Kapetan mr. Dalibor Denda istrazivac saradnik
Institut za strategijska istrazivanja, Beograd
Jedinice iz sastava Prvog bataljona bornih kola u Aprilskom ratu
.....Prvim bataljonom komandovao je major Stanimir Mišić, oficir koji nije prošao stručnu obuku u inostranstvu za komandanta tenkovskih jedinica. Sa otpočinjanjem rata, 6. aprila ujutru, mobilizacijskim naređenjem bilo je predviđeno da se svi delovi Prvog bataljona bornih kola (osim Prve čete) prikupe kod Velike Plane. Štab i pomoćna četa iz Beograda, zbog bombardovanja, otišli su u Veliku Planu bez tenkova. Zbog prodora nemačkih trupa u pravcu Niša, Vrhovna komanda je sa G. br. 57 od 8. aprila uveče naredila komandantu Šeste armije da odmah železnicom uputi Prvi tenkovski bataljon iz Miloševca u Vladičin Han, kao pomoć Petoj armiji. Iz jednog izveštaja komandanta pozadine Vrhovne komande saznalo se, međutim, da se Prvi tenkovski bataljon nije ni sakupio kod Miloševca. Štab i pomoćna četa čekali su u Velikoj Plani dolazak ostalih četa. Kako se do 9. aprila nije pojavila nijedna od njih ljudstvo iz štaba i pomoćne čete krenulo je u povlačenje ka Bosni. U Užicu su naišli na Nemce i tu su se predali.
.....Druga tenkovska četa, stacionirana u Zagrebu, nije ni izašla iz kasarne. Tu je samo sačekala ulazak Nemaca i predala se. Kako se radilo o zastarelim tenkovima, Nemci su ih predali ustašama.
.....Treća četa Prvog bataljona bornih kola, stacionirana u Sarajevu, upućena je vozom u rejon Aranđelovca gde je 9. aprila iskrcana i upućena na položaj blizu Orašca, u sastav Unske divizije. Vrhovna komanda sa O. br. 111 izdala je naređenje komandantu Šeste armije da što više snaga uputi na jug, ka Bagrdanskom tesnacu, radi odbrane pravca ka Kragujevcu i da prikupi armiju radi odbrane na liniji Dunav - Grocka - Varovnica - Mladenovac - Aranđelovac, naslanjajući se na planinu Rudnik, a kao pojačanje mu je stavljena na raspolaganje Unska divizija. Trećeg dana po dolasku na položaj u blizini Orašca, tenkovska četa dobila je zadatak da izvrši marš noću preko Aranđelovca u pravcu Lazarevca, gde je trebalo da štiti odstupanje jednog gardijskog puka. Četa nije naišla na delove puka. U zoru se našla u podnožju planine Rudnik, bez goriva. Komandir čete je obavešten u komandi divizije da su Nemci zaposeli cisterne sa gorivom u Brđanskoj klisuri. Pošto su tenkovi bez goriva bili neupotrebljivi, komandant divizije naredio je da se onesposobe, a ljudstvo vrati u Sarajevo. Sa tenkovskih topova skinuti su zatvarači i bačeni u nabujali potok, demontirani su i mitraljezi, a ljudstvo je sa lakim naoružanjem ukrcano u kamione i krenulo prema Sarajevu, u svoju matičnu komandu. Kada su stigli u blizinu Užičke Požege, komandir je skupio ljudstvo i izjavio da svaki može poneti svoje oružje i ići u svoj rodni kraj, jer je nemoguće i nesigurno ići za Sarajevo. Tako se Treća četa Prvog bataljona bornih kola raspršila, a da nije ni stupila u kontakt sa neprijateljem.
.....Po planu komande Treće armije, Prva četa Prvog bataljona bornih kola trebalo je da uđe u sastav Šumadijske divizije u Strumičkom polju. Šumadijska divizija bila je na strumičkom pravcu gotovo sasvim razbijena kada je četa, u noći 6/7. aprila 1941. godine, utovarena na železničke vagone u Skoplju. Ujutro 7. aprila četa se iskrcala na železničkoj stanici Strumica kod Udova, do 9 sati izvršila je marš do sela Pirova, a oko 10 sati posela položaj na Strelištu (t. 245), severno od komunikacije Valdanovo - Udovo. Zbog kvara, jedan tenk nije stigao na položaj - ostao je na putu. Oko 13 sati naišli su izviđački delovi nemačke SS divizije Adolf Hitler putem od Valdanova. U to vreme preostale snage Šumadijske divizije bile su odbačene na okolna brda i jedina prepreka na putu prema Đevđeliji bila je jugoslovenska tenkovska četa. Komandir čete naredio je da niko ne otvara vatru u slučaju nailaska nemačkih snaga. Jedan komandir voda suprotstavio se komandiru čete zbog te odluke. Njihovu žučnu raspravu prekinuli su neprijateljski avioni. Dok su Junkersii bombardovali položaje čete, nemačka pešadija i tenkovi su nadolazili. Bombardovanje još nije bilo ni završeno, a četa kao formacijska jedinica više nije postojala. Većina tenkova bila je uništena ili oštećena. Poneka posada tenka, čije je oružje bilo ispravno, otvarala je vatru. Topovi Pito na tenkovima FT17 bili su tako stari i slabi da nisu ni dobacivali do cilja. Topovska municija bila je takođe slaba. Tenkovske posade nisu imale sanitetski materijal da previju ranjenike, a nije bilo ni sredstava za izvlačenje oštećenih tenkova sa položaja. U povlačenju snaga sa teritorije Bregalničke divizijske oblasti, koje je potom usledilo, bila su i četiri preostala laka tenka Renault FT17 iz tenkovske čete uništene na strumičkom pravcu. U noći 7/8. aprila i 8. aprila kod sela Kremenice, zajedno sa štabovima teritorijalnih komandi Bregalničke i Vardarske divizijske oblasti, štabom operativne Bregalničke divizije, štabom glavnog rukovaoca radova br. 7 iz Štipa, nekim pozadinskim delovima štaba III armije, vazduhoplovnom grupom iz Skoplja (čiji su avioni bili uništeni na zemlji) i motorizovanom PA baterijom, to jest delovima i ljudstvom koji su imali na raspolaganju motorna vozila, grčku granicu prešla su i ova četiri tenka. Sve ove jedinice u Lerinu je pod svoju komandu stavio divizijski general Jovan Jovanović, komandant Bregalničke divizijske oblasti. Ljudstvo, naoružanje i oprema evakuisani su dalje u unutrašnjost Grčke, pravcem Vrbeni-Kožani-Greveni-Kalampaka, dok su svi preostali jugoslovenski tenkovi uništeni u Lerinu kao neupotrebljivi za borbu. Tako su svoj borbeni put završile jedinice iz sastava Prvog bataljona bornih kola.
Izvor:
www.mycity-military.com
