Последњи БадњакПрекри Шумадију Господње брашно,
са древног жрвња небеске воденице,
Бадњи дан поздрави немушто село,
на светом извору реке Јасенице.
Пустим сокаком вихор вилени,
са стреха крши витке леденице,
па свака зазвони када у снег падне,
к'о некад прапорци и звонке меденице.
Све куће празне, нигде човека,
осим једног дома, горе под планином,
ту се старац моли икони на зиду,
покривен самоћом, огрнут тишином.
Последњи чувар огњишта и прага,
чекао је сумрак, да се јави вече,
па курјачким трагом, удари у шуму,
да поздрави претке и Бадњак одсече.
У средишту луга, испред младог храста,
са рамена скиде секиру и стаде,
тад топлина нека, преплави му груди,
помилова дрво, па под њега паде...
Тужно стоје куће, кровови без дима,
као мртво цвеће на пољу увелом,
Бадњаково лишће грлило је старца,
док је умирао са рођеним селом.
Марко С. Марковић
