У том времену дође из Сокобањских планина и војвода Јован Радовић, кога је отуда свакодневна потера истерала да се овамо повуче, оставши са малим бројем четника он се састаде са Пећанцем. Пећанац и Радовић реше да се сасвим удаље из овог округа.
Војиновић, сазнавши то, почео је да прелази овамо и са бугарским комитама и војском да се упушта у борбу. У том борбама буде рањен, ране му бронтирају, овако рањен мењао је место становања, а сељаци су јављали Бугарима о његовом кретању, и једног дана буде опкољен, и у тој борби последњи метак себи намени. По чувењу, његова је жеља била да се онде и сахрани гди буде погинуо, и ту су му жељу Бугари испунили.
Ја сам се предао 2. августа 1917. године, два дана саслушавали су ме, и по свршеном испиту, утврђено је да кривице немам; пусте ме на слободу, жену и децу ми врате из ропства, а мене интернирају у Сливенски логор 29. јула 1917. године. Из истог сам се вратио 29. октобра 1918.
Поступак према мени у лагеру био је до крајности нечовечан, мучен сам глађу, становао сам у једној колиби у којој нас је било око 120 људи, све ово рађено је по наређењу началника лагера, у истом лагеру одлежао сам и пегави тифус, и благодарећи неги болничара – Србина – остао сам у животу.
Коста Војиновић и Коста Пећанац.jpg (268.37 KB. 1130x852 - viewed 27 times.)
Коста Пећанац, нешколован, али јаке природне бистрине и интелигенције, љубазан, у раду истрајан, миран, сталожен, сваки посао добро промисли, па га онда извршава, радо прима савете, и тражи их, карактера јединственог, неподкупљив, за њега новац не постоји, велики патриота, отаџбина му је преча од свега на свету, нема пакости, ни себичности, без порока, поверљив, поуздан, и у опште узев примеран. У Бугарској меродавне личности сматрају га као кукавицу, плашљивца, а тај је суд отуда што је он увек избегавао сукоб с војском, иначе га сматрају као великог патриоту, и као свог најопаснијег супарника у пропаганди.
Коста Војиновић, школован, бистар, интелигентан, немирна духа, живе природе, несталан, брз, неразмишљен, много почиње мало завршава, карактера слаба, много прича – обећава, мало ствара и што створи кратког је века, среброљубац, славољубив, властољубив, амбициозан, добар говорник, велики демагог, привлачи масу уза се. У Бугарској меродавне личности цене га као великог хероја и каваљера, зато што је увек примао борбу, и са заробљеним војницима лепо поступао.
Јован Радовић, школован, бистар, интелигентан, изблиза му особине незнам; знам то: да је једини био који је радио сагласно са Пећанцем, и да му је једини слао тачна извешћа о свом раду и тражио упутства за даљи рад.
Поп Димитрије Димитријевић, лично га не познајем, али по свему ономе, што сам о њему слушао и пратио његов рад – полемику – штампање писма Пећанчетових и његових у Моравском гласу, доносим закључак, да је један најобичнији сеоски лармаџија, а у ствари је кукавица, јер је за сво време мог бављења у Прокупљу и у шуми са комитама, њега нисам очима видео.
Капетан Влаховић, лично га не познајем, али знам, приликом устанка у командовању био је посве неспособан, јер је био у могућности да нагне мајора Попова на предају са целим одредом, али ову прилику није умео да искористи, после устанка био је толико повучен да је подпуно заборављен.
У овом трогодишњем ропству, најбоље су се новчано ситуирали трговци и сељаци, утркивали су се у дизању цена у толикој мери, да су последњи дани ропства, и први дани слободе достигли свој врхунац скупоће, и довели у бедно стање код чиновника у толикој мери, да ако овоме скоро не буде краја, заборавиће се ко су, и у том безумљу могу толико далеко отићи, да ће централна управа довести се у непријатан положај, мислим да би озбиљног рачуна требала централна управа одмах да поведе.
Код чиновника што је заостало ствари од пљачке Бугара, Аустријанаца и Германа, то сада однеше трговци и сељаци, јер овај хоће неће мора да прода све што има, само да исхрани своју фамилију, на пример један чиновник има месечно 180 динара а дневно му за хлеб треба 6 динара, један пензионер има 120 дин. пензије месечно а у кући има 6 на храни, треба му дневно 3 килограма хлеба. Глад је најтежа и најопаснија болест, гладан је у стању украсти и убити.
За ове три године земља није ни у колико обрађивана јер је није имао ко да обрађује ни шчим. Стока, може се рећи да је нема, њу су непријатељи утаманили, нарочито Немци. Живине такођер нема. Трговачке робе такођер нема.
Освете, пљачке, шпијунаже, клеветања, и подобно томе, било је и сувише од наших људи – жена нарочито, о томе би требало повести строгу и правичну истрагу. Што се тиче морала код нашег женског света, он је пао и сувише ниско, узрок је овоме немање, услед чега су венеричне болести у великој мери развијене.
21. новембар 1918. године. Марко Павловић
Ниш. пешад. поручник инвалид.
