Pozdrav,
Nesreća se dogodila prilikom pokušaja vađenja italijanskog broda "Brigita Montanari" koji je potonuo u oluji kod Kornata 1984. godine sa tovarom vinil-hlorida (toksičan i eksplozivan) koji je trebalo da doveze do fabrike "Jugovinil" u Kaštelima kod Splita. Zbog ogromnog rizika po ekosistem, naređeno je planiranje i izvođenje spasilačke operacije koja je za cilj imala dignuti brod sa dubine od 72m i prebaciti ga do obale, vodeći računa da se ne oštete rezervoari sa teretom. S obzirom da je jedino vojska, tj. Jugoslovenska Ratna Mornarica imala kapacitete i potrebnu opremu da ovu operaciju sprovede do kraja, ista je određena za nosioca posla, i prionulo se pripremama za vađenje broda koje su trajale preko godinu dana. Polovinom 1985. brod je lociran sonarom na dnu i obeležen plutačom, a akvatorij u njegovoj neposrednoj blizini bio je zabranjen za plovidbu. Izvedena su ispitivanja hem. sastava vode i utvrđeno je da nema curenja tereta. Potom se čekalo da prođe turistička sezona, pa su se brodovi i plovna sredstva koja su trebala da učestvuju u vađenju Brigite počela prikupljati u naznačenom području krajem septembra 1985. Centar i komando mesto same operacije bio je PS-12 "Sapasilac".
Plan je bio da se na nekoliko mesta ispod broda provuču čelične sajle koje bi se vezale za kesone (vazdušne balone) koji bi se potopili s obe strane potonulog broda. Ispumpavanjem vode iz kesona dobio bi se pozitivan uzgon i kesoni bi podigli brod. Problem je bio što je Brigita ležala na boku, pa ju je prvo trebalo ispraviti, da nebi došlo do prevrtanja tokom podizanja. I ovo je planirano da se izvede pomoću kesona, ali manjih, koji bi se vezali za samo jednu stranu i tako ispravili brod.
Operacija je započela spuštanjem ronilačkog zvona sa roniocem koji je trebao utvrditi stanje u kome se nalazi brod i uslove koji vladaju na dnu. Po okončanju ovog zadatka, spušteno je novo zvono sa trojicom ronilaca. Dragiša Koprivica je bio operater u zvonu, dok su ronioci Dragutin Siljevinac i Husein Hadžić trebali su da izađu van zvona pripreme sajle za vezivanje. U jednom treutku sa dna je komadovano da se zvono podigne 2m i pomeri u stranu, jer se roniocima koji su bili negde na ili uz trup Brigite učinilo da je zvono preblizu broda. Međutim, nisu primetili da je kontrateg (okačen lancima sa spoljne strane zvona) zakačio jednu bitvu na palubi Brigite. Prilikom podizanja, lanac koji je držao kontrateg se otkinuo i nastupila je nesreća. Zvono, oslobođeno tega, poletelo je kao naduvan balon prema površini. Na svom putu, zvono je sa sobom vuklo i dvojicu ronioca koji su bili van, kao i Koprivicu koji je bio unutar zvona. Prilikom dramatičnog iskakanja zvona, na površini se prvo pojavio Siljevinac uzvikujući ‘Nije mi ništa, nije mi ništa’. Ni on, kao ni druga dvojica nisu još uvek bili svesni strašnje dekompresije koju su doživeli. Spasioci sa Brodospasovog remorkera skočili su odmah u vodu i počeli da vade Siljevinca, Hadžića su uhvatili tek nakon što je potonuo ponovo do 30-ak metara dubine, a Koprivicu su su izvukli zajedno sa zvonom na palubu Spasioca. Kada su Siljevinca prvog unosili u dekomopresionu komoru, već je bio u nesvesti i na usta, nos i uši mu je curila krv. Umro je nakon 10-ak minuta. Hadžić je umro nakon nekih 2 sata u komori. Dragiša Koprivica je preživeo, nakon 4 nedelje provedene u rekompresionoj komori. Akcija vađenja Brigite Montanari je odmah prekinuta.
Evo nisam ni znao. Več je sve napisano.
Dragiša Koprivica izpričao mi je samo detalje svog viđenja ovog događaja.
Kaže, da je imao veliku sreču da je preživeo ovaj udes. Rekao je, da je kao operater u zvonu bio obučen u trenerku. Da se dizanje zvona dogodilo sa velikom brzinom. Kad je osječao padanje tlaka, da je instinktivno počeo da izdiše zrak iz pljuča, kako nebi došlo do teškog oblika barotravme pljučnog tkiva.
Pričao je, da je odmah poslje nekontroliranog izronjavanja zvona došlo do nekontroliranog ponovnog zaronjavanja zvona in onda opet izronjavanje ( sve u nekoliko desetak sekundi iz velike dubine na površinu i odmah nazad). Kad su ga izvadili iz zvona na palubu izgubio je svjest. Iz nosa mu je curila krv. Dr. Gošović je u početku mislio, da je on najteže povrjeđen i mrtav. Zato ga nisu odmah tretirali u hiperbaričkoj komori. Nego tek poslje nekoliko minuta.
Praktički nekim čudom a i izkustvom poslje višednevnog tretmana u komori prošao je bez posljedica. I poslje 4 tjedna u civilnom klubu več je vodio kurs za ronioce.
Sve je jako potreslo što su izgubili dva dobra druga, podoficira i ronioca.
