PALUBA
November 19, 2017, 09:49:58 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jedan broj, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 [2]   Go Down
  Print  
Author Topic: Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије  (Read 1212 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #15 on: November 05, 2017, 09:53:36 am »

11. Милан Туцаковић


* генерал Милан Туцаковић.jpg (274.33 KB. 1064x1432 - viewed 4 times.)

Милан Т. Туцаковић, армијски генерал.

Генерал Туцаковић рођен је у Крагујевцу 26. маја 1871. године у старој и врло угледној шумадијској породици. Син је Тодора Туцаковића, дугогодишњег народног посланика и председника Народне скупштине. У своме родном месту завршио је пуну гимназију а затим је августа 1888. године, ступио у Војну академију са 21 класом. После три године постао је коњички потпоручник. Унапређен је за капетана крајем 1897. год. а 1906. преведен је у генералштабну струку, у којој је 1913. постао пуковник. За генерала је унапређен 1918. године, за армијског генерала 1923. год. а у пензију је стављен  6. јуна 1925.

Као млади коњички официр био је водник у коњици и Краљевој гарди, а од 1897. до 1899. године, налазио се на Вишој школи Војне академије. Завршивши Вишу школу, био је три године командир ескадрона у Краљевој гарди, а затим се до 1905. припремао за генералштабну струку. Године 1905. и 1906. заузимао је положај помоћника команданта коњичког пука, а касније – помоћника и начелника штаба Тимочке дивизијске области. Год. 1907. постао је шеф унутрашњег одељења Главног генералштаба. У циљу усавршавања провео је дуже време у француској пешадији, у 131 Орлеанском пуку. 1908. и 1909. године учествовао је у комисији Министарства војног за израду војних закона. Од 1909 до 1912. командовао је Осамнестим пешадијским пуком
У рату 1912. и 1913. Милан Туцаковић је био начелник штаба Дринске дивизијске области и начелник штаба коњичке дивизије. У Светском рату,  до маја 1914. године, заузимао је положај начелника штаба коњичке дивизије а затим је, до новембра исте год. командовао другом коњичком бригадом. Крајем те године заступао је команданта ојачане Моравске дивизије првог позива. Скоро целе 1915. године командант је јужно-моравских трупа. Касније, на Солунском фронту, командовао Вардарском и Југословенском дивизијом.
По завршетку рата био је делегат Врховне команде и Владе у Софији, командант Вардарске и Савске дивизије, помоћник начелника Главног генералштаба и командант Четврте армијске области, на коме је положају и пензионисан. После пензионисања живео је у потпуној повучености, без икакве имовине. Умро је у Београду 26. децембра 1936. године.

Генерал Туцаковић цењен је као официр високих способности и спреме. Савршено је говорио више језика. У данима борби за Ослобођење и Уједињење највише времена провео је у оперативној војсци, као одличан командант, коме су храброст и примерно вршење службе донели висока ратна одликовања. И у миру, веома тактичан, спреман и образован, стекао је заслужена признања. Међу нашим официрима претставља један редак случај, јер је трипут одликован Карађорђевом звездом са мачевима, Једну од њих добио је на самом положају, када му је регент Александар прикачио орден са својих прса.  Тако исто носио је и ове ордене: Белог орла другог и трећег реда с мачевима, исти орден четвртог и петог реда; Југословенску круну другог реда; Орден Светог Саве првог реда. Од страних одличја имао је француску Легију части, енглеска, грчка и пољска одликовања.

Logged
Žika
mornar
*
Offline Offline

Posts: 3


« Reply #16 on: November 05, 2017, 04:13:26 pm »

Допуна за сина генерала Станојловића. Ђорђе Р. Станојловић био је генералштабни мајор и погинуо је, заједно са својом супругом, 16. априла 1941. у паду авиона при прелету за Грчку. Са њим у авиону налазио се и историчар Владимир Ћоровић.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #17 on: November 09, 2017, 06:17:39 pm »

12. Никола Цоловић


* генерал Никола Цоловић.jpg (73.69 KB. 400x518 - viewed 5 times.)

Никола Ст. Цоловић, коњички бригадни генерал.

Никола Цоловић рођен је године 1874. августа 28. у Зајечару, где је завршо 7 разреда гимназије, а потом Нижу (26 класу) и Вишу школу Војне академије у Београду. У чин инжињеријског потпоручника произведен је 2. августа 1896. године, а две год. касније преведен је у коњицу. У чин мајора унапређен је 28. јуна 1909. а у чин генерала 23. септембра 1923. године.
У своме командовању у коњици  генерал Цоловић видно се истицао још за време мира. Његов ескадрон у обуци био је увек први. У решавању тактичких задатака његово мишљење и решење сматрало се за одлично. У изради нових коњичких егзерцирних правила, био je један од највреднијих чланова комисије чији је председник био генерал Лаза Лазаревић. Али, способност и спрема генерала Цоловића као коњичког официра и команданта показала се у току ратова 1912. до 1918. у којима је учествовао као командант коњичког пука и коњичке бригаде, од првог до последњег дана без и једног дана осуства или боловања.

Рат противу Турака 1912. г. затекао је Цоловића у чину мајора и као команданта Дунавског коњичког пука. За време Кумановске битке 10. и 11. октобра (по ст. к.) његов пук имао је видног учешћа у борбама Дунавске дивизије првог позива; првог дана на десном а другог на левом крилу. Кад су Турци одбијени, он гони непријатеља, долази први на Овче Поље и осваја варошицу Св. Никола. У овом брзом гоњењу мајор Цоловић је са својим пуком заробио велики број Турских војника, а код села Орашца 12 октобра цео артиљеријски пук Битољске редифске дивизије са 24 пољска топа.
По паду Овчег Поља и заузећу Штипа и Велеса када је Прва армија окренула на запад преко Вардара и пошла на Прилеп и Битољ, мајор Цоловић добио је у Штипу 20. октобра задатак да са својим коњичким пуком избије на јужни излаз Демир-капијског теснаца и да га одржи до доласка наше пешадије, а потом да извиђа патролама у правцу Солуна.
Пошто је Демир капија била поседнута једним турским батаљоном мајор Цоловић je, после трочасовне борбе и једним вештим маневром, овладао целим теснацом – око 25 км. а по излазу на јужни крај, одсудним нападом разбио је цео батаљон заробивши преко 200 турских војника, па и самог турског команданта. Даље гоњење и извиђање са целим пуком Цоловић врши по својој иницијативи низ Вардар преко Дорјана и Ђевђелије где заробљава један турски батаљон и осваја вароши Дорјан и Ђевђелију. У даљем наступању низ Вардар стиже пред Солун који је био поседнут са три турске дивизије. Истог дана 26. октобра, пред Солун стижу и Грци преко Топшина са 4 дивизије и својом флотом.
После капитулације Турске солунске војске, мајор Цоловић улази са српском војском у Солун; потом са својим пуком брзим маршевима враћа се за 4 дана, стиже своју Дунавску дивизију пред саму Битољску битку 2. новембра увече и узима учешћа у борбама за освајање Битоља и гоњењу Турака делом ка Лерину, делом ка Охриду до Елбасана.
Овај подвиг подвиг мајора Цоловића у пробијању и извиђању непријатеља на простору: Штип – Демир Капија – Солун, узео је за јединствен пример у својој Тактици немачки генерал фон Балк.

Рат са Бугарима 1913. г. вођен је одсудно на Брегалници и Злетовској реци. Мајор Цоловић са својим пуком био је одређен у резерву на Страцину. Извештен да на Злетовској реци још није стигла Моравска дивизија другог позива а да Бугари надиру, јурнуо је са својим коњичким пуком по личној иницијативи и ухватио се у коштац са целом Бугарском другом здруженом бригадом 4 преславске дивизије. Борба је вођена целог дана 17. јуна на подножју Плавице планине. Дунавски коњички пук претрпео је огромне губитке, изгубио је 5 официра и преко 120 коњаника погинулих и рањених, али Бугари нису успели да дођу до положаја на Плавици планини.

За време побуне и навале Арнаута 1913. године у наше новоослобођене крајеве, мајор Цоловић, као ново одређен командант 3 коњичког пука прима команду у Скопљу и истог часа полази за Гостивар и Дебар. Улази затим у састав комбиноване Подримске дивизије а пред Дебром разбија и гони непријатеља до Везировог Моста и даље преко Дрима. У борби са Арнаутима Цоловић преотима наша 4 брдска топа и ослобађа у Дебру наших 234 заробљених војника, неискусних регрута, који су нечијим нехатом послани на албанску границу. 

У Велики рат 1914-1918. Цоловић је ушао као потпуковник и командант 3 коњичког пука. Истиче се у Мачви још од првог дана рата. Његов дочек, код Скакалишта на подножју Цера, Прве бригаде 21 ландверске дивизије са три батерије, и удар у чело, био је тако силовит, да је цела бригада из наступног марша прешла у бегство назад ка Дрини. У гоњењу ове бригаде 3 коњички пук отишао је 3. и 4. августа  чак до села Прњавора на Дрини. Враћајући се са 320 заробљених непријатељских војника и 4 пољска топа, ка селу Бојићу у састав своје коњичке дивизије, потпуковник Цоловић био је код с. Липолиста нападнут једновремено са више страна – опкољен непријатељском пешадијом и коњицом. Само великом дрскошћу и неустрашивошћу, потпуковник Цоловић је око поноћи 4-5 августа провео свој пук кроз непријатељске редове без опаљене пушке и зором дошао у састав своје дивизије код с. Бојића. За овај подвиг у Мачви Цоловић је предложен и постављен за команданта Прве коњичке бригаде.
(наставак следи)

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 19 499



« Reply #18 on: November 13, 2017, 04:11:12 pm »

8. Војислав Томић

Војислав Н. Томић, армијски генерал.

Произведен је за армијског генерала 17. децембра 1930.

После Светског рата постаје 1. априла 1919. год. помоћник команданта IV жандармериске бригаде. Мења неколико важних положаја. Септембра 1923. постаје командант целокупне жандармерије, а 1929 командант Београда.

Извршио је самоубиство 10. новембра 1937. године.
Породичне прилике: супруга Ружа и двоје деце.


Vizit karta armijskog generala Vojislava N. Tomića, na dužnosti komandanta Beograda.

Njome je čestitao nastupajući Božić i novu 1935. godinu nepoznatom primaocu.



* arm. general Vojislav N. Tomić (1).jpg (555.65 KB. 2462x1400 - viewed 4 times.)



* arm. general Vojislav N. Tomić (2).jpg (638.45 KB. 2462x1392 - viewed 4 times.)


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #19 on: November 14, 2017, 01:04:06 pm »

(Г. Никола Цоловић - наставак)
29 новембра, у завршном периоду Колубарске битке, када се непријатељ у своме повлачењу задржао и утврдио на Мислођинском вису на десној обали Колубаре, потпуковник  Цоловић искористио је густу маглу и поплављену долину Колубаре, и извршио обилазак непријатељског десног крила, појавио се у позадини непријатеља и разбио му и поробио све резерве на тзв. Мислођинском Раскрсу, после кога је пао цео положај и непријатељ се бегством повукао до пред сами Београд, где је гоњен у стопу оставио силан плен.
Год. 1915. за време повлачења наше војске од Дунава до Јадрана, потпотпуковник Цоловић са својом Првом коњичком бригадом у саставу коњичке дивизије борио се долином Мораве до близу Ниша, час на левој час на десној обали њеној.
Најтежа ситуација била је код села Крљева и Трноваче од 7-9 септембра, када је Прва коњичка бригада водила борбу за добитак у времену, да Шумадијска дивизија изврши прелаз на десну обалу реке Јасенице. У овој дводневној борби, коњичка бригада издржала је и одбила четири напада целе немачке 11 баварске пешачке дивизије са њеном страховитом тешком артиљеријом. Разношени су читави водови коњаника и коња, али су положаји одржани до краја. Потпуковник Цоловић показао је и овде са својом бригадом чудо од пожртвовања и храбрости. За све време повлачења од Дунава до Призрена потпуковник Цоловић са својом бригадом био је стално у заштитници наше армије. Он је био стожер операција коњичке дивизије,  јер је друга коњичка бригада имала свега један коњички пук који је најчешће бивао у резерви.
Године 1916. после повлачења преко Албаније на острво Крф, где је извршена реорганизација целе наше војске, Цоловић је остао и даље командант Прве коњичке бригаде. У прво време пешке, а по доласку у Солун Прва коњичка бригада добија коње и у јесењим операцијама према Битољу, била је ојачана и седмим француским шасерским пуком потпуковника Марела. И ако су операције трајале кратко време, до пада Битоља 5. новембра, ипак је коњичка бригада потпуковника Цоливића, као једина јача коњичка јединица на Солунском фронту, имала неколико значајних борби: код села Борешнице; Брода, Биљаника и пред самим Битољем 5. новембра. У свима овим борбама умешност и одлучност потпуковника Цоловића у вођењу коњице, задивила је Французе, како српска коњица лако улази у борбу, како се даноноћно бори раме уз раме са пешадијом и како дуготрајно издржава у ватри.
Године 1817. бригада потпуковника Цоловића била је у саставу коњичке дивизије као једина резерва Врховне команде на Солунском фронту, и како покретне операције нису извођене, то је и бригада за све време остала у резерви код села Ж.
Најзад, године 1918. која је била завршна и најтежа, али и одлучна у победи, потпуковник Цоловић са својом бригадом био је једнако на мучном послу. Још почетком године због одласка Руса и ширења фронта, наша коњичка дивизија морала је да поседне један део фронта у рововима у завоју Црне Реке тзв. Морихову. За поседање овог фронта у дужини од 3 км. образован је био један нарочити одред, комбинован од српских и француских трупа: четири батаљона српске пешадије и коњице са три групе француске пољске брдске артиљерије.
Због тешке ситуације на западном фронту, јер Немци беху пошли на Париз, као и због неповољног стања на Солунском фронту, нарочито код српске војске, која је место да скраћује фронт морала сада да га шири и то на најопаснијем месту, - било је врло тешко наћи погодног команданта за тај део фронта нарочито због самог састава одреда. Војвода Мишић реши то питање избором за команданта Прилепског одреда потпуковника Цоловића. Колико је тада био омиљен потпуковник Цоловић као командант нека послужи чињеница, што су у састав тог одреда ушли и добровољно се као старији потчинили млађем генералштабни пуковник Петар Марковић као начелник штаба одреда и арт. пуковник Младен Богићевић као командант дивизијске артиљерије.
Под најтежим околностима, по снегу и цичи зими формиран је Прилепски одред на подножју Кајмакчалана ноћу између 13. и 14. марта и посео фронт у завоју Црне Реке. Пуних 5 месеци издржао је овај одред јуначки на своме месту не попустивши ни педаљ терена немачко-бугарским трупама, које су даноноћно  нападале и засипале га артиљеријском и пешачком ватром.
Све су трупе повремено се мењале ради одмора и српске и француске, чак је и Прва коњичка бригада била замењена другом, само је остао један једини без смене одред потпуковника Цоловића, јер се у њему много вере имало.
Дошло је најзад време општем нападу и пробоју Солунског фронта у којима је наша коњичка дивизија имала своју нарочиту улогу. И, тако рећи пред сами почетак напада на дан 14. августа 1918. године расформиран је Прилепски одред и замењен француско-грчким трупама на фронту, а потпуковник Цоловић прима команду своје Прве коњичке бригаде у селу Сетини позади нападног фронта.
Пробој Солунског фронта, велика офанзива и гоњење прво Бугарске а потом Немачке војске кроз Србију донеле су Цоловићу као команданту бригаде нову славу. Коњичку дивизију водио је у овој офанзиви генерал Ђока Ђорђевић командант широких погледа и велике енергије. Он је Цоловићу дао још шире поље рада за највеће иницијативе. Налети прве коњичке бригаде 6. и 7. септембра у гоњењу Бугарских трупа пред Кавадаром и садејство са Југословенском дивизијом као и ноћно гоњење Бугара ка Неготину после заузећа Кавадара и избијање на Вардар и освајање Криволака са огромним пленом били су сјајни резултати једно добро вођене коњичке бригаде.
(наставак следи)
Logged
Pages:  1 [2]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.044 seconds with 31 queries.