Dimitrije de Vujić , nesuđeni vladar svih Jugoslovena

[Milan (longtrip)]

Dvoboji i ljubavne avanture, te kocka i orgije ispunjavali su život nesuđenog vladara Crne Gore, Srbije, Albanije - svih Jugoslovena, život generala, grofa, vojskovođe, markantnog dečaka iz Subotice, Kazanove iz Bačke, ljubimca Marije Terezije, neprevaziđenog belosvetskog prevaranta - Dimitrija de Vujića!


Rođen je 1758. godine u Subotici, u porodici poštenih i vrednih zemljoradnika i trgovaca. Bio je drčan, smeo, visok i lep, a zemljoradnja i trgovina su ga najmanje interesovale. Upisao je školu za husara (lako naoružani konjanik), pa je stekao zvanje husarski rit-majstor (konjički kapetan - učitelj jahanja). Ubrzo zatim, poziva ga sebi carica Marija Terezija , kojoj su svi pričali o podvizima ovog junaka iz Bačke.

Nema dokaza, ali očigledno je da je caricu opčinio i još nekim adutima, budući da ga je brzo postavila u svoju ličnu službu i dala mu posebne i vrlo poverljive zadatke. Često je nosio važne depeše na Varsajski dvor kod Marije Antoanete , ćerke carice Marije Terezije i supruge Luja XVI. U Parizu je počeo da troši očeve pare kupujući za sebe ,,napuderisane perike”, kao i odela od najfinijeg pamuka sa krupnim dugmadima i najskupljim čipkama.

Razgnevljeni otac, zbog pristiglih dugova svog sina, besni po Subotici i donosi sledeću odluku kojom ga isključuje iz testamenta:
,,Sinu Dimitriju ne ostavljam ništa jer me je za života više koštao, nego što bih mu bio ostavio.”

Njegovo ludovanje po Versaju nije imalo samo uticaj na očev testament, već i na naklonost carice Marije Terezije koja mu nije mogla oprostiti ljubavne avanture sa francuskim markizama. Carica naređuje da uhapse i strpaju u tamnicu njenog ljubimca čim se bude vratio iz Pariza. On to saznaje i spasava se u poslednjem trenutku bekstvom u Poljsku.

Ni u Poljskoj ne miruje. Odmah prilazi i šarmira rođenu sestru poljskog kralja, Stanislava II Avgusta Ponjatovskog, mladu Izabelu . Narednih meseci u Varšavi Dimitrije stiče kraljevo poverenje i to toliko veliko da ga ovaj imenuje za svog ,,intimnog savetnika”. Pored toga nagrađuje ga ordenom Svetog Stanislava na lenti, pa mu čak dodeljuje i grofovsku titulu!

Grof Dimitrije postaje najmarkantnija ličnost na poljskom dvoru. Ubrzo, kralj počinje da sprema vojsku za Rusko-poljski rat 1792, u kome naš junak želi da pokaže svoj talent vojskovođe, koji je dugo osećao u sebi, te, pošto je već bio blizak sa kraljem, uspeva da bude imenovan za generala!

Ljubavna veza sa kraljevom sestrom, ali i mnogobrojne avanture sa ženama najvišeg plemstva u Poljskoj, omogućavaju grofu - generalu Dimitriju, ostvarivanje svih njegovih ambicija, ali i sticanje velikog bogatstva.

Međutim, jedan ljubavni skandal koji je napravio na samom dvoru, kada je bio izazvan i na dvoboj od strane dotičnog ljubomornog muža, bila je kap koja je prelila čašu, te kraljeva sestra nalaže da se Dimitrije protera iz Poljske. Za razliku od bežanja iz Austrije, kada je noću na konju izmakao poteri, sada iz Poljske odlazi u raskošnim kočijama upregnutim desetinama vranih konja. Na lakiranim crnim vratima kočija stajao je zlatan kraljevski grb, a lična garda grofa Dimitrija, obučena u najsvečaniju uniformu, jahala je ispred i iza njegovih kola.

Put ih je vodio pravo u Varsaj, jugozapadno od Pariza. Ali u Francuskoj je bila revolucija. Dvorac u Varsaju je bio sada dom za neke druge ljude. NJegova poznanica Marija Antoaneta je bila u tamnici zajedno sa celom dvorskom svitom. Neumorni grof Dimitrije pronalazi brata francuskog kralja, kao i princa od Konde, koji su aktivno radili na organizaciji evropske koalicije koja bi bila usmerena na gušenje Francuske revolucije.

Našem generalu se odmah stvaraju ideje i javlja želja da bude vojskovođa, pa on predlaže francuskim prijateljima jedan čudan ugovor. Naime, nudi im da za visoku novčanu nadoknadu uguši Francusku revoluciju. Izjavljuje da će da sakupi dvadeset hiljada naoružanih dobrovoljaca sa Balkana, pretežno Srba, Crnogoraca i Albanaca, pa da će sa njima potući revolucionare, zauzeti Pariz i vratiti francuskog kralja na presto!

Prinčevi prihvataju ovu nesvakidašnju ponudu. Odvajaju jedan deo novca po ugovoru i predaju mu ga kao avans a ostatak, kažu, dobiće kada prve dobrovoljačke trupe budu prikupljene. Tada grof Dimitrije ostavlja poljska kola i uzima nova, francuska, sa likom Luja na vratima, tovari na njih kovčege pune zlatnika i sa svojom ličnom gardom, sada još lepše obučenom, kreće ka crnogorskim planinama.

[Milan (longtrip)]

Grof Dimitrije de Vujić - zavrteo celu Evropu!

Drugi deo...

U prvom delu priče o grofu Dimitriju videli smo da je francuskim plemićima, za visoku svotu novca, obećao vraćanje kralja na presto. Taj ugovor je potpisan u februaru 1792. godine i između ostalog sadržao je detalje oko organizacije prikupljanja dobrovoljaca koje je junak ove priče nameravao da obezbedi u Crnoj Gori, Albaniji, Srbiji, odnosno balkanskim zemljama.

U ugovoru je stajalo da grof Vujić mora da prikupi četiri puka dobrovoljaca, da se sa njima iskrca kod Nice na francusku obalu, te da odatle krene ka unutrašnjosti prema Parizu dok bi mu se uz put pridružila vojska iz Tulona.

Francuski plemići, potpisnici ugovora, predali su grofu Vujiću na ruke dvesta lujdora (zlatne kovanice sa likom kralja Luja), kao prvu pomoć oko sastavljanja dobrovoljačke vojske, dok je glavnu količinu novca trebao da dobije u Napulju. U ugovoru je stajalo da će u Napulju, od tamošnjeg dvora, dobiti na ruke još dvesta hiljada funti srebra. Francuski plemići tada donose odluku da grofa Dimitrija de Vujića proglase maršalom Francuske!

Međutim, dvor u Napolju nije hteo ni da čuje za tu isplatu tako da se grof Dimitrije de Vujić morao zadovoljiti sa još dvesta zlatnika koje su mu naknadno dali plemići. Sve u svemu, naš grof preko Ankone dolazi u Dubrovnik, a odatle, na španskoj poštanskoj lađi, stiže u Kotor, pa odmah zatim u Budvu. Sa njim je išla cela svita vojnika, plaćenika, koji su bili u raskošnim uniformama sa skupocenim nakitom i pozlaćenim oružjem. Grof je insistirao na besprekornom izgledu, kako svoje garde, tako i kola, opreme i naoružanja koje su nosili.

U Budvi ga dočekuje vladika crnogorski Petar I Petrović NJegoš (slika 1) sa još nekim glavešinama. Grof Dimitrije odmah izaže svoj plan NJegošu, koji nije bio baš oduševljen tom idejom. Mnogo bolje odnose je naš junak uspostavio sa gubernatorom Crne Gore, Ivanom Radonjićem, koji je bio fasciniran maršalom Vujićem - potomkom srpskih vladara! Naime, grof Dimitrije de Vujić je na tim sastancima isticao: ,,Još pre hiljadu i sto godina vladali su moji preci srpskim zemljama.”

Glavešine Crne Gore su mu obećale hiljadu i dvesta dobrovoljaca, ali pod uslovom da svaki Crnogorac koji stupi u njegovu vojsku dobije odmah po dukat i po još jedan pre nego što krene od kuće. Uslov je bio i da devet Crnogoraca u toj vojsci dobiju najviše oficirske činove, te da crnogorski vojnici primaju dva puta veću platu od francuskih. Grof Dimitrije de Vujić prihvata uslove i odlazi u Skadar kod skadarskog paše koji mu obećava četiri hiljade vojnika pod istim uslovima kao i Crnogorci.

Kada je sve ovo organizovao ostalo je još samo da prikupi novac. Francuski plemići se ponovo obraćaju španskom dvoru, ali sredstva ne dobijaju, pa videvši da od balkanske vojske neće biti ništa, prinčevi šalju svoja dva oficira u Veneciju, gde se grof Dimitrije sakrio, da ga pronađu i uzmu nazad 400 lujdora i ugovor koji su potpisali.

Između Dimitrija i francuskih oficira dolazi do sukoba u Veneciji. Grof odbija da im vrati novac jer tvrdi da Ugovor nije ispunjen francuskom, a ne njegovom, krivicom. U sukob se umešao i ruski konzul u Veneciji, koji je odmah izvestio svoju caricu Katarinu II o ovoj Vujićevoj neuspeloj ekspediciji. Za samog grofa Dimitija ruski konzul piše: ,,On je doista bio komornik (poverljiva osoba) kralja, ali sada više naliči na kakvog probisveta.”

Visoki ugled u Crnoj Gori grof Dimitrije de Vujić uživao je u to vreme jer Crnogorci nisu mogli da veruju da neko ko tako lepo govori srpski, pravoslavac, a tako bogat i raskošno obučen, pa još ima i grofovsku titulu, može biti varalica, već su ga smatrali zaista nekim potomkom kraljeva. Crnogorski vladika Petar I Petrović NJegoš u pismima mu se obraća sa: ,,Vaše snateljstvo, milostivi grofe...” (Snatriti - zanositi se mislima, maštati, sanjariti... Rečnik književnog jezika, Matice srpske iz 1967. godine).

Uvidevši da je pobrao crnogorsko poverenje grof Dimitrije razvija novu akciju. Želi da postane knez Crne Gore i da odatle digne ustanak koji bi oslobodio sve hrišćane na Balkanskom poluostrvu i ujedinio ih u jednu jedinstvenu državu! On prvi, 1792. godine, izbacuje ideju o stvaranju jedne snažne jugoslovenske države čiji bi vladar, razume se, bio on. Tu istu ideju je grof Dimitije nešto kasnije izložio u jednom pismu i samoj ruskoj carici Katarini II (slika 2).

Dok je čekao da postane knez Crne Gore i vladar svih Jugoslovena, grof Vujić nije sedeo skrštenih ruku, već je stalno putovao privlačeći pažnju svojom velikom svitom u kojoj je sada bilo i nekoliko crnogorskih kršnih momaka obučenih u najskuplja crnogorka odela. Često je boravio u Albaniji gde je pokušavao tamošnje poglavare da privoli da mu i oni daju titulu - kneza Albanije. Međutim, albanske glavešine su uzimale poklone i darove, ali obećanja nisu ispunili.

Kada je nakon dve godine provedenih u Crnoj Gori i Albaniji uvideo da od titule kneza nema ništa, seli se u London gde se odmah oženio sa jednom mladom Engleskinjom. Međutim, već nakon nekoliko nedelja odlazi u Hag gde vodi pregovore sa vicekancelarom Holandije nudeći mu svoj vojnički i državnički talent.

Ne uspevši da obrlati Holanđane, sa svojom svitom pratioca u kojoj su i dalje bili Crnogorci poput jeromonaha Stefana Vučetića, Luke Radonića i Nikole Miletića, koji je nosio ruski mundir (vojnički kaput), dok su ostali bili u sjajnim narodnim nošnjama sa širokim pojasima, iz kojih su virili srebrom okovani pištolji i jatagani, odlazi ponovo u Beč.

Austrijska policija prepozna dezertera i begunca, te jednog dana opkoli grofa Dimitrija i uhapsi ga. Na scenu je stupio ruski ambasador u Beču, koji je odmah reagovao jer mu se grof de Vujić predstavljao kao najbolji prijatelj kneza Galicina, pa ga ambasador na osnovu te priče vadi iz zatvora i ispraća iz Beča u kome više nije bio siguran.

Verujući da je došao trenutak da se ostvari njegova ideja o ujedinjenju svih Jugoslovena, kreće za Rusiju da potraži pomoć carice Katarine.

[Milan (longtrip)]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U prošlom delu videli smo da posle neuspeha u Holandiji - nije obrlatio tamošnju vladu da ga postavi kao vojskovođu, grof Dimitrije kreće prema Rusiji, pravo u zagrljaj carici Katarini II. Međutim, na njegovu nesreću, stiže dosta kasno u Rusiju budući da Katarina II nije više bila ona mlada, galantna carica, koja je rado volela da gleda snažne i lepe oficire, posebno ako su dolazili sa Balkana. Te iste 1796. godine, teško obolela, ona je i umrla.

Svita na njenom dvoru pokušavala je na svaki način da se otarasi nemilog grofa, poglavito što je carica još za života doznala od svog konzula iz Venecije da je grof De Vujić, u stvari, jedan prevarant. Kasnije je u papirima pronađena zabeleška njenom rukom pisana: ,,Čini mi se da je ovaj Vujić jedna skitnica prve vrste.”

Verovatno zbog toga grof Dimitrije de Vujić nije ni primljen u audijenciju kod carice za njenog života, ali joj je zato pisao pisma u kojima je predlagao da Rusija pomogne u oslobađanju svih hrišćana sa Balkana. U tim pismima, između ostalog, kaže: ,,Narod gordi (ovde misli na Srbe, Crnogorce, Albance i ostale narode Balkana), izabrao me je za svoga načelnika, no pred NJenim carskim veličanstvom ja skidam sa sebe sva prava i punomoćstva kojima me je ovaj narod odlikovao. Od Vas očekujem rešenje moje i njegove sudbine.”

Na kraju tog pisma dolazi ono glavno. Traži pare od carice za ispunjenje tog zadatka - oslobađanja hrišćanja i stvaranja jedne nove države, velike jugoslovenske carevine! Dalje u pismu iznosi sve pojedinosti njegovog plana, kako će sakupiti sedamdeset dve hiljade ljudi, ali to naravno iziskuje mnogo troškova: ,,koje nije kadar podnositi privatan čovek”.

Da li je carica pročitala to pismo, ne zna se, ali se zna da je odmah nakon toga policija proterala iz Rusije grofa Dimitrija i on se sklanja u Prusku, a tada ga i njegova velika svita pratilaca napušta. NJegov ađutant Nikola Miletić stupio je u rusku vojsku, a Stefan Vučetić i Luka Radonić obratili su se carici za pomoć, govoreći da su bili zavedeni i prevareni, pa im Katarina II daje po 300 dukata i po 100 rubalja za putni trošak, ali da se odmah vrate u Crnu Goru.

Grof Dimitrije de Vujić u Berlinu upoznaje čuvenog Petra Ička (kasnije, za vreme Karađorđa, Ičko je posredovao oko sklapanja takozvanog Ičkovog mira). Petar Ičko je tada bio tumač u turskom poslanstvu u Berlinu, a pod uticajem grofa Dimitrija pristaje da mu nabavi turski pasoš sa kojim junak naše priče početkom 1798. godine stiže u Carigrad.

U Carigradu ista priča, predstavlja se kao ,,gospodar crnogorski” i moli Visoku portu da ga prizna za kneza, obećavajući brda i doline. Čak im je i jedan ugovor predložio, u kome je stajalo da će on za njih uvek priskočiti u pomoć sa svojih trideset i pet hiljada ljudi, ali da oni njemu isplate određenu količinu novca. Kako kaže u tom ugovoru, spreman je za njih čak i na Rusiju da krene! Taj ugovor, koji je napisao 14. februara 1798. godine, imao je toliko detalja da je Turcima, čak, obećao da će im godišnje plaćati danak od trista hiljada oka sirove vune!

U tom trenutku carigradski patrijarh Grigorije piše pismo NJegošu na Cetinje i pita ga: ,,Ko je ovaj Vujić?” Petar I Petrović NJegoš, zaprepašćen da se sem njega našao još jedan crnogorski vladika, odgovara na pismo, te kaže: ,,Pomenutog Dimitrija Vujića crnogorski narod nije nikada priznao za svog zapovednika, niti ima namere za to.” Patrijarh na diskretan način obaveštava Visoku portu otomansku da je gospodar Vujić u stvari ,,neki avanturista”, pa tako grofa Dimitrija isteruju iz Carigrada.

Nesuđeni knez i vladar, grof Dimitrije de Vujić stiže u Crno Goru, ali NJegoš naređuje da ga odmah i odatle proteraju! Grof se pravdao da je u Carigradu lagao samo zbog interesa Crne Gore, da je sve činio za crnogorski narod, itd. Ipak, ne uspeva da promeni odluku o proterivanju. Dolazi u Kotor i tu pada u ruke austrijskoj policiji koja ga odvodi u zatvor. Međutim, ima zapisa da je odatle ubrzo pušten i proteran u Veneciju.

Zna se da je kasnije, duže vremena, živeo u Londonu i imao tri sina kojima je dao imena najslavnijih vojskovođa: Hanibal, Cezar i Aleksandar. Postoji zapis da je grof pokušao da u portugalskoj vladi postane generalisimus, u čemu mu je pomagao feldmaršal grof Holc, s kojim se sprijateljio u Londonu.

Kada su se Burboni posle Napoleonovog sloma vratili na vlast, grof Vujić hita za Pariz u potrazi za svojim starim prijateljima. Sudeći prema nekim dokumentima, izgleda da je od njih dobio zamak Lašner u Francuskoj. Ali tu nije kraj priče, grof tek nastupa 1821. Godine, po izbijanju grčkog ustanka...

Grof Dimitrije je rešio da 1822. organizuje ustanak na Kipru. Napravio je u Londonu glavni štab kiparskih ustanika, a sačuvan je čak i jedan pečat tog štaba, sa grbom orla koji drži zmiju u kandžama. Grof Vujić počinje imenovati oficire i zapovedati ustanicima. Nije se ni pomerao iz Londona, a upravljao je ustankom preko mitropolita Joankija koji je vodio čete protiv Turaka.

Dok je na Kipru trajao ustanak Vujić dolazi na genijalnu ideju - nudi Englezima da kupe Kipar! Grof navodi da je vrlo važno da Englezi imaju u svojim rukama jednu tako važnu bazu kao što je Kipar, ali oni odbijaju tu ponudu, pa neumorni grof Dimitrije ,,svoj Kipar” kasnije nudi Amerikancima kod kojih, takođe, ponuda ne prolazi (ovde je intesesantno da je 60 godina kasnije Kipar stvarno postao engleski, eto koliko je grof bio ispred svih..).

To je bio poslednji podvig grofa Dimitija de Vujića. U njegovoj ostavštini, pored mnogobrojnih zapisa, pisama, dokumenata, iz kojih se vidi da je junak ove priče tečno govorio skoro sve evropske jezike, pronađena su i tri portreta: Napoleona, prvog vojvode od Velingtona i admirala Nelsona.

Uvek imućan, ali ne toliko da bi i svoje sinove učinio bogatim, u dubokoj starosti grof Dimitrije de Vujić 1836. godine umire u jednom zamku u okolini Brisela, u Belgiji. Posle njegove smrti sin Hanibal, koji je bio slikar, kada je potrošio sve što mu je od oca ostalo, kreće u Suboticu, iako nije znao ni reč srpskog jezika, da traži dedino nasledstvo. Rođaci, koji su još ranije rastrgli imovinu svog rođaka, na sve načine sprečavaju Hanibala da ostvari svoje pravo, te on umire u najvećoj bedi u temišvarskoj županiji.

Eto, to je bila priča o pustolovini jednog bačkog Kazanove, grofa i maršala, nesuđenog kneza i vladara svih Jugoslovena, čoveka koji je zavrteo celu Evropu, a o kome pojma nisam imao, sve dok nisam naleteo na zapise koje je Stanislav Krakov objedinio, koristeći arhivu koju je Joakim Vujić pronašao na svom tavanu u jednom sanduku, a pripadala je njegovom daljem rođaku - grofu Dimitriju de Vujiću.

preuzeto sa FB