PALUBA
November 19, 2017, 02:25:56 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Prilikom registracije unesite ispravnu e-mail adresu jer na toj adresi dobijate mail za aktivaciju Vašeg naloga. Proverite obavezno i spambox...
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 2 3 [4] 5   Go Down
  Print  
Author Topic: Toplički ustanak  (Read 4953 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #45 on: October 19, 2017, 09:13:17 am »


* Бранимир Милачић.jpg (67.74 KB. 404x566 - viewed 6 times.)

Братимир Милачић из прокупачког села Беле Воде, витез, наредник 'гвозденог пука', ађутант и писар код Косте Пећанца. Сачувао архиву из Топличког устанка закопавши је у воденици породице Милачић испод огњишта где су млинари пекли хлеб. Погинуо код Пећи почетком 1919. Посмртно, указом регента Александра бр. 44.632 од 17. 12. 1920. одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Само неколико учесника Топличког устанка је било одликовано овим високим орденом. Чак ни легендарни Коста Војиновић није био одликован Карађорђевом звездом са мачевима.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #46 on: October 19, 2017, 09:18:52 am »

19. фебруара рано, почели су Бугари бомбардовати Мерошко Брдо, благе косе које се се спуштала у утоке Мораве. Лева страна Мораве била је поседнута сва од усташа. Непријатељ је пласирао топове и посео положај Бубањ и нови казнени нишки завод, одакле су топовима тукли Курвин град, где су били наши четници – запланци; тукли су терен у близини железничких мостова, да их неби ми минирали. Наши су успели да прекину пругу у близини Кочана и код Ђуниса.
Истода дана добих извештај, да је варошицу Лебане заузео капетан г. Милинко Влаховић са његовим усташама, као и Рибарску бању и околна села, где је командовао четовођа Новица Вељковић. Добих извештај да се побунио Гилански крај, да је војвода професор г. Јован Радовић заузео Власотинце и ослободио 800 наших младића, које су Бугари силом узели за регруте и затворили у школу исте вароши.
Ухватио сам везу са Заплањцима из близине Суве планине, који су ми тражили известан број оружја […?] непријатеља пругом Пирот – Ниш. Послао сам једно одељење четника са јаком спремом и експлозивом. Четовођа Милан Дечански у том времену је водио борбу око Соко-Бање и околине, и начинио је непријатељу велику штету. Један се део Сврљишког краја побунио иако није имао везе са нама и ступио у борбу са непријатељем. Бугари који су били затворени у згради прокупачког окр. начелства предали су се војводи Кости Војиновићу.
21. фебруара добих извештај, да се креће јака аустриска војска, правцем Крушевац – Јанкова Клисура. Нисам био рад да са истима ступам у борбу; издао сам наређење да се са њима избегава сваки сукоб. Одређен је од стране моје један број четника и усташа за Блаце – Јанкова Клисура, да ако би исти радили насиља над нашим становништвом поведу борбу против њих. Аустриска посада, која је била у Блацу, прешла је границу и ушла у крајеве које су Бугари држали. Из првог краја нису никога дирали од становништва, док нису дошли до села Плочника. Ту су почели вршити насиља над становништвом. Усташи-четници су били принуђени да приме борбу, принуде их и врате натраг у Блаце и после тродневне борбе заузму Блаце и Јанкову Клисуру. Једно наше одељење било је послато да нападне непријатеља на станици Црвени-Крст у Нишу, што је и урадило. Ниш је бранила велика непријатељска артиљерија, те сам одустао да га нападам. 23 – II.  917 год. добих извештај да је непријатељ успео да задобије Арнауте и да су Арнаути почели да нападају нашу стару границу.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #47 on: October 20, 2017, 08:58:24 am »

24 – II. са штабом сам био у Куршумлији, где сам успео да прекинем борбу између Арнаута и наших претстража, које су биле постављене на нашој старој граници због прелаза Арнаута.
26 – II. добих извештај да је стигла велика непријатељска војска у Ниш, Крушевац и Лесковац као и Врање. Од како су наше чете ушле у Прокупље, свакога дана су непријатељски аероплани летели и бацали бомбе у варош. Истога дана сам се вратио у Прокупље.
27 – II. обишао сам фронт ка Нишу и видео непријатељску војску у великој јачини. Видећи да се не можемо одупрети, наредио сам да се повлаче све чете са свих положаја с леве стране Мораве, и издао наредбу свима општинама да се сви младићи уклоне у шуму од својих кућа док непријатељска војска не прође, што је и урађено.
1 – III. 1917. непријатељ је заузео Прокупље. Све заробљене непријатељске војнике као и чиновнике и официре које смо заробили, оставио сам у Прокупљу, да се предаду њиној војсци. У то време је Војиновић водио очајну борбу са Аустријанцима на Јанковој Клисури, Копаонику и Брусу. Сву силу сам пребацио на Арнауте и успео да их пребацим преко старе границе. Непријатељска војска која је наступила била је у овој јачини: једне бугарска комбинована дивизија доведена с Румунског фронта, два немачка пука доведена са Солунског фронта, који су нападали Ристовац, Врање правцем Медвеђа, и једна аустријска дивизија, која је нападала правцем од Сталаћа па до Рашке. Број наших усташа био је достигао до 12.726 пешака и триста шесет и четири коњаника, који су коњи заробљени били од непријатеља. Када сам успео да Арнауте вратим, наредио сам свима четницима као и усташама, да кад се непријатељ буде приближио нашој старој турској граници, ноћу пробију непријатељски фронт и баце се натраг непријатељу за леђа, с тим да се групишу по десетинама и пребаце се у своја села и шуме, да се крију у највећој тајности до даљег наређења, што су и успели, као и ја што сам тако урадио са неколико четника. Непријатељска војска се сва задржала на старој срп. и турској граници и ту се улогорила.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #48 on: October 23, 2017, 01:14:29 pm »

Да бих олакшао народу реших да обманем непријатељску војску са овим начином: пошто сам имао једног четника који је добро писао француски, напишемо лажни извештај српској Врховној команди као и савезницима у коме сам навео, како сам рањен при оступању наше војске 1915. год. остао код Арнаута, мојих пријатеља, док нисам оздравио; и пошто сам оздравио да сам прешао и обрео се овде у народу. Једном приликом, да сам искористио један аероплан који је путовао за Румунију и одмах се јавио у народу и казао како сам дошао с фронта. У томе лажном извештају изнео сам све варварске слике бугарске што су они радили још пре него што сам се ја појавио; и у извештају сам напоменуо, да ме народ више неће и да ми од истога народа прети опасност. Напоменуо сам, да ћу ићи код мојих пријатеља Арнаута, где сам пре био као рањен и да ћу побунити Арнауте. Ово сам урадио да бих омрзнуо Арнауте и Бугаре, а да ми од нашег народа прети опасност, пошто је народ наклоњен Бугарима и силом сам га натерао на устанак.
Ово писмо дадох једном ђаку који живи у Куршумлији а родом је из Македоније, а као бугарски чиновник се налазио у Скопљу, одакле је добио одсуство за Куршумлију. Исти је награђен са 1000 лева, које сам му дао јер их је морао показати у Нишу. Дао сам му и 200 лева за трошак, и у писму сам написао да му савезници дају 15.000 динара ако успе да пренесе то писмо. Овом младићу коме је поверено писмо, наредио сам да исто писмо однесе у Ниш, генералу бугарском Протогерову, који је био тада командант Моравске области, и преда му, с тим да изјави како он као син македонски и велики Бугарин неће да ради на штету Бугарске државе.
Ово је писмо 5-III. било у рукама поменутог бугарског генерала. Ово је учинило, да је одмах престало насиље над становништвом. Мали је број војске остао за одржавање реда у побуњеном крају, а сва снага војске је прешла преко старе границе правцем Приштина за Призрен, да траже мене, а народу је издата прокламација, да се врати својој кући и да преда оружје, и биће сви помиловани.
7-III. чула се артилер. борба између Арнаута и Бугара; ја са 50 четника тако се вешто прикријем у једној великој планини (Видовача – прим. Ј.), добавим хране преко поверљивих људи, а прекинем сваку везу са народом. Бугари су били потпуно убеђени да сам се налазио код Арнаута. У тајности сам био све до 15. априла исте година, али пошто је већи број усташа остао у шумама, не знавши за мене да сам у тој близини, настане анархија, пљачка од нашег народа, убиства за новац и разна зверства, јер су мислили да нисам у близини. Видећи ову велику пропаст 16. априла појавим се са једном строгом наредбом и извршим неколико смртних казна над тим пљачкашима а ресто помилујем и понудим да врате узето.
Од 15. априла је учестала јака артилер. борба на Солунском фронту. Мислио сам био, да ће тада бити офанзива и да ће фронт продрети; реших се, да бих спасао наше становништво од коначне пропасти, да наредим мобилизацију свих четника на дан 23. априла (Ђурђев дан), да сви дођу у планину Видовачу на одређено место. 23-ег било је на окупу 1.243; од тих изаберем 500 најбољих пешака и сто коњаника, наоружам их добро као и снабдем са обућом за пут, храном резервном за четири дана и лично под мојом командом поведем их правцем Гајтан – Ристовац у Врањском округу.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #49 on: October 30, 2017, 09:42:46 am »

1.маја 1917. год. напао сам станицу Ристовац у 4 часа изјутра; гвоздени мост железнички на Морави минирао и бацио у ваздух, тако да воз није могао радити 10 дана. Од поузданих људи сам сазнао да на тој станици има само 50 војника и један официр бугарски. Из првога краја смо побили све бугарске војнике и старешину те војске. Али у путу од Ниша стигоше одмах два батаљона немачке војске, који су били на путу за фронт, и ступили су у борбу са нама. Ја бих принуђен те целу резерву коју сам имао, морао сам пустити у борбу као и коњицу. Борба је  трајала пуних шест часова. Одмах је [?] аероплана и почели су тући нас и њину војску, јер ме нису могли освојити у овој борби. У овој борби смо изгубили 67 четника и једног четовођу. Са остатком се кренем ка старој српско-турској граници, пређем реку Пчињу, дођем до Козјака пл. која се налази између Куманова и Паланке; ту је већи број народа пошао замном, познавали су ме пошто сам ту и раније четовао. Сазнадох од тамношњих људи да је наш Солунски фронт непомичан и да се води борба из старих положаја. Ја са четницима пређем у стару Бугарску да извршим један напад и створим пометњу код њих. Пређемо преко границе код тромеђе и упутимо се правцем вароши Босиљград, тако да смо на варош напали у 3 часа по подне. Успут смо радили онако како су Бугари од нашег народа радили. Варош је запаљена цела, онда смо се вратили другим правцем где сам и даље палио села. Изашао сам на Власинско језеро и ту сам се задржао више времена, где се њихова велика војска концентрисала. У овоме крају сам пробавио један месец дана за које сам време и имао приличних борби с непријатељем.
Добио је од мене наређење и Командант Пиротског и Краинског Комитског одреда да и они упадају у Бугарску и стварају забуну код непријатеља. Исти су то радили, но не у великој мери.
После месец дана неосетно сам се пребацио опет у топлички округ, где је била неописана тишина. Народ је био добио толико морала још више него пре устанка. Убрзо сам ухватио везу са својима војводама и четовођама. Покушао сам више пута да извештај Врховној Команди пошаљем; то је радио војвода Војиновић, види се да је један његов извештај дошао до Врх. Команде. За време устанка нису били велики губитци код народа, као и велики број паљевина, рушења идругих штета. Поп Димитрије Димитријевић се био одметнуо и почео је радити на своју руку а на штету општој ствари и нашег народа. Над њиме нисам смео извршити смртну казну, пошто је имао да одговара за велика недела и злочинства што је учинио.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #50 on: November 01, 2017, 09:00:48 am »

Октобра месеца један наш аероплан пао је у село Горње Шилово, срез Јабланички, тако да га је непријатељска војска одмах ухватила. Ја сам тада био у непосредној близини. Не могу знати зашто се ту спустио а не у планине, где није било непријатељске војске. Од тога дана како је тај аероплан ухваћен најтежи дани су настали за народ у Топличком и Врањском округу као и у Нишавском. Одмах су дошле бугарске војводе са 64 комитске чете и велики број непријатељске војске. Почну најогорченија насиља над фамилијама наших четника, тако да су вешали, убијали, пекли, растрзали и на разне муке животе им одузимали. Сваког дана су летели непријатељски аероплани по топличком округу и бацали по планинама прокламације да ће свако бити помилован који се преда, а онај који убије војводу Пећанца добиће награду од 200.000 динара. Врло су често долазили сукоби између наших чета и бугарских комитских чета. Код четника наших отпочео је опадати морал пошто су им фамилије почели убијати и на разне муке мучити, као и куће палити и другу имовину уништавати, те услед тога већи број четника се предаде а и већи је број четника изгинуо у борби. Будем принуђен 26. октобра 1917. да позовем оно ресто четника и четовођа и наредим: ко мисли да се преда нека иде што пре а ко не, да се одвоји на страну. Тако је и урађено. Велики се број одвојио за предају, а око 110 четника остало је који се не мисле предати живи. Одмах сам их распоредио у мање групе и наредио им да се удаље из топличког округа и врањског, да не би народ у томе крају страдао више због четника. Од ових чета две су отишле за Црну Гору. Војвода Коста Војиновић није хтео примити наређење да напусти Топлички округ, него је и даље ту остао, где је после месец дана погинуо од Бугара код села Гргура.
Она чета Бугара која је убила војводу Косту Војиновића добила је награду 90.000 лева. Војвода Тошко Влаховић је погинуо октобра месеца у борби са непријатељем у Гајтан планину.
26. октобрa издао сам растуреним четама писмена упутства да прекину сваку везу с народом и да живе на хајдучки начин. Ово сам урадио да би олакшао народу. После неколико дана је погинуо Цветко Оташевић код кога су Бугари нашли та упутства која се односе на хајдучки живот и то је доста помогло народу, јер су Бугари видели да немамо више везе за народом.
Ја сам са мојом четом прешао у аустријску територију округа Крушевачког, где сам целу зиму провео најбедније што може жив човек провести. За мене и моје четнике знали су само два моја пријатеља.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #51 on: November 02, 2017, 09:16:56 am »

У половини марта месеца 1918. год. опет сам се вратио у топлички округ, где сам исто тако у тајности живео све до 15. августа исте год. Затим изгуби наду да ће и ова зима без офанзиве и успеха проћи, те се пребацим у Новопазарски Санџак у аустријску територију. Тамо нађем неке познанике и једну малу нашу чету и останем да живим у Горњем Ибру у највећој тајности. Од 26. октобра 1917. непријатељ није имао никаквих података где се налазим.
Ова ме је офанзива затекла у поменутом крају за коју нисам могао ништа сазнати; када сам сазнао, доцкан је било да се пребацим у Моравску долину, да им пресечем железничке мостове и осујетим отступницу. За овај циљ имао сам прикривеног 200 ком. динамита и 400 пушака за које сам само ја и моја два четника знали. Кад сам сазнао за офанзиву урадио сам све оно што сам могао урадити о чему је извештена Врховна Команда, мојим ранијим рапортом октобра месеца ове године.
Пре него што сам се ја појавио у народу непријатељ (Бугари) је чинио ова зверства. Убио је масу свештеника, професора, учитеља и виђених људи без икакве кривице. У селу Урошевцу, срезу пољаничком, извршен је покољ над становништвом 1915. године. Аустријанци већ нису тако радили; када су неког убили, извели су неку пресуду писмену како он то заслужује својом кривицом, а Бугари су убијали како је коме ћеф био. Пошто ја немам тачан број губитака у окрузима где је био устанак, то не могу поднети извештај о губицима. Комисија која на томе ради скупиће детаљне податке.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #52 on: November 03, 2017, 09:28:23 am »

За време четовања од 1916. па до устанка имали смо борбе са непријатељем на овим местима:
20. септембра 1916. год. имали смо борбу са непријатељем на Белом Брду (Копаоник). Губитака је било са обе стране. Ту је борбу водио војвода Коста Војиновић са његовом четом.
6. октобре исте год. једна наша чета сукобила се са непријатељем близу Копаоника. Наших губитака је мало било а са непријатељске стране много више.
11. октобра борбу са непријатељем водила је чета којом је командовао четовођа Урош Рудински.
14. октобра вођена је борба између чете војводе Косте Војиновића и непријатеља у близини села Блажева. У тој борби непријатељ је био јако потучен и заробљен већи број војника, коморе, коња, и другог материјала. Истог дана четници су водили борбу са непријатељским војницима у близини Приштине. Овој нашој чети је командовао четовођа наредник арнаут Рамадан Незировић.
16. октобра четовођа Милан Дечански водио је борбу са непријатељем у близини Грејача (Јастребац); губитка наши у овој борби нису имали.
25. октобра 1916. год. вођена је јака борба близу Ртња. Нашом четом је командовао четовођа звани Хајдук Вељко, како га је тамношњи народ називао.
2. новембра једна наша чета под командом Мика Моравца водила је борбу са непријатељем у близини Мрамора код Јастребца.
7. новембра вођена је борба у селу Магово, срез Копаонички, између чете војводе Косте Војиновића и непријатељске војске.
10. новембра вођена је борба између наших чета и непријатељске војске у срезу Јабланичком под командом четовође Милоша Ђуровића, где је у борби убијен бугарски срески начелник, који је био велика звер и душманин Срба.
15. новембра исте год. сукобио сам се ја са мојом четом са неприј. војском близу села Петровца у Врањском округу; борба је трајала 4 часа; губитка је било на обе стране, али са непријатељске много више.
22. новембра 1916. четовођа Тодор Митић са својом четом сукобио се са неприј. у близини Кукавице планине где је непријатељ претрпео велике губитке.
5. децембра 1916. у селу Трстену у Врањском округу једна наша чета под командом Синадина Јанковића, четовође, сукобила се са непријатељем; у овој борби је непријатељ изгубио 7 мртвих војника и 12 рањених који су заробљени од наших четника.
12. децембра четовођа Јеротије Ђенадић је водио борбу са непријатељем у близини Јанкове Клисуре (Јастребац).
22. децембра ја и моја чета сукобили смо се више села Велике Плане (Јастребац) са непријатељском војском; у тој борби смо заробили 6 непријатељских војника; од наших није било губитака.
3. јануара 1917. год. вођена је борба целога дана између чете капетана г. Милинка Влаховића и неприј. војске у планину Гајтан. У овој борби непријатељ је претрпио велике губитке.
9. јануара 1917. год. вођена је борба под командом четовође Милана Дечанског у Дервену; од наше стране није било губитака.
7. фебруара наша чета под командом четовођа Цветка Оташевића и Илије Радоњића сукобила се са неприј. војском и бугарским жандармима – Арнаутима у близини Куршумлије; у тој борби рањена су наша два четника.

Све ове борбе, што су вођене пре устанка, вођене су на удаљеним местима од села, те народ није због тога имао рђаве последице. Моје наредбе биле су најстрожије да се борба не прима са непријатељем, али услед великих потера морало је доћи до борбе.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #53 on: November 04, 2017, 08:34:54 am »

У  борбама са непријатељем које смо имали показали су се као најхрабрији четници, и то:

1.  Војвода Коста Војиновић, погинуо, родом из Вучитрна;
2.  Војвода Јован Радовић, проф., родом из Црне Горе, отрован у Сарајеву;
3.  Војвода Тошко Влаховић, студ. филозофије, погинуо 20-X-1917. г., родом из Црне Горе;
4.  Активни црногор. капетан Милинко Влаховић, родом из Црне Горе;
5.  Четовођа Машан Стојовић, погинуо 20-IX-1917. год. на Јавору, родом из Пасјаче, Прокупље;
6.  Четовођа Милан Дечански, погинуо, родом из Војводине:
7.  Четовођа Димитрије Беговић, погинуо, родом из Доброг Дола, срез Косанички;
8.  Четовођа Цветко Оташевић, погинуо, родом из Куршумлије;
9.  Четовођа Ђуро Вуковић, погинуо, родом из Пећи;
10. Четовођа Тоша Милић, погинуо, родом из Лесковца;
11. Четовођа Синадин Јанковић, погинуо, родом из Медвеђе, срез Јабланички;
12. Четовођа Миливоје Раичевић, погинуо, родом из Куршумлије;
13. Четовођа Никола Бојановић, окружни моноп. Надзорник, погинуо, родом из Куршумлије;
14. Четовођа Мика Моравац, погинуо, родом из Мрамора, срез Нишки;
15. Четовођа Милан Киковић, погинуо, родом из Азбреснице, срез Добрички;
16. Четовођа Воја Марјановић, погинуо, родом из Крушевца;
17. Четовођа Радисав Павић, погинуо, родом из Арбанашке, срез Прокупачки;
18. Четовођа Цветко Дапчевић – Косовац, погинуо, родом из Вучитрна, Косово;
19. Четовођа Рамадан Незировић, Арнаут, погинуо, родом из Приштине;
20. Четник Тодор Несторовић, погинуо, родом из Доњег Ибра;
21. Четовођа Урош Рудинац, погинуо, родом из Санџака;
22. Четник Нестор Вукоичић, погинуо, родом из Куршумлије;
23. Четовођа Радисав Тошић, родом из Бејашнице, срез Прокупачки;
24. Четовођа Пане Дапчевић, родом из Вучитрна, Косово;
25. Четовођа Станко Миленковић, родом из Прокупља;
26. Четовођа Милан Дрљевић, родом из Црне Горе;
27. Четовођа Новица Шукић, родом из Доброг Дола, срез Косанички;
28. Четовођа Ђока Белојевић, родом из Црне Горе;
29. Четовођа Братимир Милачић, родом из Беле Воде, Прокупље;
30. Четовођа Милорад Перовић, родом из Јабланичког среза;
31. Четовођа Алекса Андрић, родом из Прокупља, Бериље;
32. Четовођа Арсеније Косанчић, родом из Црне Горе;
33. Четовођа Саво Петровић, родом из Петровца, срез Лесковачки;
34. Четник Сава Радовић, родом из Црне Горе;
35. Четник Ђуро Дрљевић, родом из Црне Горе;
36. Четник Вучина Лазовић, родом из К. Митровице;
37. Четник Вукмир Миленковић, родом из Вучитрна, Косово;
38. Четовођа Никола Џаковић, погинуо, родом из Статовца, срез Прокупачки;
39. Четник Иван Новичић, погинуо, родом из Дегрмена, срез Косанички;
40. Четник Раде Миџовић, погинуо, родом из Мердара, срез Косанички;
41. Четник Мираш Гараш, погинуо, родом из Мердара, срез Косанички;
42. Четовођа Светозар Костић, погинуо, родом из Реснице, срез Добрички;
43. Поп Радивоје Вучинић, погинуо, родом из Конџеља;
44. Поп Срећко Поповић, погинуо, родом из Ибра, Колашин;
45. Четовођа Никола Влаховић, умро у Пећи, родом из Црне горе;
46. Четовођа Георгије Владимировић – Рус, погинуо, родом из Астрахана, Русија;
47. Четовођа Михајло Ђурић, погинуо, родом из Црне Горе.

Од изгинулих као и живих има још велики број храбрих четника, које нисам записао. Ако буде потребан списак свих тих лица, могу накнадно поднети.
Предњи извештај о мом досадашњем раду за време четовања од 1916. год. до садашње офанзиве, част ми је поднети Врховној Команди.

19-XII-1918. г.
Београд                                            Командант усташких трупа
                                                     устанички Војвода Коста Пећанац


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #54 on: November 10, 2017, 09:08:53 am »

Даница Марковић

У редовима устаника активно је учествовала српска песникиња из Београда Даница Марковић (Звезданка). Када је устанак угушен, Даницу су  заробљену, везану жицом, Бугари спровели у Нишку тврђаву и осудили на смрт. Само је срећа спасава да не буде стрељана. Софијски књижевник Иван Вазов посредовао је код свог презимењака – генерала Вазова, који је наредио да песникињу ослободе заточеништва.


* Даница Марковић.jpg (27.71 KB. 252x356 - viewed 2 times.)

Даница се у Прокупљу нашла одступајући с војском и ту остала седам година. Иако врло лепа, није ни мало имала леп живот. Напротив. У Прокупљу је сахранила троје од шесторо своје деце, а брак јој се растурио. После рата, исцрпљена болешћу и сиромаштвом, умрла је и она.

Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #55 on: November 14, 2017, 01:38:26 pm »

Бугарски капетан
(Одломак из књиге То је место. Аутор: Томислав Вл. Ристић.)

Уласком устаника у ослобођено Прокупље 1917. године, овд. трговац Јанаћко Петровић - звани Наћко Филоксера, оглушио се о наредбу Косте Војиновића, да преда вишак робе за потребе устаника (неке коже за ђон). Казна за такав непатриотски чин била је смрт.
Јанаћко је био испод вешала. Омча му је затезала врат, ноге дрхтале на столичету.
Жена му је већ била у несвести, деца су ничице пала на земљу, плакала и грлила Војводи ноге и љубила чизме, покушавајући да му дохвате руке, да и њих пољубе. Присутан народ, и мушко и женско, и старо и младо, занемео је. Мушкарци су скинули капе, жене су крајем марама брисале сузе.
Ниски, тмурни облаци са Миладинског врха прелетали су небо над Прокупљем и одлазили према Губи брзином очњег вида. Хладан ветар проносио је фебруарски снег и доносио звоњаву с Прокупачке цркве. Чула су се и клепала.
Војвода је нервозно шетао, десет корака напред – десет корака назад.
И онда, из народа изађе бугарски официр. Заробљеник – слободњак. Одлучно приђе Војводи, војнички га поздрави и рече:
- Господине Војводо! Молим Вас да мене обесите уместо овог несрећника. Ја немам никога. Он има жену и децу. Не дозволите да му жена проси а деца буду сирочићи. Њему – нека је Богом просто!
Наста тајац.
Бугарски официр, био је капетан, пође ка вешалима. Војвода га у два корака стиже. Ухвати га за рамена, окрену а онда чврсто загли. И трипут пољуби. И гледејући га право у очи - рече:
- Братко! Благодаривам ти!
Затим се окрену народу и устаницима и рече:
- Браћо и Сестре! Срби и Српкиње!
И видесте и чусте шта се зби. Ја, војвода Коста Војиновић (скиде шубару с главе), тако ми Бога (прекрсти се), опраштам живот овом човеку (и показа на Јанаћка). И молим вас Богом да то и ви учините. Нека му ударе двадесет пет батина. Заслужио их је. Још вас молим, да овом храбром бугарском официру дамо слободу.
И тако би.
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 15 572


« Reply #56 on: November 14, 2017, 07:49:51 pm »

Заиста, више него витешки гест овог храброг и часног бугарског капетана. Зна ли се његово име?
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #57 on: November 15, 2017, 05:31:17 pm »

Заиста, више него витешки гест овог храброг и часног бугарског капетана. Зна ли се његово име?
Свештеник (учитељ) Михаило Шпанић написао је 1925. године књигу Окупација, буна и терор у Србији од 1915- 1918. године. У књизи се између осталог налазе и упечатљиви портрети носилаца бугарске окупационе власти у Прокупљу: војних и полицијских команданата, чиновника и свештеника. Шпанић пише да су сви били шовинисти и србофоби заражени идејом бугарске хегемоније на Балкану. Корумпираност и подмитљивост прелазила је код њих у чисту пљачку. У Топлицу су дошли голи и боси; из Топлице су отишли као богаташи. Било је и сулудих и махнитих људи, 'корбач, тесак и криве руско-турске сабље  показивале су расположење ових Татара'.
Од капетана Шпанић помиње команданта места Стојана Медарева, и капетана Матова из Цариброда. Стојан је био типичан Блгарин: кваран као мућак, - за новац би продао и рођеног оца. 'Висока раста, овај родослависта, роава лица са дебелим усницама, трома хода, човек слатких страсти', био је оличење бугарских власти у Србији. За капетана Матова Шпанић има лепе речи. Описује га као живахног човека, малог раста и доста симпатичног. За време његове управе није било убистава а интернација је сведена на најмању могућу меру.
О поменутој драми која се, међутим, према причи Томислава Ристића одиграла на главном тргу у Прокупљу, у књизи М. Шпанића нема ни речи. Могуће је, да је Т. Р. примерним дописивањем, на свој начин саопштио део из до данас необјављеног рукописа Властимира Вуковића (Вуковић је био Војиновићев ађутант и сведок тог времена.). А могуће је и, да је описани догађај уствари само фикција Томе Ристића, иначе мог доброг пријатеља.
Не виђам га нешто у последње време.
Logged
kozhedub
desetar
*
Offline Offline

Posts: 112


Thar she blows!


« Reply #58 on: November 15, 2017, 09:22:30 pm »

Прилог уз ову , веома значајну тему.

РИЗНА РАДОВИЋ – СТОЈАН КОМИТА

Девојка – четник у чети војводе Косте Војиновића

Извор: Четници.рс

Четнички вук  30/01/2012


Нису жене у Топличком устанку биле само мученице, које су на хиљаде Бугари најсвирепијим мукама убијали. Било их је и бораца, које су са људима напоредно све напоре и опасности подносиле. Док су једне доносиле храну и одело устаницима, друге су служиле као курири, сазнавале шта напријатељ спрема и јављале, а треће су са оружјем учествовале у борбама. Између ових жена бораца јединствен је пример једне девојке са села, која се још пре устанка одметнула у шуму, учествовала са четницима у свим борбама па чак и у осветничком походу на Бугарску, где ја на повратку тешко рањена. Преломљене леве ноге, већ полумртва од изгубљене крви, глади и жеђи, пала је у руке Бугарима и петнаест убода бајонетом које су јој тада онако тешко рањеној, Бугари задали учинили су да је саката у десну руку. Можда само благодарећи што јој је нога била одсечена, рука саката и што је болесна и изнурена давала бедан изглед, успела је да спасе живот и лежећи по бугарским затворима дочекала је ослобођење.
Та јуначка девојка, Ризна Радовић, која је у чети добила име Стојан, носи француски Ратни крст са палмама, којим је маршал Франше д’Епере наградио њен херојизам после рата, али нема ни једно наше одликовање, јер се код нас за наш најлепши подвиг, Топлички Устанак, нису давале награде. Осакаћена девојка добила је једино малу инвалиднину, какву и војници добијају. Ризна је из доба четовања сачувала своје име Стојан, које и данас носи, исто као и мушко одело и шајкачу, и са ошишаном косом до главе, она сећа пре на слабуњавог дечка него на девојку. Код ње је навика да се сматра као мушко толико јака да о себи говори увек у мушком роду. Испричала је 1927. године Господње своје необичне доживљаје из времена устанка (текст прибележио Вукашин Вукоичић).
Ризна Радовић, жена борац која је преживела 15. убода бугарских бајонета

БЕКСТВО ИСПРЕД АРНАУТСКЕ ОСВЕТЕ

„Бугарска окупација затекла ме је у селу Прекопуце, у срезу Прокупачком. Имала сам 16 година. Моји су неки отишли са војском, друге су Бугари одвели у ропство, а ја сам остао сам у кући са са малом сестрицом од 10 година. Мајка ми је била пореклом Пећанка, а ја сам се родио у селу Крпимеју у Лабу. Имао сам 8 година када сам чувао овце са братом. Ту је било и Арнаучића чобана који су нас нападали и тукли се са нама. Једнога дана једно Арнауче чобанин нападне мога брата, много мањег и слабијег и отпочне га тући. Ја тада зграбим један стари пиштољ што смо га били нашли и напунили барутом и оловом и држали га скривеног у грању. Опалим право арнаутском чобану у главу. Када се дим разишао, видели смо где лежи мртав у крви. Дотрчимо преплашени кући и моја цела породица још исту ноћ покупи све што се могло понети од хране и ствари, потера стоку преко границе у Србију бојећи се арнаутске освете.

ОДМЕТАЊЕ У ШУМУ

Живели смо доста мирно до почетка јануара 1917. године. Био је снежан зимски дан када сам пошао са колима у воденицу у Јошаници. На путу сретну ме два бугарска војника, и један од њих без икаквог разлога удари ме тако снажно песницом у лице да сам пао у снег. Сви ми се зуби у глави били померили. Зарицао сам се у себи: – Више ме непријатељска рука неће живог ударити – Сетим се да сам у планини срела наредника Јеротија Ђенадића са његовим четницима, па се реших да и ја одем у шуму. Још када је наша војска одступала нашао сам и био сакрио у рагастов око врата карабин, бајонет, машински револвер и нешто муниције. Извадим сакривено оружје и очисти га , јер је било зарђало. Нађем и једно поцепано одело које је остало од мога брата те га искрпим и удесим за себе. У вече позовем свога комшију Косту Милосављевића да ме ошиша до главе. – Хоћу да ме спремиш за горског хајдука – рекла сам. Он ме је одвраћао, али видећи да се ја не могу одвратити, пристане. Ошиша ме, обучем мушко одело, опашем реденике што сам их сам начинио, узмем карабин и револвер, па опростивши се са Костом, у поноћ кренем од куће, у којој је остала само мала сестрица, плачући од страха. Ноћ је била бурна и снежна. Лутао сам по мраку, не знајући ми сам куда идем. Прошао сам поред села Доња Јошаница, и у зору стигао у Шиљоман. Још се није сасвим свануло када упаднем у кућу мојих рођака. Преплашили се и одвраћали ме : -Куда ћеш, несрећнице? Коме остављаш кућу и сестру? – Замолим их да ником ништа не говоре и опростим се од њих.

ПОГИБИЈА ДВАЈУ АУСТРИЈСКИХ ВОЈНИКА

Свануо је дан када сам изашаo из села. Пошао сам ка селу Качапор под Јастрпцем надајући се да ћу наићи на четнике. Обиђем око села и кренем у правцу Блаца. Ишао сам путем, јер се од великог снега кроз шуму тешко ишло. Носио сам пушку преко руке и корачао, не знајући ни сам куда. Пролазио сам кроз шуму између села Ђуринаца и Блаца, када се одједном тргнем. На једној окуци доста далеко испред себе спазим два аустријска војника, снег им је вејао у лице, те су ишли погурени. Страшно се уплашим и јурнем са пута у у шуму. Сакријем се на 20 корака од пута за једно дрво и гледам узбуђена и уплашена да ли су ме опазили. Војници су прошли поред мене, и не гледајући нигде до испред себе. Нису ни слутили да по таквом времену има кога у шуми. Чим су прошли , изађем на друм и погледам. Војници су били на 50 метара већ одмакли и ишли један за другим због снега. Нису се ни освртали. Одједном ми крв удари у главу. Клекнем и нанишаним. Нисам ни чуо да је пушка пукла, а видим оно двоје да су пали у снег. Како су били један за другим, један их је метак пробио обојицу. Притрчим и испалим још два метка у њих. Узмем њихове пушке, фишеклије, бајонете и војничке торбице и однесем у шуму. Наиђем на једну стару шупљу букву па бацим оружје унутра. Видела сам да један има ново одело, а мени су кроз чакшире пропала колена и мрзла сам се од зиме. Вратим се на друм, скинем ономе који је имао ново одело шињел, копоран и чакшире и однесем у шуму, где се пресвучем. Нисам више смео да изађем на друм. Ишао сам шумом и западао у снег до више колена, те ме је то јако уморило, тако да сам посртаo са дугачким шињелом и оружјем.

СТУПАЊЕ У ЧЕТУ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА

Био је већ мрак када сам дошла у село Пребрзу. Био сам гладан и уморан, али се нисам смео задржати. Нико ме ту не познаје, а страх ме да Аустријанци већ нису дигли потеру. Знао сам да наши четници долазе у село Претрешну под самим врхом Јастрепца, те се упутим тамо. На ивици саме шуме била је кућица, и ја сам се упутио тамо, привлачећи се опрезно. Слушам да ли лају пси, јер ако лају, значи да има Бугара. У селу тишина и никакав глас се не чује. Одједном угледам на снегу две мрачне прилике где стоје недалеко од куће. Била је то стража. Нисам знао да ли су Срби или Бугари , те сам се привлачио све пузећи по снегу. Чујем њихов глас : – У зору ћемо у Јанкову Клисуру…. То су ти што их ја тражим, помислим и дигнем се па пођем ка њима. – Стој, ко је? – Разлегао се њихов узвик. Србин сам, ваш друг, комита -… узвикнем. Они ме дочекају са напереним пушкама и питају ко сам и шта сам. Остао сам код њих док им није стигла смена, и онда ме они поведу у кућу. У кући су крај ватре седели четници. То је био војвода Коста Војиновић са четом. Међу четницима био је и мој познаник Јеротије Ђенадић и поп Мита из Прокупља. Када су ме увели и рекли војводи да су добили још једног друга, он се обрадовао : – Добро, добро, кад има још Срба који се жртвују да гину за слободу – Распитивао ме је зашто сам побегао из села, па онда се окрене Ђенадићу: – Ти ћеш му Јеротије бити кум. Крстићемо га: СТОЈАН КОМИТА. А поп Мити је казао: – Ти му, оче, благослови име по српском обичају.- Тада су ме крстили Стојан, и то ми је име и сада остало. Војводи сам рекао за убијене Аустријанце, те у зору он дареди да два четника пођу са мном и да донесемо оружје. Одведем четнике у шуму и извадимо оружје из букве. – Хајде да видимо да ли је ко нашао Швабе, предложи један четник. Сиђемо на друм и видимо где обоје леже како су побијени. Нико их није дирнуо. Само је снег нападао по лешевима. – Браво, Стојане, – честитају ми четници. Да не би Аустријанци, када наиђу на мртваце, попалили село, четници одвуку лешеве у једну јаругу и затрпају их грањем и снегом.

СУСРЕТ СА ВОЈВОДОМ ПЕЋАНЦЕМ

После два дана проведена у Јанковој Клисури у кући Цветка Обрадовића, кренемо за Копаоник. Дођемо у Блажево, у кућу Јанићија који је носио заставу војводину. На Копаонику војвода Војиновић подели чету на двоје. Он задржи 12 четника, а других 12 да Јеротију Ђенадићу, са ким и ја пођем. У Гајтан Планини у Јабланици наиђе наша чета на четнике војводе Пећанца, којe је водио Радисав Тошић. Војвода Пећанац је био у Косаоници близу Куршумлије. Ту га Ђенадић нађе и добије од њега наређење да чета иде у Јастребац. Требали смо да крстаримо кроз села, да виде сељаци како има наше војске, те да их то охрабри, а да кметовима и председницима послужи као опомена.

СУЂЕЊЕ ТРОЈИЦИ БУГАРА

Када је наша чета наишла на село Шиљомане, чујемо очајну вриску из једне куће. Био је први сутон. Наш четовођа Јеротије Ђенадић заустави чету и пошање једног четника да види шта је. Из куће се непрекидно хори писак деце и запомагање и вриска жена. Стегнемо ми пушке од беса и једва нас Ђенадић задржава да не јурнемо у село. Онај четник све прикрадајући се поред плотова привуче се до куће у којој се вриска разлегала. Погледа кроз прозор и угледа три пијана бугарска војника, подивљала, како вуку између себе неке жене и девојке које се очајно бране. Бугари су им искидали одело и раскрварили их ударцима. Четник се брзо врати и јави Ђенадићу, који нареди да се Бугари живи похватају, шест четника, и ја сам пошаo са њима, опколише кућу. Четворица стану под прозоре а двојица са напереним пушкама упадну у кућу. Бугарске пушке висиле су на чивилуку, те их један четник одмах зграби а други се раздера на Бугаре : – Предајте се! Бугари су у пијанству мислили од четника да су сељаци те отпочну да псују и један се маши револвера. У томе јурну и други четници споља, навале на Бугаре, оборе их, скину са њих реденике и отму им бајонете и револвере. Tек тада Бугари дођу себи и почну да моле да их поштеде. У кући су биле три жене и две девојке и пуно ситне деце. Људи су сви били или у војсци или одведени у ропство. Девојке су плачући причале како су Бугари упали у кућу, напили се и обесчастили их ту пред свима. Четници огорчени повежу Бугаре својим тканицама, поведу их из села и понесу оружје. Бугари су преклињали да их не убију обећавали да одаду све где има бугарске војске и најзад се нудили да и они ступе у четнике. Ђенадић је ћутао све док нисмо ушли дубоко у шуму. Тада саслуша Бугаре и они признаду своја насиља, правдајући се да су били пијани и молећи да им се опрости. – Хајде да вам опростимо, насмеја се Ђенадић, па се онда окрене и позове четника Милосава Крстовића: – Одведи их у поток и изврши пресуду. Потом се обрати и мени: – Хајде и ти као моје кумче да учиш како се убијају Бугари. Бугаре поведемо у поток и побијемо.

ПОД ВАТРОМ АУСТРИЈСКОГ МИТРАЉЕЗА

Крстарили смо по Јастрепцу окупљајући четнике. Већ је настао фебруар. Код Ђенадића се окупило 35 четника, а и друге се чете ојачале младићима који су бежали испред бугарске регрутације. Сиђемо једног дана у Шиљомане на ручак. Око села поставимо стражу. Таман смо сели да ручамо, када зачујемо грување песницом у врата и вику једног стражара: – К оружју ! Изјуримо из кућа и почнемо да трчимо ка шуми изнад села. Путем од Блаца наишла је на стражаре чета аустријске војске са митраљезом. Видећи нас како трчимо кроз шуму, Аустријанци скину митраљез, поставе га на крај села и отворе ватру. Куршуми су ударали свуда око нас у дрвеће, секли гранчице, али смо ми ћутећки трчали, не одговарајући на ватру, јер смо од војводе Пећанца добили наређење да избегавамо сукоб са већим оделењима војске. Успели смо да без губитака дођемо до села Качапора. Цела је Топлица већ била у врењу и устанак тек што није отпочео.

ЗАУЗЕЋЕ БЛАЦА

Из Качапора после три дана одмора пођемо за село Попово, где нађосмо наредника Петра Бараћа са 35 четника. Осећала се нека узнемиреност и једнако су стизали нови бегунци. Једно јутро дојури гласник и јави да је Ица Калајџија напао на Куршумлију са својом четом и сељацима. Из Грабовице дошао му је у помоћ са четом Јован Јелић, који је известио Ђенадића о нападу на Куршумлију и послао му поруку да прекине телефонску и телеграфску везу са Блацама, како би Аустријанци тамо били одсечени. У Блацама је била аустријска команда места, две чете пешадије , два митраљеза и два брдска топа. Куршумлија је пала и војвода Пећанац је наредио Ђенадићу и Бараћу да ударе на Блаце. Ђенадић одреди Петра Бараћа да са 12 четника, са којима сам и ја пошао, иде у Јанкову Клисуру, да пресече одступницу Аустријанцима, а он крене са свим осталим четницима, на Блаце, заузме га, отме митраљезе и топове и нагна Аустријанце на бекство ка Јанковој Клисури. Ми смо већ чекали у заседи. Три наша четника који су били више куће Цветка Обрадовића зачују топот коња друмом и угледају три аустријска официра како јуре у најлуђем галопу. Оставили су своје војнике и мислили су да се спасу пре него што четници поседну Јанкову Клисуру, а нису ни знали да их ми већ три дана чекамо. Чим су официри наишли на заседу, дочека их плотун. Попадају мртви са коња и четници истрче, и два коња ухвате, док је трећи убијен од метака. Четници скину са убијених официра одело и оружје. У нотесима нађу им фотографије Срба обешених у Крушевцу. У томе наиђе и цела aустријска колона. Али Аустријанци су се надали заседи те су повели са собом све сељаке, жене и децу из села кроз која су прошли и поставили их свугде око себе, тако да се на њих није могло пуцати , а да метци не побију сав наш свет. Било је више жена и деце него аустријских војника. Да не би ове сељаке изложили погибији, морали смо да пропустимо и аустријске војнике да прођу.

ОПЕЛО НА ВИДОВАЧИ ПЛАНИНИ

Заузето је после и Прокупље, али се пред навалом није могло дуго издржати. Опет смо се повукли у шуме, и непрестано сударајући се са потерама, лутали смо са војводом Војиновићем по Копаонику и Јастрепцу. Тако је трајало све до Ђурђев дана. У очи Ђурђев дана добијемо наређење од војводе Косте Пећанца да сви четници дођу у Видовачу планину. Стигли смо ту сутрадан по Ђурђевдану у вече. Трећи дан је било бирање четника за Бугарску. Пуна је шума била наших усташа (напомена аутора: устаника), али је Пећанац бирао само најјаче и најиздржљивије. Хтела сам и ја да пођем и кажем војводи Пећанцу: – Немој ићи, каже ми он – Ти си мали и нејак, не можеш ти тај пут издржати. – Господине војводо, ја идем па ма први погинуо. кажем Пећанцу. Он ме одвраћа, каже остаје Ђенадић, Тошић и толики чувени четници. – Нећу да ми се другови смеју! кажем му ја. – Добро, али немој да се покајеш, вели ми војвода. И немој да кажеш да сам те ја проморао да нејак идеш у Бугарску. – Не кајем се никада, господине војводо. одговарам. У том војвода Пећанац командује: – Мирно ! Исправили се мирно сви четници и тишина настала у планини. Већ су били издвојени они који неће за Бугарску те стоје по страни, док су чете за поход све развијене у фронтовима. – Свјати Боже, отпочне да пева поп Мита, и да нам чита опело. Када поп очита опело, он узвикну: – Ето јунаци, ко погине то ће му бити стварно опело, а ко остане жив , ништа му неће сметати. Крсте се четници, а војвода Пећанац командује : – У име Бога, напред! Крећу четовође и носе пушке преко руку, а за њима ступају четници. Још у Јанковој Клисури војвода Војиновић произвео ме је за каплара, и кад смо сада кренули са Видоваче, одреди ме Ица Калајџија, у чију сам чету запала, да будем десетар. По два пута старији четници припали су ми у десетину, али се ни један не љути. У свитање четвртог дана како смо напустили Видовачу, ударили смо на Ристовац. Страшна је борба трајала све до подне, када смо измакли испред Немаца, Аустријанаца и Бугара и избили на брдо где је црква Светог Илије. Уђемо у цркву да се одморимо, а војвода Пећанац нареди да ударе звона наопако за другове изгинуле око станице. Упали смо у Бугарску, спалили Бошицу и Босиљград и вратили се преко границе.

ТЕШКО РАЊЕНА САМА У ШУМИ

Задржали смо се при повратку у бранику близу Кукавице планине. У подне припуцају пушке са свих страна. Бугари су нам траг открили. Поскачемо и почнемо се повлачити журно ка планини. Tрчали смо у стрељачком строју преко ливаде, а са обе стране сипали су на нас ватру Бугари. Куршуми су рили земљу и праштала су дум-дум зрна око нас. Већ је шума била на десетак корака око нас, када ме погодише два зрна у лист леве ноге, и оба експлодираше. Јурну крв кроз раскинуту сару чизме, и ја се занијам. Војвода Пећанац је био на десет корака за мном. Притрчи ми: – Сретне ране, Стојане !… Покушавам ја да још идем, али клонем. Дочекам се на карабин и вукући се дођем до шуме. Ту војвода Пећанац викне свога посилног, који му је водио коња, да ме на коњу носе. Када су ме дизали на седло, видим да ми нога виси и пребијена. Војвода дозове Милосава Крстовића и још три четника, и нареди им да ме живу не оставе Бугарима, већ да ме носе. Баце на седло војводину бунду, да ми је лакше јашити. Воде, воде, јаукала сам јер ме је страшна жеђ морила. На врху планине Кукавице, где је велика буква, скину ме са коња. Када су ножевима чизму исекли, а кроз рану све поломљене кости пробиле. Превију ми ране и војвода ме пита : – Можеш ли да се крећеш Стојане? Молим војводу да ме не оставе па да ме живог на муке ударе Бугари. – Док једног четника траје, носићемо те, Стојане, вели ми војвода. На коњу ме донесу до изнад села Чукленика, где заноћисмо крај колиба. У бунилу сам само воде тржио. Кренемо сутра дан. Носе ме на коњу, али тешко земљиште, брдовито и непролазно. Четници ме скину и на леђима ме понесу. Сунце опекло, запара, и четници који ме носе посрћу под теретом. Одједном опет запрашташе пушке и почеше да грме бомбе. Опет су нас сустигли Бугари. Када почеше око нас да звижде метци, потрчаше моји другови, и једва ме вуку са собом. Труцкање ми покреће пребијену ногу и од болова свест ми се мути у глави. Убите ме, па идите! молим другове. Што би и вас четверо изгубило главе због мене, кад сам ја већ пропао. – Не смемо од војводе, говоре ми они , а грцају од жеге и умора. Бугарска дум –дум зрна праште по камену. Кажите војводи да сам умро, стењем и желим да ме убију, јер ме је ужасан страх да ме Бугари живог ухвате. Све јаче пиште зрна, бацају наши бомбе и пробијају се, јер Бугари са свих страна надиру. – Немојте ме само жива оставити! преклињем. Четници ме спусте на земљу, простре један војводину бунду и сви се опросте са мном и ижљубе. – Опрости Стојане … Још само видим њихова леђа како се сагињу кроз грање у страшној паљби пушчаној. Негде још наши вичу : – Ура.. Мене тресе грозница… Чујем бомбе, потом паљба све даље, даље… још негде пламте пушке па и оне престају. Најзад тишина. Сам сам у шуми.

БЕЗ ХРАНЕ И БЕЗ ВОДЕ

Већ је престала пуцњава. Чујем само негде далеко бугарски митрљез али све слабије. У шуми тишина. И тице се разбегле од пуцњаве. Лежим на војводиној бунди и слушам. – Да ли ће наићи Бугари да ме муче ? Кроз грање пробило сунце и топлота летњег дана осећа се и у шуми. Четници ми оставили крај главе војничку чутурицу пуну воде. Непрестано сам жедна, али не смем да трошим много воду, већ узимам по гутљај. Читав дан сам на опрези, али нигде више ни шума ни гласа не чујем. Лежим и читав дан гледам у грану више себе и небо што се види кроз лишће. Лагано пролази време. Скидам оне прве завоје са ране и загледам своје крваво раскинуто месо кроз које кости поломљене вире. Цепам кошуљу и затежем рану. Тако ми пролази дан. Тек је сунце зашло, обузео ме је сан. Заспао сам. Сунце које је пробило кроз грање пробудило ме је. Почео је други дан. Тишина. Чујем негде далеко како пева славуј. Иначе нигде ни шушња. Ни звер ни човек да наиђу. Рана ме страшно боли, да ме грозница обузима. Све чешће пијем воду. Почињем да говорим сама са собом. По подне, када сам нагла чутурицу, само још неколико капи воде истресем. Жеђ ме непрекидно мори. Мушице једнако зује и облећу око мене, као око леша. Руком их терам, али се оне непрестано враћају и падају на завоје , натопљене крвљу. Осећам страшну глад, јер је већ други дан како ништа нисам окусила. Опет залази сунце, и са првим мраком хвата и мене тежак мртвачки сан. Жеђ ме је пробудила са почетком трећег дана. По мени попадала роса, и грозница ме тресе. Са топлотом дана дошли су читави ројеви мушица око мене. Са тешким напором усправљам се до пола и дрешим рану. Са ужасом гледам црве како свугде гмижу по рани. Глава ми тешка, руке на које се одупирем дрхте. Срушим се опет на бунду. Лежим на једној заравни више потока. Са обе стране пење се шума и нигде ништа до шуму и грање не видим. И само један мали комад неба увек усијан од сунца. Пред очима ми колутови. Мути ми се по глави. Надам се да се неко од другова не поврати, да ме потражи. Још успевам да слабо терам мушице од ране. Од жеђи уста се слепила, грло стеже , гори. Окрећем чутурицу: она празна, усијана од сунца. Мучи ме жубор воде који чујем далеко у потоку. Покушавам да пузам до воде, али при првом покрету губим свест од болова и падам. Пада и трећа ноћ, а ја сам под истим дрветом. Никада не видим ноћно небо јер са првим сумраком падам у сан пун страшних снова. Осећам четвртог дана како умирем. Жеђ, страшна, ужасна изгорева ме, да већ лудим. Не могу уста да отворим. У нози се запатило хиљаде црви и гуши ме страшан смрад, као од лешине која се распада. Више се ништа и не надам. Отворим још очи, и гледам тупо у грање и у небо. Потом ме граби очајање што умирем овако остављена и плачем беспомоћно. И пролази и четврта ноћ и настаје пети дан. Увек врућина, увек жеђ, бол и задах. Чини ми се да имам само главу, и да лежи глава одсечена под дрветом. Мути ми се свест и сваки сан ми изгледа умирање. Буде ме шесто јутро гаврани који гракћу на грани нада мном. Напрежем се последњом снагом и кидам поставу ланену са аустријског одела на себи, па се са тешком муком усправљам да рану завежем, да ме тице живу не кљују. Од напрезања губим свест. Свиће седми дан. Ужасно ме мучи жубор потока. Вода је ту пода мном а ја умирем од жеђи. Пробам да викнем али никакав глас не излази више из грла. Лудим од жеђи и мука. Горе ми цела утроба и ноћ долази као ослобођење. У бунилу сам. Отпочео је и осми дан. – Што ме другови нису убили? Увек тишина, лежим беспомоћно у мукама. Жеђ ме доводи до лудила. Залазак сунца ме спасава болова и мука, али ми је и сан тежак и ужасан.

ЉУДИ У ШУМИ

Опет је сунце изашло кроз грање. Не мислим више ни на другове, ни на Бугаре. Страшно ми је ово лагано умирање од жеђи у самоћи. Непретано губим свест и играју ми ватрени колутови пред очима. У бунилу ми се чини да чујем кораке. Неверујем себи. Напрежем слух. Чујем како пуца грање . Чини ми се да неко говори. Далеко се чују кораци тешки. Одједном ми пролази мисао : – Бугари… Окрећем главу одакле шум долази. Један камен гурнут нечијом ногом котрља се са лупом ка потоку. Нема више сумње , људи су у шуми. Заборавио сам страх и викнуо бих, али никакав глас не излази из грла. Кораци и говор све ближи. – Пст – одједном их зауставља узвик. Чујем где звечи оружје. – Тука је куче комитско… – Да пуцамо? – пита други. – Сам је дај да га ухватимо. – Претвара се да бомбу фрљи – задржава их један глас- Ја се подижем са тешким напором и машем руком. – Предавај се – почињу да вичу – Предавај се… Дижем још једном руку и машем.

ПЕТНАЕСТ УБОДА БАЈОНЕТОМ

Тројица се одважила и јурну напред, дог друга тројица чекају са напереним пушкама. То је патрола наишла. Видим изнад лица немилосрдна, аверска, дивљачке погледе и светлуцају ми бајонетима пред очима. – Удари га ножем – раздире ми уши један опори глас и у истом тренутку бајонет који ми је био над лицем, сјури се у врат. Потом други ударац расеца ми гркљан. Нови убоди пробијају ми раме, други ми пролазе кроз руку. Страшни болови ми бришу и ногу и жеђ из сећања. – Ко си ти, где су ти другови? Урлају и убадају….бајонете…у мене… Ни крик од бола не могу да пустим, толико ми је грло осушено. Крв шиба из рана, одело ми је цело у крви, крв ми залива лице, усне, очи. Петнаест пута се зарили бајонети у моје тело. Од изгубљене крви клонем сасвим, и мислим да умирем. Убили би ме да их један глас не заустави. – Стој, шта радите, зар не видите да је скоро мртав, треба да га испитамо. То је њихов старши (наредник) дотрчао. Нагао се нада мном. – Одакле си , како се зовеш? Ја га само гледам, сузе ми иду низ очи, а крв јури из рана. Отварам уста и показујем да не могу да говорим. Осећам да се сажалио на мене. – Немојте га више мучити, одвешћемо га жива командиру – наређује војницима. Потом се окреће мени: – Хајде момче устани да пођеш са нама. Ја само мичем руком. Он одсече ножем једну дебљу грану па ми даје у леву руку, јер ми је десна бајонетима избодена. Пробам последњом снагом да се дигнем помоћу гране од земље, али се одједном срушим. Наредник ми говори : – Остани ту, послаћемо кола по тебе.

НОЋНИ СКУП КОД ВОДЕНИЦЕ

Одлазе сва шесторица. Остајем сам, кидам крпе и мећем на ране, да крв уставим. Сва сам натопљена од крви. Клонула чекам до ноћи, али нико не долази. Већ губим наду и мислим да је последња ноћ коју проводим. Одједном око пола ноћи чујем лупу кола уз поток и разговор. Неколико бугарских војника са сељацима долазе по мене. Бацају ме као леш у кола и возе ме натраг низ планину. Кола труцкају преко камена, ране се отварају и крв полази, од болова изгледа да издишем. Једва живог доносе ме у село Чукљеник. Ту код воденице истерали Бугари цело село на окуп, и опколили сељаке около. Кмет сеоски са фењером у руци прилази колима. – Устај, момче, да видимо ко си. Ти ли се нађе да ослобађаш Србију? Ћутао сам јер нисам могао да говорим. Прилази ми наредник и нареди да ме усправе уз канате. Два сељака ме држе. Косе дуге, пале ми испод шајкаче по лицу јер се нисам шишао од како сам ступио у четнике. Кмет ми приђе, удари ми шамар и склони ми косу са очију. Затим се кмет окрете народу: – Ево, ухватили смо једног српског лопова. Дали има ко год да га познаје? Је ли долазио да тражи храну по селу? Сви прилазе, један по један, загледају ме на светлости фењера који ми кмет држи пред лицем, и сви кажу да ме нису нигде видели. Показујем устима да сам жедан. Када ме је већ цело село видело, приђе ми једна баба и даде ми пун чанак млека и потом чашу воде. Од једном сам све попо.

ПО БУГАРСКИМ ЗАТВОРИМА

Возе ме у колима у село Стројковце код општине. Давно већ прошла поноћ. – Убиће ме, мислим, јер знам да Бугари најрадије ноћу наше убијају. Гледам у звезде да још нешто уграбим од живота. Скидају ме са кола и уносе у општинску судницу. Испитују ме, али узалуд. Изгубила сам говор потпуно. Само отварам уста али се никакав глас не чује. Убили би ме да ме није онај наредник заштитио. Сутра дан ме шест војника спроведу на колима у Лесковац. Предају ме приставу који ме три дана држи у затвору, а да ме није ни погледао. Цела је зграда већ пуна задаха од ране. – Дај да га отерамо, да не липше овде – наређује пристав и наређује да ме одведу у начелство, где је смештена бугарска болница. Прими ме један бугарски и два немачка лекара. Прегледају рану са које је месо одпадало. Морала се вршити операција… Седми дан по доласку у болницу одсеку ми ногу до колена. Три месеца сам провела у болници док ми се ране нису залечиле, па ме спроведу у команду места. Командант места, неки Македонац, удари ми шамар, тако да се срушим са штака и нареди да ме баце у најгору ћелију. Шест месеци сам лежала у тами сама. Када се променио командант места, изведу ме по молби пред новог и он ме спроведе у Прокупље. Пуштали су ме кући, па ме опет хапсили, лежала сам у Прокупљу неколико месеци у затвору, док ме на лекарску интервенцију, јер ми се ране позледиле, нису пустили. То је већ било пред ослобођење. Кад су наишли Срби, био сам код куће, и онако на штакама са неколико другова пођем у Блаце да дочекамо војску. Из Блаца се вратимо у Прокупље у коме је постављен за команданта потпуковник Милан Прибићевић. Чује за моје четовање, доведе фотографа да ме сликају и предложи ме за одликовање. Маршал Франше д Епере одликовао ме је француским ратним крстом и са две армијске похвале. Одликовање су ми предали преко команде места. – Зар нисте никакво наше одликовање добили до данас 14. марта 1927. године Господње? – питам је . – Кажу да сам за Карађорђеву звезду била предложена, али је нисам добила- вели сетно ова херојска девојка, чија дрвена нога, и безбројни ожиљци од бајонетских рана видно сведоче о њеном јунаштву и њеним патњама.

СЕЛИДБА У СУБОТИЦУ

Наша српска херојина Ризна Радовић, звана Стојан комита добива добровољачку земљу код Суботице, те се није удавала али је пружила много љубави малом Вукашину који данас живи у селу Прекопуце под Јастрепцом планином.

НИ МРТВА НЕМА МИРА

Пред сам почетак Другог светског рата Ризна Радовић се упокојила у Суботици где је сахрањена уз највеће државне почасти и највећој сахрани која је икада виђена од постанка Суботице до данашњег дана. Али, по окончању тог рата нове, комунистичке власти су на зверски начин оскрнавиле њено гробно место, поломиле надгробни споменик, чак су и кости извађене и растурене.
Велики истражилац и поштовалац Ризне Радовић, чијом смо заслугом и добили овај текст, Бора Четник из Суботице, је распитивајући се о овом догађају чек био увераван, пре пар година, да тако нешто никада није ни постојало у Суботици, и д аје то све његова машта. Наравно истина је избила на видело и сада је покренута иницијатива да се обнови или барем постави нека спомен плоча како би се барем на тај начинодужили овој хероини.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #59 on: November 16, 2017, 11:36:12 am »

Испричала је 1927. године Господње своје необичне доживљаје из времена устанка (текст прибележио Вукашин Вукоичић).
Maла исправка. Причу Ризне Радовић прибележио је Станислав Краков.
Logged
Pages:  1 2 3 [4] 5   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.052 seconds with 42 queries.