуо је у правцу Копаоника ка селу Блажеву, где је ухватио кмета, Србина, који је био непријатељски повереник и издавао је своје људе Бугарима да их убијају. Војиновић је решио да издајника казни за пример другима, и када су га четници ухватили Војиновић нареди да му одсеку језик.
Logged
Pages:  [1] 2 3 4 5 6 7 8   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.053 seconds with 23 queries.