Berlinski kongres 1878

[MOTORISTA]

Da li znate zbog čega je današnji dan jedan od najvažnijih u istoriji Srbije?
Lana Gedošević  13.07.2018.

Na današnji dan, pre 140 godina, Srbija je na Berlinskom kongresu pratično i formalno stekla svoju nezavisnost. Ovaj istorijski datum se, međutim, u Srbiji ne obeležava, te mnogi ni ne znaju zašto je 13. jul toliko važan dan za našu zemlju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Za žitelje nekadašnje Srbije, Berlinski kongres značio je dve važne stvari: sa jedne strane Srbiji je doneo priznanje kao suverene države, a sa druge podsećanje da nije uspela da ostvari svoje ciljeve iz srpsko-turskih ratova. To bi u najkraćem bila suština ovog značajnog istorijskog događaja, koji je završen na današnji dan pre 140 godina, i koji je bio važan ne samo za Srbiju, već za ceo region, Evropu, i sve tadašnje velike sile koje su u njemu učestvovale. Na današnji dan 1878. godine sklopljen je Berlinski mir koji bi, u zavisnosti od ugla gledanja, mogao da se posmatra i kao nešto dobro, ali i nešto na šta Srbija nije bila naročito ponosna. Zašto je to tako, za "Blic" su objašnjavali srpski istoričari.

- Berlinski kongres je ustvari multilateralni ugovor između Velike Britanije, Austro-Ugarske, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije i Turske, sklopljen posle mesec dana pregovora i "natezanja", kojim su redefinsisani odnosi na Balkanu posle serije buna, ustanaka i ratova koji su potresali Tursko carstvo. Ratni uspesi srpske vojske u ratu 1877-78. verifikovani su primirjem i mirom zaključenim između zaraćene carske Rusije i njenih saveznika Srbije i Rumunije sa jedne, i Otomanske Turske u San Stefanu, predgrađu Carigrada, 3. marta 1878 - priča Prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.

Rusija ojačala, u Srbiji nezadovoljstvo

Sanstefanskim mirom, koji je prethodio Berlinskom kongresu, Srbija, Rumunija i Crna Gora, do tada vazalne kneževine, dobijaju nezavisnost. Međutim, u toj podeli teritorija, Rusija dobija ogromnu teritoriju i seže čak do Egejskog mora, a stvara se i Bugarska koju u stvari kontroliše Rusija.

- Iako je Srbija priznata kao nezavisna država i omogućeno joj je teritorijalno proširenje u pravcu Kosovske Mitrovice, vojnička osvajanja u pravcu istoka i jugoistoka su osporena, tako da dobija samo Niš, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo. Zato se tadašnje rukovodsto, na čelu sa knezom Milanom, koji su u Rusiji videli srpske pokrovitelje, okreću se severnom susedu, Austro-Ugarskoj. Evropske sile, pre svih Engleska, nisu bile saglasne sa tako velikim teritorijalnim promenama voljom Rusije, zbog čega je i sazvan Berlinski kongres, na kome su znatno umanjeni dobici Rusije - priča Pavlović.

Bizmark drži govor na Berlinskom kongresu
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

On objašnjava da je kongres u Berlinu okončan potpisivanjem međunarodnog ugovora po kome je preoblikovana politička karta Jugoistočne Evrope i definisani interesi velikih sila. Po ovom ugovoru Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji je potvrđena nezavisnost. Srbija je dobila teritorijalno proširenje na Niški, Vranjski, Toplički i Pirotski okrug. Austro-Ugarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i tamo uvede svoju upravu, s tim što su ove dve pokrajine samo formalno ostale pod vrhovnom vlašću Turske, kojoj je u potpunosti vraćena teritorija Makedonije, dok je Bugarska podeljena na dva dela.

- Ugovor je zadirao i u unutrašnje uređenje balkanskih država obavezujući ih na poštovanje ljudskih i verskih prava. Države koje su stekle nezavisnost bile su obavezne da poštuju i trgovinske ugovore i povlastice za gradnju železnica koje je još Turska dala velikim silama, a odnosile su se na teritorije sada nezavisnih država - objašnjava Pavlović.

Priznate granice, ali nije sve bilo sjajno

Kako navodi, kongres je priznao nezavisnost Kneževine Srbije i odredio joj granice, ali je bilo i nekoliko spornih mesta: Trn (pridodat Bugarskoj), Pirot (pripao Srbiji), Prepolac (zadržala Turska) i Vranje (priključeno Srbiji). Srbija se proširila na jugoistoku za četiri okruga: Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, tako da se od tada Kneževina Srbija prostirala na ukupno 48.300 kvadratnih metara.

Učesnici Berlinskog kongresa
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

- Time je u međunarodno-pravnom smislu obnovljena srpska državnost, koja je bila prekinuta još turskim osvajanjem Balkana krajem srednjeg veka. Sticanje nezavisnosti bilo je rezultat duge i teške borbe za obnovu srpske države koja je započeta Prvim srpskim ustankom 1804. godine. Međutim, Berlinski kongres nije rešio sva sporna pitanja na Balkanu, neka je zaoštrio a neka samo odložio. Iako se verovalo da je među evropskim silama postignuta izvesna ravnoteža na Balkanu, obezbeđeni interesei evropskih sila na plovidbu Dunavom, kontrola moreuza i železničkih pruga, odluke kongresa su stvorile veliko nezadovoljstvo i pojačale suprotnosti na Balkanu od kojih neke i danas traju. Javnost u Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj, svaka iz svojih razloga, nije bila zadovoljna odlukama Kongresa, jer im nije bilo dozvoljeno da završe planirani proces nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja - navodi Pavlović.

"Spolja mudri, a unutra čvrsti..."

On kaže i da su Srbi tada očekivali više od ratova protiv Turske i odluka Berlinskog kongresa, ali i od Rusije, koja je zarad svojih interesa, ispoljenih u stvaranju velike Bugarske, žrtvovala Srbe Austro-Ugarskoj.

- Najteže je prihvaćeno to što je Austro-Ugarska dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu u kojoj su Srbi bili najbrojniji narod. Do ujedinjenja Srba nije došlo, a Austro-Ugarska se potrudila da se Srbija i Crna Gora ne samo ne ujedine, već da ne budu ni susedi jer je između njih Turskoj ostavljen uzak pojas teritorije - priča Pavlović.

Knez Milan Obrenović
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Međutim, kako navodi, i pored tih slabosti i nerešenih ili loše rešenih pitanja po Srbe, godina 1878. veoma je značajna za državno-pravni razvoj Srbije i Crne Gore. Zato je knez Milan, kaže, kada je objavio odluke Berlinskog kongresa narodnim poslanicima u Kragujevcu poručio: “Spolja mudri, a unutra čvrsti odnošaji – to su jedini putovi na kojima može počivati nezavisna Srbija”. Petrović navodi da 13. jul jeste važan datum u istoriji srpske države i da jeste jedno vreme obeležavan kao dan nezavisnosti, ali ističe da je “dinamika istorije srpskog naroda u narednom periodu i obesmisla je tekovine Berlinskog kongresa”.

Srbija se borila, ali je na kraju izgubila

Da je sutrašnji dan važan za istoriju Srbije i srpskog naroda saglasan je i istoričar Čedomir Antić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Međutim, on za “Blic” kaže da je ovaj datum obeležavan samo tri godine, tačnije do 1882., kada je proglašena Kraljevina Srbija.

- Razlog tome je što Srbija u ono vreme nije uspela da ostvari svoje ciljeve iz pređašnja dva srpko-turska rata, kada je želela da oslobodi i ujedini srpski narod sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine, Makedonije... Iako se borila, a imala i jednu ozbiljnu pobedu, na kraju poražena, a jedna trećina teritorije Srbije “zgažena” od strane Turaka. U drugom ratu, u nastojanju Srbije da uspe u tome, sprečile su je velike sile - priča Antić. On navodi da se tada pokazalo i da Rusija nije spremna da zaštiti srpski interes, dok je u isto Srbija smatrala da je mnogo ranije izborila samostalnost, pa joj priznanje velikih sila nije mnogo značilo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

- Berlinski kongres je doneo Srbiji određenu, samostalnu ulogu, srpske diplomate su tada pregovarale i dobile neke stvari koje ne bi dobile na drugi način. Međutim, San-stefanski ugovor potpisan koji mesec ranije, za Srbiju je bio povoljniji od Berlinskog ugovora, tako da su sve stvari koje su se posle njega dešavale na Srbiju ostavile “gorak ukus” - priča on.

Crnogorci slave

Inače, Antić je svojevremeno bio i član komisija koja je odlučivala o tome koje datume bi trebalo uvrstiti u zvanične praznike Republike Srbije, i naveo da 13. jul uopšte nije bio među predlozima komisije koja se sastojala od eminentnih stručnjaka i uglednih građana.

- Samo je jedno pismo stiglo sa ovim predlogom, ali se njegov autor saglasio sa obrazloženjem komisije. Njegov argument je bio odluka američkog Kongresa po kojoj je Srbija proglašena 27. državom sveta - priča on.

Sa druge strane, kaže, Crna Gora ovaj datum najviše obeležava jer je za nju to značio i “raskid” sa osmanskim carstvom, ali i dotadašnjom tendencijom njenih građana da Crna Gora postane deo Srbije. To se, međutim, desilo 1918. godine.

Izvor: www.blic.rs

[kumbor]

Црна Гора је била формално део Србије само од дана проглашења присаједињења до проглашења Краљевства СХС, а то је веома кратак период од 26. новембра до 01. децембра 1918. Зато ме и буне ти датуми.

Русија је помогла Бугарској и дала јој велико проширење зато што је тада, због питања Мореуза, Бугарска Русији била далеко важнија од Србије. Чак је постојала изрека, важећа све до 1991. - Курица (кокошка) није птица, Булгарија не (није) заграница (иностранство). Улазак Бугарске у НАТО је ваљда развејао те снове. Пустите  приче шта о томе мисли народ, ко данас пита народ!? Србија је једини фактички преостали савезник Русије између Калињинграда и Атлантика. То док Вучић не окрене ћурак, а то је могуће чак и преконоћ, ако добије ултимативни захтев од газди. Све за ЕУ, и територију Косова, и паре и жито и свиње и ракију од шљиве, само ЕУ низашта!

[JASON]

Срби(ја) и Берлински конгрес


_{Пре 145 година тај конгрес је био пресудан по општу сиуацију света (онда је још увек само Европа представљала барометар и трон кугле земаљске), јер је следовао после низа тешких догађаја, после једног низа економских и политичких крахова, после расних и националних сукоба и лутања за консолидацијом. Берлински конгрес имао је намеру да све то реши у стилу немачке заповести: мењање мапе Европе и уклањање спорова. Видело се како је то, као пресудни моменат у историји, доцније морало да доведе до реалне и логичне промене мапе - до наших дана. Намера је овог чланка, да Берлински конгрес прикаже са стране одјека који је он имао у француској штампи.}

I
Ове год. навршиће се равно сто четрдесет и пет година од како су велике силе, скупљене на Конгресу у Берлину, измениле карту не само Балкана већ и Епропе па и саме Азије. Пуних месец дана, шест европских сила кројиле су и прекрајале 'секције' аустријског ђенералштаба, који је имао у то време најбоље картографе за блиски Исток. После Париског мира од 1856. године није европски ареопаг имао тако знатне улоге као што је била његова улога 1878. године. Анексија Босне и Херцеговине 1908. и други догађаји који су дошли за њом изменили су све што је Берлински конгрес створио, али је његово дело ипак трајало пуних тридесет година и било као неки необориви статут Истока.
Цела та измена 1878. године, ослобођење хришћанско у ствари, потекла је са херцеговачких планина. У својем делу 'Велики политички уговори', француски писац Пјер Албен тврди да се Херцеговцима који су се дигли на устанак дугује еманципација хришћана у последњој четвртини 19. столећа.
У берлинском Рајхстагу, 1876. године, задовољни немачки канцелар кнез Бизмарк изјављивао је у једном од својих експозеа: 'Нема на небу никаквог облака, осим једне мале црне тачке над Херцеговином'. Он није ни слутио, у свом задовољству после победе над Француском, да ће из те црне тачке појурити црни облаци који ће прекрилити целу Европу. Побуна храбрих Вукаловића, Љубибратића, Пеке Павловића и Ивана Мусића, као и босанских Стратимировића и Заковића била је знак за општи устанак. И ако неспремне - ни војнички, ни дипломатски, ни финансијски, - Србија и Црна Гора су се дигле браћи у помоћ. Ни савети рускога цара да се још чека, ни претње Аустро-Угарске да ће окупирати обе земље нису задржале родољубље малих, још вазалних народа.
Србија и Црна Гора поступају 1876. године не као озбиљне државе које су прорачунале математичком тачношћу исход војне већ као заточнице идеје о ослобођењу своје подјамљене браће. Добротворним словенским комитетима из Москве, чији је занос био пре на сентаменталној но на реалној основи, није било тешко охрабрити већ разбуктале жеље Срба да се крене у свети рат.
Разочарења су брзо дошла. Четворомесечне борбе нису изазвале општи устанак на Балкану. Грци и Румуни су ћутали. Бугари нису давали гласа од себе. Аустро-Угарска је угушивала код пречанских Срба сваки покушај да се било морално било материјално помогне рат против Турске. Чак и сама Војводина, која је била духовно средиште велике ослободилачке мисли, није могла уништити границу између себе и Србије. Званична Русија је оклевала.
Слом је дошао после великих нада. Резултат подухвата биле су силне жртве у војницима и грађанству над којим су турске трупе вршиле грозна насиља и злочинства, порушене и попаљене вароши, унутрашњи немири. Па ипак, било је моралне добити. Србија, и Црна Гора су добиле у свом престижу; у њих се од тада гледало још више као у пијемонт целе расе. Француски листови су поздравили Србију као какву победитељку. 'Журнал де Деба', на пример, доноси беседу кнеза Милана у којој је казано да резултати оваквих великих конвулзија не долазе одмах и да наша крв није била проливена узалуд ни у погледу судбине хришћана на Истоку, ни у погледу будућности српског народа, па чак не ни са тачке гледишта целог човечанства.
Још већа је заслуга што се после такве несреће и после толиког разочарења ушло у други рат против Турске. Иако је 1877. године Русија заратила против Порте, било је, крајње опасно поновити експеримент.
У првом реду кнез Милан је стављао на коцку свој престо. Влада, чије су главе једва спасене пред јарошћу силних бродоломника које је дао рат, излагала се правом линчовању у случају неуспеха. Султан је бодро пазио на њих. Из Цариграда се убацивало у Европу неповерење према Србији, чим су се појавили први знаци да ће и она пристати уз Русију. 'Журнал де Деба' објављује 4. јула 1877. године један велики антрфиле послат свакако из дипломатских кругова у Цариграду под датумом од 30. јуна, у коме се слика затегнутост односа:

_{Кад је Порта била извештена од својих граничних власти да се у Србији примећују извесне ратне припреме, Сафет-паша је известио г. Христића (дипломатског заступника Србије у Цариграду) да ће турске трупе морати умарширати у Србију ако његова влада буде покушала да заузме ратоборан став.
Г. Христић је одговорио да последње депеше које је он примио из Београда достављају мирољубиве изјаве већ дате Порти и генералном конзулу Енглеске у Београду.
Тврди се да су кнез од Ројса и гроф Зичи изјавили Порти, поводом овог инцидента, да они нису ништа чули о намери која се придаје Русији да она пређе са својим трупама преко Србије.
Турски амбасадор у Бечу распитивао се о истој ствари код грофа Андрашиа, али је био обавештен да вести које су недавно стигле из Србије не дају никако да се назре каква промена у мирољубивим намерама кнеза Милана. Аустро-угарски министар је саветовао Порти да не изазива Србију војним мерама.
Овај одговор је саопштио Порти гроф Зичи, који је изразио своје жаљење због концентрисања једног опсервационог корпуса турског у Нишу. Сафет-паша је одговорио да би Порта желела имати гарантије о држању Србије. Он није назначио у чему би биле те гарантије.
После овога, Порта је примила депешу г. Ристића, који позитивно демантује вести о држању Србије које су пуштене у публику после повратка кнеза Милана са посете Цару (у Плоешћу). Г. Ристић изјављује да руске трупе неће прећи ни на једној тачки на српско земљиште и да ће Србија наставити своју мирољубиву политику. Он додаје да ће се Скупштина која је пред сазивом бавити искључиво финансијским питањима.
Јавља се да после ових објашњења турски корпус који се улогорио у Нишу неће бити појачан, као што је то првобитно било утврђено.}

Овај полузванични дипломатски комунике показује да су и Турска и Србија биле уверене да мора доћи до поновног рата и између њих, али да је засад, почетком јула 1877. требало само узети мере предострожности, с једне стране, и учинити припреме, с друге стране.
Русија је у то време била заустављена у свом моћном, победоносном походу кроз Балкан. На свом путу, њене трупе су наишле на отпор чувеног Осман-паше, који је и Србији у првом рату био задао најодсудније ударце. Енглеска је подржавала Турску и није ни чудо што се у 'Тајмсу' тада почело писати о страшно рђавом стању у руској војсци, чији су губитци нису могли лако попуњавати. Али у сваком случају има у тим 'Тајмсовим' дописима (в. август 1877.) много истине. Почело се наваљивати на Румунију и на Србију да и оне ступе у офанзиву.
Овог пута, Србија је хтела да уђе у рат спремна и војнички и финансијски, ако већ дипломатски није могла учинити ништа. Она је очекивала такође да јој Русија укаже стварну помоћ око тих припрема. Страно јавно мнење гледало је да одврати и Румунију и Србију од кооперације са руском војском.
Француска је скоро целог 19. века стајала уз Енглеску у њеном систематском сузбијању руске моћи и простирања Словена под њеном заштитом. Свакако је под утицајем енглеске штампе и 'Журнал де Деба' гледао да створи раздор између Срба и Руса указујући на некаваљерско поступање великог народа према млађем брату. 31. августа 1877., тај лист је писао у свом уводнику:

_{Изгледа као поуздано да ће се Србија и Румунија бацити у рат. Румуни су већ прешли Дунав. Срби су тек на почетку, али се између Београда и руског ђенералштаба непрекидно преговара и више се не да сумњати да ће се несрећна Кнежевина, тако свирепо напаћена догађајиа прошле године, залетети у ову нову пустоловину.
Руска влада поступа са Србијом као са Румунијом. Она хоће да прими, или боље рећи: она тражи стварну сарадњу двеју државица, али би је разгневило ако би требало да се са њима веже формалним уговорима. 'Чему уговори! каже кнез Горчаков српским и румунским представницима, чему уговори! Међу браћом такве формалности су непотребне.'
Нарочито Срби нису сасвим задовољни овим нежним одговором. Јест, ван сваке сумње, братство је лепа ствар, али су они видели пре неколико месеци чему то може одвести. Како би се у Београду већ могао заборавити московски говор? Срби би желели да се договоре са руском владом а не са Словенским Комитетом, који их је довео до најтужнијих пораза, после којих су дошли врло мало ласкави погребни говори.
Да ли су ради умирења српских сумња ишли у Београд кнез Церетљев, секретар ђенерала Игњатијева и један кнез Лојхтенбург? Треба ипак пружити браћи из Србије нешто налик на гарантије, пошто се апсолутно држи до њихове војне сарадње.}
(наставиће се)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

(Цртеж специјалног дописника једног париског листа)

[JASON]

II
Одјeдном се страна штампа почела бавити питањем да ли Србија има разлога да уђе у рат или не.
Немачка и Аустро-Угарска, којима је тројецарски савез требало да послужи у егоистичке сврхе, имале су рачуна да се Русија ослаби и исцрпе. Оне су знале да ће уласком Србије у рат добити и Русија, јер ће се са фронта према њеним трупама извесна турска снага морати упутити на други фронт, и Србија, јер ће у случају победе моћи са више права тражити задовољење својих националних аспирација. Одједном су германски листови постали непријатељи нашем народу и саветовали обазривост и неутралност.
Француска штампа, поименично 'Журнал де Деба', који је давао тон париским листовима, репродуковала је чланке у којима се прекоревала Русија што увлачи у рат Србију и Црну Гору и саветовало овим малим земљама да остану мирне. Почетком септембра поменути париски лист доноси у целини један напис из 'Алгемајне Цајтунг-а', који је врло карактеристичан:

_{Може изгледати чудно да Србија, ова сиромашна земља, без многобројног становништва, наново ратује, после прошлогодишњег искуства. Објашњење те чињенице не треба тражити ни у самој земљи ни у стању у ком се она налази већ у руској врховној команди.
Није ни за кога тајна да улазећи у рат Србија ставља на коцку све, немајући ни најмање наде да извуче какву корист из жртава које ће поднети. Очевидно је да ће, на тасу теразија, ова мала земља тежити тако мало да се о њој једва може водита рачуна.
Ако је заиста руска снага толико опала да јој треба Србија, онда ће за Турску бити као играчка да туче удружене словенске народе, и Кнежевина ће се изложити опасности да се врати у положај турског пашалука. Ако је, напротив, Русија довољно јака да победи Турску, српска војска, и према томе српски политички утицај изгубиће се у руским масама.}

Ништа међутим није могло поколебати Србију и Црну Гору у уверењу да је њихова мисија над политичким комбинацијама и над рачуном са ратном срећом. Кнез Милан је указом био овластио још јула 1877. године Министра Војног да позове под заставу три хиљаде војника ради надгледања границе, како то каже 'Журнал де Деба' 4. августа. Двадесет дана затим, бечка 'Политичка Преписка' донела је вест и француски листови су према њој јавили да је 'министарски савет, под председништвом кнеза Милана, одлучио (27. августа) да српска војска кооперише са руском војском која наступа у Бугарској' и да је кнез Зечев (!) дошао у Бесград 'из руске врховне команде и имао неколико разговора са кнезом и г. г. Грујићем и Ристићем'. Скоро у исто време, листови су у Паризу јављали да је кнез Милан примио више пута у нарочите аудијенције кнеза Фадајева, кога су послали Словенски комитети из Москве ради преговора о објављивању рата Турској од стране Србије.
Четири месеца после оног полуслужбеног дописа из Цариграда о Портиним слутњама да ће Србија ући наново у рат, 'Журнал де Деба', почетком новембра, објавио је други један такав допис, у коме су изложени односи између Порте и Београда. Очевидно је српска влада гледала да добије у времену и да добро спреми војску и што треба за вођење успешног рата. Отуда је и наставила уверавати Цариград у своје мирољубиве намере. Ево шта о томе каже поменути допис:

_{Цараград, 31. октобра 1877. —
Порта живо претреса српско питање услед непрекидног наоружања Србије, услед помоћи које ова прима из Русије, присуства руског представника Персианна у Београду и услед груписања српских трупа на граници. Мада се још није приступило нотама, Сервер-паша је недавно отворено започео разговор о свему томе на једном састааку са г. Христићем, српским представником.
Отомански министар је истакао да као вазална кнежевина, Србија нема право да дочекује у Београду дипломатског представника акредитованог сталним начином изасланика једне стране силе са којом је Турска у рату.
Сервер-паша је указао на противречност у таквом држању Србије и Кнежевом противљењу да прими турског дипломатског представника, кога је Порта хтела акредатовати у Београду. Ствар ће се кренути на зло по кнеза Милана, рекао је на крају Сервер-паша.
Г. Христић се тада пожурио да телеграфише Београду о свом разговору. Из Београда му је наређено да одмах оде Сервер-паши и да му као одговор на његове примедбе и прекоре каже да Руси као сила заштитница, има право да у Србији постави конзуларног представника; да је Србија, иако вазал Турске, независна у својим односима са другим силама; и да, најзад, Србија мора штитити своје границе против окупљених башибозука и других турских одметника.
Сем овога, г. Христић, у име своје владе, затражио је од Сервер-паше да му наведе ма и један акт који би заслуживао прекор и којим би се Србија била огрешила о Порту од закључења мира на овамо.
Ова последња посета г. Христића Сервер-паши обележава последњу фазу српско-турског питања.}

И заиста је ово била последња фаза наших вазалних односа са Портом. 18. децембра 1877. г. 'Журнал де Деба' објављује текст ратне декларације коју је, 14. децембра (2. по ст. календару), нотификовао Сервер-паши г. Христић, дипломатски агент Кнежевине Србије при Високој Порти. Кнез и влада се показују дипломати европских манира. Они не објаљују један устанички рат, војну за независност и ослобођење нашег целог племена. Они знају да Европа нема племенитих чувстава за такве замисли. Они мотивишу рат неизвршењем протокола од 16. фебруара 1877. године и Портиним помагањем башибозука који су угњетавали поданике Кнежевине.
Од тога времена француска штампа бележи успех за успехом наших трупа и њихових команданата. Каткад су вести стизале пре догађаја. У јадном телеграму се описује одушевљење које је у Београду изазвао пад Плевне. 'Варош је, вели се ту, сва окићена заставама. Спремају се илуминације'. У исто време париска 'Васиона' јавља да је пуковник Хорватавић, који командује тимочком војском, састао код Видина са руским трупама.
Сјај руских победа после заузећа Плевне, њихово продирање преко Једрена самом Цариграду, баца у засенак српске и црногорске победе. Али их париски листови редовно бележе. Имена наших војсковођа постају позната и у Француској коју пасионирају перипетије рата: Белимарковић, Лешјанин, Орешковић, Јовановић се цитирају врло често. 'Васиона' доноси опис заузећа Пирота и јавља да је Белимарковић одликован Таковским Крстом.
О заузећу Ниша има више извештаја но о другим победама. Гамбетин лист 'Француска Република', телеграфским стилом, четири дана после предаје Ниша овако описује догађај:

_{Београд светкује узимање Ниша. У петак вече, (14. јануара), варош је била осветљена. Правила се серенада кнегињи Наталији и руском конзулу Персианну.
Српске трупе су заробиле сто педесет топова. У вароши је заплењено 30.000 пушака које се пуне одостраг. Турски гарнизон, у коме је било око 5.000 људи, бранио се јуначки шест дана.
Капитулација Ниша се обавила према протоколу која су потписали пуковник Лешјанин, српски представник, и турски заповедници Хали-паша и Рашид-паша. Варош и тврђава, топови, муниција а сав ратни плен предати су Србима. Сви турски војници без оружја, који се налазе ван операционе базе, остају слободни; сви грађани Ниша предају своје оружје Србима.}

Француска штампа, нарочито париска 'Васиона', истиче каваљерско држање победилаца и бележи са задовољством вест да ће се турским официрима оставити сабље. На другом месту се опет бележи како је Ниш дочекао са одушевљењем српског кнеза и његов штаб.
У 'Тану' се говори и о тренутном заустављању напих трупа код Приштине, али 'Инивер' има опширнији извештај: 'Тридесет турских батаљона, утврђених око Приштине под заповедништвом Таја-паше и Хасан-паше, задржали су покрет српских трупа ка Призрену'. 16. јануара 1878. јавља се да је 'дивизија пуковника Орешковића заузела Куманoво'.
(наставиће се)

[JASON]

III
Заузеће Врања пропратила је француска штампа особитом пажњом. Грделички теснац се пореди са Термопилима. Одаје се почасг смедеревској бригади и београдским добровољцима који су одлучили о заузећу. Сам Базим-паша, вели 'Инивер', заробљен је, са 4 батаљона низама, скоро 2.000 Арнаута, 48 официра и мноштвом муниције.
Кнез Милан је ликовао. Мада се исход рата никад не зна све до закључења мира, он је са владом већ брао плодове своје одлучности. Они су могли сада мало мирније читати прокламацију коју је Србима био упутио Султан пре непуна два месеца и коју су донеле скоро све европске новине. Ни више ни мање него је Султан свргавао кнеза Милана са простола. Ево те прокламације према тексту који је објављен у 'Журналу де Деба' од 1. јанауара 1878.:

_{Срби!
Ви сте живели срећни и задовољни под суверенитетом Султановим. Једном су вас корумпирани људи који управљају вама увели у борбу против високог двора и ви нисте заборавили патње које су отуда проистекле за вас.
Ви се сећате и тога да је, после пораза побуњеника, Султан пристао - у својој великодушности - да васпостави односе између Србије и Порте на истој основи на којој су они били и пре рата, не тражећи чак ни удаљење лудака који су вас навели на странпутицу.
Ови исти људи, лишени сваког чувства правде и захвалности, мислили су да се користе ратом који води Русија против Турске, те да вас увуку у нов преврат, за који су непрестано тражили повод.
Овај нови напад Бог ће казнити као што је казнио и ранији. Султан зна на кога треба да падне одговорност за зла која вам грозе. Кнез Милан Обреновић, кривац овог злочина, објавом рата проузроковао је овој властити пад, губљење престола, и Султан вам то ставља до знања.
Срби! одвојте своје интересе од интереса овог злочиначког човека! Удружите своје напоре са напорима царске владе да поврати законито стање! Запитајте се да ли су овај кнез и његови лукави саветници достојни вашег поверења и не оклевајте да раздвојите своју судбу од њихове!}

Ма како да је Султан рачунао на грађански рат у Србији и ма да је други рат почео одметањем извесних војних јединица, успех је крунисао општи полет и опште несебично пожртвовање за слободу.
Са своје стране, Црна Гора је корачала из победе у победу. Поменти лист Гамбетин описује успешно заузеће Бара: 'Црногорци су узели 800 буради барута, петнаест топова, мноштво оружја и муниције, намирница. Заробили су 1.400 низама'. Цариград је био дигао руке од крајева у којима су оперисале црногорске трупе. Оне су наилазиле на отпор појединих паша који су тврдоглаво веровали у ефикасност својих отпора.
Велики везир, у једном интервјуу који је дао дописнику 'Дејли Телеграфа' и који су репродуковали и париски листови, најављивљо је да се према Црној Гори може имати и великодушности. Сву мржњу усредсређивао је на Србе. 'У погледу Србије, рекао је он у том интервјуу, случај је сасвим друкчи. Никава индулгенција, и никакав опроштај не могу се указати овој провинцији два пута побуњеничкој и гадно незахвалној, чија је политичка инфамија била срамота за Европу и остала некажњена'.
У тренутку кад се очекивао улаз руских трупа у Цариград и када су наше чете силазиле на Косово и кретале у правцу крајњег нашег Југа, умешале су се активно остале силе у рат и спречиле његове коначне резултате: Енглеска, с једне стране, није могла допустити владу Руса над Дарданелима; Аустро-Угарска је хтела да задржи стварање једне велике Србије на њеним самим границама. После поморских манифестација Енглеске, Русија, уздрмана у самој земљи нередама, атентатима и терором одоздо, пристала је на примирје и на мир.
28. јануара 1878., париски лист 'Француска Република' који је имао везе са министарством спољних послова, мењајући наслов дотадање сталне рубрике: Рат у нов наслов: Мир, јављао је ово: 'Јуче ујутру, на министарској седници, која је одржана у Председништву Републике, г. Вилијам Вадингтон (министар спољних послова) саопштио је својим колегама депешу француског отправника послова у Цариграду, којом је овај јавио услове мира'. Према тој депеши, поред осталога, услови предвиђају увећавање Црне Горе; независност Србије, при чему кнез Милан узима титулу краља; нов статут Босне и Херцеговине које би добиле хришћансе гувернере, и т. д.
Овде се први пут у дипломатским круговима отворено помиње могућност да се кнез Милан прогласи за краља.
Глас о обустави непријатељстава пао је међу Србе и Црногорце као гром из ведра неба. Судећи према париском 'Иниверу', Ристић је 1. фебруара изјавио да Србија неће обуставити непријатељства пре него што добије целу територију Старе Србије, до Лима. Међутим, већ 3. фебруара бележи француска штампа да су кнез Милан и кнез Никола наредили својим војскама да прекину ратовање.
(наставиће се)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

(Цртеж специјалног дописника једног париског листа)

[JASON]

IV
Чим су почели први преговори за мир, кажу извесни француски листови (нарочито 'Ла Прес'), г. Уајт, енглески дипломатски агент, саветовао је српској влади да закључи засебан мир са Турском. 23. јануара пише 'Ла Прес' да српска влада није послушала тај савет, већ да ће усвојити у свему руске предлоге. Организујући администарцију у новоосвојеним крајевима*), кнез Милан се нада да ће се Србији оставити бар заузета места ако јој се не даду и друга увећања. Један дописник 'Инивера', у своме 'Писму са бојишта', послатом редакцији из Зимнице, главног штаба руске војске, 21. јануара, јавља међутим да се кнез обраћао Русима молбом да се при преговорима за мир позове и један српски делегат. Од речи до речи, тај дописник пише: 'Пре извесног времена су кнез Карло румунски и српски кнез Милан тражили да се један делегат Румун и један делегат Србин позову да учествују у претоворима за мир'. Према том извору, Велики кнез Николај Николајевич изјавио је да он лично узима у своје руке интересе савезника.
Сан Стефански Уговор који је почетком марта 1878. закључила Русија са Турском узбунио је првом реду Енглеску, али је он још јаче погодио Аустро-Угарску. Имајући у својој кући милионе потчињених Словена, она се питала шта ће они радити пред новим више или мање слободним и увећаним словенским државама на Балкану. Требало јој се обезбеђивати. Она прва даје идеју да се Сан-Стефански Уговор огласи непуноважним и да се цело источно питање изнесе пред форум сила потписница Париског Мира.
У Русији се панславистичко расположење било стишало, социјална питања су искрсавала на сваком кораку, са свих страна се нападао руски империјализам. Енглеска флота је чинила дубок утисак. Цар је био скољен са свих страна, а уз то увиђао да на крају крајева Европа неће бити мирна ако се не приступи опсежнијим савезима или бар већањима сложенијих међународних организама. Он се сећао да је Бизмарк, после битке на Плевни, писао немачком Цару: 'Руси сведоче да су у овом рату заиста заточници хришћанске цивилизације против мрског варварства'. Надао се да плодови успеха које су показали његови војници неће пропасти. Уза све, крајем маја, после многог одуговлачења и преговора, његава дипломација је успела да са Енглеском склопи тајни уговор о главним питањима, која ће се водити на скупу сила и која у првом реду интересују Енглеску и Русију.
Са тим тајним угавором у џепу, оне су се у прво време могле смејати Турској и Аустрији које су се грчевито хватале за идеју о једном европском конгресу. Аустрија се ушуњала да узме прву реч у сазивању такве .једне конференције сила. Она је чак била позвала силе у Беч. То је требало да буде нови Бечки Конгрес. Како су се преговори и одлуке развлачиле, узме ствар у овоје руке немачки канцелар Бизмарк. Рачуме се да је он тражио да се силе скупе у Берлину. Њему је то требало и због спољњег бљеска и ради утиска у земљи.
Кад су све више силе пристале на конгрес у Берлину и кад су се окупили сви пуномоћници, берлински листови су писали: 'Од данас је Европа у Берлину'. И заиста су све очи биле управљане тамо.
На самом Конгресу није било сувише живости. Мисије и штампа су били главни учесници. У дипломатски свет се угурала једна једина жена, кнегиња Лиза Трубецкој. На првом састанку осетила се сва комедија која се имала одиграти поводом крвавих драма са источиог попришта. Сем Француза, који су имали дипломатску униформу, други пуномоћници су се окитили као да су изишли из музеја. Гроф Андраши је имао раскошно мађарско одело црвене боје, извезено злагом. а преко тога белу доламу, на глави се шапка зашршавала перјаницом. Он је први узео реч и предложио за председника Конгреса кнеза Бизамарка. Немачки канцелар је тако постао арбитар Европе. Једна од првих његових изјава и једно од првих његових тражења било је забрањивање сваке јавности. Сва већања имала су остати тајна. Никад није тајна дипломација толико владала као тада.
Разуме се да су се тајне брзо докучивале. Једна од најпикантнијих поједности у том погледу јесте објављивање тајног Меморандума који су Енглези и Руси били потписали пре Конгреса. Ту тајну издао је лондонски лист 'Глоб'. За све време Конгреса потрзало се питање о томе. Енглези су оптуживали Русију, тврдићи да су они дали документ јавности како би се Аустрија и Енглеска завадиле. У ствари, документ је дотурио 'Глобу' један чиновник енглеског Министарства Спољних Послова.
Пуномоћници су говорили француским језиком. Сем лорда Бикенсфилда, који га није знао добро, сви осталти су владали њиме скоро савршено. Сам Андраши је говорио на француском, немачки престолонаследник који је заступао рањеног Виљема (то .је био други атентат на немачког дара у року од месец дана), допустио је себи ту кокетерију да на гозби коју је приредио првог дана Конгреса поздрави представнике Европе на језику побеђене Француске.
Већина ствари се свршавала у приватним разговорима, по специјалним комисијама и на појединачним састанцима и посетама. Очевидци и добро обавештени тврде да су интриге царовале. Ишло се до подвала. Ситна лична питања нису недостајала. Између појединнх седница пролазило је каткад више дана. Андраши је нарочито тражио да паузе буду што веће. Њему је требало да припреми тако рећи унапред одлуке пленарних седница. Често је једно питање зависило од понеког обавештенијег или справедљивијег члана. Кловис од Хоенлое, немачки амбасадор у Паризу, вели у својим мемоарима да је говорио Бизмарку и другим члановима о неправди која би се учинила Србима и Румунима ако би се њихове трибуције Турској капитализовале, и да је успео да их потанко о томе обавести тако да су енглески и турски предлог пропали.

*) 'Журнал де Деба' пише 25. јануара 1878: 'Кнез Милан од Србије не чека мир да би располагао крајевима које су његове чете освојиле од Турака. Званичне 'Српске Новине' доносе указ о администрацији нових крајева и слободи свих грађана.
(наставиће се)

[JASON]

V
Било је случајева дa је Конгрес решaвао мада чланови нису знали од питања ни најосновније ствари. У том погледу поменути други пуномоћник Немачке је оставио живописне податке у свом дневнику. 5 јула 1878., он бележи ово: 'Хемерле (аустријски амбасадор у Риму) био је известилац за границе Црне Горе. Он је прочитао велику штампану листу где су биле побројане поједине тачке. Сен-Валије (други француски пуномоћник) скрену му пажњу на празнине, јер је набрајање било непотпуно. Андраши, бесан што се његов амбасадар компромитовао, гунђао је. Јадни барон Хемерле личио је на псето које су истукли'. У питању Врања, које смо ми тражили за себе, и о коме су комисије дискутовале врло много, Конгрес је решио на једној од својих последњих седница. Као и обично, делегати су били овако распоређени за столом: у средини Немци, лево од њих Французи, десно Аустрија, до ове Енглези, па Руси, а до Француза Талијани, па Турци:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Хоенлое је био у таквам положају да је могао читати на лицима утисак који је производи то његово излагање. Мада нико није имао појма о правом стању ствари, чланови су ипак гласали и донели пуноважну одлуку! Срећом је она била повољна по нас.*)
Како је пред светом требало изгледати лепо, састављени су протоколи тако да се направи утисак али не и да се увек да права истина. Често се у њих дометале изјаве које се нису биле дале у седници, а каткад су се извесне ствари изостављале. Бизмарк је на  пример наредио да се изоставе неке његове арогантне примедбе учињене Турцима или какав његов испад према којем од других пуномоћника, које је он уопште сматрао више као своје потчињене.
Комисије су радиле скоро целог дана, али су пленарне седнице ретко кад премашале време од три сата. После рада ишло се на пријеме и соареа. Бизмарка је болест - каткада само дипломатска - често приморавала да остане код куће. После гала-вечере коју је у белој сали Царског Замка приредио Крон-принц изванредним пуномоћницима сила, соаре у амбасади Француске сматра се као најсјајнији. Балова није било. За Бечки Конгрес се говорило да 'игра али не корача'; услед недостатка балова поводом Берлинског Конгреса, говорило се да он 'не игра али одмиче'. Већина дворова била је у жалости. Даме су и на вечере и соареа долазиле у црнини. Ипак је, изненада, на пријему у енглеској амбасади, 9. јула однекуд започела игранка. Дописници листава су то саапштили као какву важну одлуку Конгреса.
У почетку је рад ишао споро. Али у колико су се у Немачкој развијали догађаји унутрашње политике, све у знаку социјализма, у колико се приближавао дан избора у њој, а неки говоре и у колико се приближавао 15. јул, када је обично Бизмарк одлазио на одмор у бању Кисинген, у толико се рад убрзавао. Бизмарк је често личио на диригента чија палица преноси на оркестар брзи ритам и живи темпо. Како је у ствари прва седница Конгреса била 13. јуна, сујеверни су му прорицали неуспех. Али, како тако, он је успео да обави известан посао и да идућег 13-ог, то јест 13-ог јула обележи нову карту Истока, и ближег и даљег.
Тог дана, у шест часова по подне, у свом Замку, немачки Кронпринц давао је другу гала-вечеру. Били су тада на њу позвани и 'мала божанства', кажу француски листови, чији су дописници посматрали гозбу са галерија и из ложа. 'Ево господе Делманиса, Рангабеа, Ристића, Радонића и кнеза Петровића, Малкомкана и јерменских владика, - али где су ови јадни Румуни!', пише један од тих дописника. Светлост бљешти у салонима. Музика трешти. Цео свет изгледа тако срећан. Одједном фанфаре објављују да се Кронпринц диже да држи здравишу. Сви гости устају. Празни се чаша у част свршена посла и у срећну будућност. Онда се апет седа, једе, док не дође време да се пређе у салоне.
'Журнал де Деба', дајући ове детаље, приказује како се званице разилазе, па онда - са извесном меланхолијом - констатује: 'Празна зјапи огромна салу којој је био Конгрес'.

*) Кнез Хоенлое бележи 9. јула, у свом Дневнику, како му је цео јучерањи дан прошао у пленарној седници и у комисијама, па додаје: 'Непрестано сам као известилац реферисао о границама Бугарске, затим о Источној Румелији и о Србији. О Србији, комисија се није могла сложити (то је била комисија тројице, Рус, Аустријанац и Енглез). Питање се морало изнети пред пленум, где, као што се дало предвидети, настаде збрка. Ни Канцелар ни скупштина немају ни појма о предмету, и, мада сам им до крајњих појединости неколико пута објашњавао ствари, кад се дошло до гласања питања нису била увек добро постављена'.
(наставиће се)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Illustrirte Zeitung, 15. Juli 1876.

[JASON]

VI
Берлински Конгрес био је скуп и ареопаг великих сила, које су решавале судбину малим државама. Бизмаркова реч да за поља балканскик државица не би дао кости једног померанског гренадира била је добрим делом израз општег расположења. Мали народи су имали да слушају. Благодарећи вековној традицији заштитничке политике према Грчкој, Грци су могли рећи своје примедбе. Румуни су морали дуго наваљивати док нису били примљени да пред високим судом тачно изложе своје жеље и жалбе против покушаја да се њихова отаџбина ампутира одузимањем Бесарабије. Кад им је најзад то пошло за руком, Конгрес их је саслушао хладно, укочено. У својој суверености, он је сматрао делегате државица чија независност још није била призната као изасланике који су били акредитовани код Конгреса непосредно. У својим мемоарима, кнез Хоенлое, који је био други пуномоћник Немачке, бележи да су Браћано и Коголничеано, румунски делегати, били застрашени овим равнодушним држањем представника Европе.
Наши делегати, и Срби и Црногорци, нису могли износити своје захтеве и тужбе Конгресу. Као Грци, као Румуни, они су морали радити мемоарима и посетама код појединих пуномоћника страних сила. У својој књизи 'Догађаји на Истоку и Берлински Конгрес 1878.', гроф Адолф де Шастел пише поводом тешког положаја 'малих делегата', који немају друге до да развијају своју делатност по кулоарима: 'Било је жалосно видети представнике ових малих земаља како облећу око свих дипломата да би посредно дознали како је Конгрес дочекао њихова тражења, те да могу упутити своје жалбе надлежнима и тражити да им се допусти да даду своја мишљења'.
Према француским часописима и листовима, изгледа да су се црногорски делегати виђали свуда, да су били врло активни и да су ишли на соареа и у посете са јединим циљем да користе свом народу. Србију је на Конгресу заступао Ристић, министар спољних послова. Уз њега се помињу у париској 'Васини', потпуковник Драгошевић и 'један секретар министарства спољних послова'. Према сведочанству грофа Шастела, Ристић је био мало видљив. Ево, уосталом, мишљења тога очевидца о свима представницима малих народа:

_{Немам бог зна шта да кажем о представницима балканских Кнежевства и Грчке. Ови политичари су били у позадини и заплашени у средини која је за њих сувише висока. Цео свет се слагао у мишљењу да је г. Делнанис интелегентан; већа пажља се обраћала на г. Рангабеа, који је у књижевном свету био познат са свога духа и, сем тога, са своје наличности на 'Пунча' из енглеских карикатура.
Г. Петровић (црногорски представник) мисли, говори и ради као стални гост париских кафана. Г. Ристић је између свију личности које присуствују конгресу личност која се најмање виђа. Г. Браћано, председник министарског савета Румуније, умео је да задобије благонаклоност свију својим отвореним изгледом и лојалношћу; кнез Гика, његов колега, зна само да кука због својих несрећних разговора са кнезом Горчаковом.
У својим мемоарима, кнез Хоенлое такође констатује да се Ристић не да лако видети. Бележећи у свој дневник утиске са соареа у француској амбасади у Берлину, овај члан комисије за границе Србије вели: 'Нисам успео да пронађем Ристића'.}

Међутим, Ристић није губио времена. Он зна да се судбина његовог народа одлучује речју Русије и Аустро-Угарске у првом реду. Он разговара са представницима тих земаља. Уз то, њега апсорбује преписка са Владом у Београду и са Кнезом. Управо листови из времена Конгреса сведоче о великој радљивости Ристићевој.
5. јуна, 'Тан' јавља да је Ристић отпутовао из Београда за Беч у специјалну мисију, и да ће одатле за Берлин. Неки дан за тим, француски листови доносе телеграм из Беча да је гроф Андраши примио Ристића 8. јуна, и да је саслушао жељу српске владе да се споразуме директно са бечким двором. 'Гроф Андраши, каже се у депеши коју је објавио 'Тан', одговорио је Ристићу, као и ђенералу Игњатијеву, да одлуке зависе од Конгреса'.
Два дана после отварања конгреса, 15. јуна, дописник париске 'Васионе' шаље своме листу извештај о нашем представнику:

_{Г. Ристић је студирао у Вечу, Берлину и Паризу. 1860. га је кнез Милош послао као дипломатског агента у Цариград, где је успео да Турска призна закон о наслеђу Обреновића, изгласан у Скупштини септембра 1850. године. Он је успео да стиша гнев Турске приликом побуне 1862. године, када је Београд био бомбардован, и најзад му пође за руком да му Турска марта месеца 1867. уступи све српске тврђаве евакуисавши их. После убиства кнеза Михаила, био је у Намесништву кнеза Милана. Господин Ристић носи једно својеручно писмо кнеза Милана за цара Виљема и највиши степен Таковоког Крста за цара, његова сина и г. од Бизмарка.}

Уверавају да ће г. Ристић бранити принципе које је један државник домородац изложио у брошури 'Источно питање'. Та брошура пледира за теориторију трију грана хришћанских: српске, бугарске и грчке.
Дописник истиче српске наде. 'Срби ласкају себи, вели он, да добра срећа неће напустити ни сада г. Ристића и да ће лако савладати отпор Аустрије, која једина има за њих јаке антипатије'.
(наставиће се)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Neue Illustrirte Zeitung, 3. September 1876.

[JASON]

VII
16. јуна, нарочити дописник париског 'Тана' нашао је Ристића у Берлину и разговарао подуже с њим. Ристић му је изјавио да се нада да ће га Конгрес саслушати. Меморандум би предао, вели, у случају да га Конгрес не прими у своје седнице. Дописник овако саопштава други део тог разговора:

_{Питање форме, чини се, не узнемирује много г. Ристића. Ако би успео у оном што жели, мислим да би се лако утешио што није имао част да продре у свето место где седе на престолу представници великих сила. У погледу срећног успеха, г. Ристић ми изгледа доста оптимист. Он изражава наду да се Аустро-Угарска неће противити извесним увећањима Кнежевине у правцу Старе Србије. Ако се не бисмо ширили у правцу запада, рекао ми је, неће нас спречити да припојимо освојене крајеве, уосталом доста незнатне величине, и у којима, ма шта говорили публицисти етнографи, Срби су бројно јачи од Бугара.
Дуго времена, каже г. Ристић, Срби се нису мирили са судбином да робују као што су то чинили Бугари, лојални турски поданици, који никада нису испољавали ма какве политичко-сепаратистичке тежње. Срби, су били сумњиви у очима Порте као хајдуци и револуционари, и нису се усуђивали пред властима да признају своју народност, већ су се издавали за Бугаре. Отуда је и потекла погрешка етнографа, било да је она хотимична или не.}

Не пропуштајући ниједан тренутак, Ристић је за непуну недељу видео све вође страних делегација на Конгресу. 19. јуна јављено је из Земуна 'Тану':

_{Г. Ристић је телграфисао кнезу Милану да су му сви чланови Конгреса обећали потпомоћи увећање Србије у сразмери простора које су његове трупе поселе, као и признање независности. Али је г. Ристић ипак намеран да тражи да Србија учествује на седницама Конгреса. Кнез је дао 'карт бланш' г. Ристићу у погледу држања Србије у Берлину и наложио му, у исто време, да Конгресу упути меморандум који је израђен у Министарском Савету.
(18 јуна, дописник листа 'Ле Монитер Универсел' јавља из Берлина да су мемоари Ристића и кнеза Петровића 'штампани у тајној штампарији владиној и да ће бити раздељени члановима Конгреса. - Н. дописник 'Журнала де Деба' пише 27 јуна: 'Сутра ће доћи на дневни ред питања о Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини... Србија је поднела Конгресу меморандум и једну карту у којој је назначила нове границе, како их она замишља за себе. Она је направила ову карту на бази српске народности'. Дописник тврди да Срби траже 'проглашење апсолутне независности од Порте и нарочито Косово и Новопазарски вилајет у Босни'.)}

О активности Ристићевој налазе се сведочанства и у 'Журналу де Деба'. Овај лист је био необично добро обавештен и дописи његовог извештача, који се потписивао шифром 'Н', нису могли бити никад демантовани. У тренутку кад су Руси развили били у приватним разговорима и у комисијама јаку полемику у корист присаједињења Ниша и Пирота Бугарима, 'Журнал де Деба' приказује духовно стање Ристићево:

_{Руси се надају да ће добити један део Нишког санџака, под изговором да треба да заокругле Софијски санџак, који је рђаво ограничен. Они би хтели да узму (за Бугаре) и Пирот... Ови захтеви знатно смањују увећање области намењених Србији, која са надала да ће добити Нишки санџак у целини. Због овога се Ристић разлетео на све стране, гледајући да спречи и сувише велико жртвовање Кнежевине за рачун других. Он је, види се, јако ражљућен због таквог уређивања ствари'.}

Допис несумњиво утврђује да се Ристић није ограничио само на кабинетски рад, већ да је гледао да узбурка и јавно мишљење и задобије га за своје погледе.
У истом листу, али као допис другог извештача (потпис '3'), говори се о меморандуму који је Ристић предао Конгресу. Румуни су свој експозе објавили у целини кроз више листова. Наши делегати су прибегли другом начину: они су садржину својих представки саопштили важнијим листовима преко њихових дописника. 2. јула 'Журнал де Деба' пише:

_{Г. Ристић, српски делегат, поднео је пуномоћницима један кратак меморандум у коме су изложене жеље његова народа. Срби су још сасвим испуњени успоменама на њихову велику историјску прошлост и сан којим се уљуљкују јесте жеља да дочекају да се једног дана васпостави оно српско царство које је уништено турском најездом.
Срби су разумели све преимућство речи у политици: уместо да прибегну 'етнокрацији', као Грци, они истичу напред равнотежу раса. Дајући свакој од трију раса – српској, грчкој и бугарској - што им припада према етнографији и историји, доћи ће се, веле они, до равнотеже њихових снага, која је једина способна да реши питање Истока. Они који желе да проучавају овај апстрактни принцип у његовој примени, могу читати брошуру која је о том изашла код  Дантиа у Паризу.
У мемоару, г. Ристић прелази брзо преко ових амбициозних примедаба. Он тражи независност Кнежевине коју је Конгрес уосталом прогласио и тражи крајеве у којима живе Срби а које су освојиле трупе кнеза Милана. Све то у интересу избегавања граничних сукоба. Г. Ристић тражи на северу Видин, а на југоистоку Пирот, Ак-Паланку, Врање. Г. Ристић поткрепљује своја тражења многобројним петицијама које су предали становници тих крајева.}

Пред крај Конгреса, или боље рећи пошто су поткомисије испитале питања српске границе, Ристић изјављује дописнику 'Тана' да је задовољан обећањима великих сила, које ће признати независност Кнежевине Србије и дати јој границе ако не онакве какве жели народ и на које се има право а оно бар такве које ће обезбедити већи део потраживања.
30. јуна пише дописник 'Тану' да је видео Ристића на седници једног друштва у којем се расправљало о међанским божанствима више доброте и светлости и да му је он изјавио своју наду у том правцу. Г. Ристић, вели се у том допису, кога сам срео вечерас на двомесечној вечери једног филозофског друштва у које сам имао част бити уведен, рекао ми је - пошто је са живом пажњом био саслушао једну расправу професора Мишелеа о култу божанства Митре - да се нада како ће се Ормазд и Архиман сложити да даду Србији ово богато парче земље. Очевидно је Ристић мислио на Русију и Аустрију. 'Тан' додаје: То је могућно, али Алах неће бити задовољан.
Ако Ристић није био и сувише покретљив, ако се није трошио у посетама свима могућим првим, другим и трећим пуномоћницима великих сила, он ипак није остајао међу четири зида свога кабинета.
Француска штампа мало говори о делегатима Старе Србије, који су дошли у Берлин да траже присаједињење са Србијом. Према 'Тану', а на основу једне депеше из Берлина, архимандрит Сава стигао је на Конгрес 17. јуна и тражио да преда петиције становништва из Охрида, Приштине и Пећи, којима се моли да се крајеви споје са Србијом. 'Није сигурно, вели тај телеграм, да ће Господин од Бизмарка пристати да ову петицију изнесе пред Конгрес.' Према другим листовима, нарочито према 'Журналу де Деба', архимандрит Сава је предао мемоар другом пуномоћнику Немачке Радовицу, и овај је наредио да се он штампа и разда члановима Конгреса, као што је то урађено са петицијама других државица.
О овом делегату се у париским листовима ништа више не спомиње. Нема већег трага ни о делегатима који су, према једној депеши упућеној 'Журналу де Деба' из Земуна и Дубровника, пошли у Берлин да предаду меморандум о босанским тежњама и захтевима. Каже се само да је Босна послала на Конгрес вођу устаника Милановића и политичког представника Васу Видовића. О делегатима Црне Горе има знатно више помена.
(наставиће се)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Београд, 17. Јунија 1876. - Neue Illustrirte Zeitung, 16. Juli 1876.

[JASON]

VIII
Црногорци су - по општем уверењу - били љубимци руског цара. 'Журнал де деба' је тврдио да су руски пуномоћници добили од цара као главни упут за држање на конгресу ово правило: 'Спасити Бесарабију и Црну Гору'. Огист Буше, у католичком 'Кореспондану', писао је о Црној Гори са извесном горчином о заузимању Русије за Србе и Црногорце, али је нарочито циљао на ове последње. 'Без сумње, вели он уочи закључења конгреса, Србија и Црна Гора су незадовољне што нису добиле више; њихова лакомост је велика. Упркос ограничења која је љубомора Аустрије захтевала од Конгреса, Црна Гора и Србија треба да захвале цару: то су два клијента које Русија чува за неко друго предузеће'. И не само као штићеници руски већ и као народ, Црногорци су изазивали интересовање за себе. Они су се борили и ако је Конгрес већ заседавао, и мада су непријатељства била обустављена званично. Француски листови, као и листови других европских престоница, јављали су кад је Конгрес био у јеку рада, око 20. јуна, да Црногорци још заробљују Турке. И у Берлину и у Паризу, Црногорци су били ратници који нису дали противнику ниједног заробљеника.
Отуда је и долазила било превелика симпатија било превелика одвратност према Црногорцима. Кнез Хоенлое бележи 23. јуна у свој дневник: 'Соаре код де Сен-Валијеа, где сам срео читаву једну егзотичну дружину. Јермени су дошли да ме поздраве. Био сам већ у Паризу (где је кнез Хоенлое био амбасадор Немачке) видео њихова патријарха... Петровић, Црногорац, био је у народној ношњи и правио утисак правог разбојника'.
Тај Петровић о коме се кнез Хоенлое изражава са толико жестине био је Божо Петровић, председник сената црногорског и први делегат Црне Горе. Он је међу првима између изасланика малих државица био у Паризу. Скоро одмах при његовој појави у Берлину, дописник париске 'Васионе' га је запазио и поводом тога обасуо Црну Гору својим клерикалним антипатијама. Три дана после отварања Конгреса, он пише своме листу: 'Црну Гору представљају г. Божидар Петровић, председник сената, и г. Станко Радовић, сенатор. То је по пространству најмања земља али врло важна због руске клијентеле. Као што њен владика управља сваки корак према Светом Синоду у Петербургу, тако њен кнез и њен Сенат траже упутства од Невског Проспекта исте вароши. Овај положај објашњује улогу жижице коју је ова мала земља играла у пожару који је запалио Турску и који ће упалити и целу Европу ако Конгрес не успе да га угаси...'
Међутим, утисци и мишљења других учесника на конгресу били су бољи и повољнији. Дописник 'Журнала де Деба', о чијој смо обавештености и правилности суђења говорили мало пре, јавља о лепом утиску који су оставили на соареу у француској амбасади 'Црногорци у њиховом сјајном народном оделу'. И 'Тан' се одушевљава њиховим оделом. Он чак даје и племићске титуле делегатима Црне Горе. 'Кнез Петровић и господин де Радовић, који га прати, вели дописник тог листа 23. јуна, имали су дивно црногорско одело: врсту беле тунике коју делом покрива богато извезени прсник, широке чакшире, високе чизме за јахање и врло леп свилен појас око паса'.
Још пре тога, други један дописник 'Тана' писао је врло повољно о Божи Петровићу, изванредном посланику Црне Горе. 'Право је задовољство разговарати са овим јужњаком, каже он, који не увија у тајанственост, у овој тако хладној престоници где се у овај мах води магловита политика'. Дописник се чак усхићује искреношћу овог Црногорца и његовом ведрином Он пише: 'Кнез Петровић је донео за мене, овде под Липама (унтер ден Линден) зрак сунца са Јадранског Мора'.
У истом допису се даје портрет Петровићев: 'То је човек средњег стаса, гибак, сразмерно развијен, мршав, жива покрета, коже тамне боје, нешто маслинасте, са црном косом и лепим овалним лицем које красе бркови слични оним што се виђају на грчким устаницима и које је као осветљено очима пуним плама. Он се васпитавао у Паризу и говори дивно наш (француски) језик'. О тези коју заступа црногорски делегат, дописник 'Тана' даје опширан извештај:

_{Црногорци су, вели ми кнез Петровић, сиромашни, али су они јака и горда раса, пуна жара. Да би живели у својим брдима, да би се снабдевали храном они су досад морали борити се; то је оно што Дарвин зове 'стређл фор лајф'. То изгледа величанствено песницима али, каже кнез Петровић, ми смо пресићени ратничком поезијом и волели бисмо што друго: жита, вина и, уместо наших орловских гнезда на стењу, домова у којима се да становати. Нека нам Европа да мало равнице на обали мора да се ту сместимо. Ми и не желимо ништа друго до да сиђемо са својих планина те да се цивилизујемо. Од брђана ми ћемо постати земљорадници и трговци, или индустријалци. Ми смо досад ратовали само по нужди. Чим се наша кнежевина буде нашла у могућним животним условима, она неће тражити друго но да живи у миру, неће узнемиравати никога. Али ако јој одбијете што тражи, биће приморана да се врати хуци. Ви ћете о њој непрестано слушати, све дотле док њени поданици буду имали као једино добро: ваздух неба, воду са кладенца, добру почађалу пушку а, затим, слободу на планини.
Укратко, Европа треба само да повољно одговори нашем тражењу па да нас придобије за цивилизацију. Нека вам да Бар: ова ће учинити од нас срећан и безпасан народ. Нека нас одбије: она нас поново баца у дивљи живот.
Али, наставља кнез Петровић, каже се да се Аустрија брине и да се плаши да ћемо постати кријумчари или чак и горе што-год од тога. Па лепо, нека узме мере предострожности према нама; ништа није лакше од тога, а ми смо спремни да се весело потчинимо свему што би нам Европа у том смислу наметнула.
Кнез Петровић се, уосталом, показује пун поуздања, и може се десити, на крају крајева, да победи. Одиста у једном аустријском дипломатском кругу уверавају ме да, под извесним условима, ако то Конгрес жели, Аустрија би допустила Црногорцима да заузму Бар, разуме се под ватром њених топова.}

Борба за Бар била је велика и пуна заплета. Још 1877. године изјављивао је сам велики везир дописнику 'Дели Телеграфа' да је Порта према Црној Гори 'била увек расположена и да јој је хтела чинити великодушне концесије, али да су је стране силе спречавале, јер нису желеле да се она распростре до мора'. Али је Мехмед-Али на Конгресу - кад је дакле прошла опасност од славних победа црногорске војске и код Подгорице и код Скадра - говорио немачком пуномоћнику кнезу Хоенлое-у да је 'једино средство да се дохака Црној Гори ако се она цела сматра за једну тврђаву великог пространства па се према њој поступа по тактици опсађивања'. (Мемоари кнеза Хоенлоеа, француски текст стр. 431). Уз то, било је и истине у оној изјави великог везира. Аустрија се бојала да на 'њеној обали Јадрана' има какву супарницу. Још док су трајала непријатељства и мада је Аустрија уверавала у своју неутралност, аустријска флота је крстарила пред Баром. Снажење Црне Горе је значило за њу корак ближе једном српском царству у којем би се окупили 'Срби, Босанци и Црногорци са Никитом (тако су у Европи присно звали кнеза Николу) на челу'. То сведочанотво нам даје опет Хоенлое (стр. 430).
(наставиће се )