Vojno zdravstvo - vesti

[Kuzma®]

Vojna bolnica Niš obeležila 133 godina postojanja

BEOGRAD- Vojna bolnica u Nišu obeležiće 133. godišnjicu postojanja, u znak sećanja na 22. januar 1878, kada je osnovana, kao prva zdravstvena ustanova na jugu Srbije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na predlog dr Vladana Đorđevića, kasnije prvog upravnika, desetak dana posle oslobođenja Niša od Turaka odluku o osnivanju Velike vojne bolnice doneo je Vrhovni štab srpske vojske.

Od ostataka turskih bolnica - Velike bolnice na leskovačkom putu, Male gradske bolnice "Islahane" i Varoške bolnice kraj spomenika Ćele-kula u Nišu formirana je Velika vojna bolnica.

Prvih dana svog rada pre 133 godine, niška Vojna bolnica, po zapisima hroničara, imala je sedam lekara i dva pomoćnika, jednog apotekara, nekoliko bolnicara i jednog pisara.

Te 1878. godine zbrinjavala je ođednom 1.000 srpskih vojnika i građana, ali i 384 turska ranjenika, poštujući u svim načelima Hipokratovu zakletvu.

Lekari i ostalo medicinsko osoblje brinuli su i o obolelima od pegavog tifusa, a od 1900. godine u svom sastavu imala je i prvi Pasterov zavod u ovom delu Evrope.

Ostaće zapisano i da je ta zdravstvena ustanova prva na Balkanu započela upotrebu antiseptika u hirurgiji i da je osnovala svoje odeljenje hirurgije još 1897. godine.

Tokom vremena Vojna bolnica se menjala, osavremenjivala i prilagođavala raznim periodima kroz koje su prolazili država i sistem odbrane.

Vojna bolnica sada ima visokorazvijene specijalističke i supspecijalističe službe iz svih medicinskih oblasti, zbrinjava vojne osiguranike i penzionere i civilno stanovništvo.

Dan osnivanja i 133. godišnjicu postojanja i uspšnog rada pripadnicima niške Vojne bolnice čestitao je i ministar odbrane Dragan Šutanovac.

- U prethodnom periodu postigli ste zapažene rezultate u radu i pokazali visok stepen profesionalizma i znanja u izvršavanju odgovornih i humanih zadataka, naveo je Šutanovac u čestitki.

[Dreadnought]

Konferencija vojnomedicinskih službi zemalja jugoistočne Evrope


27.04.2011.

Državni sekretar u Ministarstvu odbrane dr Zoran Vesić otvorio je danas Konferenciju vojnomedicinskih službi zemalja jugoistočne Evrope u Domu Garde na Topčideru. Tom prilikom, goste je pozdravio i načelnik Uprave za vojno zdravstvo brigadni general dr Veljko Todorović.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

– Cilj konferencije je da se sagledaju kapaciteti vojnomedicinskih službi zemalja učesnica i da se u budućnosti postigne eventulni dogovor o njihovom zajedničkom učešću u slučaju akcidenata i elementarnih nepogoda kada je potrebno reagovanje više zemalja. Pretnje s kojima se danas suočavaju države su takve da ne poznaju granice, o čemu svedoče nepogode i akcidenti koje su prethodne i ove godine pogodile različite delove sveta – rekao je državni sekretar Vesić napominjući da ni jedna zemlja ne može da se sama izbori s takvim izazovima, pa je stoga i cilj konferencije da se pripadnici vojnozdravstvenih službi zemalja bolje upoznaju i da zajednički sagledaju kapacitete da bi bili spremni za zajedničku reakciju.

Vesić je dodao da Ministarstvo odbrane Srbije ima potpisane ugovore o saradnji sa većinom zemalja u regionu koji su osnova za saradnju u oblasti vojnog zdravstva.

Obraćajući se kolegama, general Svere Diesen, predstavnik Norveške delegacije, istakao je značaj međudržavnih integracija radi smanjenja troškova vojske u godinama kada su budžeti većine armija umanjeni, dok je prisutan trend smanjenja broja pripadnika oružanih snaga.

Viceadmiral Viliam Roberts, predstavnik delegacije Sjedinjenih Američkih Država, takođe je istakao neophodnost međudržavne saradnje u oblasti vojne medicine na regionalnom nivou. Podržao je nastojanja balkanskih zemalja da se približe u toj oblasti. On je naglasio i važnost povezanosti vojnog i civilnog sektora, naročito posle nedavnih katastrofa koje su zadesile Japan, Novi Zeland i centralnu Srbiju. Roberts je napomenuo da će se tokom skupa razmatrati i mogućnost saradnje vojnomedicinskog centra u Vašingtonu i Vojnomedicinske akademije u Beogradu.

 Trodnevna konferencija okupila je više od 50 stručnjaka iz oblasti vojnog zdravstva, iz deset zemalja. Organizatori skupa su Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Ministarstvo odbrane Kraljevine Norveške i Evropska komanda Oružanih snaga SAD.

Učesnici će tokom susreta razmatrati mogućnosti međusobne saradnje zemalja jugoistočne Evrope u oblasti vojne medicine, a posebna pažnja biće posvećena iskustvima u mirovnim multinacionalnim operacijama. Kako je najavljeno, posebno će se razmotriti mogućnost formiranja zajedničkih medicinskih snaga zemalja iz ovog dela Evrope, u slučaju prirodnih nesreća, tehnoloških katastrofa, kao i međunarodnog terorizma.


Izvor: www.mod.gov.rs

[Kuzma®]

Podvig ortopeda VMA

Tim lekara Vojnomedicinske akademije u Beogradu ugradnjom specijalnih implatanata od titanijuma spasio ekstremitete dva pacijenta

BEOGRAD - Na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu prošle nedelje urađene su dve složene hirurške intervencije. Ugradnjom veštačkih implantata, spaseni su ekstremiteti dva pacijenta, javlja RTS.

Amputacija ili operacija kakva do tada nije rađena na VMA - bila je osnovna dilema tima hirurga-ortopeda. Odlučili su se za operaciju kojom je Ankici Dinić sačuvana desna, a Ivanu Živkoviću leva noga.

Ankica Dinić, koja koristi štake 10 godina, kaže da poslednje dve godine ima jake muke, jer teško ustaje.

"Došli smo u situaciju da bolesnici uradimo amputaciju iz kuka. Zbog neuspeha prethodnih zahvata, odlučili smo se da idemo na zamenu kompletne butne kosti. Izvadili smo joj butnu kost, zamenili je veštačkom butnom kosti, zamenili smo ceo kuk i celo koleno", rekao je pukovnik prof. dr Zoran Popović, načelnik hirurških klinika VMA.

Implantati su urađeni od titanijuma u Americi, i posebno su dizajnirani za oba pacijenta.

I 58-godišnjem Ivanu Živkoviću iz Niša zamenjen je veći deo butne kosti i deo potkolenice.

"Treći put kako prohodavam u životu, kad sam se rodio, kad su mi ugrađena oba veštačka kolena i sad posle ovog preloma femura", kaže Ivan Živković.

Načelnik Klinike za ortopediju i traumatologiju VMA Milimir Košutić rekao je da je u pitanju jedna složena, skupa i dosta rizična operacija za svakog pacijenta.

"Imamo iskustva za ugradnju veštačkih zglobova, zamenu veštačkih zglobova, a ovo je sledeći korak, vrh te piramide", kaže dr Košutić.

Tom hirurškom intervencijom ortopedska klinika VMA svrstala se u red malobrojnih u svetu na kojima se rade takve intervencije.

Izvor: Glas javnosti

[Rade]

Još samo Pavloviću da isprave ono što su ga nagrdili i biće dobro...

[Kuzma®]

Bas tako.

[švercer011]

Pomoc toplickim borcima u lecenju posleratnog sindroma


31. Avgust, 2011



PROKUPLJE - Ministarstvo rada i socijalne politike pomoglo je projekat "Lečenja posleratnog traumatskog (vijetnamskog) sindroma učesnika rata 1990. do 1999. godine iz Topličkog okruga" sa milion dinara, izjavio je koordinator projekta Ljubomir Jovanović.

On je objasnio da je projekat urađen u saradnji sa opštinom Prokuplje koja učestvuje u realizaciji i Domom zdravlja iz tog mesta koji će pregledati pacijente koji imaju simptome ovog oboljenja.

"Ukoliko se u toku ispitivanja nekome od učesnika rata dijagnostifikuje neko drugo organsko ili psihičko oboljenje, on će na osnovu ugovora o saradnji, biti upućen na dalje lečenje na Vojno medicinsku akademiju u Beogradu", kazao je Jovanović.

Popunjavanje anketnih listića koje su sastavili eminentni psiholozi i psihijatri trajaće do 15. septembra, nakon čega će početi lekarski pregledi.

Posleratni traumatski sindrom poznat i kao "vijetnamski", obuhvata niz psihosomatskih oboljenja kod učesnika ratova, članova njihovih porodica, kao i kod civila koji su preživeli ratne strahote.

Udruženje boraca koji su učestvovali u ratu od 1990. do 1999. godine koje je i pokrenulo projekat ima 4.500 članova


Izvor:Kurir

[SHOOTER]

Koliko me taj termin "Vijetnamski" nervira to je cudo jedno. Posleratni traumatski sindrom je problem star koliko i rat.

[Kuzma®]

Koliko je meni poznato to se ne zove posleratni traumatski sindrom vec POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMECAJ ili skraceno PTSP.

[FF]

Na moju žalost, ja sam neki vid PTSP-a osetio i u mojoj porodici. Moj stric je bio borac VRS, i leto 1993. u srednjem podrinju je sa svojim odelenjem bio na zadatku izviđanja terena ispred svojih položaja, kada su upali u zasedu. Od 11 boraca, 9 je poginulo, jedan je ranjen i jedan je ostao nepovređen. Taj zadnji bio je moj stric. Mi smo tog dana dobili obaveštenje da je nestao, pa smo mislili ili je i on poginuo ili su ga uhvatili živog (što je na tom ratištu kao ishod imalo ovo prvo, ali na mnogo teži način). Elem, stric je, sa jedinim drugim preživelim, se uspeo izvući i tek nakon nekoliko sati probijanja kroz šumu se domogao svojih položaja.

Da nesreća bude gora, većina stradalih mu je bila bliska (istih godina - kasne 20-te, iz istog mesta, nekolica su bili školski drugovi). Nikada više nije bio isti. Ubrzo je skinuo uniformu i otišao u inostranstvo gde je radio na građevini. Propio se i za par godina ostario, fizički i psihički potpuno propao. Tek nakon 7 godina takvog propadanja, tamo u insotranstvu se oženio, dobio sina i malo po malo, uz pomoć porodice se izvukao. O ovom događaju nikad ni sa kime ne priča. To je kod nas u kući pred njime zabranjena tema. Rat je ***** ...

[ORIĆAREB]

Taj PTSP zadnji decenija hara Balkanom. Na jednom dijelu, da ne imenujem, jer me odma rastrgnu, desetkovao je masu učesnika Balkanskog cunamija.
Ali nije mi jedna stvar jasna. Kako to da prvoborci, borci i slični iz drugog svjetskog rata nisu to masovno pokazivali
kao ove današnje generacije. Sad će neko početi odma da mi kontrira razno raznim opservacijama, ali ja sam rođen u okruženju
iz kojeg su svi bili u ratu, u pogromima svake vrste pa se to nije manefestiralo. Kasniji godina, također među koloniziranima u Banatu gde su svi iz sela bili u borbama i mukama svake vrste pa opet se to nije manefestiralo na način kako se to danas tumači.
Ili su te generacije to vješto krile ili su bili druge "građe". Ja pišem o onom što je bilo oko mene i kako se moglo osjetiti i stime ne negiram bilo čija mišljenja i rezonovanja.

[vathra]

Koliko je meni poznato to se ne zove posleratni traumatski sindrom vec POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMECAJ ili skraceno PTSP.

Тако је.
Иако је највише везан за ратна дешавања, због веће изложености дуготрајном стресу, јавља се и у миру, чак и код канцеларијских занимања.

[FF]

Taj PTSP zadnji decenija hara Balkanom. Na jednom dijelu, da ne imenujem, jer me odma rastrgnu, desetkovao je masu učesnika Balkanskog cunamija.
Ali nije mi jedna stvar jasna. Kako to da prvoborci, borci i slični iz drugog svjetskog rata nisu to masovno pokazivali
kao ove današnje generacije. Sad će neko početi odma da mi kontrira razno raznim opservacijama, ali ja sam rođen u okruženju
iz kojeg su svi bili u ratu, u pogromima svake vrste pa se to nije manefestiralo. Kasniji godina, također među koloniziranima u Banatu gde su svi iz sela bili u borbama i mukama svake vrste pa opet se to nije manefestiralo na način kako se to danas tumači.
Ili su te generacije to vješto krile ili su bili druge "građe". Ja pišem o onom što je bilo oko mene i kako se moglo osjetiti i stime ne negiram bilo čija mišljenja i rezonovanja.

Zanimljiva obezrvacija. I moja porodica generacijama unazad nije ni jedan naraštaj provela u miru. Ognjište na kome su živeli, palili su Turci, Austrijaci, ustaše i u ovom zadnjem ratu strana B. Svi su to nekako lakše prebrodili u tim prošlim vremenima. Tada se nakon rata vraćalo nazad i sve dizalo iz pepela, sve je kretalo iz nule i ljudi su više bili usmereni kako preživeti sledeći dan. Nije bilo televizije, novina, interneta, informacija o ekonomskoj krizi. Bila je zemlja, plug, stoka i sva energija je bila usmerena kako to održati. U ovome ratu, malo ko se vratio na mesto stradanja. Svi bi pobegli što dalje. Drugo vreme, drugi ljudi...

[Kuzma®]

Inace sto se tice PTSP-a ipak stanje obolelih od tog sindroma mnogo zavisi od njihove psihe. Ljudi na razlicite nacine prihvataju ono sto se desava oko njih. Tako imamo situaciju da neko oboli od PTSP iako mozda nikada nije ucestvovao u borbi, a da neko ko je prosao sve strahote ostane normalan - odnosno da nema nikakvih posledica po psihicko zdravlje.

[vathra]

Inace sto se tice PTSP-a ipak stanje obolelih od tog sindroma mnogo zavisi od njihove psihe. Ljudi na razlicite nacine prihvataju ono sto se desava oko njih. Tako imamo situaciju da neko oboli od PTSP iako mozda nikada nije ucestvovao u borbi, a da neko ko je prosao sve strahote ostane normalan - odnosno da nema nikakvih posledica po psihicko zdravlje.

Тако је, доста зависи од психологије, можда чак и генетике.
Американци, која доста студирају тај поремећај, су уочили да и у посадама које су провеле време на ратишту заједно, неко добије ПТСП, док остали наставе по старом.

Илустративан пример смо имали у војсци - навече док гледамо ТВ, неко пукне кесу у сали. Пар њих од страха скочи до крова, неко се изнервира и хтео би да бије, остали искулирају. Ови први су, очигледно најподложнији стресу. Било је и других примера, у мање пријатним условима.

Мислим да савремен начин живота, са пуно узбуђења, нервирања, уживања, пуно информација, погодује већем стресирању, па самим тим и ПТСП-у.
Рурални начин живота је много опуштенији и спорији, па има мање стреса. Можда је ово разлог зашто је ПТСП мање приметан код старијих нараштаја, а да је тек у скорије време примећен, иако се ратује одавно...

[Bozo13]

Mada bilo je i tada PTSP samo u manjoj meri. Po pričanjima dede, tada se to zvalo "partizanska padavica".

LPB