PALUBA
December 18, 2017, 04:09:33 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 2 [3] 4 5   Go Down
  Print  
Author Topic: Toplički ustanak  (Read 5415 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #30 on: May 06, 2017, 09:30:16 am »

По прикупљеним подацима остало је после устанка 2.574 четника у окрузима Нишком, Топличком и Врањском.
Извршио сам поново организацију чета четника и распоредио их у 34 чете по разним местима због тешкоће исхране у којој се тада оскудевало. Дисциплина се није могла баш брзо поправити због оскудације у храни а контрола се није могла ни водити јер су чете биле разбачене.
У том времену чуло се јако бомбардовање с фронта. Скупим један мали савет од чиновника и трговаца који су били код мене и посаветујем се са њима да би добро било да из четника издвојим све оно што није добро и непоправимо па да са њима одем тобож на фронт, а у ствари био ми је циљ да пређем бугарску територију. Тога ради наредим на Ђурђевдан концентрацију свих чета у Видовачи планини – дошле су све чете сем Војиновићевих 200 четника. Из целокупног броја издвојим – изаберем 600 четника непокорних и непослушних.
Априла 24. кренем преко Врањског округа, пређем неопажено стару границу и 1. маја 1917. г. по ст. нападнем Ристовац, срушим ћуприју и станицу и побијем 52 бугарска војника и њиховог старешину. У том стигну два воза Немаца и борба отпоче на нож где ја изгубим 72 четника. Пробијем се и продужим у правцу Козјака више Куманова и одатле пошаљем једно одељење ка Кратову са задатком да извиди да ли је пробијен солунски фронт. Дознам 5. маја да фронт није пробијен, те се реших да свом снагом, а придружило ми се још 132 четника из крајева око Куманова са једним свештеником на челу, кренем превац за бугарску границу ка варошици Босиљград, са намером да нападнем Софију. При уласку у Бугарску нисам палио али сам уништио од живља све оно што је вредело. После мале борбе заузмем Босиљград и спалим га до темеља. Продужим правац Велики Извор пут Софије и уђем за 63 километара, а затим се вратим лево бочно куда сам палио сва села докле год нисам на граници према Власини изашао. Ту је дошла велика бугарска војска да спречи напад и уништавање. Ово је успело да се војска из окупационих крајева повукла да брани саму Бугарску и за месец и по дана било је спокојство у целом окупационом крају јер војске није било. Од интереса је забележити да сам при упаду у Бугарску имао прилике да видим да су наши четници наилазили на остатке своје браће која су стрељана од Бугара тамо око Сурдулице одмах по њиховом уласку 1915. г.
Пиротски и Крајински одред такође су слали своја одељења у Бугарску да стварају неред, али су били од малог значаја.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #31 on: May 08, 2017, 10:20:38 am »

Највеће сам штете наносио непријатељу са тајним организованим извртањем возова без експлозије а то сам радио на тај начин што сам шине рашрафљивао ма малим кривинама, помоћу француског кључа и једне нарочите ћускије специјално за тај посао. Тако сам размицао и једну и другу шину међу којима додавао по једно парче гвожђа да се неби састале услед наилазећег воза и његовог терета. То је увек избацивало возове из колосека и тим причињавало велике штете. Томе нису могли ући у траг.
Ово је све рађено до августа месеца 1917. год. док нису ухватили једно писмо упућено Радовићу где сам му наредио како да се штета непријатељу наноси. То писмо је сам генерал Тасев носио по народу и читао га речима 'тешко је молити победник побеђеног али ја сам принуђен молити Пећанца да ово престане'. 
Са свима четничким организацијама имао сам и одржавао везу увек и брзо. У половини месеца августа ухватио сам везу и са четницима из Ерцеговине којих је доста било, као и један део Ужичког округа. Послао сам им правила за рад, али се чета која је то носила изгубила у близини Ивањице у неком селу. Са Црногорским четама ухватио сам везу али су те чете биле без значаја јер нисам стигао да извршим организацију.
По повратку из Бугарске донели смо доста новаца и свуда смо плаћали народу. Нико није ручао џабе, јер је сваки четник имао више од 30.000 дин. пошто смо из Бугарске донели више од 500.000 дин. Касом нисам руковао, већ је тиме руковало финансијско лице, порезник Угриновић из Београда.
У октобру месецу дознао сам да је аероплан пао с неким официром Илићем у Пустом Шилу, где је несрећом и био заробљен. Говорило се тада да је Илић донео ½ милиона динара и план за цео рад, али све је то пропало јер је по несрећи он одмах заробљен, а аероплан и новац се запалио.
Тада је настало најкритичније време за народ и четнике јер је дошло шездесет и више чета од најгорих зликоваца које су вршиле страшан терор нарочито према четничким породицама.
Морал четника је опао, почели су се предавати и одавати своје другове и главније људе, а велики је број четника и погинуо. Под притиском бугарских власти организован је цео народ против мене.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #32 on: May 09, 2017, 11:32:17 am »

Пошто нисам могао повратити морал код четника нити четама управљати јер су чете биле растурене, ја будем принуђен да пређем на аустријску територију у почетку 1918. год. где сам остао до половине марта 1918. г. Тада се опет вратим у Топлички округ са својих 12 другова, где сам остао до 15. августа 1918. г. без икакве штете за народ. Непријатељ није знао да сам ту.
Помислио сам тада да ни те јесени нема наде на пробијање фронта и решим се да одем у Санџак, где ме је и наша офанзива затекла. Организовао сам одмах чете, заузео Пећ и друге вароши и прокламовао… Црне Горе и Србије; предао Французима 12.000 заробљеника међу њима више од 600 официра и виших и нижих; предао им материјал у више милиона динара као и готовог новца 500.000 дин. За све време ове акције издавао сам наређења да се нигде не пљачка.
У Прокупљу је образован комитет противу мене од тамношњих грађана са задатком од бугарских власти да ме пронађу. Ја сам знао за то, зато сам издао наређење да сви против мене говоре, грде, само нек се спасава народ.
Знам да је члан тога комитета Таса Китић био у бугарском преком суду. Да ли је кога тамо спасао или је намерно гледа уништавати тамношњи живаљ не знам.
За све време ове акције извршио сам 173 смртне казне међу којима је било из разних округа, ту је било и робијаша пуштених са робије. За сваку смртну казну сачињена је пресуда од три судије међу којима је било и правника. Те пресуде, уколико су биле код мене, налазе се у одбору за злочинства и бугарска зверства, а један део те архиве је уништен.
За време ове акције учињен је дуг око 300.000 дин. Ту улазе и реквизиције стоке и позајмице код општина, од које суме обавезан сам ја 50.000 дин. а за остало нисам обавезан већ је то обавезна држава ако хоће да врати.
Толико сам имао да кажем ради обавештења анкете о узроцима побуне, а додајем да овако велики устанак не би био да ја нисам дошао ради организације чета. Вероватно би многи из овог краја, који је насељен Ужичанима, Пећанцима и Црногорцима и устали, али би тај устанак био неорганизован и био би од малог значаја.
Тако исто додајем и то да је овај устанак лишио Бугаре намераване регрутацие и у осталим окрузима, а тиме је спасена част наше нације, јер да је регрутовање изведено Бугари би се јавно хвалили да је Поморавље њихово, да је ту њихов елеменат који се регрутовању није противио.
Молим са своје стране да анкета има све ово у виду и да било у извештају скупштини било на други који начин ода хвалу и признање народу овога краја који се жртвовао за спас части народне. Поред тога да му се што пре материјално притекне у помоћ ради подизања кућа и порушених читавих села и ради обнове његове привредне снаге.

Kоста Пећанац
                               
Оверавју:
за секретара, члан,             члан анкетног одбора,
Драг. В. Симић                     Никола М. Марковић

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 25 335



« Reply #33 on: May 09, 2017, 12:11:48 pm »

Da ne bi ovog Pećanca nit bi se ko borio, nit bi ko imao bilo kakvog uspeha i sve bi skroz propalo. Roll Eyes
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #34 on: May 30, 2017, 10:17:04 am »

Аустријски историчар Хуго Керхнаве провео је рат као цивилни администратор у окупираној Србији. После рата, током 1928. године, у бечкој штампи објављивао је аналитичке написе о аустроугарској и бугарској политици на окупираним територијама. Године 1929. објавио је и књигу Војна управа у окупираној Србији. Књига није преведена на српски језик(?), али је често навођена у делима и историјским чланцима који обухватају овај предмет. Ево једног цитата из његове књиге:

'Бугари су били још експлицитнији. Они су интернирали, не само интелигенцију, него и сваког ко је чист, леп, и здрав. У Топлици су остали само богаљи. А онда су палили књиге. Осам дана је горела ломача у центру Прокупља, направљена од књига из Прокупачке библиотеке. А онда су надоместили велику празнину у библиотеци тако што су донели све три књиге од оба Бугарска писца, једну збирку песама, и упутство за гајење паприка.
Све интерниране су водили према Бугарској, а на неколико пунктова су одвајали децу, старије, и нарочито образоване и убијали их масовно. После неког времена, бугарски војници су почели да показују знаке лудила, па су за ове ликвидације из Бугарске доведене специјално припремљене комитске јединице.'  

А ево и песмице коју су български просветитељи предавали у прокупачкој основној школи и коју су малишани морали да знају напамет:

'Худавица госпожица,
расхожда се по улица.
Бела чипка при костим,
сва мирише на парфим.
С ркавице на рце,
кило пудер на л'це.'

Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 15 652


« Reply #35 on: May 30, 2017, 08:24:54 pm »

Једино му је (мислим на Пећанца) тачно ово за упад четника на тадашњу бугарску територију. То је било велико изненађење за Бугаре. Он претерује по питању ефекта тога, али је ефеката ипак било, посебно због тога што су прешли стотине колиметара и опет изненадили Бугаре.
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 25 335



« Reply #36 on: June 24, 2017, 06:38:35 am »

Ђорђе Лешњак није поклекнуо пред бугарским бајонетима
Аутор: Милан Момчиловићпетак, 16.06.2017.

Једна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара.


* veliki-rat.jpg (46.58 KB. 672x455 - viewed 16 times.)


На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани.

Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена, све док није почело обележавање стогодишњице Топличко-јабланичког устанка, јединог народног устанка који је букнуо у поробљеној Европи за време Првог светског рата. Захваљујући ангажовању у тој краткотрајној буни, у којој су бугарски злотвори убили око 20.000 недужних грађана, лесковачки трговац и кмет Ђорђе Цекић Лешњак постао је симбол непокора и отпора туђину, због чега су га Бугари убили на свиреп начин.

Живојин Тасић из Народног музеја у Лесковцу подсећа за „Политику” да је Топлички устанак избио на југу Србије фебруара 1917. године због покушаја Бугара да мобилишу српске младиће и пошаљу их на Солунски фронт, где би се борили против својих очева, рођака и пријатеља у српској војсци. Многи Лесковчани су почели да прикупљају све што је потребно борцима, а највише се ангажовао Ђорђе Цекић Лешњак, трговац, који је на устаничку територију слао људе спремне да узму оружје у руке, али и неопходну опрему и храну. То је чинио преко Синадина Јанковића, устаника, изасланика Косте Пећанца задуженог за контакт са Лесковчанима и допремање помоћи.

Бугари су у Лесковац довели појачане снаге, а пристигла је и помоћ Немаца и Аустроугара. Почела је хапшење и прогањање, па је тако, као првак народни, ухапшен и Ђорђе Цекић Лешњак. Бугарски злотвори су га одмах ставили на страховите муке и на сваки начин настојали да га приволе да ода оне који ту помоћ шаљу, али пошто он то није учинио, решили су да га погубе.

– Уз злослутно бубњање добоша који су позивали народ на улицу, спорим клецавим ходом, пред бугарским стрељачким спроводницима, прошао је Ђорђе својим градом последњи пут. Није пустио глас ни када му је бугарски официр сабљом нанео грозну посекотину на глави, тражећи да проговори, призна и ода. Окупљени дуж улице, самртну поворку мукло и са страхом пратили су Лесковчани, одгледавши је до Рударских ливада на којима су Цигани преконоћ, по наређењу Бугара, већ ископали раку.

Бугари поново, претећи, приђоше Ђорђу са бајонетима у рукама, тражећи да проговори, но овај оћута. Посечен крвничким ножем, јер Бугари нису хтели да троше муницију ни да се пуцњи чују до града – пао је у раку коју убрзо затрпаше – описује Тасић Лешњакову погибију која се десила 1. марта 1917. године.

Чланови породице су за његову судбину сазнали тек након месец дана, када су обукли црнину и од новодошлог бугарског заповедника измолили да му се тело пренесе у нови гроб поред цркве Свете Преподобномученице Параскеве у порти Рударског конака. Септембра 1919. године Ђорђеве кости су пресељене у породичну гробницу на лесковачком Светолијском гробљу.

Izvor: www.politika.rs

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #37 on: October 09, 2017, 03:03:50 pm »

Извештај Косте Миловановића Пећанца

Централни комитски одред
Војводе К. Пећанца
Пов. О. Бр. 107.
Врховној команди

У вези мога рапорта поднешеног јула месеца 1916. год. Врховној команди за прелаз са Солунског фронта у Србију, ради организације комитских чета, част ми је поднети Врх. команди извештај о мом двогодишњем четничком раду у Србији у следећем:

15. септембра 1916. године пошао сам са аеропланом из Вертокопа и за три сата био сам пребачен у округу топличком где сам се у близини села Механа срез. Косанички спустио.
Чим сам се појавио у народу затекао сам овакво стање: Четника одбеглих из свију крајева наше краљевине затекао сам где су избегли и налазили се као одметници по  шумама. Сви ти избегли одметници радили су сваки на своју руку, пошто нису имали организацију, нити су хтели од својих другова признати кога за старешину, те као такви били су опасни, нарочито за наше становништво. Пљачкали су имовне грађане и убијали за новац. Мали број био је наклоњен општој ствари али се морао у мањини губити јер их већина није хтела слушати.
У почетку настао сам свом силом те сам све четнике прво из среза косаничког скупио и организовао, прописао правила по којима требају да се управљају. Опасни, који су били штетни, а није било никакве прилике да се могу поправити, стрељани су по моме наређењу. Оне, који су били опљачкали наше становништво, када су пришли четничкој организацији, приморао сам их да врате новац оштећеним грађанима.
Кад сам дошао нисам нашао велике посаде непријатељске војске. Биле су све општине поседнуте од стране бугарске жандармерије, али не у великој снази. Шпијунажа од стране нашег становништва била је доста развијена, која је чинила велику штету нашем народу а непријатељу служила за велику корист јер су од њих сазнавали где се и код кога се налазило државно оружје и други државни материјал као и за све друго што им је потребно било. Над онима најштетнијима за наш народ, који су тужили за пушке и друге државне ствари, извршио сам смртне казне, јер је народ тако захтевао, а и ја сам увидео и уверио се о њиним хрђавим делима. Са овом смртном казном ових неваљалаца учинила се велика корист те се више нису овакви типови појављивали, а маса народа је пришла мојој организацији и сматрали су моју наредбу као светињу.
Организација је текла овако: Прво ухватим везу са једним сељаком из села и помоћу њега сазовем цело село, тј. старешине кућа и способне и здраве војнике. Ово сам радио ноћу у крајњим селским кућама, а у највећој тајности. Када су се били сви сељаци тога села сакупили, одржим говор да не губе наду, да буду стрпљиви, јер ће скоро бити ослобођени од ропства. После сваког говора читао сам им правило како треба да се управљају. На мој захтев сви су сељаци показивали, колико који има оружја и муниције, као и које врсте оружја. Списак оружја, муниције и способних бораца сам одмах правио, затим сам одређивао тајне сеоске четовође, тајни сеоски суд који су све спорове и несугласице имали сами међусобно да реше, а не да иду да се туже пред непријатељем. За четнике сам узимао само оне који нису имали никакву могућност да се врате и да живе својој кући, пошто су били од стране непријатеља  смртно кажњени.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #38 on: October 10, 2017, 09:56:22 am »

4. октобра исте године саставио сам се са једном четом која је дошла из Црне Горе право к мени. У  овој чети било je школованих и интелектуалних људи као активни капетан црногорске војске г. Милинко Влаховић, г. Јован Радовић, професор, г. Тошко Влаховић, студент филозофије, г. Милан Дрљевић, студент права као и други. Ову сам групу задржао при себи, да би их упознао четничкој организацији.
9. октобра исте год. ухватио сам везу са резер. пешад. потпоручником г. Костом Војиновићем, који се тада налазио са једном четом у планини Рогозни (Нови Пазар). Та је чета била у јачини од 40 људи. Старешина је чете био Коста Војиновић. Пошто је истоме било непознато четовање и четничка организација, узео сам га код себе са целом четом и упознао четовању.
До 15. октобра извршио сам целу потребну организацују готово у целом топличком округу, јер сам по целу ноћ путовао и прелазио више од једне општине. 17. октобра прешао сам у Врањски округ и отпочео рад као и у топличком округу. Свом сам силом радио да што више проширим организацију к Врањи долином Мораве, јер ми је ту најпотребније било са сваког гледишта.
18. децембра исте године прешао сам у округ Нишки, тако да је организација била потпуно извршена левом страном обале Мораве, тј. од Гилана па до Сталаћа, реком Расином, Рашка, Ибарском долином (Санџак), а потребна писмена веза је била ухваћена са свима српским првацима, Србима мухамед. вере, католицима, косовским и пећским.  Ову убрзану организацију на оволикој великој територији радио сам у кратком времену по поднешеном рапорту Врх. команди, јер сам мислио да ће фронт најдаље за три месеца продрети до Скопља.
Али, нажалост, 3. јануара добих најјаче податке од виђених личности из Ниша да је Солунски фронт коначно пропао, да је неки неред у Грчкој избио, да је Румунија прегажена а у Русији избила буна. Увидео сам да задатак не могу извршити онако у каквом сам циљу био послат. Застанем мало у наглој организацији, али да би осигурао народ и ослободио га од неваљалаца, 5. јануара 1917. године одвојим од моје чете 25 четника. За четовођу исте чете изаберем Милана Дечанског из Војводине, као старог четника из Маћедонског четовања. Добије задатак да са четом пређе преко Мораве и организује алексиначки крај и сокобањску околину.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #39 on: October 11, 2017, 08:23:09 am »

У почетку нове године 1917. г. добију све општинске власти наредбу од команданта Моравске инспекционе области из Ниша да направе спискове и попишу све оне способне људе од 18 – 40 год. Иста команда је упутила свима општинама формалне регрутне спискове за упис истих. Када сам ово сазнао и видео спискове како општине раде, видео сам намеру бугарске војне власти, да ће да изврше регрутацију над нашим младићима и способним људима у целој од њих окупираној територији. Због ове регрутације народ се био јако уплашио у свим крајевима и сви су тражили савет. Пошто је oво било крупно питање те нисам могао сам да га решим, то позовем виђене грађане и четнике који су били ван моје команде да 25. истог месеца буду на окупу у село Обиљевац у срезу јабланичком близу Лесковца. Истога дана били смо сви на окупу у поменутом селу; заступљени су били сви крајеви: округ Топлички, Нишки, Пиротски и Врањски. Они грађани који су били позвани а нису могли доћи, послали су своја писмена мишљења. Број четника и грађана на овом скупу прелазио је више од 300 људи. Када сам отворио седницу одржао сам један говор, где сам објаснио циљ скупа и опасност од ове регрутације коју нам непријатељ на силу намеће. У наредби коју су Бугари издали за регрутацију стоји да ће сви способни младићи радо пристати на регрутацију пошто су Моравци прави Бугари. На том скупу сви грађани као и четници који су на тој седници учествовали, донели су одлуку, да неће нико пристати на регрутацију која им се насилно намеће, па макар сви изгинули. На скупу је решено да се на овај начин избегне регрутација: чим комисија дође у општине за преглед регрута, да сваки онај који је уписан за регрута избегне у шуму.
На томе збору су изабране старешине и проглашени су за комитске војводе: капетан црногорске војске г. Милинко Влаховић, резер. пешадијски потпоручник г. Коста Војиновић, професор г. Јован Радовић и студент филозофије г. Тошко Влаховић. Исти су добили задатке да иду ради ширења четничке организације и то: капетан г. Милинко Влаховић добио је да командује четама у Врањском округу, г. војвода Коста Војиновић Ибарско-копаоничким одредом, војвода г. Јован Радовић Пиротским одредом и војвода г. Тошко Влаховић Краинско-зајечарским комитским одредом. Добили су наређења да у што краћем року отпутују на опредељена места. Упутства за рад добили су писмена. На том скупу су мене наименовали за шефа Централног комитета, коме се имају сви одреди покоравати и слушати добивена наређења, а поред тога, под мојом личном командом припадао је  - Топлички и Нишки округ.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #40 on: October 12, 2017, 05:45:56 pm »


* Милинко Влаховић.jpg (118.96 KB. 405x583 - viewed 14 times.)

Капетан Милинко Влаховић, јабланички војвода
(Ровца, општина Беране, 1881 — Београд, 6. децембар 1930.).

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #41 on: October 13, 2017, 10:06:57 am »

1-ог фебруара 1917. год. већ је била бугарска комисија отпочела рад за регрутацију у Косаничком и Јабланичком срезу. Сав мушки сталеж је био избегао по шумама, како способни тако и неспособни, услед чеге су се све чете много увећале и наоружале.
Бугари видећи ово, потраже помоћ из Ниша и скупе добровољаца Арнаута из 500 општина. Арнаути и бугарски војници стану нападати на фамилије избеглих, а избегли четници почну штитити своје породице, услед чега су се производиле борбе у многим местима.
3-ег истог месеца, видећи опасност у овоме, позовем све четовође као и виђеније људе из околине, и саопштим да 8-ог буду на окупу у селу Обиљевцу, где је и раније била одржана конференција. Између 8-ог и 9-ог истог м. стигао сам у поменуто село, где су се већ окупили све војводе, четовође и виђенији грађани са својим четницима. 9-ог истог м. одржим један збор и на збору изложим сву опасност, која нам предстоји од стране непријатеља, због избеглог народа по шумама. У свом говору објаснио сам, да се за сада треба само скривати, избегавати борбе са непријатељем и устанак, јер сам предвидео да још није време отпочињати одсудну акцију, пошто ни са једне стране не можемо добити помоћ. На том скупу све војводе, четовође, четници и грађани – као из писама појединих који нису могли да дођу на скуп – били су противни мом саветовању, и сви су били да се одмах отпочне устанак. Ја сам се овоме много одупирао, тако да сам дошао у сукоб са свештеником-четовођом Димитријем Димитријевићем, где сам хтео употребити и оружје да нисам на молбу четника одустао. Затим је настало гласање за устанак, само сам ја и тад. ађутант – правник г. Милан Дрљевић гласали против а сви други су били за устанак. Када је изгласан устанак и ја сам морао пристати, само с тим да на моје наређење чекају за општи устанак, нашта су и пристали. Истога дана наредио сам да сви четовође и старешине иду на своја опредељена места.
10-ог истог месеца отпочеле су у појединим местима јединичне борбе с непријатељем и ако ја нисам био наредио. 11-ог истог м. било је заробљено од стране четника већи број непријатељске војске и неколико коњаника. 11-ог и 12-ог истог м. ноћу, моји четници заробе једну коњичку патролу у којој се нађе један званични акт – наредба команданта Моравске инспекц. области, у коме се наређује свима регрутним комисијама да одмах прекину регрутовање, пошто се народ побунио и да се са народом боље поступа, а да настану свом силом да се војвода Пећанац убије или ухвати и пошто се сврши са Пећанцем, да се тек тада отпочне поново регрутација.
Ова наредба ми је дала повода, те сам још исте ноћи написао наредбе свима мојим четовођама као и свима општинама да одмах прекину сваку борбу са непријатељем јер су обуставили регрутацију, а свако, који је избегао, да се врати својој кући. Те моје наредбе су одмах – најкраћим путем разаслате свима крајевима. Пошто је било највише сукоба у Куршумлијском крају са Арнаутима и Бугарима, то сам дошао у тај крај да бих могао лично спречити сукобе између народа и војске непријатељске.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #42 on: October 14, 2017, 10:22:22 am »


* поп Мита Комита.jpg (100.03 KB. 405x583 - viewed 10 times.)

Поп Димитрије Димитријевић, - од народа назван Мита Комита, ватрени заговорник хитног подизања устанка.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #43 on: October 14, 2017, 10:34:06 am »

Између 13. и 14. у ноћ, стигао сам у село Горњу Коњушу између Прокупља и Куршумлије. 14-ог добих извештај из свију крајева, да је моја наредба примљена али је слабо и скоро никакав утисак учинила за прекид сукоба. У то време се нарочито водила јака борба у Лебанима и Куршумлији. Принуђен сам био да прихватим устанак у своје руке и са мојом – централном четом примим борбу код села Плочника где ми се непријатељ у јачини 263 војника, 3 официра, 2 кандидата и 1 лекар, после једнодневне борбе предао. Од заплењеног оружја наоружао сам усташе-четнике јер већи број није имао пушака.
Варошица Куршумлија је још истог дана била заузета од усташа-четника; велики број војника као и добровољаца – Арнаута је заробљено било. Губитка је било доста с обе стране, али много више с непријатељске стране, а нарочито Арнаути су дали највише губитака. Наредио сам био да се са заробљеним официрима, чиновницима и војницима добро поступа и никако не убијају, јер сам био свестан да је устанак избио пре времена и да ће бити угушен већом навалом непријатеља, те да би се тако мање дошло до опасности, које ће народ дочекати. О овом наређењу мало се водило рачуна, јер чим сам се удаљио, усташе су поубијали поједине чиновнике, војнике и официре – оне, који су вршили злоупотрбе и насиља из раније.
15. фебруара уишао сам са мојим штабом у Куршумлију, где сам одмах увео ред и поставио суд. Истог дана сам ухватио везу са Албанским првацима Лабског краја. 16. фебруара Арнаути су дошли на састанак у Куршумлију. У споразуму смо се погодили овако: да ми предаду један известан број пушака и муниције, пошто је код истих било у довољној количини. Комад једне пушке са 300 патрона плаћао сам 150 лева, јер је народ који није имао оружја радо давао и куповао. Од мене су Арнаути тражили 50.000 лева и 12 јахаћих коња са прибором за вође тамношњег краја. Коње сам имао од плена непријатељског а новац сам узајмио од грађана из Прокупља и Куршумлије.
Истога дана добих једно писмо из села Трнаве (у близ. Прокупља). У том је селу био скуп четника и старешина из околине Прокупља, и на том скупу су одржали седницу, како су је они назвали 'ратни савет', и јављају ми да ће напасти Прокупље и војску која се налазила у близини вароши. Ово ми је дало повода, видећи да се устанак не може одстранити, те наредим општу мобилизацију; одмах раздам свуда прокламације, које су биле још раније спремљене.
17. фебруара у 4 часа изјутра отпочео је напад на Прокупље и у 10 часова истог дана пре подне са својом четом ушао сам у варош заједно с пок. војводом Костом Војиновићем - Косовцем. У то доба водила се јака борба са војницима, који се нису хтели предати – у јачини 400 војника са неколико официра и два митраљеза – а који су се бранили из зграда окр. начелства. После два часа послао сам једног заробљеног официра и четника мог као парламентара за преговарање да се предаду. Бугари, који су били у згради начелства, нису се хтели предати, али су обуставили борбу.



Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 920



« Reply #44 on: October 18, 2017, 08:16:19 am »

Пошто је велики број четника био из околине Рибарске бање одредио сам старешину за тај крај и издао му задатак да војску која је упућена ка Рибарима одмах нападне и прошити устанак што више долином Мораве, као и да прекину пругу око Ђуниса и Сталаћа. Дао сам им потребан број експлозива као и способне људе за тај посао. У вароши Прокупљу сам поставио ред и цело грађанство се придржавало мог наређења. За команданта места у Прокупљу поставио сам рез. мајора у пензији г. Марка Павловића. Један део четника и усташа истога дана сам упутио правцем Ниш – Лесковац – Кочане, да спрече непријатељско надирање ка Прокупљу.
18. фебруара у 5 часова изјутра добих извештај од претстража наших да се једна велика јачина непријатељске војске креће ка Прокупљу. Одмах сам кренуо сву снагу и ја пођем са истима у сусрет непријатељу, а војводу Косту Војиновића оставим у вароши ради одржавања реда и да принуди непријатеља на предају, који није био још предат.
У путу ка Нишу срео сам се са непријатељском – бугарском војском на Дебелом брду, које је било поседнуто од наших четника-усташа. Непријатељ се је живо развио у борбу; његова јачина била је 4 батаљона и 4 пољска топа и више митраљеза. Пошто је непријатељ био моћнији од нас у свему, то се реших да ту примим само демонстративну борбу, а ја са коњицом од 150 коњаника и 300 пешака обиђем његово десно крило, на Дебелом брду оставим само један танак стрељачки строј, који да демонстративно напада непријатеља, а мени да могућност да са главнином зађем иза леђа непријатељу. На десном крилу непријатеља била је слаба јачина те ту успем да пробијем, заробивши једну чету бугарских војника. Са коњицом успем те се непријатељу појавим са леђа у селу Александровцу, где се налазила њихова комора и заштита. Ова заштита и комора била је заробљена од нас. При заробљавању непријатељ је имао жртве. На нашој страни није било. Када је непријатељ видео да му је комора са заштитом заробљена, одмах се повукао назад и почео отступати ка Нишу. Са истима смо се сусрели код села Александрова. Прва моја одељења успу – заробљен је велики број војске, митраљез и два топа, aли, пошто је непријатељ у непосредној близини имао резерву доста јаку као и два топа, на јуриш поврате изгубљене топове и митраљез. Након тога непријатељ је отступио ка Морави, принуђен је био да гази Мораву јер је пут који води за мост био прекинут. У овој борби изгинуло је са наше стране приличан број усташа, али је и непријатељ имао велике губитке.
Logged
Pages:  1 2 [3] 4 5   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.06 seconds with 42 queries.