PALUBA
November 18, 2017, 11:27:00 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: DESET GODINA FORUMA PALUBA.INFO 06.11.2007-06.11.2017
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  [1] 2   Go Down
  Print  
Author Topic: Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије  (Read 1202 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« on: August 29, 2017, 10:24:54 am »

Будући да извесне околности не допуштају сваком заинтересованом читаоцу да дође до књиге са истим називом у којој су објављене биографије 501 генерала и адмирала ВКЈ, верујем, да за ову тему има места и разлога и да ће наићи на предусретљивост и позитиван став чланова Палубе. Осим тога, тако бисмо добили својеврсну  галерију, јер, sit venia verbo, ни један биографски речник, па ни поменутa књига уваженог историчара М. Б., није без непотпуности, нарочито у погледу фотографија, али др. података и догађаја из живота, који се не могу подвести под  биографске одреднице.
« Last Edit: August 29, 2017, 10:34:02 am by JASON » Logged
brodarski
Stručni saradnik - Istorija RM
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 11 721



« Reply #1 on: August 29, 2017, 11:36:13 am »

Površno sam prolistao knjigu. Zanimljiva je, nađe se za svakog ponešto. Slike su trebale biti puno bolje, s obzirom da je svaki od njih imao službenu fotografiju.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #2 on: September 12, 2017, 02:53:01 pm »

1. Милорад Петровић  


Милорад В. Петровић - Лорд, арм. ђенерал, последњи ђенерал Југословенске краљевске војске.
(Сумраковац код Зајечара, срез бољевачки, 18. април 1882. - Београд, 12. јун 1981.)
Питомац 32. 'челичне' класе Ниже и 17. кл. Више школе ВА.
Завршио ђенералштабну припрему 1912. године.

Унапређен у чин: 2. авг. 1901. потпоручник, 29. јун 1905. поручник, 1. јануар 1910. капетан II класе, 1912. капетан I класе, 1913. мајор, 1915. потпуковник, 1920. пуковник, 28. јун 1928. бригадни ђенерал, 17. децембар 1932. дивизијски ђенерал, 1. децембар 1938. армијски ђенерал.

Одликовања. Орден Карађорђеве звезде IV степена, Орден белог орла са мачевима IV и V реда, Орден Југословенске круне II и III степена, Орден белог орла са мачевима IV степена, Орден Светог Саве II, III и IV степена, Златна медаља за храброст и бројне медаље и споменице. Седам страних одликовања.

На дужностима.
- 18. август 1901. (по потреби службе) водник XV  пешадијског пука 'Стевана Синђелића', у Зајечару.
- 4. октобар 1908. (по потреби службе) командир 2. чете 3. батаљона у IV  пешадијског пука 'Стевана Немање', у Ужицу.
- 5. март 1909. (по молби) командир 3. чете 1. батаљона VIII пешадијског пука 'Књаза Александра', у Пожаревцу.
- 22. октобра 1910. командир 4. чете 3. батаљона XVIII  пеш. пука 'Краљевића Ђорђа', у Београду.
- За време балканских ратова био је у служби у Врховној команди као официр за ђенералштабне послове. На том положају остао до краја рата. 1913 г. био је командант Скопске железничке станице. Год. 1914. за време бомбардовања Београда постављен је за команданта београдске железничке станице, а потом  је премештен у Оперативно одељење Врховне команде. Доцније је на служби у штабу Прве армије, а 1915.  је постављен за помоћника начелника штаба Тимочке дивизије другог позива. Од децембра 1915. године до фебруара 1916. године био је командант српских трупа у Валони, а потом помоћник начелника штаба Тимочке дивизије. Године 1917, постављен за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата био је начелник Штаба Дринске дивизије. Године 1917, постављен је за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата за начелника Штаба Дринске дивизије. Након завршетка рата учествовао је у борбама за ослобађање Корушке 1919. године.  
- 4. мај 1920. начелник ђенералштаба Савске дивизијске области у Загребу.
- 6. новембар 1920. начелник штаба Треће Армијске Области у Скопљу.
- 24. новембар 1921. шеф Оперативног отсека Оперативног одељења Главног генералштаба. (Током овог службовања истовремено је предавао Тактику на Вишој школи Војне Академије од 23. јануара 1922. до 20. октобра 1923. године. )
- 17. септембар 1923. командант IX пешадијскoг пука у Пожаревцу.
- 3. март 1924.  начелник Ђенералштабног Одељења Министарства Војске и Морнарице (и уредник Службеног војног листа).
- 16. септембар 1930. командант Тимочке дивизијске области у Зајечару.
- 20. април 1932.  помоћник Министра Војске и Морнарице у Б.
- 4. децембар 1937. командант Прве армијске области у Новом Саду.
- 12. септембра 1940. командант града Београда.

(Почетком Априлског рата постављен за команданта Прве групе армија и на том положају је заробљен од усташа 10. априла 1941. године. Заједно са 21 генералом одведен у заробљеништво, у Немачки логор Офлаг VI Б. 28. септембра исте године пребачен у Нирнберг да би 1942. године био пребачен у Оснабрик. 22. јуна 1945. године, одазвао се позиву Југословенске војне мисије и затражио је репатријацију у Југославију. Априла 1946. године дао је изјаву о учешћу у Априлском рату, па је након тога добио генералску пензију.)

Породичне прилике. Отац  Ватко, мајка Јовица;  од 1922. ожењен  Јованком, ћерком поч. Симе Стојанчевића, бившег касационог судије из Панчева; деца: Милица, Мирјана и Бранислав.

Извор:
Време, 4. децембар 1937.
Службени војни лист, 1901 – 1940.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #3 on: September 13, 2017, 02:26:02 pm »

2. Александар Стојановић


* Г. Александар Стојановић.jpg (36.5 KB. 251x410 - viewed 7 times.)

Биографија арм. генерала г. Александра Стојановића (1885 - 1944.)

Генерал Стојановић рођен је 1885. године у Београду и после свршених 6 разреда гимназије у Београду и Крагујевцу ступио је 1901. године у 34 класу Ниже школе Војне академије коју је после четворогодишњег течаја завршио 1905. године, када је био унапређен у чин артиљеријског потпоручника.
Свршивши прву годину Више школе Војне академије, изабран је за државног питомца и упућен на више војне студије у Париз у Вишу ратну школу L'École supérieure de guerre. Kao први наш официр на овој највишој француској школи, поручник Стојановић завршио је студије пред први Балкански рат. Командант био му је Фердинанд Фош (француски генерал и маршал из Првог светског рата), а професори г. Филип Петен, Дебне и други.
У Балканским ратовима учествовао је као официр за генералштабне послове у штабу I армије под командом престолонаследника Александра, и извршио укрцавање у Солунском пристаништу свих наших трупа упућених морем за Скадарску експедицију, а потом искрцао ове трупе и друге које су избиле преко Албаније на Јадранско море, па се после обустављања опсаде Скадра враћале преко Солуна у земљу.
У Светском рату капетан Стојановић командује батеријом у Дунавским артиљеријском пуку, и пошто је био теже рањен, служио је најпре као помоћник начелника штаба Дунавске дивизије првог позива, а потом је од стране Врховне команде одређен да приликом повлачења кроз Албанију однесе план одступања главнокомандујућем француских трупа у Солуну, генералу Морису Сарају.
При пробоју Солунског фронта био је начелник штаба Охридског одреда на левом крилу савезничког распореда, где је одред извршио пробој фронта на западној обали Охридског језера, а потом је одред дејствовао низ Дрим преко Дебра, да најзад кроз средњу Албанију освоји Тирану.
После рата служио је у Осијеку, као начелник штаба дивизије, а по свршеној припреми у Главном генералштабу и преводу у генералштабну струку 1921. године, одређен је за начелника штаба у Љубљану, а доцније у Приштину. Одатле је био упућен да командује 21. 'Чехословачким' пуком у Скопљу. Потом је био помоћник начелника штаба III армије на служби у оперативном одељењу Главног генералштаба, а 1927. године постављен је за војног изасланика у Румунији, а потом у Пољској.
Произведен је у чин бригадног генерала 1929. године, када је дошао на дужност начелника штаба I aрмијске области, одакле је после једногодишњег командовања дивизијом у Крагујевцу, одређен за инспектора земаљске одбране, а потом за првог помоћника министра војске и морнарице, на коме је положају остао три године, све до наименовања ка команданта Коњице 11. децембра  1940.

У Недићевој влади био је најпре начелник Одељења за ратне заробљенике, а касније начелник Врховног војног одељења  које је водило рачуна о  организацији, распореду и употреби оружаних одреда Српске владе генерала Недића.
Стрељан је (заједно са ћерком) од стране комуниста новембра 1944. године, један од 105, чија су имена објављена у Политици oд 27. новембра.

Генерал Стојановић био је носилац ордена Карађорђеве звезде са мачевима, и разних др. наших и страних ратних и мирнодопских одликовања. Писао је историјске чланке у 'Ратнику' и израдио студију о Кумановској битци на словеначком језику (дијалекту). Последњих година пред Други светски рат предавао је код генералштабних приправника предмет 'Спрема државе за рат'.

Напомена: Део биографије генерала А. Стојановића објављен је у листу Време од 1. јануара 1941. г.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #4 on: September 14, 2017, 09:37:26 am »

3. Љубомир Дабић


* генерал Љуба Дабић.jpg (43.46 KB. 250x410 - viewed 5 times.)

Љубомир А. Дабић, судски дивизијски ђенерал (1874 - 1930).

Генерал Љубомир А. Дабић рођен је 1874. г. у селу Кули, среза пожаревачког, од оца Александра Дабића, земљорадника. У месту рођења свршио је основну школу, у Пожаревцу гимназију са матуром, а у Београду правни факултет Велике школе. После је отишао у Париз, и ту свршио лисанса права.
Кад се 1898. године вратио из Париза у земљу одмах је ступио у војску као судски поручник. Три године раније, за време школовања у Великој школи, одслужио је рок у Другом коњичком пуку 'Цара Душана' у Београду, и положио испит за рез. коњичког потпоручника.
Генерал Дабић био је на свим положајима које може заузимати судски официр. У Балканском рату као судски потпуковник био је референт судства у штабу III армије. На овај исти положај дошао је и у почетку Светског рата; потом је био заменик а и стални судија Великог војног суда и војни државни тужилац Војног суда за официре у Београду. После рата био је неколико месеци на служби код нашег војног делегата у Софији.
Поред свог редовног положаја ген. Дабић био је и професор Више школе Војне академије где је предавао Дисциплинске уредбе и Међународно ратно право, као и професор за војно судство у Нижој школи Војне академије. Више од десет година био је члан сталног правног одбора при Министарству финансија, затим потпредседник испитне комисије за чин судског мајора, а потом и председник испитне комисије за чин административног мајора судске струке. Пензионисан је по својој молби и преведен у резерву 11. априла 1930. године.
Генерал Дабић био је познат као војно-правни писац и осим Објашњења Војног казненог закона штампаног 1922. године, он је објавио читав низ чланака у Архиву за правне науке, Браничу, Гласу права, Ратнику и другим часописима. Сем тога, бавио се књижевношћу и преводилаштвом (превео је Ростановог Сирана од Бержерака).
За своје заслуге у војсци за време ратова и за време мира био је одликован орденом Св. Саве другог, трећег, четвртог и петог реда, Карађорђевом звездом петог реда, медаљом за војничке врлине и златном медаљом за ревносну службу, као и француским ратним крстом.
Ген. Дабић умро је после тешког боловања 6. маја 1930. год. у санаторијуму 'Врачар' у Београду. За собом је оставио супругу Милеву, ћерку пок. Василија Милића, војног проте из Београда, ћерку ученицу гимназије, и три сина од којих је један г. Александар студент медицине у Монпељеу, други г. Страшимир, чиновник Официрске задруге у Котору а најмлађи г. Славољуб, капетан судске струке са службом у Београду.

(У пролеће 1917. године у Солуну је одржан познати судски процес против групе најистакнутијих вођа Црне руке. Јавни тужилац у процесу био је потпуковник Љубомир Дабић. На губилишту, Дабић је прочитао пресуду Апису, Вуловићу и Малобабићу. У својим написима у Београдском дневнику (број 78 из 1919. године) Крста Цицварић наводи да је Дабиће после извршене казне над припадноцима Црне руке изјавио, 'да су га црнорукци више од 10 година гонили, да се заклео да ће им се осветити и крви напити, да је најзад дочекао да им се крви напије и да само жали што није дочекао да и остали из Црне руке дођу на колац...'
На месту извршења смртне казне, Апис је рекао Дабићу: 'Видиш ли, Љубо, шта ја доживех, а веруј ми да сам невин.' Кад му је Дабић на то одговорио да му може бити утеха да је по закону крив и да је његова смрт потребна отаџбини, Апис је казао: 'Молим те, реци мојим пријатељима, да не жалим што ћу пасти од српске пушке, јер је то за добро Велике Србије...')

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #5 on: September 21, 2017, 04:24:29 pm »

4. Игњат Кирхнер


* Игњат Кирхнер.jpg (36.41 KB. 250x410 - viewed 7 times.)

Игњат Н. Кирхнер, инжињерско-технички бригадни ђенерал.

По наређењу Врховне команде Српске војске од 4. августа 1914. године, комитске чете Србије  формиране су у два одреда: Банатски, којим је командовао војвода Танасије Донић, који је имао да брани десну обалу Дунава, и Сремски, којим је командовао Игњат Кирхнер, који је упућен на Аду Циганлију. У биткама које су наступиле, име команданта Сремског добровољачког одреда, Игњата Кирхнера, остало је записано у историји Београда, као име команданта велике личне храбрости и неустрашивости. Његов Одред починио је чуда од јунаштва, борећи се са много надмоћнијим непријатељем, а сам командант два пута је рањен.
Ко је био Игњат Кирхнер, који у то доба 1914. године, није знао ни да говори (добро) српски?
Родио се у Малом Бечкереку, селу близу Темишвара, у Румунији, 30. маја 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха Немца који га је усвојио. Завршио је Војну академију у Бечу и као поручник (Leutnant) аустро-угарске војске седам година службовао у Винковцима.
У лето 1914. год. напустио је аустроугарску војску и прешао у Краљевину Србију. Причало се да је препливао Саву и донео вест о томе да се аустро-угарска влада спрема да објави рат Србији без обзира на одговор на јулски ултиматум. По другој причи, пребегао је срећно из војске царско-краљевске, пошто је претходно убио надређеног официра, који је увредљиво говорио о Србима.
У почетку Великог рата Кирхнер је ратовао као редов-четник. Био је крупан као џин и увек је са одврнутим бомбама јуришао десетину метара испред свих четника. Униформа српског војника стајала му је очајно – баш као правоме Шваби. Шајкача натучена на главу, без дотеривања својственог нашим војницима - кицошима, корпоран и чакшире изгужвани још у магацину. Српски је знао врло мало, а све што је говорио, изговарао је погрешно. Са својих петнаестак четника, којико је његова чета бројала у то доба, крстарио је стално по непријатељском терену. У акцији заузимања аустријске карауле, на левој обали Саве, рањен у десну ногу.
30. јула 1915. указом престолонаследника Александра (у име краља Петра I) примљен у Нашу војску са чином рез. пешадијског поручника.
У току одбране Београда, у јесен 1915. био је поново рањен. Сремски  добровољачки одред, којим је командовао, без мало је цео изгинуо. Били су то дечаци и момчићи разних годишта, из Срема и Баната, али и из Београда и унутрашњости, који су дошли у Београд желећи да се прикључе српској војсци. Kако су били премлади прикључили су се добровољцима. Кирхнер је све те дечаке из милоште звао 'једно мангупарија', безмерно их је волео и њима се поносио. Главне Кирхнерове врлине биле су храброст и доброта. Оне су га довеле до чина официра и команданта одреда. Строг али правичан, стекао је оданост и љубав 'моје луди'.
Кирхнер је лечен Нишкој окружној болници (соба број 5.), а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. За све то време о њему се са пуно пожртвовања бринула добровољна болничарка Босиљка Чајкановић.
Са Крфа, Кирхнер је упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања остао инвалид. У Француској је завршио Електротехнички факултет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао дужности у инжињерско-техничком одељењу Министарства Војске и Морнарице. У активну службу, са чином капетана I класе, преведен је 22. августа 1922. Напредовао је до чина бригадног ђенерала (1. април 1939.). Неко време био је председник Удружења београдских браниоца 1914-1915. На свој захтев, пензионисан је 28. септембра 1940. год. Год. 1941. одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади генерала Милана Недића. Нажалост, погинуо је на Крвави Васкрс 17. априла 1944. од Британо-америчког бомбардовања.
Породичне прилике: Оженио се својом болничарком из ратних дана Босом Чајкановић (фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Имали су троје деце.

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 25 030



« Reply #6 on: September 21, 2017, 07:50:55 pm »

Оженио се својом болничарком из ратних дана Босом Чајкановић (фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Имали су троје деце.

Sestrom profesora Veselina Čajkanovića?
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #7 on: September 22, 2017, 11:01:12 am »

У познијим годинама: Боса Чајкановић, сестра проф. Веселина Чајкановића.


* Боса Кирхнер.jpg (28.61 KB. 250x410 - viewed 10 times.)

Год. 1940. г-ђа Боса поклонила је Градском музеју у Београду вредне предмете који су за време рата служили њој и г. Кирхнеру. Поклон се састојао од једне лимене војничке чаше, једног војничког прибора за јело, неколико аматерских фотографија, војничке пиштаљке, једне мале флашице са неколико капи морфијума, једно сиво одело болничарке и један трамболос.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #8 on: September 22, 2017, 11:14:54 am »

Са свечаности у Војној академији 1. априла 1940. године.


* генерали.jpg (135.17 KB. 700x500 - viewed 11 times.)

С лева на десно: командант ваздухопловства армијски генерал г. Милојко Јанковић, министар војске армијски генерал г. Милан Недић, први ађутант Њ. В. Краља дивизијски генерал г. Никола Христић, помоћник Врховног инспектора армијски генерал г. Богољуб Илић, управник Војне академије дивизијски генерал г. Владимир Цукавац.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #9 on: September 22, 2017, 03:04:54 pm »

5. Радисав Станојловић


* Радисав Станојловић.jpg (25.1 KB. 250x410 - viewed 6 times.)

Радисав Ј. Станојловић, арм. генерал.

Рођен је 14. фебруара 1873. године у селу Вукосавцима, у срезу  јасеничком, округу крагујевачком. Основну школу завршио је у родном месту а шест раз. Гимназије у Крагујевцу. По тадашњим прописима у Србији, после шестог разреда гимназије могло се ступити у Војну академију, што је Радисав и учинио 16. септембра 1892. године (25.класа). Године 1895. 2. августа, постао је инжењерски потпоручник, пошто је академију свршио са одличним успехом. Од педесет другог био је четврти у рангу.

Год. 1898. поручник; 2. авг. 1901. капетан II класе; 29. јуна 1904. капетан I класе; 27. август 1908. мајор; ? потпуковник; 1. октобар 1915.  пуковник; ? бригадни генерал; 21. октобар 1923  дивиз. генерал; 17. децембар 1930. армијски  генерал.

Год. 1900. Станојловић је завршио, исто тако са одличним успехом, и Вишу школу ВА, а 1905. завршио је и припрему за генералштабну струку. После те припреме одређиван је за разне генералштабне послове у штабу дивизије, Министарству војном и Главном генералштабу. Пред рат постао је командант инжењерског батаљона, а у рату био је командант дивизијске инжењерије, затим на служби у арм. штабу, и најзад командант армијске инжењерије и начелник саобраћаја прве армије.
После рата био је командант дивиз. области, начелник одељења за ваздухопловство, председник сталне испитне комисије за чин мајоре, командант ваздухопловства и најзад командант инжењерије.

Армијски генерал Радисав Станојловић био је један од најспремнијих и највише цењених наших официра. Са урођеним најлепшим особинама карактера и ума правог Шумадинца, он је прошао кроз живот светао и чист. Вредан и предан послу (nomen est omen), веома омиљен међу друговима, био је скроз природан, а уз то ретко честит човек. У ратовима се одликовао беспримерним пожртвовањем, најсвеснијим вршењем дужности и никад непомућеном тачношћу. Служио је верно Краљу и Отаџбини. Као инжењерски официр показао је велико стручно знање. Све положаје, које је заузимао, Станојловић је добијао по спреми и заслузи. Служио је увек као примет и оставио најлепше успомене. Неуморан на послу, он је доследно и завршио: умро је на службеном путу у Марибору 27. 8. 1931. године. Иза њега је остало троје деце: синови, Бошко мајор – пилот, Ђорђе, артиљеријски капетан (погинуо у Априлском рату), и ћерка Мила. Супруга Даница,+5. септ. 1930. г.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #10 on: September 25, 2017, 09:58:08 am »

6. Тодор Милићевић


* г. Тодор Милићевић.jpg (37.28 KB. 250x410 - viewed 6 times.)

Тодор К. Милићевић, генералштабни бригадни генерал.

У штампи Краљевине Југославије између два рата, у извештајима са дипломатских пријема у нашим амбасадама у Бечу, Будимпешти, Прагу, Варшави, често су објављиване фотографије на којима се појављивао сувоњав официр, нижег раста, са наочарима и увек утегнут у елегантну униформу, на којој су блистала највиша југословенска и страна одликовања. Тридесетих година прошлог века он је често био војни аташе а важио је за једног од најелитнијих официра југословенске војске. Озбиљан човек, тихе нарави, пажљив и учтив према свакоме, задобијао је поштовање свих који су га познавали. Био је то Тодор Милићевић, ратник из Топлице, чији је животни пут достојан да се опише у неком пустоловном роману.
Тодор је рођен 28. фебруара 1890. године у Азбресници у општини Мерошина, округ топлички. Очигледно је, да је рођен у имућној сеоској породици, јер је дат на школовање. После основне школе, завршио је реалку а затим и два раз. више Гимназије у Прокупљу. У Војну академију, у 42. класу, ступио је у јесен 1909. године. Кад је почео I Балкански рат, против Турске, он је, као питомац наредник, ступио у 14. пеш. пук (књажевачки) из Тимочке дивизије I позива, која је преко бугарске територије, у сарадњи са бугарском Рилском дивизијом, оперисала, од Ћустендила, преко Кратова ка Овчем Пољу, а потом била упућена као помоћ бугарској војсци за опсаду Једрена.
18. новембра 1912. питомци 42. класе били су произведени за официре и призната им је као свршена Војна академија, на дан када је после велике победе код Битоља била завршена војничка операција против Турака у Македонији.
У том рату, Тодор се показао као талентован командир и храбар официр, па је зарадио прву од три медаље за храброст. Како је кренуо у ратове, ратовао је такорећи без предаха. Само што је завршен рат са Турцима, а већ је почетком 1913. избила тзв. Арбанашка побуна, коју је српска војска морала да сузбија. Тодор Милићевић са својим пуком учествује у гушењу те побуне, истиче се храброшћу и умешним командовањем. Храбро се борио и у следећем II Балканском рату са Бугарима, који је почео те исте, 1913. године, и заслужио је и другу медаљу за храброст. Учествовао је у борбама на Пиротском правцу у долини Нишаве.
А затим је дошао Велики рат. Тодор се бори на Церу и Колубари, где је био рањен. Убрзо се враћа у своју јединицу и учествује у борбама све до албанске Голготе и острва Крфа. После реорганизације српске војске и преласка на Солунски фронт, учествовао је у борбама 1916. год. 1917. за време борбе рањен по други пут и опет се вратио у своју јединицу да би учествовао у пробоју Солунског фронта 1918. г. као поручник.
Тодор је одлично говорио немачки језик а на Солунском фронту је добро савладао француски и енглески, тако да је имао могућности за широку комуникативност. Био је прилично ретка појава у српској војсци – лудо храбар и вешт командир, који у предасима између борби чита француску и енглеску белетристику да би усавршио знање језика. За време краткотрајних одсуства са фронта, која су други официри користили да се у Солуну добро 'истутње', Тодор је користио за контакте и разговоре са страним официрима.
После свршеног рата као капетан служио је 1920. г. у I пешадијској подофицирској школи и у 7. пешадијском пуку у Новом Саду. У јесен 1921. упућен је на даље усавршавање, на Вишу школу Војне академије, и као мајор је исту завршио 1923. г. па је ступио на ђенералштабну припрему, коју је завршио крајем 1925. г. Почетком 1926. преведен је у ђенералштабну струку и унапређен у чин потпуковника.
Као потпуковник ђенералштабне струке, командовао је пуком у Штипу, у време када се војска свакодневно ангажовала у сукобима са терористима ВМРО-а, убациваним из Бугарске. Као награда за показане резултате у командовању, следило је унапређење у чин пуковника. Затим је редом био начелник штабова у Зетској, Шумадиској и Дравској дивизији. Пошто се на тим дужностима добро показао, пребачен је на рад у Генералштаб.
И на дужности шефа оперативног одсека ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије, показао се изврсно, па је неколико пута слат на усавршавање у савезничким армијама. Био је на усавршавању у Паризу и Лондону и, изгледа, да се посебно спремао за послове обавештајног карактера. Као војни изасланик у Мађарској и Аустрији, у државама где је била јака усташка емиграција, активно је радио на њиховом превентивном сузбијању. Био је обавештајац првог ранга, замаскиран иза улоге војног изасланика.
Непосредно пред Априлски рат унапређен је у бригадног генерала и постављен за начелника штаба I армије, која се могла сматрати унапред жртвованом армијом. Са само једном дивизијом и шест пукова, као и нешто коњице, ова армија је имала немогући задатак да одбрани Војводину задржавајући немачке и мађарске трупе на границама према Мађарској и Румунији. Као и остале армије југословенске војске, ова је попустила пред навалом немачких оклопних дивизија у спрези са ефикасном немачком авијацијом.
После капитулације 17. априла 1941. године, генерал Тодор Милићевић је заробљен у Босни и спроведен у официрски заробљенички логор у Нирнбергу а затим у Хамелбург и ту је дочекао слом Немачке и ослобођење 1945. године. За то време био је врло активан у раду на успостављању војничког реда и дисциплине међу заробљеницима, и један од вођа опозиције ђенералу Живку Станисављевићу, који је био под утицајем комуниста и њихових симпатизера.
После ослобођења из заробљеништва одбио је да се врати у Југославију и до 1948. остао је у прихватном логору у месту Сент Понгау у Аустрији, као помоћник армијског ђенерала Илије Браншића, где је организовао школу за изучавање војних и других наука, за младе избегле четничке борце.
Захваљујући својим предратним везама, прихваћен је од Француза и 1948. г. прелази у Париз. Ту је руководио обавештајном организацијом под називом  'Службени сервис' а која је радила за интересе краља Петра II Карађорђевића. Од 1954. године је лични ађутант краља Петра и шеф његове канцеларије у егзилу. Одан династији Карађорђевића, зналац страних језика и дипломатског протокола, са провереним и чврстим везама са обавештајним службама Енглеске, Француске и САД, учинио је многе услуге свргнутом монарху у емиграцији.
До разлаза са краљем Петром је дошло због различитог односа према расколу у Српској православној цркви, када је део СПЦ у иностранству одбио да призна Свети Синод у Београду и патријарха Германа, називајући их слугама комуниста. Краљ Петар је подржао тај раскол, док је генерал Милићевић сматрао да је сваки раскол међу Србима штетан по опште националне интересе. Било како било, 1967. године, у 77. години живота, стари обавештајац напушта краља Петра и одлази у Швајцарску, где се наставио да живи као политички емугрант.
Писао је за новине, за предавања и за часописе, а 1969. заједно са ђенералштабним пуковником Стојаном Миленковићем, који је такође живео у Берну, написао је књигу 'Пробој Солунског фронта и Балкански маневар', која је била стручно написана и врло запажена. Велики број дописа ђенерала Милићевића штампан је у Билтену Српског националног културног клуба, у Швајцарској. У позним годинама, написао је једну опсежну студију о узроцима пропасти југословенске војске у Априлском рату. Без увида у југословенске архиве, само на основу грађе у немачким, енглеским и америчким архивама, и наравно, на основу личних сазнања из обавештајног рада, написао је дело које многи истраживачи и данас користе и цитирају.
Умро је у Берну, у Швајцарској 30. јуна 1980. године, у 90. години живота, а сахрањен је на гробљу Бертемгартен.
Ђенерал Тодор Милићевић је за своје јунаштво у рату и за своју ревносну и примерну службу био одликован са преко 20 разних српских и савезничких одликовањима, и то:
Сребрна и две златне медаље за храброст, Карађорђева звезда IV реда са мачевима, Орден Белога орла V и IV степена са мачевима, Француски Ратни Крст (Croix de guerre) са палмом, орден Полониа Реститута II реда, Орден Малтешког реда – велики крст и орден од Занте – велики крст, Југословенска круна IV, III и II степена, Албанска Споменица и др.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #11 on: September 27, 2017, 08:53:27 am »

7. Милорад Радовић


* г. Милорад Радовић.jpg (18.35 KB. 250x410 - viewed 6 times.)

Милорад М. Радовић, дивизијски генерал (Београд, 10. децембар 1888. – Лондон 12. фебруар 1970.), питомац 39. кл. Ниже и 25. кл. Више школе Војне академије. Завршио генералштабну припрему. Говорио француски, руски и енглески.

По завршетку потребног гимназијског школовања 1. септембра 1906. године ступа у Нижу школу ВА, у њену 39. класу, која ће се прославити на свим бојним пољима за уједињење Српства. После четворогодишњег школовања, унапређен је у чин пешадијског потпоручника и распоређен за водника 8. пешадијског пука у Београду. У рату 1912. године учествује у свим биткама и бојевима које је водио његов пук, на Куманову, Прилепу и Битољу. За заслуге и показану личну храброст 14. јануара 1913. године произведен је у чин поручника и одликован сребрном медаљом 'Обилића'. Рат са Бугарима 1913. године затиче га у истом пуку и учествује у бици на Брегалници. Исто тако учествује у борбама на Рајчанском Риду – Великом Говедарнику – Криволаку – Рујену – Царевом Врху – Киселици – Чупином Брду  - Калиманској висоравни и многим чукама на којима је његов пук водио борбе.
У рат 1914. године улази са истим пуком, учествује у бици на Церу, код Шапца и на Колубари, у бојевима на Гучеву и Мачковом камену. За стечене заслуге и показану храброст на бојном пољу, унапређен је у чин капетана II класе 14. јуна 1915. године и одликован златном медаљом 'Обилића'.
На острву Крфу, после реорганизације српске војске, капетан Радовић је распоређен у новоформирану Вардарску дивизију, у 21. пешадијски пук, као командир митраљеског одељења. Почетком августа 1916. године, пребачен је са Крфа на Солунски фронт са задатком да затвори главни правац немачко-бугарске војске и спречи заузимање Солуна. Српске дивизије улазиле су у борбу из маршевског поретка. У свим овим борбама учествовао је и капетан Радовић са својим митраљеским одељењем.  У овим борбама Српска војска имала је 25.000 губитака, што значи 25% од својих борачких снага. Таква се јединица повлачи на одмор и попуну, али то није био случај са српском војском и о томе није нико мислио. Она је и даље остала на положајима и продужила борбу. Због великих губитака Врховна Команда морала је да расформира Вардарску дивизију и са пристиглим добровољцима из Русије и Америке формира Југословенску  дивизију. У ту нову дивизију, у 1. југословенски пук, улази и капетан Радовић. Са том јединицом учествује у пробоју Солунског фронта и у бици за Србију, која је трајала од 1. септембра до 3. новембра 1918. године.
Ђенерал Радовић, скоро све чинове нижег официра, добио је у ратовима. Унапређен je у чин: мајора 28. јуна 1920; потпуковника 4. октобра 1924; пуковника 18. маја 1929; бригадног генерала 31. децембра 1936; дивизијског генерала 31. децембар 1940.
Зa време мира заузимао је важне и одговорне положаје. Био је на служби у Министарству војске, у Војној академији, Командант планинског пука, Ађутант Њ. В. Краља Александра, а после погибије Краља био је командант пешадијског пука Краљеве Гарде. Са овог положаја одређен је за војног изасланика у Лондон, на којој је дужности остао до краја рата. После рата одбио је да се врати у отаџбину.
Одликован је, поред две медаље за храброст, Белим орлом са мачевима V и IV степена, Карађорђевом звездом IV степена, и др. домаћим и страним одликовањима.
Породичне прилике: од 1919. ожењен гђицом Агнесом, кћерком Џона Финдлеја, поседника из Енглеске. Ујак ђенерала Радовића био је секретар Народне одбране и удружења 'Уједињење или смрт', чувени мајор Милан Васић, који је славно погинуо у бици на Брегалници 1913.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #12 on: September 29, 2017, 01:15:45 pm »

8. Војислав Томић


* Генерал Војислав Н. Томић.jpg (36.92 KB. 250x410 - viewed 5 times.)

Војислав Н. Томић, армијски генерал.

Рођен је 24. октобра 1878. године у Крагујевцу, у кући сиромашних родитеља Никодија Томића, трговца, и мајке Симке из познате крагујевачке породице Туцаковић. То је завршио основну школу и 6 разреда гимназије.
Ступио је у Војну академију 1. септембра 1895. из које је изашао као пешад. потпоручник, 19-ти у рангу, 2. августа 1898. год.
Произведен је за армијског генерала 17. децембра 1930.
Војислав Томић, био је један од оних из плејаде српских официра, који је цео живот посветио добру свога народа и за кога су постојали и коме су били 'Краљ и Отаџбина' изнад свега, пре свакога и над свима. Био је честит човек и велики војник: Као човек – миран, скроман, отворен и искрен, добар друг. Као војник, још у првим годинама службе истакао се као одличан официр, веома дисциплинован, савестан, озбиљан, а у рату спреман, храбар и енергичан, хладнокрван и присебан, строг и правичан.
Провео је у војсци 42 године – стално у трупи, стално у строју, стално у борби. Никада кажњаван, никада ни опоменут. Увек само истицан и похваљиван.
Од 1. јануара до 1. септембра 1907. године био је ордонанс официр Њ. В. Краља, а потом до 2. априла 1912. командир чете у пешадији и на служби у штабу пука у пешадији, до почетка Првог балканског рата 1912. год. командант батаљона у пешадији.
За време ратова: У Балканским ратовима – првом и другом рату 1912/1913., командовао је батаљоном у 12 пешад. пуку и био командант I комбинованог Шумадиско-албанског одреда, који је оперисао ка Јадранском Мору у правцу Драча и Св. Јована Медуанског преко Призрена. Заступао је извесно време и начелника штаба тог одреда.
У Светском рату, 1914—1918.  године, командовао је у почетку батаљоном 12 пешад. пука, а потом постаје командант 11 пешад. пука 'Вожда Карађорђа' с којим остаје стално све до 1. априла 1919. год. до дана саме мобилизације, када се са својим 11 пешад. пуком 'Вожда Карађорђа', борио против аустроугарске војске, коју је победио код: Шапца, код Лескића Механе, на реци Добрави. — О чему стоји написано и у ратним дневницима 6, 44 и 84 пешад. пука IV будимпештанског корпуса аустро-угарске војске.
6. септембра 1914 год. прелази на чамцима са пуком Саву код Подгоричке Аде, разбија 32 аустроугар. ландвер пук и преко Обрежа стиже код села Попинаца и Пећинаца — где води огорчену борбу. Ту наноси тешке губитке непријатељу (само претходница 92 аустроугар. пешад. пука губи 14 официра и 501 војника), па се са својим пуком враћа у Мачву, где код села Причиновића наставља борбу дању и ноћу од 19/6. октобра до краја окт. 1914. год.
Бори се у повлачењу новембра 1914 год. на Мишару (код Шапца), на Церићу, код Уба, код Степојевца, где наноси аустроугарској војсци тешке губитке. Када је отпочела контраофанзива Српске војске 20. октобра/ 3. децембра 1914 год. као на крилима лети са својим 11 пешад. пуком 'Вожда Карађорђа' с положаја на положај. Тада буде и рањен. Год. 1915. на челу свога 11 пешад. пука 'Вожда Карађорђа' са северног фронта Србије послат је на јужни фронт према Бугарима. Одатле га са пуком враћа од Пирота преко Књажевца и Ниша у помоћ трупама, које воде борбу код Смедерева. На Врановом Брду 13/1. октобра 1915 год. у 16 ч. са својим пуком смењује 5 пешад. пук I позива и већ сутра дан 14/1. октобра 1915 год. води  борбу, у којој огромна надмоћност непријатеља у артиљерији и у митраљезима ствара пустош у редовима његовога пука. Борба се водила цео дан на живот и смрт, где су борци показали чудо од храбрости. Ту је борбу описао Ралф Бате аустроугар. официр овако:
'Док је трајала јака припремна артиљеријска ватра, код непријатеља је владала мртва тишина. Ни једног пуцња, знака живота — ништа. Али у тренутку кад су Бранденбуржани прешли на јуриш, са српске стране настаде паклена ватра, која покоси читаве редове пренцлавских мускетара. До 400 метара наше чете у бесним скоковима приближише се српској пешадији, али, ту на брисаном простору, под најтежим губитцима, беху присиљене да легну. И 24 пешад. пук који удари с леђа, би заустављен ватром и потражи заклон. Понова батерије сручише ватрени талас на српске положаје. У сумрак, потпуковник Еделбител затруби сигнал: 'Нож на пушку!' Као један човек, цео 64 пешад. пук диже се на јуриш. Истовремено пређе на јуриш 24 пешад. пук и делови 20 пешад. пука. Српска ватра из највеће близине проређује наше редове, али више нема куд. Уз писку труба и са громогласним 'Ура!', огорчени мускетари ускачу у непријатељске ровове. У  самим рововима разви се једна мучна убилачка борба. Хладнокрвно, као да су од камена, српски пешаци из 11 и 19 пешад. пука са отстојања од неколико метара сасипају куршуме у лице насртљивом непријатељу. Онда, не узмичући ни за корак, као да су им ноге заковане у земљу, дограбише хладно оружје. У овој борби није се знало за милост. Бајонет и кундак, секира и будак претворише се у страховито оружје немилосрдне борбе прса у прса. Три четврт сата трајало је бесомучно гушање, док јуначки противник — Српска Војска, не би потиснут са положаја. Пут у долину Мораве био је отворен. Скупо је плаћена ова победа. 64 пешад. пук остави на бојишту 24 официра и 609 војника. 'Мон' и 'Ваји', најогорченије борбе 6 дивизије на западном фронту избледеше пред Врановим Брдом.'
Код Врбовца, после Вранова Брда, 19/6. октобра 1915 год. јуначки дочекује са својим 11 пешад. пуком 'Вожда Карађорђа' непријатељски јуриш и у гушању с непријатељем губи 892 официра и војника. Води борбе по том у повлачењу 1915 год. код Стражевице (испред Паланке), код Радовања, код  Лапова, код Багрдана, код Гиља, код Јастрепца, код Блаца.
Год. 1915 год. победници са Куманова, Брегалнице, Цера, Рудника, Колубаре погнуте главе, тешка срца повлаче се преко Албаније и Црне Горе, те и 11 пеш. пук 'Вожда Карађорђа' са својим командантом укрцава се у Валони на Јадранском Мору, прелази на Крф. На Крфу 1916 год. сва се Српска војска прикупља и реорганизује. Ту је и 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' са својим командантом. Кад Српска војска 1916 год. прелази на Солуиски фронт, тада 11 пешад. пук под командом свога сталног команданта стиже 27/14. јула 1916 год. у Моглену, где 16/3 августа 1916 год. као резерва Шумадиске дивизије помаже 12 пешад. пуку 'Цара Лазара' у борби код Ветреника, а 22 августа/9. септ. 1916 год. у огорченој борби спасава тешку артиљерију Српске војске на Голој Рудини, те и 27. септембра/ 11. окт. 1916 год. смењује на положају 12 пешад. пук 'Цара Лазара'. За време борби на Кајмакчалану његов 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' одлично се држао, те на Ветренику стојички борио са бројно знатно јачим непријатељем.
'Ни близина непријатеља, ни даноноћни фијук његових зрна, граната, шрапнела и минофрљачки, ни његови бесни налети, ни рђаво време, ни страховито незгодно земљиште пресечено са безброј препречних средстава нису могли ни тренутка да поколебају храбре борце 11 пешад. пука 'Вожда Карађорђа'. Њима командује пуковник Воја Томић, јунак без страха, у кога они имају вере и који их стално обилази, саветује, теши и храбри'. Чак су га запазили и Бугари... Тако он остаје
стално на положају Ветренику, ниједном није у Солун сишао, све до почетка офанзиве са Солунског фронта 1918 год.
Кад је отпочела општа офанзива са Солунског фронта, после артиљер. припреме 1. септембра 1918. год., тада 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' врши општи напад 2. септембра у 5.30 ч. када силином лавине, која се обара и руши десеткује 32 и 80 пешад. непријатељски пук, који у бегству оставља све своје велике и мале мерзере (10), митраљезе (8.), мале бацаче бомби (12), брдски топ (1), велики број пушака, разноврсни ратни материјал, пуне магацике муниције, велики број заробљеника. Тада 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' отвара фронт од реке Сушице до реке Парашнице (око 5 км.). Маршује по том преко Пороја, Топлице, Драчевице, Неготина, Штипа и Кочана; избија на Царев Врх, Рујан, Божидарицу и Деве-Баир, када 30(17) септембра 1918 год. ослобађа Криву Паланку, одакле преко Куманова, Скопља, Качаника, Урошевца, Липљана, Приштине, Вучитрна, Кос. Митровице, Рашке, Краљева и Чачка стиже 3. новембра/21. октобра 1918 год. у Крагујевац.
После Светског рата постаје 1. априла 1919. год. помоћник команданта IV жандармериске бригаде. Мења неколико важних положаја. Септембра 1923. постаје командант целокупне жандармерије, а 1929 командант Београда. Витешки Краљ Александар I Ујединитељ својим тестаментом, отвореним 9. октобра 1934. год. после његове трагичне смрти у Марсеју, одређује га за замененика Првог Краљевског Намесника Кнеза Павла.
Армиски генерал Војислав Н. Томић, одликован као ретко који официр (са три Карађорђеве звезде с мачевима — једна о врату, III реда, и две четвртог реда). Имао је ленте ордена Југословенске круне и Св. Саве и др. наша и страна висока одликовања.
Извршио је самоубиство 10. новембра 1937. године.
Породичне прилике: супруга Ружа и двоје деце.

(Овај текст или један његов део је преузет из Београдских општинских новина, новембар 1937. год.)

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #13 on: October 12, 2017, 10:01:28 am »

9. Драгутин Кушаковић


* г. Драгутин Кушаковић.jpg (47.5 KB. 322x462 - viewed 11 times.)

Драгутин К. Кушаковић, дивиз. генерал. (Шабац, 21. фебруар 1875. – Београд, 12. април 1930.)

Рођен је у Шапцу 1875; у Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије; од 1897 - 1899. био је слушалац Николајевске генералштабне академије у Русији; 1901. г. одлази на студије језика у Берлин; 1903. год. завршава нашу генералштабну школу.
Учествовао у свим ратовима за ослобођење. У рату 1912. начелник је штаба Моравске дивизије. Год. 1915. постављен је за помоћника начелника штаба треће Армије. За време окупације 1916. помоћник је команданта Српске добровољачке дивизије у Русији, затим начелник штаба Српског корпуса. Једно време, пред Светски рат, био је војни изасланик у Бугарској.
Након ослобођења, постављен је за команданта Косовске дивизијске области, затим за начелника Оперативног одељења Главног генералштаба, и командант Врбаске дивиз. области. Од октобра 1922. па све до пензионисања 1929. год. начелник је Историјског одељења Главног генералштаба и проф. на вишој школи Војне академије.
Генерал Кушаковић био је познат и као војни писац. У 'Ратнику'  је објавио већи број чланака, а под његовом редакцијом издато је дело 'Велики рат Србије за ослобођење'.
Одликован је орденом Св Саве првог, другог и трећег степена, Карађорђевом Звездом трећег и четвртог степена, орденом Белог Орла четвртог и петог степена и многим другим нашим и страним орденима.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #14 on: October 12, 2017, 10:17:11 am »

10. Александар Стојшић


Александар К. Стојшић, дивиз. генерал, јунак са Кајмакчалана.

Рођен је 12. децембра 1874. године у Ваљеву. Гимназију је учио у своме родном месту и Београду. У Војну академију ступио је 12. септ. 1892. године са двадесет и петом класом из које је 2. августа 1895. године изишао као пешадиски потпоручник. Капетан прве класе постао је 1904. године,  мајор 1908,  потпуковник 1913, пуковник 1915, дивизиски генерал 1923. Пензионисан је и преведен у резерву 1931. године.
По завршеној  Војној академији, постао је водник у пешадији, са службом у Ваљеву. 1899. године вршио је дужност командира чете, а од 1900 – 1902. био је слушалац Више школе Војне академије. Касније је службовао у Крагујевцу а од 1903 – 1905.  у Београду. Те године постављен је за ађутанта Дринске дивизијске области у Ваљеву, а 1907.  за команданта батаљона у 17 пешадијском  пуку, такође у своме родном месту. Шеф ађутантског отсека Министарства војног постао је 1910. године, а од 1912. до августа 1913. био је на служби у ађутантском одељењу Врховне команде. Затим се вратио на положај шефа ађутантског отсека у в. Министарству. У мају 1914. постављен је за команданта 17 пука у Дринској дивизији првог позива.
У год. 1914. са својим пуком борио се у западној Србији, на Јадру, Дрини и Колубари. 1915. пук је одвојен од своје дивизије и придодат одреду на Власини, којим је командовао пуковник Милован Плазина, и тамо је започео борбу са Бугарима. Кад је пак био принуђен да се одатле повуче у долину Јужне Мораве, ушао је у састав новоформиране команде јужноморавских трупа и заједно са овом и другом армијом одступио је ка Приштини, пробијајући се код Медвеђе. Од Пећи одступао је, по директиви Врх. команде, преко Плава и Гусиња, штитећи леви бок армија које су се повлачиле кроз Црну Гору за албанско приморје.
По завршеној реорганизацији наше војске на Крфу, опет је на челу свог 17 пука и са њиме, у току 1916. године, даје отпор офанзиви бугарског генерала Бојаџијева на положају Малка Ниџе, а потом  узима учешћа у освајању Кајмакчалана. У овим борбама је тешко рањен.
По оздрављењу постављен је 12. августа 1917. године  за команданта Прве Вардарске пешадијске бригаде, која је припадала саставу Југословенске дивизије, и у том својству узима видног удела при пробоју Солунског фронта с јесени 1918. 
После рата био је командант Прве и Друге пешадијске бригаде Дринске дивизије. Од 3. јула 1919. године службовао је у штабу Вардарске дивизијске области, а затим је годину дана командовао пуковском окружном командом у Љубљани. 1920. постављен је за команданта Прве пешадиске бригаде Јадранске дивизиске области у Невесињу и Мостару. Касније је командовао Зетском дивизијском облашћу, а 1925. постављен је за помоћника команданта Друге армијске области у Сарајеву. Од априла 1929. године до пензионисања био је помоћник команданта Четврте армијске области у Загребу. Умро је у Београду 27. маја 1937. године.
Генерал Стојшић био је носилац високих ратних одликовања. Имао је два ордена Карађорђеве звезде трећег реда с мачевима и један четвртог реда, исто тако с мачевима. Одликован је орденом Белог Орла трећег, четвртог и петог реда. Остала његова одликовања су: орден Југословенске круне другог и трећег реда, лента и звезда ордена Светог Саве, а од страних одликовања Француска Легија части, руски официрски орден Светог Ђорђа, орден Италијанске круне, пољски орден Виртути милитари и др.

Logged
Pages:  [1] 2   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.067 seconds with 42 queries.