Toplički ustanak

[JASON]

У том времену дође из Сокобањских планина и војвода Јован Радовић, кога је отуда свакодневна потера истерала да се овамо повуче, оставши са малим бројем четника он се састаде са Пећанцем. Пећанац и Радовић реше да се сасвим удаље из овог округа.
Војиновић, сазнавши то, почео је да прелази овамо и са бугарским комитама и војском да се упушта у борбу. У том борбама буде рањен, ране му бронтирају, овако рањен мењао је место становања, а сељаци су јављали Бугарима о његовом кретању, и једног дана буде опкољен, и у тој борби последњи метак себи намени. По чувењу, његова је жеља била да се онде и сахрани гди буде погинуо, и ту су му жељу Бугари испунили.
Ја сам се предао 2. августа 1917. године, два дана саслушавали су ме, и по свршеном испиту, утврђено је да кривице немам; пусте ме на слободу, жену и децу ми врате из ропства, а мене интернирају у Сливенски логор 29. јула 1917. године. Из истог сам се вратио 29. октобра 1918.
Поступак према мени у лагеру био је до крајности нечовечан, мучен сам глађу, становао сам у једној колиби у којој нас је било око 120 људи, све ово рађено је по наређењу началника лагера, у истом лагеру одлежао сам и пегави тифус, и благодарећи неги болничара – Србина – остао сам у животу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Коста Пећанац, нешколован, али јаке природне бистрине и интелигенције, љубазан, у раду истрајан, миран, сталожен, сваки посао добро промисли, па га онда извршава, радо прима савете, и тражи их, карактера јединственог, неподкупљив, за њега новац не постоји, велики патриота, отаџбина му је преча од свега на свету, нема пакости, ни себичности, без порока, поверљив, поуздан, и у опште узев примеран. У Бугарској меродавне личности сматрају га као кукавицу, плашљивца, а тај је суд отуда што је он увек избегавао сукоб с војском, иначе га сматрају као великог патриоту, и као свог најопаснијег супарника у пропаганди.

Коста Војиновић, школован, бистар, интелигентан, немирна духа, живе природе, несталан, брз, неразмишљен, много почиње мало завршава, карактера слаба, много прича – обећава, мало ствара и што створи кратког је века, среброљубац, славољубив, властољубив, амбициозан, добар говорник, велики демагог, привлачи масу уза се. У Бугарској меродавне личности цене га као великог хероја и каваљера, зато што је увек примао борбу, и са заробљеним војницима лепо поступао.

Јован Радовић, школован, бистар, интелигентан, изблиза му особине незнам; знам то: да је једини био који је радио сагласно са Пећанцем, и да му је једини слао тачна извешћа о свом раду и тражио упутства за даљи рад.

Поп Димитрије Димитријевић, лично га не познајем, али по свему ономе, што сам о њему слушао и пратио његов рад – полемику – штампање писма Пећанчетових и његових у Моравском гласу, доносим закључак, да је један најобичнији сеоски лармаџија, а у ствари је кукавица, јер је за сво време мог бављења у Прокупљу и у шуми са комитама, њега нисам очима видео.

Капетан Влаховић, лично га не познајем, али знам, приликом устанка у командовању био је посве неспособан, јер је био у могућности да нагне мајора Попова на предају са целим одредом, али ову прилику није умео да искористи, после устанка био је толико повучен да је подпуно заборављен.

У овом трогодишњем ропству, најбоље су се новчано ситуирали трговци и сељаци, утркивали су се у дизању цена у толикој мери, да су последњи дани ропства, и први дани слободе достигли свој врхунац скупоће, и довели у бедно стање код чиновника у толикој мери, да ако овоме скоро не буде краја, заборавиће се ко су, и у том безумљу могу толико далеко отићи, да ће централна управа довести се у непријатан положај, мислим да би озбиљног рачуна требала централна управа одмах да поведе.
Код чиновника што је заостало ствари од пљачке Бугара, Аустријанаца и Германа, то сада однеше трговци и сељаци, јер овај хоће неће мора да прода све што има, само да исхрани своју фамилију, на пример један чиновник има месечно 180 динара а дневно му за хлеб треба 6 динара, један пензионер има 120 дин. пензије месечно а у кући има 6 на храни, треба му дневно 3 килограма хлеба. Глад је најтежа и најопаснија болест, гладан је у стању украсти и убити.
За ове три године земља није ни у колико обрађивана јер је није имао ко да обрађује ни шчим. Стока, може се рећи да је нема, њу су непријатељи утаманили, нарочито Немци. Живине такођер нема. Трговачке робе такођер нема.
Освете, пљачке, шпијунаже, клеветања, и подобно томе, било је и сувише од наших људи – жена нарочито, о томе би требало повести строгу и правичну истрагу. Што се тиче морала код нашег женског света, он је пао и сувише ниско, узрок је овоме немање, услед чега су венеричне болести у великој мери развијене.

21. новембар 1918. године.                                 Марко Павловић
Ниш.                                                                   пешад. поручник инвалид.

[JASON]

Памјатник

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Никад пре, а ни доцније, није Прокупље имало већу свечаност до 9. септембра 1934. године. Тога дана, у центру града, свечано је откривен и освећен споменик Топличанима погинулим у ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. г.
Поред грађана Прокупља и неколико десетина хиљада сељака из топличких села, свечаности је присуствовало и више гостију са стране. На свеченост је дошао и краљ Александар, у пратњи председника владе Николе Узуновића и неколико министара, председника Народне скупштине, председника Сената, патријарха Варнаве и многих других гостију. Откривању је присуствовао и аутор споменика, Фране Менгело Динчић, вајар, родом Которанин.
Њ. Св. Патријарх Варнава поздравио је Краља говором у коме је између осталог рекао: 'Ваше Величанство, данашњи дан је светао и важан датум у историји Топлице… узвишени смисао позитивне стварности пред нама указује јасне перспективе и ведре видике једне лепе будућности којима нас мудро води Ваше Величанство…'
Затим је Њ. В. Краљ, у тишини која је настала, изрекао своју краљевску реч Топличанима: 'Топличани, овај споменик подигнут у славу палима, израз је захвалности према њиховим делима и њиховом пожртвовању... А нова Топлица, достојна постојбина Топлице Милана и Косанчића Ивана, старог Југ-Богдана и његових девет Југовића, осветлала је образ и себи и својој земљи када је куцнуо суђени час да се и друга неослобођена браћа ослобођавају. Њен II пук, легендарни и гвоздени, пронео је њено име далеко и блиставо, то и овом приликом истичем као ваш Врховни Командант… Све ће то поколењима причати овај споменик, а странцима рећи ће још и то, да против сваког завојевања које иде преко националних и етнографских граница, душа народна даје отпор вазда и у свим приликама. Из овог отпора планула је против туђина и његове најезде побуна у Топлици и Јабланици, која је покосила толике жртве, али својом јуначком, иако неравном, борбом, вечном славом овенчала читав овај крај… Са тим уверењем откривам овај споменик и предајем њега и његов аманет вама и вашим млађима. Слава палима! Живели Топличани! Живела Југославија!
Последње речи Њ. В. заглушили су усклици: Живела Југославија! Србију, за коју се гинуло, нико није поменуо. Не задржавши се ни пуна два часа међу Топличанима Краљ Југославије је брзо напустио Прокупље (кажу да му је сметао панцир), да би месец дана доцније отишао у смрт. Иза свега остао је памјатник, на високом постољу две статуете које представљају два Топличанина у ратној акцији за време јуриша: четник за замахнутом бомбом у руци, и војник са ножем на пушци, и у основи постамента утиснута три рељефа: са главног изгледа, краља Петра и регента Александра са војсковођама дочекује народ, а на остала два поља - детаљи из Топличког устанка. На левој страни рељеф који представља Косту Пећанца и Косту Војиновића а на десној - злочини бугарских војника. Један бугарски војник баца дете увис, а други војник га дочекује на бајонет. Тај рељеф уклонили су и уништили Бугари током Другог светског рата, а злочине поновили.

[Dreadnought]

Dokumentarni film o Topličkom ustanaku.

[Dreadnought]

Još jedan dokumentarni film o Topličkom ustanaku, u njemu govore (tada živi - 1987. godine ) učesnici i svedoci ustanka.

Trezor

Sećanje na toplički ustanak, prvi deo, Ljudi govore - Toplički ustanak podignut je protiv bugarske i austrougarske okupacije u vreme Prvog svetskog rata. Njime se ispoljilo nezadovoljstvo zbog regrutovanja srpskih vojnika u bugarsku vojsku, na teritoriji Toplice

Ustanak je trajao od 21. februara do 25. marta 1917. godine i bio je jedina pobuna koja je podignuta za vreme Prvog svetskog rata. Srpska Vrhovna komanda za vođu ustanka odredila je poručnika Kostu Milovanovića Pećanca. U emisiji je koriščen materijal Arhiva Vojno-istorijskog instituta Beograd, Muzeja Toplice u Prokuplju, lične arhive Miodraga Vlahovića i Dobrosava Turovića.

* Učesnici: Dragomir Sekulić iz Prokuplja, Radoslav Kuzmanović iz sela Kosanica, Serafin Joksimović iz sela Raševac, Dikomir Miladinović iz Sirogojna, Rista Nikolić iz sela Konjuva, Gligorije Aksentijević iz Donje Rečice, Dragoljub Perunović iz Prokuplja, Adam Selenić iz sela Trbunje, Radoš Petrović iz Kupinova, Desanka i Božidar Miljković iz Prokuplja

Sećanje na toplički ustanak, drugi deo, Ljudi govore - u emisiji pored učesnika ustanka o tragičnim događajima koji su usledili nakon njegovog gušenja, govore i njihovi savremenici. Od oko 6.000 ustanika polovina je ubijena, ubijani su i stariji ljudi, žene i deca. I pored žrtava u ljudstvu i imovini sam ustanak je od velikog značaja za srpsku istoriju i srpski narod koji je time pokazao da je svestan svoje nacionalnosti i svoje slobode i da ne trpi ropstvo. U emisiji su korišćeni materijali Arhiva Vojno-istorijskog instituta Beograd, Muzeja Toplice u Prokuplju i lične arhive Miodraga Vlahovića i Dobrosava Turovića.

* Učesnici: Dragomir Sekulić, Radoslav Kuzmanović, Serafin Joksimović, Dikomir Miladinović, Rista Nikolić, Gligorije Aksentijević, Dragoljub Perunović, Adam Selenić, Radoš Petrović, Desanka i Božidar Miljković, Gvozdena Todorović, Miroslav Savić, Radivoje Živković, Desimir Savić

[JASON]

Прокупље, 13. јун 1937. Тога дана обележена је двадесетогодишњица од избијања Топличког устанка. Откривена је спомен биста Кости Војиновићу у парку испред зграде начелства. Бисту је открио Коста Пећанац.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Сећања Драгитина Секулића

Кроз снег у устанике

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Устанак је почео доласком Косте Миловановића - Пећанца са Солунског фронта, као изасланика избегличке владе у Солуну. Авион, којим је Пећанац стиrao, спустио се на ливаде зване Власе, крај Радан планине, према Топлици. Одмах no доласку Пећанац је отпочео да организује људе, у првом реду оне из топличких села, који су се прикривали по шумама од Бугара.
Када је формирао добру четничку организацију, од поузданих људи, пошао је са ливада Власе, преко шума према Топлици и Прокупљу. Тамо је, преко села Јабучева, Белог  Камена, са својим устаницима дошао у село Бучинце. Из овог села их је Вуле Велимировић довео код мене, на Поје, пред кућу Јована Рогановића, у близини планине Пасјаче. На лавеж паса, и лупање на спољним вратима, ја сам изашао из собе, отворио врата и поздравио се са Вулетом. Овом приликом сам на ливади видео већу групу људи, са коњима и барјацима. На моје питање који су оно људи Вуле ми је рекао да су то четници са Костом Пећанцем и Костом Војиновићем, који су дошли да организују устанак народа у борби против Бугара. Вуле ми je том приликом рекао да треба да иду за Бериље, али да не знају пут, па су мене позвали да им послужим као водич, обзиром да сам из Бериља, и да овај пут добро познајем, Како је била јака зима и велики снег, ја сам рекао да не могу да идем по тако великом снегу. Одговорили су ми да ће они да прте снег, а ја само да им показујем правац пута, да не залутају.
Одвео сам их у Бериље, у кућу Јована Андрића, a то је било негде око пола ноћи, па сам тако потом и ја, јако загрејан, постао учесник Топличког устанка. Пећанац је са својим штабом и групом четника преноћио у овој кући, и ту остао све до сутрадана по подне. Ту су вечерали и ручали, па ми је поред остапог остало у сећању када су их жене и девојке служиле водом, шећером и кафом, оне 6и увек понудиле и послужиле прво Косту Пећанца. Међутим, он би им руком показао да прво послуже Косту Војиновића, који му је седео са десне стране, и свакако да је ово Пећанац чинио из бојазни да не буде отрован. Ради оваквог поступка Пећанца присутни су мислили да је то у ствари регент Александар, a слично се и облачио и много му по спољашности личио. По мом мишљењу Војиновић је имао око 35 година старости. Поред Пећанца, Војиновића и Јована Радовића, професора, најзначајнији су били Раде Влаховић, Мирко Добрнчанин и Аца Пипер. Сутрадан око подне, пошли су из Бериља шумама, изнад села Влахова. Лукомира, и даље преко села Коњарника за село Обиљевац.
У Обиљевцу, Коста Војиновић је са својим једномишљеницима захтевао категорички да се дигне оружани устанак. Међутим, Коста Пећанац са својим присталицама и једномишљеницима се није слагао са Костом Војиновићем и његовим захтевом, јер је сматрао да би то било погрешно и преурањено, те да се не би постигао жељени циљ. Али и поред оваквог става и мишљења Косте Пећанца, устанак је дигнут и оружана борба за почела преко села Житног Потока, Куршумлије, Прокупља и шире. Главне вође устанка и оружане борбе били су Коста Пећанац и Коста Војиновић, као и Јован Радовић, са штабом покрета чији је секретар био Братимир Милачић из Беле Воде. Коста Пећанац је тада још увек водио главну реч. У међувремену, на ком месту и где не знам, решено је да се за шира подручја именује војводе и то: за Јабланицу капетан Милинко Влаховић, за Јастребац Ратко Шмигић и Раде Влаховић према Крушевцу, са Тошком Влаховићем као политичким саветником. Пећанац се тада налазио у Топлици, а штаб му је био негде у околини села Барлова. У међувремену су тих дана одређене и четовође за ужа подручја Топлице, и то: за Пасјачу, Јовине Ливаде, Бели Камен и Јабучево - Машан Стојовић, за Бучинце, Балчак, Добротић - Бошко Чупић из Балчака, за Бериље, Растовницу, Влахово, Лукомир и Рачицу - Александар Андрић из Бериља и за Рачу и Косаницу - Ника Куштримовић, са испробаним борцем Јеротијем Ђенадићем. Потом је почела оружана борба у читавој Топлици и шире под руководством Косте Пећанца и Војиновића. Народ у Топлици мало је знао о Кости Војиновићу до Топличког устанка, више се знало о њему по Косаници.
За време оружаних борби у току Топличког устанка, Бугари су стално јуришали и тражили Косту Пећанца, али ra нису могли никако пронаћи. Пећанац је био врло вешт и искусан борац, тих, сталожен, али када устреба и јако строг, врло лукав и увек спреман да намести противника, да му вешто и неприметно подвали. Коста Војиновић је био сушта супротност. Отворен, брз и храбар, борећи се за слободу и ослобођење од окупатора, као рањен прикрио се у једној сеоској воденици у атару села Гргура, и када је био опкољен од стране Бугара, извршио је самоубиство да не би пао жив у руке Бугара. Ради херојске борбе народ Топлице подигао му је споменик у Прокупљу и селу Гргуре. Ја се сећам да су старији људи онда говорили да је Војиновић пореклом из Вучитрна, са Косова.
Поред свих настојања, Бугарима није пошло за руком да ухвате Косту Пећанца, иако је онда он развио свестрану борбу са свих страна према Прокупљу. Због тога су Бугари преко свог капетана Колапчева захтевали да се у интересу народа, реда и мира предају све локалне четовође, гарантујући им живот и слободу. Том приликом предао се само Бошко Чупић, који је убрзо интерниран за Бугарску, и тамо умро, док су остали остали у шуми, и тако сачекали слободу.

Прибележила Божица Младеновић.

[MOTORISTA]

понедељак, 07.09.2020.
Р. Д.

Споменик комити хероју

Димитрије Беговић, једини је комитски командант Топличког устанка коме није подигнут споменик. - После 100 година, група грађана и Музеј Прокупља, а уз подршку Министарства културе, покренули су акцију да се гроб хероја најзад достојно обележи

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Поручник Димитрије Беговић један је од најзначајнијих вођа Топличког устанка који је избио у окупираној Србији у фебруару 1917. Народ Топлице и Јабланице га сматра херојем. Томе је допринело не само Беговићево јунаштво, већ и његово приношење живота целе породице на олтар слободе. Ипак, о ратним заслугама овог великог комитског јунака ништа се не зна изван уско локалних оквира, а није му ни до дан данас подигнут споменик. Тек ове године је на иницијативу групе грађана и Музеја Прокупље, а уз подршку Министарства културе, покренута акција да се гроб Димитрија Беговића најзад достојно обележи одговарајућим спомеником.

Директор прокупачког музеја Дарко Жарић каже да ће пројекат Спомен-обележје Димитрију Беговићу Народни музеј Топлице у Прокупљу реализовати ове године у највећој мери уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије, и да ће се у реализацију пројекта укључити и друга министарства, град Прокупље, АД Планинка из Куршумлије и други донатори. Будући скулптурско-архитектонски меморијал, чији је аутор Драган Раденовић, на осам километара од Пролом Бање, близу мало познатог водопада Рипиводе, биће већ следеће године доступан посетиоцима.

Нешто више о личности и делу овог знаменитог српског официра сазнајемо од професора српске политичке историје на Факултету политичких наука, др Драгана Симеуновића, који је уједно и један од његових најближих потомака.

Казна за устанак била је језива, каже Симеуновић. Пет пута јача окупаторска војска је 25. марта 1917. разбила устаничку војску и потисла устанике у планине. Бугарски војници су убили више од 20.000 Срба цивила, углавном жена, стараца и деце, и спалили 55 села, односно 55.000 стамбених и других објеката. У бугарским покољима посебно су страдали чланови породица из којих је неко био у комитама. Та судбина није мимоишла ни породицу Димитрија Беговића. Бугари су одлучили да га уцене животом његове жене и четворо деце пославши му ултиматум: да потајно преда своју чету или ће му цела породица бити убијена. У писму од 23. марта 1917. Беговић је одговорио: „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје.”

Разјарени Беговићевим чврстим држањем које је знатно утицало на подизање пољуљаног морала комита и српског становништва, бугарски војници су његову породицу прво зверски мучили. Након што су његовој жени која је била у седмом месецу трудноће распорили стомак, из њега истргли мушко дете и наболи га на бајонет, убацили су у запаљену појату и њу и све четворо њихове деце, да би живи изгорели. У ужасу нечовечног умирања деца су се толико грчевито сплела око мајке да их после смрти нису могли више од ње раздвојити па су их све скупа морали сахранити у једну раку у селу Гајтан.

Бугарска контраофанзива била је ништа друго до етничко чишћење, наводи Симеуновић. Затиране су целе породице како би се народ одвратио од давања помоћи преосталим комитама. Иако распршени у групице, устаници су наставили да се боре гинући један по један. Њихов крај су убрзавали зима, болест, немање муниције и издаја. Жртва издаје био је и Димитрије Беговић. Један од устаника предао се бугарској војсци и за награду рекао где се на Радан планини налази Димитрије са групом комита. Бугари су хитно покренули велики број војника и 13. јануара 1918. напали комите. Било их је двадесет против једног.

Наређење бугарске команде је гласило: ухватити комитског вођу Беговића живог како би га пред народом мучили и понижавали, и на крају га јавно погубили и тиме означили крај устанка. Када их је бугарска војска опколила, комите су истрчале из скривнице настојећи да борбом прса у прса пробију обруч у чему су неки од њих и успели. Димитрије је рањен остао у обручу са неколико комита.

Тренутак његове погибије заслужује посебну пажњу јер је изузетан јуначки и патриотски чин. Иако рањен, борио се до последњег метка и као одличан стрелац са свог узвишеног каменог заклона, убио велики број бугарских војника. Кад је остао без муниције, комитски војвода се одлучио на чин достојан Стевана Синђелића. Пошто су Бугари били упорни да га ухвате живог и непрекидно му довикивали да се преда, он је у једном тренутку одговорио да ће то учинити, али да као официр жели да се преда искључиво бугарским официрима.

Изашавши у зимско магловито праскозорје из заклона подигнутих руку, Димитрије је у шакама које је сакрио у рукавима шињела држао две одшрафљене бомбе. Грабећи се ко ће пре да га дохвати, бугарски официри који су се полакомили на велики новац од награде, као и напредовање које би им по хватању комитског команданта уследило, потрчали су му у сусрет.

Када су му пришли довољно близу, Димитрије је активирао експлозив који је сакрио под блузу. Од снажне експлозије погинули су и он и два бугарска официра. Избезумљени од беса, бугарски војници су му одсекли главу и набијену на колац носали је данима кроз српска села. У чину његове смрти има и нечег победничког, јер је он сам одлучио кад ће и како умрети, а и нечег џентлменског, када је умирући убио себи равне.

Сахранио га је народ на месту погибије покрај планинског пута, да би његов гроб подсећао млађе нараштаје како се за свој народ и његову слободу жртвује све, па и више од живота.

Када је изгледало да је све заборављено, једнога дана 1921. године Димитријева сестра Милица, која је и сама била комита, решила је да освети брата. Поново је обукла грубу црну комитску одећу, опасала се укрштеним реденицима, затакла за појас револвер и јатаган и на коњу галопом одјахала ка селу Доња Топоница, где је на некој свадби кумовао човек који је издао не само њеног брата већ и много других комита.

Банувши на свадбу која се одржавала у сеоској кафани, незнанка се извинила домаћинима и замолила да јој покажу кума како би му пренела једну важну поруку. Ништа не слутећи, домаћини су јој рекли ко је кум који се у том часу веселио. Милица му је пришла, питала га за име, а затим извукла из појаса пиштољ и сручила му цео шаржер у главу и груди. Потом му је јатаганом одсекла главу и ставила је у торбу.

Гости су се у паници разбежали, а она је одјахала ка Прокупљу где је пронашла начелника округа, коме се обратила речима: „Господине начелниче, ја сам данас убила српског издајника и крвника моје породице који је издао мога брата Димитрија Беговића, српског официра. Чините са мном шта год хоћете, ја сам осветила брата!” Изненађен Миличином одважношћу одговорио јој је да је неће ухапсити због тога што је убила издајника и да иде кући, с тим да издајникову главу однесе његовим сељанима, а да ће је звати, ако буде требало. За почињено убиство Милица никада није одговарала.

Пролазило је време, топличким и јабланичким стазама пролазиле су друге сурове војне и харали нови нараштаји окупатора, крај је опустео. Гроб Беговића је временом заборављен, остајући уз зарасли пут у тешко приступачној забити. Не само да у јабланичко-топличком крају за који се храбри и пожртвовани комита Димитрије Беговић борио и због чије слободе је умро и жртвовао породицу, његово име не носи ниједна улица, школа или слична институција која би новим нараштајима причом о његовом јунаштву распламсавала тако нам неопходни патриотизам кога имамо све мање и мање, него чак ни у целој Србији нема његовог имена у огромним списковима улица, институција, фирми и школа.

Иако су временом усамљени херојев гроб у планини прекрили растиње и заборав свих власти, Димитрију Беговићу, једином комитском команданту Топличког устанка коме није подигнут споменик, и то ни за сто година, ипак је величанствен усмени спомен подигло дивљење народа. У свим прохујалим ратовима тај гроб је био заветно место родoљуба. Њега данас обилазе ретки планинари, понеки ловац или залутали туриста из оближње Пролом Бање. Иницијатори подизања споменика верују да ће се све то ускоро променити.

Izvor: www.politika.rs

[JASON]

Топлички сужњи

… епских размера … имају, скоро увек… то је у природи свих покрета, где се несебично.. па и живот на коцку. Топлички Устанак и није био друго, он је био огледало… једног безграничног полета, смотра толико драгоцених… али свесно принетих на олтар народног жртвовања. И отуда…  у таквом једном сукобу, пуном исполинских надметања, остане и по која сенка што се надвије као облак над светли хоризонт…
Тако, негде у Лепоглави чами усташ Сава Радовић из Мораче, брат поч. Јована Радовића, војводе пиротског одреда. Чуо је, сужњујући, да се славило дело у коме је и он, сасвим, прегорео. Јер од првих дана, када је кренуо с плавих вода Мораче у Топлицу па до данас, он је заточник истог дела. Али несрећан и трагичан заточник, као што је трагична и смрт јуначког војводе Радовића.
Име војводе поч. Радовића је једно од најпознатијих у Топличком устанку. Радовић је велики и неустрашиви борац толиких сукоба, нарочито оних на десној обали Мораве. Неупоредимо одлучан, храбар и расудан војвода Радовић је био ауторитет и фигура за један овакав покрет, где је набујалу снагу и одлучност усташа ваљало умно искористити. А њему за то није недостајало духа и одлучности. Интелектуалац и још даровити говорник, он је уз Пећанца и Војиновића био душа устанка. Одушевљавајући својим успешним и промереним, увек успелим делима своју најближу околину, он је тим више био идол свога брата Саве.
А Сава Радовић, бистар црногорски саљак, старији годинама од Јована, био је у неку руку, заштитник свога млађег брата кога је надасве волео.
- Ако погинем ја, није ништа. Али ако погине Јован, његову ће смрт осетити земља, а највише околина и племе Радовића!
Фаталношћу Јован Радовић не гине од брзометке чијих се фијука није стресао, већ на концу великог дела, тихо и мистериозно умире у Сарајеву, под сумњом тровања. Таква неочекивана смрт, оставља тежак и крвав утисак на Саву, верног пратиоца првих дана четовања.
Међути, ради потпуности, ваља прелистати неколико страница завршне акције војводе Радовића на територији Црне Горе.
Оболевши тешко од маларије војвода Пећанац је неспособан да настави чишћење Црне Горе од аустријских трупа те остаје у Андријевици. Задатак овога гоњења преноси на Радовића и све људство ставља под његову команду. Јован Радовић, јунак, фанатизовани Србин, успешно као и увек, греди своме циљу, али се уз пут, свом силином обара на стари црногорски режим. Он је његов непомирљиви противник. И упоредо са акцијом чишћења терена од непријатеља своје уже отаџбине, он сеје идеју јединства са Србијом.  Био је то и рискантан и смео задатак, јер се традиције не губе преко ноћ…
У то доба, у октобру 1918. године придружује му се у Колашину Сава Меденица, судија обласног суда и заједно је у штабу с Радовићем. Пред улазак у Никшић Радовићу долази и приступа с људима већ чувени одметник Радојица Никчевић. Заузевши Никшић с људима четовође Саве Лазаревића, Радовић држи један ватрени говор с балкона обласног суда, пледира на ново стање и у једном моменту, плах и темпераментан, баца слику краља Николе с балкона.
Никчевић дотле расположен према Радовићу, као да негодује. С црногорском заставом игра у Никшићу народне игре и кличе краљу Николи. Видећи да ова демонстрација може имати хрђав исход, Радовић поставља митраљезе на улици и изгони, скоро на силу, Никчевића и његове људе из Никшића. То је већ отворени сукоб двеју страна или два схватања.
После овога, по наредби команданта Јадранских Трупа, Радовић се креће Сарајеву. Неколико дана потом, долази му и Сава Меденица, заостао негде уз пут. А убрзо, преко Дубровника долази и сам Радојица Никчевић … приближава Радовићу, правдајући свој испад у Никшићу. Али тих дана, једног јутра, Јован Радовић осећа јаке болове у стомаку. Захтева чај, но болови бивају све већи и у року од неколико сати он умире…
Смрт Радовића тешко одјекује. Околина бива осумњичена за његово уморство. Многе саслушава судија сарајевског истражног суда и сви бивају ослобођени, док Сава Меденица, под најтежом сумњом, остаје у притвору. Но после извесног периода истраге, пушта се и он, свакако из недостатка доказа.
Јованов брат Сава очајан је. Он закључује, с колико основа то је неизвесно, да је убица Јованов Сава Mеденица, верујући да је он присталица краља Николе. И да је на миг с те стране и дошло убиство Јованово, и ако недовољно расветљен узрок смрти. Како, нешто доцније, у својој кући у Доњој Морчи Сава Меденица врши над собом самоубиство, то је Сава уверења, да је Меденица убица и да је под грижом савести подигао руку на себе.
И тада Сава Радовић, непрестано утучен болом, не марећи последице и несвесно – спрема освету. У Подгорици убија Мила Дожића - Меденицу из братства Саве Меденице, једног од ретких људи Црне Горе, човека од велике културе и ауторитета. Тако трагедија бива још већа и крвавија, а Сава Радовић осуђен на двадесет година тамновања.
Осам је већ година, како овај топлички усташ иза смрти свога јуначког брата Јована и умнога Дожића, тамнује. Тамнује и пати као заточник безмерне братске љубави.
Војвода Пећанац вели за њега:
- Личне је храбрости онакве, какву је само могао имати. Никада се није својим делима у Устанку хвалио. Нити је себе уздизао. У многим критичним моментима био је кадкада одличан саветник. Љубио је свога брата више него себе…
Ако се сетимо Савиних речи и стрепњи за смрт братовљеву, онда се, у многоме, може разумети душевна депресија која га је устремила да дигне руку на Мила Дожића! И данас је том фаталношћу, криминални осуђеник!
Десетогодишњиса Топличког Устанка, грандиозно прихваћена, треба да озари надом и оне усташе, што су без слободе. Међу њима и Саву Радовића.
Војвода Пећанац који је имао велике љубави свагда за своје сатруднике и одбор за прославу устанка, траже милост за другове из тешких, али славних дана.
Амнестија би обухватила десетину усташа који су починили казнима дела за време Устанка, али чије кривице нису биле толике да им одмах суди преки усташки суд. Окајали су, подоста, од својих несмишљених дела.
Али манифестација данашња према шпартанском подухвату Топличког Устанка, не треба мимо њих да прође. Јер 'нико без греха', а рашчлањивање чињеница и мотива појединих случајева, одводе често заблуди.
Поч. Јован Радовић, војвода пиротског одреда је велика фигура у Устанку. За заслуге што их је тамо починио, и што је, најзад, на том послу и пао, треба ову милост да осети брат му Сава Радовић. Праштати треба, јер то је основ хришћанског милосрђа; праштати чак и онима што су згрешили.
Верује се да ће и племе Меденица, што јако жали овај трагични случај, прећи преко свега, јер то захтева витештво Црногораца. – Вој. Баљозовић, јун 1927.

[JASON]

Јован Радовић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Како је избио устанак у Топлици
Успомене једног четника

Ноћу између 12. и 13. новембра. 1916. год. ситна киша ромињала је после дневне маглуштине, а кроз село Стублу, изнад варошице Медвеђе, промицале су неке прилике, час у гомилици час усамљене и све журиле једној истој кући.
У тој кући, која је била осветљенија од осталих, живео је Димитрије Беговић, који је немилосрдно гоњен од Бугара, јер се скривао и није се дао интернирати. Иначе, он је био из села Доброг Дола, среза Косаничког и горња Јабланица била му је само привремено уточиште. Једна пространа соба ове куће била је пуна људи, најразноврсније одевених. Столови са клупама и столицма били су постављени дуж три стране зида, док је четврта, где су била на једном крају врата, а према средини пећ, остала слободна. Било је неке свечаности и озбиљности у овој соби пуној људи, који су седели око столова, на којима се приносило јело и пиће и изгледало би да је то слава неког угледнијег домаћина, само кад би на столу био славски колач са свећом, а расположење изразитије. Овако, видело се да се нешто друго догађало. А свако ко је знао колико су српском народу били мрски они, што му погазише слободу и наметнуше своје власти, кад би сазнао да се човек, који се налази у зачељу трпезе, — висок , витак и ватрена па ипак пријатна погледа, са пушком уклоњеном уза зид иза својих леђа и револвером за појасом, око кога су били нескинути реденици, - зове војвода Коста Пећанац, знао би откуда ови људи и шта ће они овде. Јер се шапатом од куће до куће по окупираној Топлици, Јабланици и Косаници већ месец дана проносио глас, да је војвода Пећанац прелетео аеропланом са Солунског Фронта и да је донео вести о скором ослобођењу, да ће савезничка офанзива на пролеће почети и да се онда непријатељ има напасти с леђа, да би његов слом био бржи и јачи.
Сада је сам Пећанац са капетаном Влаховићем, поп Митом Димитријевићем и са још 30 четника дошао у ту кућу, ради састанка са виђенијим људима из околине. Сем њих овде су били неколико трговаца из Лебана и Медвеђе, а у име Лесковчана био је Милован Милошевић очни видар из Лесковца, коме се није могло замерити што одлази у Медвеђу, где је имао удату кћер за тамошњог угледног трговца Ђуру Банковића, нити што одлази по селима, где је махом имао своје пацијенте. Ту је био и хоџа из Сијарине са још једним Арнаутином. Разговор се водио о приликама по Србији и на фронту. Жене и они, који нису имали где сести, стајали су стрпљиво и слушали.
У собу су изненада ушла два наоружана човека и назвала добро вече, па се онај већи од њих задржао, рукујући се са онима који су били ближе вратима, а други, омањи, широких бркова пошао је ка војводи, хватајући се левом руком за шубару, а пружајући му десну;
- Ја сам Шумаковић!
- И ја сам Шумаковић - рекао је Коста гласно смешећи се, док се около чу јасан смех. Потом је Коста додао:
- Јесте, сада смо сви Шумаковићи. Паметно је што се тако претстављаш.
- Истина је војводо, да смо сада сви Шумаковићи, али ја сам и пореклом Шумаковић. Тако се зовем, Сима Шумаковић.
- Чуо сам за неке Шумаковиће, добре Србе у гиланском крају, али за овде нисам знао, - рече Пећанац.
- Па ја сам, војводо, отуда. Ево неколико месеца како сам из швапског ропства побегао и кријем се овде по шумама; чувају ме добри људи. Тамо немам куда. Овако, са побратимом Гмитром, крстаримо у друштву и чекамо слободу - ту показа на крупнога и снажног свога друга који већ беше пришао војводи.
- А ти си Гмитар Поповић? – упита Пећанац.
- Ја, војводо!
- Мило ми је што си дошао. Чуо сам за тебе. А много је корисно што се и Сима Шумаковић овде затекао, Јер он мора радити па организацији по Косову.
Шумаковић, са кога су укућани скинули бунду и однели да се просуши, узвикнуо је:
-Хоћу, војводо, нека је са срећом!
Војвода је почео те су обојица направили места за столом близу њега. Затим се дигао и уз чашу у руци изговорио ове речи:
- Хвала вам, браћо и сестре, што сте у оволиком броју дошли на овај састанак. То ме радује, јер видим, да сте за ову годину робовања постали још бољи Срби и патриоте, него што сте били; да сте очували српско име а чували његову част. И ако смо сви доста пропатили, ја видим да сте спремни на још веће патње ако буде затребало. Ја вас братски молим стрпите се и дрште се и даље као до сада, чувајте српско име, немојте се оптуживати, јер ко данас оптужује брата Србина бугарским властима, он је издајник. Коме је учињена каква неправда, нека доставља мени и мојим људима, па ћемо ми водити о томе рачуна. Што ми не будемо могли свршити свршиће наше власти, када будемо ослобођени. Ви сте можда чули да сам ја пре месец-два прелетео аеропланом са нашега фронта и мени је наређено да вам ово кажем, а вас молим да ово примите као нарећење нашега Краља, наше владе и Врховне команде.
- Живео Краљ! Живела српска војска! Живела Србија! – зачули су се узвици, а војвода је наставио:
- Браћо, немојте се бунити противу непријатељских власти. Сила је сила. Што затраже њихове власти морате давати. Ако ли се пак неки њихов силеџија дрзне у вашу част или да пљачка за свој рачун, или убија – јавите мени или мојим људима, ми ћемо се са таквима обрачунавати. Оружје чувајте као очи у глави. Требаће. Ми се морамо организовати и знати шта ко има од оружја. То ће се поверљиво свршити. Образоваће се чете, које за сада неће дејствовати са оружјем, него само речима ширити покрет. А кад почне офанзива наше браће с фронта, свима ће се наредити шта ко има да ради. Нападаће се непријатељска позадина, рушиће се пруге и мостови, кидати телефонске и телеграфске жице и чинити све што треба да се непријатељ уништи. Видите овде и два арнаутска првака. Они су дошли да ступе са мном у везу; то су људи код којих можемо слободно говорити. Они су добили Есад пашине прокламације и њима је наређено да нас у свему помажу. Јер наша се држава бори и за албанску независност, а они Албанци који буду остали да живе с нама, уживаће пуну равноправност. Овом приликом молим присутне трговце, наше добре патриоте, да нас помогну чиме могу: обућом, муницијом, дуваном. Све се прима и све треба. А ми ћемо бележити. Па кад дођу наши, обрачунаваћемо се и плаћаћемо све. Истина, ваше се пожртвовање не може платити, јер су овде животи у питању, али ми смо сви ставили главе у торбе. Ову чашу пијем за здравље нашега Владара, наше војске и ваше. Здраво били!
- Бог ти здравља дао! чули су се узвици.
Неко од четника запевао је српску химну. Други су прихватили. Затим се поново клицало Краљу, војсци и Србији. Јело и пиће доношено је и празни се судови замењивали пунима. Расположење је бивало све боље. Хоџа Сијарински обећавао је потпору од стране Арнаута а трговци су уписивали своје прилоге, обећавајући да ће акцију проширити код својих другова и пријатеља. Милован Милошевић из Лесковца, отпоздравио је војводу са речима да је за поробљени српски народ срећа, што има људи којима се он може поносити и што је он, као четнички војвода, дошао међу своју браћу жртвујући свој живот, да би им пружио утехе у патњи и очеличио срца њина. Затим је обећао да ће код Лесковчана порадити за помоћ четницима.
– Послат сам да вам изручим поздрав оних који с вама не могу четовати али осећају српски као и ви и који ће вас помоћи да не оскудевате у обући и другим намирницама. Ми смо од Синадина Јанковића и још неких обавештени о четничкој акцији и ја сам отпочео код поверљивих људи радити на томе, да вам осигурамо помоћ у материјалном погледу. Морамо сви настати, да нас пробој Солунскога фронта затекне спремне, да помогнемо нашој војсци, да што лакше уништи непријатеља. Само ја молим све вас, да се цео наш рад задржи у тајности, Јер ако непријатељ што год сазна, онда тешко нама. Изгубићемо најбоље људе. Пропашће нада наша у вас и ваша у нас. Једнога да ухвате од наших, било његовом грешком, било издајом, он под страшним мукама може све издати.
- Издаје не сме бити! А за друго ви нисте деца. Радите паметно и опрезно! одговорио му је Пећанац.
'До зоре је трајао тај састанак, распитивањима и објашњењима није било краја. Четници певаху српску химну као и друге патриотске песме', стоји написано у дневнику војводе Пећанца.
Тек у зору, војвода је послао капетана Влаховића, поп Миту, Симу Шумаковића и још три четника да прокрстаре кроз Медвеђску и Туларску општину и изврше припреме за организацију, па да у правцу Врање - Ристовац - Владичин Хан испитају терен за акцију и створе везу са тамошњим крајевима. Другу четину од 5 људи послао је у правцу Мердаре - Копаоник, да угуше шпијунажу која се појавила у томе крају и да 'смакну' Шајку, жену Боја Милачића, која је на очиглед мужу одбегла Бугарину и постала заклети непријатељ Срба. Са остатком чете, војвода Пећанац се повукао у оближњу шуму,где је преданио и увече отишао за Гајтан. – Др. Божа Ђ. Поповић

[JASON]

Напад на Прокупље


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
О нападу на Прокупље војвода Коста Пећанац прича ово:
Седамнаестог фебруара у рану зору пођем са својим штабом за Прокупље. Кад сам стигао до Белољина чуо сам митраљеску и пушчану борбу у Прокупљу. И ако сам био наредио да се варош само опседа а не и нападне, ипак су сеоске и варошке чете напале на варош.
Кад сам стигао до вароши имао сам шта видети. То је била права народна револуција. Старци, жене и деца, чак и сакати инвалиди, све се то дигло са пушкама, секирама и моткама, па закрчило прокупачке улице. Бугарска војска и чиновништво били су се склонили у зграду окружнога начелства и одатле се бранили.
Ја сам у варош ушао на коњу са војводом Војиновићем и пратњом од тридесет коњаника. Народ нас је дочекао необично одушевљено. Кад стигосмо на средину вароши саветоваше нас да се склонимо, јер Бугари пуцају из начелства те бисмо могли изгинути. Ја сам одбио тај предлог. Мени је било страховито тешко што су се ствари развијале овако како ја нисам желео. Знао сам да ће народ овога краја страховито да плати за овај прерани устанак. Осећао сам на души велики терет и тако сам у томе тренутку желео да погинем. И навалице сам кренуо са два коњаника баш тим правцем. Али тада се десило нешто неочекивано. Док су се улицама проламали узвици 'живео' којима ме народ поздрављао, непријатељ је, под сугестијом тога народног одушевљења, прекинуо паљбу. У начелству је било око три стотине војника са официрима, и сви су они нагрнули на прозоре да ме виде. Тек кад сам се удалио они су понова отворили ватру.
Дошао сам на ивицу вароши одакле води пут за Ниш. Ту су још стизале чете из среза добричког и житковачког. Издадох наређење да две чете крену ка Рибарској Бањи, да се појаве код станице Грејач те да нападну железничку пругу. Друге чете сам упутио ка Мрамору. Затим сам свратио у једну кућу, настојао сам да се што пре установи команда места, општински и преки суд.
Бугари у начелству нису хтели да се предаду, стога сам им као парламентара послао бугарског команданта заробљенога у Куршумлији. Они су одговорили да неће више пуцати, али ће ми одговор дати тек кроз двадесет и четири сата. У ствари они су се надали помоћи из Ниша и нису се преварили. Обишао сам болнице које је био отворио др. Јован Ђокић, окружни физикус. Наредио сам најзад да се са заробљеницима поступа најблаже.
Осамнаестога фебруара око седам сати јутра примио сам извештај да из Ниша креће ка Прокупљу један пук непријатељске пешадије са коњицом и артилеријом. Одмах сам наредио да се све чете које се налазе у вароши крену брзим маршем за Мрамор. Тамо кретох и ја са тридесет коњаника. Кад избих на Дебело Брдо, одједном се са својим коњаницима нађох међу бугарским војницима. Био сам јако изненађен, али су и Бугари нашом појавом били толико збуњени, да су почели одступати. Ја искористих њихову забуну, развих у стрелце око стотину четника и појурих за њима. Од тамошњих становника стиже ми још коњаника, те са њима обиђем десно непријатељско крило и појавих се у њиховој позадини. Непријатељ баци на своје десно крило једну чету, али је она била одмах растројена и одбачена. Један део мојих коњаника, под командом Братимира Милачића гурне у позадину и код Александрова нападне на непријатељску комору и зароби је.
Збуњен и растројен непријатељ почне да се повлачи ка Нишу. Ја са једним одељењем пресечем одступницу и поседнем положаје на Мраморском Вису. Непријатељски топови и митраљези почеше засипати моје положаје, те сам био принуђен да напустим поседнуте положаје и да кренем напред, у отворени напад на непријатеља. Испред самога села Александрова измешаше се четници и Бугари. Бугарска артилерија и митраљези морадоше да обуставе ватру јер би тукли и своје трупе.
Наши људи су се борили као лавови. Код Бугара наста колебање. Али баш у тренутку кад смо мислили да је победа на нашој страни погибоше двојица четовођа, Светозар Костић и поп Сретко Ђурић. Оба падоше избодени непријатељским бајонетима. Ја сам се тада десио на десном крилу, јер сам намеравао да једним ударом у бок довршим растројство Бугара. Смрћу ове двојице ваљаних четовођа наступи поколебаност код њихових чета. Ја пожурих да спречим могућу несрећу. Али пре но што сам до њих стигао, непријатељ се проби кроз њих, па затим изби на Мрамоски Вис, поседе шанчеве и поче из њих да дејствује.
Видех да ми је цео план о сечењу одступнице пропао. Прикупих своје људе и реших се да извршим напад на непријатеља у Мраморским шанчевима. Најзад сам успео да га пребацим још за видела на другу обалу Мораве.
Наста ноћ. Своје чете распоредих на левој обали Мораве, а ја свратих у село Азбресницу на преноћиште код нашег свештеника.
Те ноћи између 18. и 19. фебруара стиже ми извештај да су се побунили Арнаути на старој граници и да су два делегата стигла у Прокупље да са нама преговарају. Рано у јутру 19. фебруара чуше се топови од Ниша. То Бугари бране Ниш од напада наших чета. Наши су радили на свима странама, али нам је са свих страна и претила опасност. По моме мишљењу била је најозбиљнија опасност од арнаутског напада, с тога се и реших да на коњу одјурим до Прокупља, те да видим шта желе Арнаути.
Кад сам стигао у Прокупље и састао се са Арнаутима, они су захтевали да са њима одем у Куршумлију, где су их чекали остали Арнаути који треба са нама да преговарају. Ја предадох војводи Војиновићу да одмах оде на фронт, на Мрамор, а ја одох за Куршумлију.
Моји преговори у Куршумлији нису донели никакве резултате. Обећавао сам им новац и жито, али је све било доцкан. Бугари су бацили међу Арнауте једну добру суму новаца те их задобили за себе.
У то добих хитан извештај да се одмах вратим у Прокупље, јер прети озбиљна опасност од непријатеља. Кретох одмах за Прокупље. Тамо сам затекао Војиновића, он није ишао на Мрамор. Он ми саопшти да су Бугари заузели Дебело Брдо и Џигољ. Похитах тамо. Узео сам команду у своје руке. Успео сам да непријатеља потиснем из села Гребац, а затим сам кренуо на Моравски фронт, где ми пође за руком да сву непријатељску снагу вратим на Мрамор.
Од 18. фебруара непријатељски аероплани су се сваког дана навраћали над Прокупље и бацали бомбе. Било је дана кад су бацали на ову мученичку варош и до педесет бомби, мрцварећи нејаке и невине.

[JASON]

Топлица 1917. Време, 1932/1927.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

Proslava 10. godišnjice Topličkog ustanka

[JASON]

На десној обали Мораве

Велики народни устанак у Топлици поникао је у крајевима лево од Мораве. Јавност се акцијом устаника на тој страни доста бавила, a главне борбе и значајни моменти устанка, на овом сектору већ су забележени. Међутим, устанак није захватио само крајеве око Топлице, Јабланице, Косанице и Копаоника. Спонтано, згревајући жаром освете потиштен народ, он прелази и преко десне обале Мораве. Зулуми су једнако погађали становништво у читавој окупираној Србији од Бугара. Такав режим изазвао је на отпор. На обалама Топлице, око Нишаве и Заплања, или украј Соко Бање - живео је један народ прожет дубоком и заједничком националном свешћу!
Војвода Пећанац, осећајући такву решеност, шири организацију устанка, и преноси је на десну обалу Мораве. Он то чини не само у циљу да бројно ојача покрет, већ и са стратегијског гледишта. Путем одређених канала Топлица се, као база побуњеника, имала везати крајевима све до старе територије Бугарске. Ваљало је, ради тога имати верних и сигурних помагача, да би једна таква протегнута акција без препрека успела. Прву организацију десне обале Мораве спроводи четовођа Милан Дечански.
Ко је Дечански? У истину, он је и данас сасвим непознат. Скоро се и заборавило на његово име. Многи, као да о њему ништа не знају.
Дечански није из плејаде наших старих националних револуционара што су комитовали кланцима и гудурама Јужне и Старе Србије. Он није био ни са наше предратне територије. Али је био наше крви.
Милан Дечански је потпоручник аустро-угарске војске, Србин, старином из Дечана, чији су преци емигрирали под Чарнојевићем негде у Банат. У великом сукобу европског рата, Дечански је с трупама које су према српском сектору. И одвише националиста, он навлачи сумњу. Осетивши да ће епилог свега бити ратни суд и куршум он се одметне. Уточиште и склониште нађе у селу Александровцу, у топличком крају. Александрово је била јако и напредно насеље чистих Банаћана досељених тамо из Баната још давне 1880. године.
У новембру 1916. г. Дечански дознаје да је Пећанац аеропланом спуштен у Топлицу. Жељан да се раме уз раме бори уз своју браћу, он тражи војводу. И убрзо се налазе и састају. Пећанац уочи у Дечанском доброг и вештог борца. Веран традицијама свога презимена Дечански ускоро формира једну чету устаника сву од самих Банаћана. Та чета бројала је тридесет четника.
Иза заједничког четовања са Пећанцем, показавши се жилавим и истрајним Милан Дечански добија врло важан задатак. Крајем новембра 1916. год. упућује га Пећанац Соко Бањи и Ртњу. Циљ је: радити на организацији становништва с десне обале Мораве, затим, опремати канале за продирање ка пожаревачком округу и Крајини.
Војвода Пећанац то чини с планом. У случају да офанзива на солунском фронту не успе, а она је већ била у пуном јеку, наслониће се на Румуне. Не губећи наду на продор с нашега фронта, он је веровао и у успех румунске војске. Спремао се да се наслони на ову с јачим снагама и да настави циљ који га је и довео у Топлицу.
Четовођа Дечански прелази Мораву и са четом се задржава око Соко Бање. Ту налази на готовост становништва да га у подухвату помаже. Оно му се, у великом броју, придружује. И пре но што је у Топлици избила побуна Дечански напада с устаницима на Соко Бању. То је први препад што га устаници чине противу бугарске војске и њихових окупационих власти. Напад успева и Соко Бања пада у руке четника. Наравно, они не остају за дуго господари над слободом Соко Бање, јер је јачи одреди бугарске војске враћају.
Напад на Соко Бању је дошао изненада и био је ван плана. Из којих је разлога Дечански то учинио, Пећанцу је непознато. О томе сукобу он нема ничега одређенога и позитивнога. Ван сумње је пак, да су Дечански и четници, занети мржњом и осветом, преценили своју снагу те су се устремили према толико надмоћнијем непријатељу.
Оставши дуже на терену у том крају и око Сврљига, Дечански се у априлу 1917. г., враћа у Топлицу да се придружи Пећанцу и договори за даљу акцију. Али су војне потере биле сада честе. На том путу у повратку, на Малом Јастрепцу, Дечански погине (убијен издајом ради новца). Улога Дечанског у операцијама око Соко Бање остаје недовољно расветљена и објашњена, јер њихов иницијатор гине не остављајући никаквих забележака за устанички штаб.
Али Пећанац не напушта идеју о што јачој организацији десне обале Мораве. У колико је покрет био пространији, у толико је ствар устанка имала наде на успех. С тога он тамо упућује нове устанике и с њима своја два најбоља сарадника. То су професор Јован Радовић и суплент Тошко Влаховић.
Произвевши их 9. фебруара 1917. г. у селу Обилићу у Јабланици, четничким војводама, Пећанац им пружа прилику за самосталну акцију. Војводу Радовића наименује старешином устаника за пиротски округ, леву страну обале врањског округа и источну страну нишког округа. Војвода Влаховић, пак, добија за операциони терен крајински окрут, односно да спреми канал за продирање четника у тај крај преко Соко Бање и Књажевца.
Поред разлота, да се, евентуално наслони на румунску војску, Пећанац је јако полагао и на то да преко припремних канала и повереника упадне на територију Бугарске.
Војвода Радовић, који је дотле стекао глас колико интелигентног и разборитог, толико и храброг четовође, прелази у правцу Лесковца Мораву. Чета му се, уз пут, увећава. Приличан број устаника из самога Лековца, и поред јаке контроле, одбегне Радовићу. Околна га села, такође, прихватају, а организација и преко очекивања напредује.
У том времену регрутне комисије купе наше младиће за бугарску војску. Радовић се с устаницима налази близу Власотинаца. Тамо дознаје, да је ова комисија сакупила неколико стотина младића; да их је затворила у власотиначкој школи, и да ће их сутра дан упутити за Бугарску.
28. фебруара 1917. г. војвода Радовић се реши да нападне на Власотинце и да сакупљене регруте ослободи. Приближи се самој вароши и кад падне ноћ уђе у ову. Пузећи по земљи, један од четника неприметно прилази бугарском шиљбоку код капије, запуши му уста да не виче, и савлада га. Други четници нагрну на осталу стражу у дворишту и бомбама је потуку. Затим све сакупљне регруте ослобађају затвора. Пуштају их на поље до последњега. У Власотинцу се створи велика забуна. Борба између устаника и војске развија се ноћу, па се продужи и сутра дан у околини. Регрути одлазе кућама, или се одметају, те многи избегавају да служе Бугарима.
После Власотинаца војвода Радовић иде, преко Заплања, ка Пироту. Спроводи и у том крају организацију и подстиче на отпор. Бугари сада ангажују већи број потерних оделења да гоне устанике и с десне стране Мораве. Чете Радовића и Влаховића, појачане наоружаним сељацима, привлаче знатан број бугарске војске. Та војска је надирала са Софије и ишла је искључиво са задатком да уведе мир на десној обали Мораве. 2. марта 1917. год.. устаници, који су ретко када избегавали сукобе, сударе се с Бугарима код Корвин Града, пред Нишом. Четници су се приближавали Нишу у циљу за руше пругу и железничке објекте. Ниш је, нарочито за време рата. био јака комуникациона тачка. Заузевши положај Корвин Града, који доминира над Моравом и загрозивши железничком и друмском саобраћају, против устаника иде не само пешадија већ и артиљерија. После упорне, једнодневне борбе, Бугари заузму Корвин Град и положаје више њега, дејствујући нарочито артиљеријом.
Уз четнике у овој борбу узимају учешће многи сељаци из Заплања. Они се јуначки држе уз четовође и устанике и утркују се у пожртвовању. Заплање је и пре крстарења војводе Радовића, било у неколико организовано. Сам Пећанац је поставио основе тој организацији. Он је то учинио личним познанством из времена рата са многим Заплањцима. Сем тога војвода је 2. фебруара 1917. г. близу Лесковца, пре почетка побуне, примио једну делегацију из тога краја, с којом говорио о организацији Заплања. Пећанац им је обећао да ће им доћи, али је спонтано самим тим, Заплање већ било уз устанике и њихов циљ. Пред Нишом, у многим местимичним сукобима око Личја и под самом Сувом Планином, - Заплање је неустрашимо и са ретким прегором бранило општу националну ствар.
Радовић и после пропасти устанка у Топлици, није клонуо нити се обесхрабрио. За њега није било колебања ни двоумљења. Он остаје на означеном му терену и продужује организацију. Од Пирота, кроз Заплање на Бабушницу преко Власотинаца до под Врање, његово се присуство осећа. Узнемирава непријатеља и уверава становништво у победу, држећи га да не клоне. Тек јуна 1917. год. враћа се у Топлицу из које прелази у Јабланицу где се састаје са Пећанцем.
Сукоби у Заплању, заузимање Власотинаца, устанак у Сврљигу, борбе на Корвин Граду, напад на Соко Бању и још многи судари с Бугарима пружају нам доказа, да је становништво десне обале Мораве прихватило подухват Топлице и на олтар заједничке мисли принело свој национални и патриотски дуг. Акција становништва ових страна употпуњује овим примерима велико дело Устанка и показује једнодушну решеност народа од Копаоника до Суве Планине.

[JASON]

9. фебруара 1917. године у селу Обилићу, Пећанац честита Јовану Радовићу и Тошку Влаховићу ново звање и положај четовођа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]