PALUBA
October 18, 2018, 11:19:22 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno
Pravilnik za postovanje vesti
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 [5] 6   Go Down
  Print  
Author Topic: Toplički ustanak  (Read 9698 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #60 on: November 16, 2017, 05:48:01 pm »

Гроб војводе Косте Војиновића

На 45 километру од Прокупља налази се село Гргуре где почнва војвода Топличког устанка Коста Војиновић. Не могавши да се супротстави бугарској потери, рањени војвода је испунио обећање да се неће жив предати у руке непријатељу. Оставио је забелешку да га сахране на месту погибије. Бугари су му ту жељу испунили, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлији. До вароши су његове посмртне остатке довезли саоницама, позвали становнике Куршумлије и околине да се увере у војводину смрт, а затим су га вратили на месту где је извршио самоубиство и сахранили у једној јарузи крај воденице на Гргурском потоку.


* Гроб војводе Косте Војиновића.jpg (112.16 KB. 288x574 - viewed 75 times.)

По завршетку Првог светског рата Капетан Вукоје, Војиновићев ближи рођак по мајци, ископао је његове посмртне остатке, сахранио их на гробљу поред гргурске цркве и поставио плочу са крстом, на којој је црним словима урезано:

Коста Војиновић
војвода у Топличком Устанку
Погинуо 10-XII-1917. год.
Овде га је сахранијо
и овај белег ставио
Вукоје Тодоровић, резер. ппуковник

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #61 on: November 22, 2017, 09:14:25 am »


РИЗНА РАДОВИЋ – СТОЈАН КОМИТА

Девојка – четник у чети војводе Косте Војиновића



Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #62 on: November 22, 2017, 09:20:20 am »

Рене Корнемон

У рано јутро 15/28. септембра 1916, са аеродрома у Ветернику у Грчкој, пут Топлице полетео је војвода Коста Миловановић Пећанац. Апаратом 'њупор'  пилотирао је наредник-пилот Рене Корнемон. Летели су 2 сата и 45 минута. Аероплан су приметили Бугари и гађали га артиљеријом, али га нису погодили. Преко Скопља, Скопске Црне Горе, Куманова, Прешева, Бујановца и Врања дошли су до изнад Лебана. После кратког времена Пећанац  је тачно показао пилоту где треба да се приземи, - на Равне ливаде, близу села Меане, подно планине Радан, где су се и спустили. Приликом слетања умало нису ударили у једну крушку оскорушу, али је Рене на само неколико метара пред крушком успео да заустави авион.
Пошто су истоварили нешто опреме и братски се изљубили, Рене је сео у авион, Пећанац је завртео елису и – Француз је наставио пут за Румунију. После три дана вратио се из Румуније на Солунски фронт.
Ка месту где је аероплан слетео појурили су бугарски војници, али су четници, које је предводио наредник Радисав Тошић, стигли пре и прихватили војводу. Одатле се Пећанац са једним четником упутио кући свог брата Илије у Меанама, да се распита за своју породицу у Куршумлији.


27. августа 1929. године, делегација ратних ветерана Србије посетила је француско удружење ратника Оријент. У српској делегацији, између осталих делегата, били су Коста Миловановић и Милунка Савић. У француској – Рене Корнемон. Посети је у француској штампи придаван велики значај, а о подвигу пилота Корнемона писани су фељтони. Ту је одлично прошао и Војвода Пећанац, кога је француска штампа прогласила новим Краљевићем Марком, 'неустрашивим осветником и заштитником слабих и потлачених'.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #63 on: February 02, 2018, 02:33:42 pm »

Јелена Шаулић (1896-1921), вила са Гајтана


* Јелена Шаулић.jpg (95.06 KB. 400x596 - viewed 19 times.)

Рођена је испод Дурмитора у породици Шаулића, познатој по несебичном залагању за општу ствар, због чега је прогоњена од режима у Црним Брдима. Са родитељима напушта родни крај, да у Београду продужи школу. За време окупације придружила се чети Косте Војиновића на Радан планини.
'Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем часном смрћу као достојна Српкиња, макар и под бајонетом непријатеља. Тој би се смрти насмејала и без страха изашла јој на сусрет. Велика мржња изазва ме и прескочих преко Божје заповести – не убиј,' - написала је Јелена у свом дневнику.

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 387



« Reply #64 on: February 27, 2018, 07:06:09 pm »

Данас се обележава 101. годишњица Топличког устанка
понедељак, 26.02.2018.

ПРОКУПЉЕ – Пригодним манифестацијама у Прокупљу и селу Мачковац надомак Куршумлије данас ће бити обележена 101. годишњица Топличког устанка.

У организацији општина Прокупље и Куршумлија и уз присуство државних и локалних функционера, те разних борачких и прокупачких удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије, одаће се почаст Топличанима.

Венце на спомен обележје топличким јунацима у центру Прокупља, на Тргу топличких јунака, положиће председник општине Прокупље Александар Симоновић, начелник топличког управног округа Небојша Вукадиновић и државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић.

Такође, пригодним свечаностима у селу Мачковац поред Куршумлије, у организацији општине Куршумлија и представника удружења СУБНОР, код Споменика палим борцима Топличког устанка биће обележена годишњица овог значајног историјског догађаја.

Јунаци Топлице, предвођени Костом Војиновићем и Костом Пећанцем били су и остали једина формација за време трајања Првог светског рата (1914 - 1918) која је подигла устанак против страног окупатора односно Централних сила - Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

Топлички устанак је подигнут у фебруару 1917. године у Куршумлији, а непосредан повод је терор бугарског окупатора који је присилно мобилисао Србе за бугарску војску.

(Танјуг)

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 387



« Reply #65 on: March 02, 2018, 12:56:39 pm »

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 21 502



« Reply #66 on: March 06, 2018, 04:24:51 pm »


Prikupljanje naoružanja nakon gašenja ustanka.




* toplički ustanak.jpg (432.2 KB. 2290x1342 - viewed 24 times.)

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #67 on: June 09, 2018, 10:25:32 am »

Извештај Марка Павловића, пеш. поручника инвалида,
21. XI 1918, Ниш.
Краљевској српској Врховној команди, Београд

Реферат о народном устанку у окр. Топличком 1917. год.

У времену док је се из вароши Прокупља наша војска повлачила, и док непријатељ није ушао у варош, наш олош дигао је се да пљачка (подвукао М. П.), и почели су прво да пљачкају државна надлештва, износећи из истог сав намештај и остало што је било боље и лакше за ношење, затим су почели обијати дућане и из истих износити робу трговачку. А кад је непријатељ сутра дан у масама почео да се креће, онда је овај олош са појединим војницима почео јавно да обија зграде за које је знао да има ма шта од вредности, даље, почео је војнике да води по домовима, показујући им гди шта да траже а они остану пред кућом очекујући исход пљачке. Доцније ови неваљалци били су јавни шпијуни – достављачи непријатељеви. Поједини од ових неваљалаца, који су уживали сво поверење непријатеља, данас су богати људи.
Када је смењен први командант поручник Цанков, дошао је капетан Матев; овај је стао на пут овој пљачки и одпочео је да влада колико се може рећи ред. По наређењу имао је одма да интернира овд. свештенике и апотекара Брзаковића ово интернирање није одма извршио, тек на другу опомену ово је извршио. Било му је наређено да изврши интернирање и над свим обвезницима од 20 – 45 год. старости, но ово није извршио. Овај капетан ускоро је смењен и дат под суд, веле због неизвршавања наредбе и неуспеха у борби на Пустој реки, веле да је имао наређење да сва мања одељења Срба која се заробе, одма убија, а он то није извршавао.
Увођењем политичке и општинске власти тек је тад отпочело царство неваљалаца; неколико млађих људи почели су се удварати среском началнику да их овај неби интернирао и били му слепо оружје за вршење пљачке. Тако, началник Стојан Медаров је реквирирао стоку – говеда – од народа, овима продавао, а ови терали у Блаце и исту трампљавали за шећер и осталу робу, робу овди дотеривали, а овај им одавде давао Открити лист (легитимација за слободно кретање) за Ниш, Лесковац и друга места, те да ову робу могу тамо носити и продавати; овом трговином извезена је велика количина стоке из овог краја за Аустрију. Поред ових почеле су и неке жене да воде трговину; њих је било из Прокупља, Лесковца и Ниша, ове су биле проблематичне жене.
Овако неправилни ред царевао је и на Аустријској територији. Аустријанцима је много стало да дођу до хране и зато су сваку пљачку подпомагали која је долазила са бугарске територије. Трговина је се била развила у велико, али само за трампу, за храну и стоку, а никако за новац, то су исто по Лесковцу, Нишу, Врањи и осталим местима поред пруге радили и Германци, разуме се наши живота људи! Германци су у споменутим варошима отворили своје магацине и у истим вршили општу трампу.
Сву ову трговину су вршили, као што наведох горе, наши људи и жене, и то само они типови који су имали директне везе са Бугарским чиновницима, и они вечити лиферанти свију војсака нажалост и данас, наших и савезничких, и увек су умели избегавати од војне обавезе и интернирања, капитале су створили држећи се девизе какво српство, какав патриотизам, паре паре господине. О овим разбојницима – јудама, дужност је надлежних да поведу строгу и до крајности праведну истрагу.
У јуну и јулу 1916. године разнесе се муњевитом брзином по целој околини глас да је дошао с фронта војвода Коста Пећанац и да је донео поруке од српске владе и Врховне команде, да сви они који сада раде противу српства, у дослуху са противником, ма у ком погледу, биће најстроже кажњени, и да ће и Румунија ступити у рат против Аустрије и Бугарске. Ова порука трговце и шпијуне трже из заноса и даде наде потлаченом народу, да мисли на скору будућност. Народ се осети слободнији и поче осећати веће слободе и наде у боље дане.
Пећанац је одма приступио организовању комитских чета, које су се већ налазиле у Топличком, Врањском, Приштинском, Крушевачком, Нишком и Пиротском округу. Разне се глас по свима окрузима да је наредио Пећанац да се убије председник општине Вељко (Милисављевић) и његов секретар Вилимон (Крстовић) из Блаца, зато што је био шпијун аустријски, што је проказао (Сибина) Јеличића из Бруса да су код њега биле закопане неке краљеве ствари, и показао је Аустријанцима гди је год ма што закопано или склоњено од државне имовине, јер по оптужбом Вељковом и Вилимоновом били су осуђени и обешени Јеличић, Браловић (Војислав, управник поште и председник општине у Брусу) и многи други, о овом аустријском вешању постоје и личне карте (фотографије, које су се продавале као разгледнице) из којих се види где именовани висе о вешалима.
(Уз ову двојицу на смрт вешањем осуђени су и Милосав Стевовић, трговац из Бруса и сељаци Светозар Ковачевић из Пребрезе, Тихомир Шиљић из Дубаца, Влајко и Добросав Павличевић из Радманова и Бошко Николић из Ливађа 'због злочина против државне оружане силе, завере и подстицања народа да не предаје оружје'. Пресуда је извршена у Брусу 14. jула 1916. године.)
После неког времена чу се да су још два-три председника убијени, такођер који су били бугарски шпијуни, а народне крвопије. Ова су убиства учинила велики преокрет у народу. Народ је од сад увек одупирао свакој неправди, а државне и општинске власти су попуштале народним захтевима. По селима кретање је постало слободно. Војници који су били по сеоским општинама били су мирни као бубе, њихова пљачка са кметовима престала је. Кметови и председници озлоглашени дадоше оставке, народ узе друге, поштеније. Пристави и жандарми мање се виђаху по селима. Војници који су били по сеоским општинама нису се мешали у општинске ствари, њихово је понашање било као робова а не господара. Весеља, славе свадбе почеше по селима, као и за наше време, у овом расположењу по селима провела је зима 1916-1917. године.
/наставиће се/


* Брус, 14. јула 1916..jpg (96.33 KB. 470x627 - viewed 11 times.)

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #68 on: June 13, 2018, 08:36:37 am »

Грађанске власти постадоше у свему попустљивије, а војне почеше да буду опрезније. Почеше по неког сељака и сељанку да са стражом спроводе из Куршумлије за Ниш у затвор. Војска поче да се сукоби са комитама, али ови су увек били надмоћни, и хватали су по целе десетине па и водове војника, исте разоружавале, оружје и муницију им одузимали, а њих пуштали у команду, тако да је преко зиме у јануару и фебруару заробљено око 200 – 300 бугарских војника, а ови нису могли ни једног комиту заробити. Одузето оружје од војника давато је народу, и на тај начин Пећанац је свако село снабдео са оружјем.
У јануару 1917. године би наређено од војне власти да се изврши попис свог мушког становништва од 14. па до 50 година старости; ова наредба за народ била је јасна, да Бугари намеравају да све што је способно узму у војску. Да би народ знао какво ће држање узети према овој наредби, Пећанац позове збор у Обилићеву у Пасјачи код Прокупља. На збор позове све виђеније људе, на збору је било неколико стотина људи. (Састанак у селу Обилићу у Пустој Реци одржан је 8. и 9. фебруара 1917. године по ст. календару.) Збор је донео одлуку да се народ дигне на оружје, овој одлуци одупре се Пећанац са мотивацијом да нема овлашћења за ма какав устанак и да ће у овом доби сваки устанак пропасти, јер у овом рату не бију се поједине државе, већ цео свет, и да он као делегат владе и Врховне команде предлаже, да се у свим местима како на бугарској тако и на аустријској територији образују комитске чете, са задатком да мотре рад наших људи и да народу помажу саветима, и да спремаду народ за општи устанак, а тај општи устанак дићи ће се онда кад се нареди с фронта, овом предлогу је био противан цео збор, нарочито поп Мита (Димитријевић) и Коста Војиновић. Пећанац је поновио да се мора овако радити, ко другачије буде радио он ће одговарати Влади и народу.
На истом збору учини деобу чета четника и војводама да реон на ком ће који деловати. Овој наредби следовао је само војвода Радовић који је прешао Мораву и отишао у правцу Пирота и браћа Влаховићи који су отишли правац Лесковац, остали су се вратили на стара места, тако Коста Војиновић добио је реон Копаоничко Ибарског, Радовић реон Заплањског, поп Глиша Књажевачки, поп Димитрије Зајечарски, браћа Влаховићи Врањски и Нишки итд. а Пећанац остаде као шеф Централног комитета у округу Топличком и Приштинском.


Односно регрутовања, донесу одлуку да општинске власти тачно попишу становништво и да предаду војној власти. Но ако војне власти позову људе на прегледе и регрутовање, онда да сви способни се не јаве, а неспособни да се комисији јаве. О овој одлуци писмено се известе сви општински судови (у том времену све сеоске општине биле су у нашим рукама), с напоменом да се сви способни обвезници с оружјем удаље из села у непосредној близини, и тамо, организују своје чете и изаберу себи вође, тако је и урађено.
Регрутна комисија прво је почела рад од Куршумлије, с наредбом да сви пописани од 20-45 година доведу се на преглед и да понесу преобуку, обућу и храну. Чим овом позиву нико није хтео да следује, председник је комисије телеграфски известио команданта дивизије у Нишу. Командант наредио му је да рад даље продужи. Комисија је ишла редом и свуда је одзив био исти. Пред долазак комисије на неколико дана, сва су места била војском поседнута разних родова. Комисија је такођер располагала са јаким одредима. По одласку Комисије из дотичних места одмах је тамо послато јако одељење у потеру за регрутима-комитама. У округу на више места већ су почеле борбе.
Избегли обвезници – наборци – у околини Куршулијској, донесу одлуку да се отпочне отворена борба и ова почне под вођством Косте Војиновића и Рада Влаховића из Куршумлије (није био у сродству са Милинком и Тошком Влаховићем), као и командира Куршумлијских чета са бугарском војском – посадом Куршулијском, и у овој борби побуњеници од 10. до 15. фебруара освоје целу околину и варош Куршумлију, у овој борби пало је око 50-80 бугарских војника, а заробљено је око 150-200 војника са командантом поручником Харизановом, као и сви цивилни чиновници. Са наше стране било је незнатне жртве.
О паду Куршумлије известе војводу Пећанца и позову га да дође у његов слободан град. Он дође народ га у масама дочека, са добродошлицом. Он им одговори, да он то није желео, и да ће их ова привремена слобода скупо стајати.
/наставиће се/

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #69 on: July 09, 2018, 01:19:52 pm »

Овај успех Косаоничана муњевитом брзоном стигао је по целом округу, и 15. фебуара  ноћу, скупе се командири Топличких чета у Прекадинску механу, и то резервни поручник Владимир Трбољевац – који је доцније у логору се понашао као какав просјак, и грдио на сва уста, све факторе државне установе, подпоручник Душан касапин, Душан тишлер, Дража Трифковић из Прокупља, Прока Чавић и Миленко Коковић из Прекадина, и још неколико командира, и на том скупу донесу одлуку да и они са својим четама нападну на Прокупље. На основу ове одлуке, напишу писмо Прокупачком команданту, у коме га извештавају да ће да изврше напад на Прокупље, и позивају га да се одмах преда да се неби бадава лила братска крв. О свему овоме известе и војводе Пећанца и Војиновића. Пећанац видећи да се више не може одупирати жељи народа, нареди да са четама дођу до Трнавске реке, и да ту очекују његов долазак и његову следећу наредбу. Ови 16. фебруара у вече нареде покрет својих чета, и 17. фебруара у  5 сати изјутра одпочну борбу око Прокупља, и не чекајући долазак Пећанчев. Бугарска војска била је распоређена на положаје у непосредној близини вароши, и борбу прими; после двочасовне борбе, повуче се у варош, а затим у окружно здање, и у овој борби изгубе један митраљез, и 60-70 рањених војника и 12 мртвих. Нападачи су имали 4 рањена. Борба је продужена у самој вароши, и иста је трајала до 12 сати у подне. У овој згради били су сви Бугари – војници и грађани. Пећанац и Војновић са заробљеним куршумлијским командантом и чиновницима стигли су пред Прокупље у 10 сати пре подне, гди су их дочекали грађани и командири, и позову их да уђу у варош у заклоњени део од куршума. Но, ови су предходно одржали један договор у летњиковцу Ђоке Миладиновића, на том договору присуствовали су сем војвода командири и подпоручник Дрљевић. (Милан Дрљевић, студент права. Ђак-наредник у 11 пуку Шумадијске дивизије; у устанку писар и ађутант војводе Пећанца.) На том договору Пећанац је предлагао да се сви грађани повуку у своје куће, и да на улицама никога не буде, а они – нападачи – да у варош уђу без икаква дочека, а затим у општинску зграду наместити 2-3 сламњаче напуњене и позвати све виђеније грађане, да сви почну кукати и јаукати, као да их ови батинају, затим из бугарских магацина изнети оружје, муницију и остале потребе, као и коње митраљеског одељења, а затим се поново повући у планину. Овом предлогу сви су били противни, а кад је Пећанац наредио да се мора извршити, на њега је Војиновић потргао револвер, мотивишући да је то кукавички, и да се не може нико па ни сам краљ, не може одупрети жељама народним, а Пећанац се повукао, а сву власт је узео у своје руке Војиновић. Овај сукоб и данас је остао као тајна за све присутне и мене.


* Прокупље..jpg (92.52 KB. 729x473 - viewed 9 times.)

После вођених преговора о предаји, командант одбране Прокупља поручник Иванов, одговорио је, да пристаје да непријатељство престане за 24 часа, али пре тог рока несме да се преда, јер му је тако из Ниша наређено. Из Ниша му је у то време послато у помоћ 2 чете пешака и 2 топа. Војиновић пристане на те услове, а Пећанац знајући шта значе ти услови, узме две чете својих људи и крене у правцу Ниша, и на путу се сретне са бугарским трупама, које су маршевале у помоћ прокупачким трупама, прими борбу, и после упорне борбе принуди противника на одступање ка Нишу. – Причао ми је Пећанац да је у тој борби толико се истицао напред, у намери да погине, јер после оне јутрошње сцене толико му је живот омрзао био, и нарочито ишао је у загрљај смрти јер му је било жао Војиновића и остале, што не промисле куда ово све води и какве нас – народ – после овог ужасне последице очекују.
Пећанац и Војиновић ушли су у варош и одмах су послали 3 четника мојој кући да одмах дођем у општину. Пред општинском зградом – у згради прокупачке задруге – беше се скупио силан свет, са или без оружја, приђем гомили и из гомиле изађе Војиновић, поздрави се самном и рече ми 'господин мајоре моја је жеља, а и целог грађанства, да ви у обновљеној Србији а престоници Југ Богдана будете командант'. Замолио сам га да ме тог звања поштеди, пошто сам болестан, а и људе не познајем, на шта ми он одговори, 'то вам је дужност и ви треба да се примите', одговорио сам да примам под два услова. Први, да сви пле… буду под моју команду, и други, да нашим људима не могу судити поједине личности, већ само суд, на ове услове пристао је. Уђосмо у општину, са виђеним грађанима, и приступисмо избору војног и општинског суда. У војном преком суду изабран је г. Ђока Симић члан касације у пензији, за чланове Милосав Тодоровић, Риста Велић и Андра срески писар. За председника општинског суда изабрат је Милан Николић, а за чланове Васа Ђорђевић, Ђорђе Шаренац и Стојан Локошница. По свршеном избору, приступио сам отварању болнице, прикупљању плена, постављању стража, постављању војне станице, исхрани долазећих и пролазећих трупа.
Плена сам нашао које је од народа узето, а ником није плаћано, ни реквизицијама признаница дата – 50 вагона хране у зрну, 500 кила масти, 2000 кг сира, 2000 кг сувих шљива, 6000 кг пекмеза, 20000 кг пасуља, 60000 кг кромпира, 100 сандука муниције пушчане и митраљеске, 5000 кг вуне, 150 кг алеве паприке, 300 кг масла, 60 комада говеђих кожа, 25 комада телећа, 10 комада свиња, 120 комада оваца и 2 кола са воловима, 90 комада официрског I одељења са прибором и разни други предмети, од исте хране послао сам војводи Пећанцу који је одмах сутра дан отишао у Куршумлију око 150 кола. У току десетодневне борбе, све трупе на положају и у месту као и заробљенике снабдевао сам овом храном, а знатну количину ране дао сам општинама да поделе сиротињи, а пред одступање сву заоставшу храну евакуисао сам у планинска села и иста је доцније давата четницима и сиротињи. Муниција је такођер евакуисана у планину, а коњи су раздељени четницима.
/наставиће се/

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #70 on: July 10, 2018, 08:42:59 am »

8. фебруара у подне, предале су се и прокупачке трупе, број заробљеника био је укупан 4 официра, и то поручник Харизанов, Иванов и Пaпечов и војно-судски подпоручник Борис Костев, 5 фелдвебела, 20 подофицира, 24 цивилна чиновника са свештеницима и 821 каплара и редова. Официре и чиновнике распоредио сам по приватним кућама, а домаћинима наредио сам да се према њима понашају као према најбољим пријатељима; исти су добили објаве – да се могу слободно кретати – са подписом Војиновића. Војнике и подофицире сам сместио у гимназијску зграду, а ресто у Малопланску школу. На пљенике сам обратио нарочиту пажњу да са храном и слободом буду задовољни.
По предаји непријатеља, нашао сам у одбранбеној згради 12 мртвих војника, и исти су пристојно сахрањени. На опелу су чинодејствовали сви бугарски и српски свештеници. Рањенике прикупио сам и исте одмах упутио у болницу – која је била смештена у два велика локала. Рањене је лечио др Ђокић и бугарски фелшер. Пошто је појединима била потребна и већа операција, а и завојног материјала нисам имао, то предложим Војиновићу, да у Ниш пошаљемо парламентаре, с молбом да нам пошаљу лекара хирурга и завојног материјала. Војновић овај предлог одобри и пошаљемо парламентаре у лицу Димитрија Штерова председника општине и свештеника Бакраџијева – оба Бугарина и Ристу Велића – Србина – са писмом у коме поред осталога указујемо на учињена убиства и паљевине у селу Александрову, и скрећемо пажњу да мирно становништво треба поштедети, то је дужност регуларне војске, када то ми као нерегуларна војска чинимо.
Кад су ови парламентари дошли у Ниш, и сазнало се за њихову задаћу, и о човечном поступању према рањеницима и пљеницима, изазвало је код Бугара велико чуђење и општу симпатију, сем ђенерала Протогерова, који је кад му је ађутант рапортирао о доласку парламентара, и о њиховој мисији, и садржај писма, цикнуо је као гуја, и наредио је да се сместа стрпају у затвор, и да се тај Србин убије, јер он сматра за понижење да с тим људима ма шта општи, на ово му је ађутант напоменуо да кад је овако човечан и племенит рад бунтовника да би Ви требали да им изиђете у сусрет. Ради ове опомене Протогеров је ађутанта отерао у затвор, Бугаре парламентаре ставио под надзор, а Ристу Велића отера у град у затвор.
По уласку устаника у Прокупље, операције су продужене у правцу Ниша, под руководством Војиновића. Написата је прокламација у којој се народ позива на општи устанак, и свако да дође на зборно место у своју општину ко је у стању да пушку носи. Ове су прокламације дате по целој околини, са наредбом да се прикупљене чете одмах упуте у Прокупље. Овако наоружаних дошло је око 4-5000 људи. Оружја је нашег било доста скривеног, а и од Бугара смо добили око 2000 пушака, муниције и 2 митраљеза и доста револвера. Људи су били формирани у чете и батаљоне, и истима су командовали људи од гласа, а не од војног знања. Дисциплине код ових није било и зато успеха није било. Једне су чете биле на положајима а друге с командирима лутале по селима, јели и пили, увече се сви повуку у село на вечеру, а изјутра са тешком муком по неког изјуре на положај, тако да су Бугари све важније положаје, вечером и јутром заузимали без икаквог одпора.
У почетку ни Бугари нису нападали јер нису имали довољно војске, тек кад им је стигла главна маса, онда су једновремено са Аустријанцима и Германцима почели оперисати у три правца. Бугари су од Ниша прешли Мораву на мосту код Мрамора. Војинивић у току десетодневног одмора није покушао да овај мост баци у ваздух и ако сам му то у два маха напоменуо – и кретали су се Јастребачким положајима. Аустријанци од Крушевца кроз Јанкову клисуру Блаце Куршумлија, а Германци и Бугари од Врање и Лесковца ка Медвеђи. Почетак операције почео је 24. фебруара, а главни напади почели су од 27. фебруара и Прокупље је пало 28. фебруара у 5 сати увече, а Куршумлија 3. марта.
По уласку наших у Прокупље, Војиновић је почео да води истрагу по разним доставама над оптуженим мушким и женским лицима, која су оптужена за разна шуровања и вођења блуда са непријатељем. Мојим утицајем и госпође Илићке (Ангелина Илић, национални и просветни радник из Прокупља. Председница Кола српских сестара.), од овога је одустао. Затим је скупио све виђеније грађане, и изјавио им, да му је потребан новац за ово свето дело. Образовао је одбор који је учинио разрез, колико ће ко да да, с тим да ће им овај новац српска држава да врати, новац је прикупљен од грађана око 50-60000 динара и истим је издата признаница. Сем овог новца примио је из разних каса бугарских надлештва око 30000 динара. Од овог прикупљеног новца, који је овде, које у Куршумлији, имао је преко 100-120000 динара. Од овог новца је издао општини прокупачкој с наредбом да изда чиновничкој фамилији и сиротињи око 12000, команданту места 2000 динара за набавку војних потреба, а ресто да остане у општинској каси. Од горње суме издао је благајни Централног комитета у два маха по 10000 динара и 20000 динара. Остали новац остао је код њега, и може се рећи да га је употребио без сагласности Централног комитета. 
Приликом претреса официра и чиновника, од њих је одузето само оружје, а сав новац који је код њих нађен, а они су тврдили да је то њихов сопствени новац, то и је враћено.
У току ове дванаестодневне слободе, Војиновић је у цркви два пута држао молипственије, и том приликом држао говоре. Затим је на пијаци држао два-три пута говоре, поред њега држали су говоре председник општине Милан Николић, Прока Чавић из Прекадина и бугарски пристав. Затим је председник општине приредио свечану забаву. Све је ово радио без моје сарадње, свему овоме био сам противан, а нарочито забави. У очи забаве позовем Војиновића код мене у канцеларију и приметим му за овакав рад, а нарочито за забаву, коју приређује, а ја као командант о томе појма немам, напоменивши му да томе није време, да он има сада много пречих и светијих дужности, и ове параде што приређује, и на послетку, ред је, да све ове ствари ради сагласно са мном као са командантом, а не са приватним лицима, јер се не зна шта нас сутра очекује, ратна је срећа променљива, а још је дуго до свршетка; правдао се да говоре држи ради подстрекивања ових зачмалих ћифта, а забаву ради разонођења, и што већег познанства са грађанима. На забави нисам био, а сутра дан дошла ми је општинска управа на извињење.
/наставиће се/
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #71 on: July 13, 2018, 08:22:24 am »

У овом времену долазиле су неке депутације арнаутске са Косова ради преговора, да се и у том крају дигне устанак, али је се наишло на отпор од неких фисова, који су били приврженици аустријске политике.
Од 24. фебруара почели су два аероплана, по неколико пута дневно да долазе из Ниша. Два дана су вршили извиђања, а од трећег дана почели су да бацају бомбе запаљиве и распрскавајуће, и ове су нанеле доста паљевина и жртава, а једног дана бацали су и плакате – позив на предају.
25. фебруара увече дошао је Пећанац из Куршумлије, а Војиновић са једним митраљезом и четом војника отишао је на положај, одневши са собом и сав новац, и од тог доба нисмо се више видели.
В. Пећанац позове ме 26. фебруара на договор и изнео ми је мишљење да намерава да се повуче у планину, те да ослободи варош од аероплана и осталих непријатности, ја сам се с предлогом сложио и јавио председнику да позове одбор и виђеније грађане. На одборској седници Пећанац изложи своју намеру, да ће он све борце да повуче у планину, и да ће на тај начин ослободити сва насељена места од борбе, и нареди председнику да сутра позове понова одбор и све бугарске чиновнике; и том приликом изјави, да он не жели да води борбу око вароши, те да нанесе огромне жртве и штету невином становништву и да све бугарске чиновнике ослобађава – неће да их води као таоце у планину, али од њих тражи да они целу истину представе својој војски о невиности грађана, и да се они својски залажу за ово грађанство и њихову имовину, не буду ли то све урадили, он ће наћи пута и начина да их казни за неблагодарност. Бугарски официри и чиновници дали су своју часну реч да ће по цени свог живота сачувати живот и имовину грађана.
27. увече Пећанац је издао наредбу свима трупама да се повлаче у потпуном реду у планину Видовицу и Пасјачу. Он је 28. фебруара у 6 сати изјутра напустио варош, да би олакшао становништву овог округа, и да би се осветио Арнаутима који су симпатисали с Аустријанцима, и према нама били непријатељски расположени. Он напише један опширан извештај Врховној Команди у Солун о свом раду, и у истом јавља, у ком ће правцу сад да се креће, наводећи ко санћим (тобоже. Ј.), да су га позвали Арнаути, да сад тамо диже устанак, тачно означивши села и фисове, а друго писмо – уговор у коме, ко санћим уговору са дотичним лицем, да ће оно овај извештај однети у Солун, а уз то има награду 15000 динара. Овај је у ствари добио 300 динара да ово писмо преда у Ниш команданту дивизије, јер он јер он као прави Бугарин неће да служи Србима. Он је писмо предао у Ниш, и операционе трупе јуриле су ка Приштини, и од туда смо чули јаке топовске пуцње.
Ја сам остао са неколико коњаника и одржавао ред док се и последе одељење наше није повукло; пошто сам одклонио неколико испада од стране наших неурачунљивих људи, позвао сам најстаријег официра и предао му варош и празне магацине. Он ме је задржавао да останем и да ми он гарантује живот и слободу, ја му одговорих, да би ја драге воље остао, и да ја немам чега да се бојим, јер је мој рад био до краја савестан и исправан, али ми је наређено од стране војводе да морам да идем, и да је оставио људе који ћеду ме одвести у планину. Ја се из вароши кренем у 2 сата по подне, а непријатељ је – поново – увече ушао у град, и исте су вечери по кућама вршили пљачку у новцу и стварима, убијања и веће туче није било. У варош је ушао 25. пук.
Повлачење наших трупа било је без икаквог реда, и ако је Пећанац то нарочито у наредби напоменуо – свраћали су по селима, јели, пили, међу собом свађали се; бивало је и крађе итд. Неистакнути и неборци отишли су својим кућама и добивено оружје побацали. Наборци и истакнути отишли су у планинска села. Ја сам се склонио у Крушевицу, а из овога у Видовачу у Магариње ту добијем писмо од војводе Пећанца у коме вели да је наредио четовођи потпоручнику Радисаву Тошићу да он о мени води рачуна, а он ради важних послова одлази у Врањски округ. У ствари он се разболео и повукао у Гајтан планину, са још неколико виђенијих људи из Куршумлије и тамо је у земуници провео цео март месец.
Војиновић се са својим људима повукао у Копаоник. Сва ова руља оружана и недисциплинована остала је обезглављена и почео је да ради свако на свoју руку.
/наставиће се/


* Марко Павловић.jpg (869.08 KB. 1440x1920 - viewed 12 times.)


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #72 on: July 22, 2018, 09:01:45 am »

Непријатељска операциона војска верујући у истинитост Пећанчевог писма упућеног Врховној Команди, оперисала је главним друмом у правцу Приштина-Феризовић (Урошевац), мислећи да је Пећанац с војском у том правцу одступио. Неколоко дана доцније по проласку војске, чули смо у Видовачу топовски пуцањ, који је долазио од Лаба; доцније добили смо извештај да је бугарска војска водила борбу са Арнаутима, и да им је топовима рушила цела села. Ова војска вратила се после двадесет дана.
Планинска села била су препуна народа и побуњеника, усљед чега наступише крађе стоке, ствари, па и разбојништва ради новаца. Стицајем околности био сам принуђен да и овде узмем власт; поставио сам на левој страни Топлице потпоручника Радисава Тошића, који је организовао једну чету, из ове чете слао патроле у разне правце ради одржања реда, и јављају о свакој промени, но од ових патрола мало је користи било. Видећи да се из дана у дан стање све више погоршава у погледу реда и безбедности, будем принуђен да издам следеће наређење – у име Пећанца –
1. да се све избеглице врате у своја села.
2. за команданта одсека на левој обали Топлице потпоручника Радисава Тошића, на десној обали потпоручника Вучка Пантића, у свако командантство образујем преки суд. За председника поставим команданте, а за чланове на левој обали Тозу Милосављевића из Прокупља и Миленка Коковића из Прекадина, на десној обали Николу Стојковића и Дражу Ђорђевића из Прокупља, cа тим да смртна пресуда не може бити извршена без одобрења Пећанчевог.
4. да сви наоружани људи из дотичног села повуку се у шуму више села, а село ће им сваког дана слати храну. Свакој овој сеоској чети поставити командира.
5. сви командири издаће – по приложеном обрасцу – својим војницима објаве, и да се ови несмеду својевољно удаљавати из чете.
6. командири имају право да казне до 10 батина, команданти до 20 а суд 25 батина.
7. ко се год нађе да са оружјем по селу и шуми лута а нема објаву, сматра се као одметник, и дужна је свака чета да га разоружа и спроведе суду на осуду. Ако се овај успротиви, одмах да се убије.
8. приватним лицима такођер се забрањује, да по шуми без општинске дозволе лутају.
9. општинским судовима наређује се, да се старају о исхрани чета, да све спорове свршавају у свом делокругу, а веће да шаљу преким судовима, а овај ће у сагласју са Војводом доносити своје решење; никако народ да не пуштају код бугарских власти итд.
10. да ни једна чета несме примити борбу с бугарском војском и да се ових увек склања.
Ова наредба повратила је ред и безбедност. После ове наредбе на левој обали похватана је једна циганска дружина, која је с оружјем ишла из села у село, пљачкала и убијала људе. Ови су осуђени на смрт и пресуда је извршена.
Тако и на десној обали похваћана још једна разбојничка дружина која је од разних лица опљачкала око 30-40.000 динара. Иста је дружина људе голе свлачила и по голом телу посипала жаром и тим нагонила дотичног да каже где је новац сакрио; ову кумпанију потпомагали су и упућивали гди треба људи од угледа и имућног стања.
У првој половини априла месеца војвода Пећанац оздравио је и сишао у Видовачу и сву власт примио у своје руке.
Бугарска државна политичка и општинска власт почела је да дејствује у првој половини јула месеца.
За све ово време Прокупље је било прави војнички логор, одакле су чете слате на све стране по околним селима, са задатком да гоне комите, али увек без успеха јер комита нигде нема. У том времену Војиновић сиђе с Копаоника, и одмах поче борбу са бугарском војском, и имао је неколико озбиљних сукоба гди је било жртава на обе стране. Ове су се борбе водиле по Јастрепцу и обронцима Копаоника. Почеше по Јастрепцу потере, сваког дана шпијунажа, одпоче на велико. Свако село, засеок или трлу, за која су Бугари сазнали да су комите и Војиновић долазили, одмах су палили све што нађу, чељад, убијали, хапсили и интернирали. Пећанац је наређивао Војиновићу и осталима да се из тих крајева повуку, и да избегавају сваки додир са непријатељем, али наредба није имала дејства. Том приликом позове Војиновића к себи да положи рачун о однетом новцу из Прокупља, али он нехте доћи, изговарајући се да је новац дао благајнику Аци Пипреу. Овај је доцније показао неке рачуне утрошка, али су ти рачуни били сумњиви.
Потере, паљевине, пљачке, убиства, интернирање, понављаше се све више. Пећанац је ишао из места у место саветујући четнике да се склањају, а народ да се одкане шпијунаже. Шпијунажа је вршена од стране оног највећег олоша, и овоме злу није могло да се стане на пут. Да би народу ма на који начин помогао у овим тешким данима, напишем једно писмо са потписом Пећанчетовим: Команданту дивизије начелнику Моравске инспекцијске области – у коме скренем пажњу на нечувена зверства, које чине његове трупе, напоменувши и да нареди, да се једном престане са тим зверствима, иначе ћу ја наћи пута и начина, да вратим мило за драго. Имам сигурно уверење да је писмо добио ђенерал Протогеров, али по истом није ништа предузео, јер су зверства и даље вршена у истој мери.
/наставиће се/
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #73 on: July 30, 2018, 11:54:44 am »

Пећанац и ја тражили смо пута и начина, како да одклонимо ово несносно стање за народ, и после дугог размишљања Пећанац изађе са својим предлогом и 17. aприла позва на савет виђене команданте батаљона и чета у мој стан у Видовачу. Да он образује једно јако одељење од 500-600 људи, у свој одред. Креће људе најнемирнијег духа и људе склоне сваком пороку, те на тај начин округу да учини добра, да их спасе немирних четника и бугарске потере – пошто ће четничку акцију пренети на територију Бугарске – и с њима да оде да прво нападне на Ристовац, да ту минира мост на Морави, те да на неко време обустави железнички саобраћај, па од Ристовца да се крене Босилграду, и да исти опљачка, становништво мушко виђеније да поубија затим да варош упали; одавде да се крене у Козјак планину, а узгред успутна села такођер да попали. Овај му се предлог једногласно прими, заведе се у записник и нареди се да све чете позову да неизоставно дођу 23. априла, и зборно место одреди у Видовачу код Крша.
На Ђуређевдан, на зборном месту било је око 2000 људи – четника – са својим четовођама. Пећанац позове све четовође и виђеније четнике, и сaопшти им ради чега је позвао овај збор; затим је приступио образовању чета, образовао је 4 чете и један ескадрон коњице, затим је учинио распоред оставших четовођа и четника и сваком је одредио дужност и реон кретања и да сваки сукоб с Бугарима избегавају и да се по селима не виђају, и да се клоне маркираних људи – шпијуна.
На овом збору сазна и о злоупотребама Јастребачког команданта Вучка Пантића, који је на своју руку доносио пресуде и од људи узимао новац и исти задржао себи.
За свог заступника оставио је потпоручника Радисава Тошића.
Образовао је ратни савет, са задатком да овај има сва важнија питања да решава, а заступник Тошић да саветске одлуке извршава. Председник сам био ја а чланови Риста Угриновић, Миљан Дрљевић и поп Глиша.
Пећанац је са својим одредом кренуо 25. априла по подне, снабдевши се са храном и муницијом и динамитом. Пред полазак одред је постројио, одржао говор, у коме је казао циљ похода и његов задатак који имају тамо да изврше; затим је поп Глиша одржао молепствије. На овом збору није дошао са својим четама војвода Војиновић.


* Радисав Тошић.png (328.65 KB. 366x494 - viewed 14 times.)

По одласку Пећанчетовом, одмах се појави са својим четама Војиновић на овој територији и пошаље позив заступнику војводином Тошићу, да он и ми из ратног савета идемо к њему у село Вичу на договор. Тошић сазнавши преко четника зашто нас тамо Војиновић зове, дође и каже ми да је Војиновић по четнику послао позив и да нас зове у Вичу на договор у  намери, да поново дигне устанак у округу и да нападне на Прокупље, и зато и нас зове да и ми са  нашим четницима учествујемо. Ова дрскост Војиновића толико ме је потресла да сам тек после једног сата к себи дошао. Тошићу кажем да он иде са Дрљевићем, и да му каже да се мане зла, јер доста је овај народ због њега пропатио, и да му каже да нас тројица неможемо да дођемо јер је далеко. Тошић и Дрљевић те вечери нису отишли, али саопштише четнику мој одговор. Војиновић по други пут шаље позив и наређује Тошићу и Дрљевићу да одмах дођу, иначе ће он послати своје људе, да их на силу одведу или убију. Видевши ову дрскост и неразмишљеност Војиновићеву морадох се послужити лукавством, и посаветујем Тошића и Дрљевића да иду на састанак и да гледају да га приволе, да се мане устанка, јер овоме сад није време. Знајући у напред да га ови од тога не могу одвратити, пошаљем једног поузданог човека у Прекадин да јави Бугарима, да је данас приметио у шуми Вичкој Војиновића, а он да другога човека пошаље из Прекадина да јави Војиновићу да је војска пошла у потеру за њим. Војиновић сазнавши за потеру крене се одмах за Драгушу, не сачекавши Тошића и Дрљевића, а ови дошавши на место састанка, нађу само једног четника, који им саопшти да је војвода кренуо за Драгушу, и да ће их тамо чекати. Они се врате натраг, потера је Војиновића протерала на Копаоник, и на тај начин одклонила овај други устанак, други покољ народа.
/наставиће се/


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #74 on: July 31, 2018, 08:51:32 am »

Пећанац 30. априла у 4 сата из јутра стигне у Ристовац и сам лично минира мост на Морави и баци га у ваздух, а једно одељење пошаље у Ристовац да нападну војнике на станици, и да овај по могућству униште; бављење овог одреда требало је да буде један сат, ови су се задржали око 4 сата око пљачке, услед овог задоцњења, стигне непријатељу појачање, и у овој борби падну неколико мртви и рањени. Остала одељења благовремено су упућена путем за Босиљград.
По његовом наређењу предња одељења требала су доћи до вароши, исту неприметно извидити, има ли у њој војске, сачекати главнину и онда у њу ући. Предња одељења чим су дошла до вароши, одма су почела да пљачкају, грађани су се дали у дивље бегство, тако кад је дошла главнина варош је била пуста. Пећанац је зграде поливао гасом и палио, тако, да је у току од два сата цела варош била у пламену. Затим да знак поласка и крену се ка Власини, уз пут такођер гди год су наишли на ма како село и њега су ставили у ватру. Четници су у овом походу извршили огромна убиства, пљачке, силовања, и ужасних паљевина, у толикој мери тако да је Собрање у три маха одобравало помоћ Босиљграду по један милион лева.
Четници награбљени пара и разног одела и обуће, нећеду у Козјак, већ се упуте без одобрења својим кућама. Видећи Пећанац да му овај покушај пропаде, пође и он са осталима. У повратку кад су били на преноћишту у близини једног села код Лесковца, прокажу их сељаци Бугарима, и ту их опколе, са све четири стране. Патроле које су биле истакнуте за осигурање главнине, од умора су поспале и доцкан дале знак пуцањем о доласку непријатеља, али Пећанчетова присебност и овде је спасла људе од сигурне пропасти. После малог сукоба пробије фронт непријатељски и непријатеља одјури, и тако умакне, оставивши овде једног тешко рањеног – сељанку девојку – комиту (Ризна Радовић.), доцније сам сазнао да су је нашли и однели у Лесковачку болницу, лечили и по одсеченој нози и оздрављењу пустили кући, она је чини ми се из села Прекопуце, округ Топлички. Ова је девојка сељанчица без икакве лепоте, постала је комита из чисто патриотских осећања, а не из неморалног нагона. Приликом устанка кад су дошли у Прокупље, била је сва срећна што су јој дозволили да у војничком оделу буде стражар пред вратима војводиним; а приликом похода на Босиљград, остригла је своју косу и преобукла се у мушко одело, а кад је горе поменуту борбу Пећанац примио, она је прва истрчала напред и одпочела пуцати, за њом је Милачић (Братимир) иcтрчао, под заштитом ове ватре остали су спашени, а она је сирота у овом окршају добила неколико рана, и ту остала.
26. априла по одласку Пећанчетовом, послао сам у име његово три писма кратке садржине у Hиш команданту дивизије и командантима немачким и аустријским, извештавајући их да бугарска војска и даље пљачка, пали поједине куће, па и цела села, да немилострно убијају по селима старо и нејако становништво, да женску децу, девојке и жене, па и по неку бабу једнако силују, а никако неће да се упусте у борбу с нама. Овакво варварско поступање на жалост регуларне војске, натерало ме је на овај корак, да комитску акцију пренесемo на земљиште Бугарске, па кад четници почну тамо зверства чинити, која нам као људима не личи, али нас на то званична Бугарска нагони, да ћеду и сами Бугари увидети, како то боли, и како је то недостојно и дивљацима а камоли културном човеку.
После ових писама и похода, сазнадох да је ђенерал Протогеров смењен, и на његово место дошао као заступник пуковник Тасов, по доласку овог, добисмо штампану наредбу на великом формату, којом нас позива, да су за све ово криви дошљаци из Албаније.
Немајући никаквих порука с фронта, а ни изгледа, да ће Солунски фронт прећи у офанзиву, по дужем саветовању, донесемо одлуку да пуштимо једну партију да се преда са оружјем; ови су се предали и одмах пуштени кућама, и предаја се продужи. Оста нас још мали број непредатих. Сад почеше озбиљне потере по шуми, сељаци почеше да одказују, почеше да нас издају, а и зима иде. У то време чусмо и за страховит пораз Руса на Карпатима, дакле и последњу наду изгубисмо о скорој слободи. У ово доба и политичке власти су већ свуда биле постављене и тачно се знало, ко је из ког места још у шуми, доведени и овако у незгодан положај, решисмо да се и ми предамо, а у шуму осташе само комите дошљаци.
/наставиће се/
Logged
Pages:  1 2 3 4 [5] 6   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.032 seconds with 25 queries.