Srpski GavrošPosle one prve kratke okupacije naše prestonice od austrougarske vojske, 2. decembra 1914. (po julijanskom kalendaru), prilikom tadašnjeg oslobođenja Beograda, kapetan prve klase Ljubomir K. Beli-Marković (1885–1943), kasniji međuratni đeneral, napredovao je sa mitraljeskim odeljenjem Četvrtog konjičkog puka „Velikog kneza Konstantina Konstantinoviča”. Kretali su se prema Kalemegdanu, jer se tu već probio i Drugi eskadron istog puka. Protivnički tabor, čijih je jedinica još bilo u gradu, pokušavao je da se pontonima prebaci na levu obalu Save, ali je taj njihov pokušaj bio jakom vatrom u potpunosti onemogućen. Naši su ih tukli sa kalemegdanske staze, koja prolazi celom dužinom kraj – od granata izrovarene – savske obale.
Nedaleko od našeg pomenutog konjičkog puka, usred meteža, plotuna i borbi, odjedared se pojavilo neko Srpče koje je moglo imati između 12 do 14 godina. Austrougari su upravo u tom trenutku pripucali i iz monitora pokušavajući da nas ometu u napredovanju, tako da je bila opšta kiša i to ne samo od puščanih metaka, već i od sve učestalijih granata.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Konjički kapetan Beli-Marković videvši dete, u više mahova je potpuno bezuspešno naređivao tom dečkiću da se skloni već jednom da ne bi ludo poginuo, ako ne mora. No, dete ga je samo ćuteći gledalo i nije se uopšte pomeralo, stojeći sve vreme iza jednog poluizgorelog tanušnog drveta, koje uistinu uopšte nije moglo biti ikakva zaštita.
U jednom trenutku kapetanu je prišao sav zaduvan komandant Drugog eskadrona, pukovnik Ivan L. Dokić (1882–1938), koji je isto kasnije postao đeneral. Rekao mu je da je njegovim ljudima ponestalo municije, te ga upitao da li on ima i da li bi mogao da mu da. Beli-Marković mu je dao svu puščanu municiju koju je imao pri sebi, zadržavajući samo jedan okvir (pet metaka). Kada je pukovnik otišao, kapetan je pogledao na ono ogorelo drvo i momčića više nije bilo, te Beli-Marković zaključi da se dete sigurno negde sklonilo.
Od onog razgovora sa pukovnikom Dokićem nije prošlo ni desetak minuta, kada se onaj mališa ponovo pojavio pred mitraljeskim odeljenjem Četvrtog puka donoseći gomilu municije koju je jedva nosio i reče im:
− Evo municije! Doneo sam je sa savske obale, jer su je Švabe puno ostavile...
Mali je i pored ratne buke čuo razgovor ove dvojice naših konjičkih oficira i hteo je da im pomogne pa je doneo sa obale austrougarsku puščanu municiju. Dete očigledno uopšte nije znalo da je taj njegov „ratni plen”, za srpsku vojsku bio potpuno neupotrebljiv, jer su protivničke puške bile tipa „manliher”, dok smo mi, razumljivo, koristili našu pušku koju je konstruisao major Kosta Milovanović (1847–1905), kasniji đeneral, a koju je po ugovoru proizvodila nemačka firma „Mauzer”. Sve do izbijanja Velikoga rata svaka takva puška imala je na sebi utisnut natpis „Mauzer-Milovanović”. Razlika između manliherke i kokinke (to jest mauzerke) bila je u kalibrima.
Ova istinita priča može da posluži kao lep primer, da su u Velikome ratu svi zdravomisleći rodoljubi, pa čak i deca gledali da pomognu na svaki način, naravno u svojim mogućnostima, srpskoj vojsci. Šta se dalje dešavalo sa ovim hrabrim mališanom i kako se zvao, ostaće na žalost za navek tajna...
Autor: Kosta Đ. Knežević
izvor
