PALUBA
March 28, 2024, 07:19:08 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Obavezno proverite neželjenu (junk/spam) e-poštu da bi aktivirali svoj nalog
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  [1] 2   Go Down
  Print  
Author Topic: Стефан Петровић Книћанин  (Read 5287 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« on: October 03, 2018, 03:16:19 pm »

Некролог,
Стефану Петровићу Книћанину.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стефанъ Петровићъ Книћанинъ родіосе у селу Книћу, Срезу Гружанскомъ, Окружію Крагујевачкомъ, данашнѣмъ Княжеству Сербіи, 25. Февруарія 1807. Отацъ нѣговъ, Петаръ Комадиновићъ, быо є знатанъ марвениый трговацъ, кой увиђаюћи у трговини оногъ времена обычаю земаљскомъ направисе нѣму презиме одъ имена отца нѣговогъ, и он буде названъ Стефанъ Петровићъ.
Оногъ времена владаюћій Князъ Милошъ држао є у служби своіой вышне младића одъ добры кућа као тѣлохранителѣ, кои су се княжески момцы звали. У ове узме онъ и Стефана Петровића кад є овай момачкій возрастъ достигао быо, и да бы га међъ другарима нѣговыма, коє є овай и добротомъ душе и высиномъ и красотомъ тѣла несравићино превосходіо, отликовао, Книћаниномъ назове га. Ово названіє, одъ владаоца земальскогъ из милошће нѣму придано, тако є пристало Стефану Петровићу, да га є наскоро изъ обште любови къ нѣму свакъ живъ Книћанином звао, безъ да бы га ико Петровићемъ називао, комъ свеобштемъ гласу и онъ доцніє покорисе, и покрай Петровића Книћаниномъ подписиватисе почне, именом, колико съ почетка свакоме милымъ, толико доцніє од нѣга прославлѣниымъ.
У служби момачкой владаосе као свѣћа, и задобыо є у ньой не само подпуну милостъ Господарску, но и любовъ све Господе Дворске, свію Чиновника и другара свои, у ономъ степену, у ком живъ човѣкъ ово само задобыти може. Кад є Князъ Милошъ год. 1835. у Цариградъ ишао на подворенѣ Нѣговомъ Величеству Султану Махмуду II. онъ є у богатобройной свити своіой и момка Книћанина у народномъ одѣлу повео.
Неокарано ревностна служба и беззлобна доброта нѣгова обрати на себе вниманіє Господарско, и онъ 11. Ноємврія године 1839. буде наименованъ за Началника Среза Яасеничкогъ, Окружія Смедеревскогъ, у Чину Капетана, у комъ се званію вѣштиномъ у извршаваню званичны послова, особито пакъ примѣрномъ умѣшношћю у обхођеню съ простотомъ тако потврдіо, да є 9. Марта год. 1839. кад су Уставомъ земальскимъ Окружна Началства заведена, Началникомъ Окружія Смедеревскогъ постао.
У неспоразумлѣню између Княза Михаила и найглавніи земальски Старѣшина, год. 1840. догодившемсе, онъ је узъ речение  Старѣшине пристао, и у слѣдству тога иступіо є изъ службе правителствене, и странствовао є съ оныма до конца год. 1841. у коє време повратисе съ дружствомъ своимъ у отечество, гдѣ є године 1842. у промени правлѣнія, онда догодившойсе, дѣйствително и ревностно участвовао, и за тако успѣшно развієну способностъ и ревностъ свою одъ новогъ Правлѣнія земальскогь Совѣта у Чину Подполковника поставлѣнъ быо.
Кад є сада богатославно владаюћій Князъ Александеръ год. 1846. ишао у Казанлук на подворенѣ Нѣговомъ Величеству, Султану Абдулъ-Меджиду, онъ є у сяйну свиту свою и Совѣтника Книћанина изабрао, кой є томъ приликомъ царскимъ орденомъ Нишана Ифтихара почествованъ.
Кад є год. 1848. Србскій народъ у Аустрійской земльи сбогъ бранѣня народности свои одъ Маджара нападнутъ быо, и немаюћи ни средства ни войводе къ вођеню несрѣћногъ међународногъ рата, очи и срдце своє къ майци Сербіи обраћао, Книћанинъ є, вышшій позывъ у себи осѣћаюћи, као орао преко Дунава прелетіо, и као лавъ за одбрану народности неправедно и безштедно нападнуте браће своє боріосе. Слава Князу и великимъ, окружаваюћимъ га мужевима, кои су крозъ густу таму онда владавши политически обстоятелства врло удалѣну бышу цѣлъ поуздано угледали, и къ достиженю ове и средства давали, и Книћанину походъ дозволили: но колико є несравнѣћа слава Книћанинова, кой непознаваюћи тамо ни земльишта ни обстоятелства, без икаквогъ воинства свога самъ самцитъ съ єдиномъ вѣрномъ мишицомъ поузданномъ у руци сабльомъ на одбрану браће одъ несравнѣно надвѣћне силе у Банатъ прелети! Была є прва половина мѣсеца Августа год. 1848. кад є Книћанинъ у Панчево прешао, и одъ родольубивы Панчеваца съ усхићенѣмъ дочеканъ быо. Ово є было оно магновеніє, кад є Бѣлоцркванску браћу одъ нечувенногъ страданя ослободити требало. Као лавъ потрчао є одма къ Бѣлой Цркви, гдѣ се на чело нѣколицине своєвольника Србски поставіо, ползовавшисе шестфунташемъ, кой му є изъ Митровице преко Делиблата посланъ быо. Послѣ жестоке битке, у коіой є съ друге стране Бобалићъ участвовао, Книћанинъ є успѣо и у средъ вароши Бѣле Цркве ушао, но сбогъ изостанка Бобалићева у найнуждніє време изступи онъ изъ вароши у слѣдству надмоћене ватре.
Сад стане Книћанинъ размышлявати, гдѣ му се станити валя, да бы воєнну Банатску границу успѣшно бранити могао, како одъ стране Вршачке, тако одъ стране Бечкеречке, откуд є овой опасностъ грозила. Онъ къ овой цѣли изабере село Θомашевце. Ту се стани и обкопа. На име Книћанина летіо є своєвольникъ изъ Княжества Сербіє. Воєначалникъ устрои себи формално воинство, коє є не само у строгомъ воєнномъ запту држати умѣо, но и у воєнномъ послу упражнявао. Непріятель є вышше пута на Θомашевачкій станъ полазіо, но іошт ниє рѣшително нападао. Ал' 23. Ноємврія нападне онъ съ претежномъ силомъ на нѣга. Ту є быо бой врло знаменитъ. Непріятель є яку силу развіо, и заиста ниє се было надати, да бы се станъ противу надмоћія непріятельскогъ одржао. Очевидцы казую, да безъ Книћанина станъ бы пао быо одма послѣ прве ватре: но Србскій юнакъ развіо є ту лично надмоћіє своє. Трчећи съ опасногъ мѣста на опасніє толико є охрабріо вѣрне своє, да є свакій одъ ньи быо Книћанинъ. Одъ оваквогъ жестокогъ одпора устукне непріятель, стан Θомашевачкій остане незаузетъ, Банатска воєна граница буде одбранѣна и Книћанинъ прославлѣнъ.
(Далѣ ће слѣдовати.)


* Стеван Книћанин.jpg (47.94 KB, 394x440 - viewed 65 times.)
« Last Edit: October 03, 2018, 03:24:57 pm by JASON » Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Posts: 22 312


« Reply #1 on: October 03, 2018, 09:04:34 pm »

Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду. Пролетос сам га усликао.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Image00002.jpg (479.23 KB, 717x1080 - viewed 62 times.)

* Image00001.jpg (370.1 KB, 512x1080 - viewed 63 times.)

* Image00003.jpg (361.08 KB, 575x1080 - viewed 63 times.)

* Image00004.jpg (604.17 KB, 717x1080 - viewed 60 times.)
Logged
banebeograd
mladji vodnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 276



« Reply #2 on: October 03, 2018, 09:29:59 pm »

a dobio je i ulicu na dorcolu...
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3 on: October 04, 2018, 07:19:52 am »

За оваку храбростъ и славу родолюбый Окружный Одборъ Панчевачкій учини слѣдуюће заключеніє:
№ 4568. У призрѣніє уважително узимаюћи Окружный овай Одборъ постоянство юначкогъ характера и храбростъ рѣдкуъ Г. Стефана П. Книћанина при одбитію силногъ непріятельа 23. Ноємврія т. г. кодъ Θомашеваца показану, єедногласно є закльчіо:
За признателно отличіє примѣрно-рѣдкогъ характера юначкогъ предхвалѣнном юнаку Г. Стефану П. Книћанину топъ єданъ шестофунтовыій, овдѣ у Панчеву саливениый, съ надписомъ, 'Србъ-юнаку Г. Стефану П. Книћанину благодарный Панчевачкій Окружный Одборъ за споменъ побѣде Θомашевачке 23. Ноємврія 1848.' Посветити, и у станъ, заєдно са посланничествомъ изъ своє средине, коє ће предхвалѣнномъ юнаку и лично благодарно-признателна чувства одаслати; заключеніє пакъ ово предхвалѣнномъ юнаку у препису предати. (М. П) Предсѣедатель, Пейчићъ с. р. Секретар, Стаићъ с. р.)
По свршетку рата Книћанинъ є топъ овай у отечество своє донео, и Правителству за споменъ поклоніо, гдѣ и сад правителствение топове дичнымъ споменомъ своимъ украшава.
У ово време већъ є стигао быо изъ Италіє Народомъ 1. Маія изабранный Войвода Србскій Стефанъ Шупльикац Витежкій, кой свршивши съ концемъ Септемврія у Карловци држану народну скупштину, и прегледавши станове Србске у Срему и Бачкой одадасе у Банатъ, ставившисе на чело воинства Србскогъ, и Книћанинъ са своим своєвольницима, како оныма, кои су у Банату, тако и оныма, кои су у Бачкой дѣйствовали, подчинишесе нѣговой комманди. Сад почне непріятель на Срблѣ у Банату жестоко нападати. Войвода се свуда живо браніо. У овы тежки обстоятелствы вышше є путій исповійдіо, да му є Книћанинъ десна рука быо, и да ниє нѣга при руци имао, да бы очаяао быо. Озбильна битка буде на Ярковцу, откуда Войвода натрагъ узмицати принуђенъ буде. У ово време на позивъ Србскогъ Патріарха Iосифа пређе изъ Княжества у Банатъ знатно число спомагателне войске Србске. Войвода ову у Панчеву дочека, и поздравляюћи є съ края добродошлицомъ одъ узвышене радости и напрегнутога вострога пораженъ буде на коню ударомъ, одъ кога одма и издане 15. Декемврія.
Сад у обштой туги и жалости, граничећой до очаянія, све є обратило очи на Книћанина. Непріятель се желіо ползовати овако сбунѣннымъ станѣмъ кодъ Сербаля, и спремаосе на ударе рѣшителне, како бы и изъ овогъ узкогъ края Баната Србску владу истиснуо. Патріарх, Войводства Управитель, пише неодложно Свѣтломе Бану и Союзнику Барону Єллачићу, да му на мѣсто умрешегъ Войводе Шупльикца Генерала Θеодоровића за Главнокомандуюћега пошлѣ; међутымъ пакъ вручи привремено Главну Комманду ц. к. Полковнику Майерхоферу. Непріятель 20. Декемврія удари на Срблѣ код Францфелда, два сата далеко одъ Панчева. Србльи, сбогъ изгублѣния Войводе клонувши духомъ, слабо су се на Францфелду тукли, и већа частъ поврви у Панчево. То су били Варадинцы, Панчевцы, Бѣлоцркванцы и Книћанинови войницы. У вече 20-га учинисе подъ Францфелдомъ воєнно совѣтованѣ, да се са свомъ войскомъ у Панчево уступи, и ова, сад већъ єдина Србска у Банату точка одсудно брани. Войска буде за ону ноћ свуд око
Панчева разређена. Одъ Старчева были су Варадинцы, одъ Францфелда и Црепає Панчевцы и Бѣлоцркванцы, одъ Ябуке Книћанинъ са своим войницима. Свакъ се надао нападаню одъ Францфелда, гдѣ є непріятель синоћъ заноћіо; но онъ завара трагъ, и ону ноћъ у Ябуку пође, одкуда 21. Дек. удари управо на Книћанина. Овай га дочека съ таквомъ ватромъ, да є непріятель у найвећемъ непоредку натрагъ побѣгао и разштркаосе. И ово є славна побѣда Книћанинова на Панчеву, коіом є непріятель тако пораженъ быо, да се вышше у Банату ниє ни држати могао. Главнокоммандуюћій, Полковникъ Майерхоферъ, изразіосе о Книћанину у воєнномъ биллетину, о той битки издапномъ, да се славна побѣда у ньой послѣ Бога найвышше и нарочито храбрости и мудромъ расположеню Книћаниновомъ приписати има.
За ову заслугу нѣгову почествовао га Окружный Одборъ Панчевачкій отличіємъ почествогъ Грађанина Панчевачкогъ, а Светый Патріархъ Управитель одправіо му є слѣдуюће благодарително писмо:

Ваше Высокородіє!
Г. ц. кр. Обрштаръ, бывшій войске наше привременный верховный Управитель, Майерхоферъ, званичнымъ своимъ одъ 21. тек. извѣстіємъ саобштіо ми є славну побѣду ону, кою є войска наша тай истый данъ, кад є непріятель успѣхомъ пређашнѣгъ дана надувенъ на само Панчево ударити усудіосе, надъ тимъ одржала. Онъ ми є у истомъ писму съ особитомъ похваломъ споменуо храбростъ и юначство Вашегъ Высокородія, као и предострожностъ и ратну вѣштину, коіомъ сте и нападаюћегъ числомъ много ячегъ непріятеля у бѣгство обратити, и бѣгаюћегъ живо и неуморимо гонити и труппе нѣгове разсути умѣли. А нарочито исповѣдіо ми є, да се славна ова у повѣстници нашой побѣда послѣ Бога, кой свемогућомъ рукомъ своіомъ праведну стваръ нашу невидимо руководи, найвышше и нарочито храбрости и мудрымъ уредбама Вашегъ Высокородія приписати има.
Высокопочитаємый Господине! По величини заслуге ваше требало бы, да самъ у ономъ тренућу, кад самь радостну ту весть добыо, одма поитіо, благодарность мою Вама изявити; но надамсе, да ћете ме сбогь гомиле не само преимућственно у ово послѣднѣ време обтерећенъ быо, зато сами извинѣна наћи.
Пріимите, Высокопочитаємый Господине! за рѣдко пожертвованѣ ваше, за вашу храбростъ и юначство, коє се само са примѣрима стары юнака Србски сравнити може, мою и цѣлогъ народа Войводства Србскогъ найтоплію благодарностъ. Повѣстница ће Србска име Ваше, славомъ увѣнчано, достойным писменима у листове своє увести, и споменъ побѣде Панчевачке, кою сте Вы одржали, и за найпоздніє потомке наше славно овѣковѣчити.
Мени служи за особито задовольство, да Васъ и овомъ приликомъ увѣрити могу о найотмѣнніємъ почитанію моме, съ коимъ єсамь.

През. № 120.                                      Вашегь Высокородія
31. Декемврія 1848.                               преданѣйшій
У Земуну                                                 Iосифъ с. р.

(Далѣ ће слѣдовати.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4 on: October 17, 2018, 02:02:50 pm »

Како су непріятельи послѣ битке Панчевачке натрагъ узмицали, тако є Книћанинъ узастопце за ньима слѣдовао, докъ предъ Богоявлѣніє год. 1849. подъ Вршацъ не приспѣ. Ту имъ 7. Януарія, на Св. Iоаина, даде жестоку битку, и Вршацъ заузме; а потомъ обратисе къ Бечкереку, одкуд они, и недочекавши га, побѣгну. И тако за кратко време Книћанинъ савъ Банатъ очисти, и непріятелѣ преко Мориша прегони іошт пре истеченія мѣсеца Януарія.
У овымъ походима садѣйствовао му є одъ стране Аустрійски Србаля Генералъ Θеодоровичъ, наскоро послеъ битке Панчевачке на позивъ Патріарховъ за Главнокоммандуюћегъ дошавшій.
У ово доба стигне нашем Книћанину од Црногорскогъ Владыке, Господара Петра Петровичьа Нѣгоша, златна колайна Милоша Обиличьа са слѣдуюћимъ Декретомъ:

Высокородный Господине,
Стефане П. Книћанине!

Дико рода нашега! Ты ми подпуно оправда име войникахъ Душановыхъ и Карађорђiйныхъ. Моя и свакога правога Србина велика є признателностъ къ Теби. Ты си се изъ саме благодарне гордости роду на жертву дао, и страдаюћой Браћи у помоћъ притекао; ради тога ћу Те я вѣчно любити и вѣчно уважавати. – И изъ чисте признателности къ Твојимъ подвизима шалѣм Ти на даръ ликъ безсмртнога Обилића. Онъ ће добро пристати на прсима Побѣдителя Θомашевачкогъ и Спасителя Панчева. За то га пріими младый Войводо витезовахъ Србіянскихъ, съ ономъ искреношћю и усхићенѣмъ, съ коимъ Ти га пошилѣ узъ наусрднiи братскiй поздравъ.

Цетинѣ на Саввинѣ данѣ                Владыка Црногорскій,
1849. год.                                           П. П. Нѣгошъ с. р.

(Далѣ ће слѣдовати.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #5 on: November 02, 2018, 09:49:10 am »

Светый Патріархъ-Управитель, хотећи съ єдне стране  наградити заслуге Книћанинове, съ друге пакъ одлагшати  му великій позивъ и узвысити га надъ воинствомъ нѣговымъ, кога є число већъ на 10.000 момака нарастло было, наименує га Народнымъ Генералъ-Маіоромъ, издавши му на чинъ овай диплому, кою є спровео слѣдуюћимъ писмом:

Высокородоомъ Господину, Кавалѣру
Стефану Петровићу Книћанину,
Княжеско – Србскомъ Подполковнику,
Верховномъ Управителю спомагателне войске Србске.

Родолюбиве зазлуге Ваше о Народу Войводства Србскогъ у найодсудителніимъ часовима водимогъ ослободителногъ међународногъ рата Мађарско-Србскогъ, и рата законности противъ револуціє, обратиле су на себе вниманіє приятеля и непріятеля, и самогъ превысокогъ Двора; у души пакъ моіой произволе су оне чувства уваженія и признателности къ Мужу, увѣнчанномъ неувелымъ вѣнцемъ побѣда на ползу цѣлокупности Монархіє и развитакъ драге Народности наше. За знакъ достойногъ оцѣнѣнія воєнногъ искусства и отличны заслуга Ваши на полю бойномъ, и за честъ многочисленногъ воинства спомагателне войске, рођене браће Србаля Княжества коє Повелителѣмъ Вы честъ имате быти, изъ чисте любови коє подносимъ Вамъ приключену овдѣ Диплому на производство Ваше у Чинъ Народногъ Генералъ-Маіора, кою изволите, Витежкій Господине! съ природнымъ Вамъ родолюбмієъ прімити, као и уврѣніє о чувствованіяма отличногъ почитанія и савршене преданности, съ коіомъ имамъ честъ быти

№ 614.                                Вашегь Высокородія
У Темишвару                          преданѣйшій
30. Яануарія 1849.                  Iосифъ с. р.

(Далѣ ће слѣдовати.)
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Posts: 22 312


« Reply #6 on: November 02, 2018, 07:46:28 pm »

Мало необично за читање, пре свега због ондашњих "велеучених" израза, мање због писма...
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #7 on: November 03, 2018, 11:58:18 am »

И кад є пріиміо Диплому ову, и послѣ тога често є исповѣдао, да одъ свію отличія и милошія коє одъ Владаоца и Народа добывао, ова Патріархова Диплома найдрагоцѣннія му є была, и кад бы годъ о томъ говоріо, свагда бы на ноге устаяо, и рекао, да себе за найсрѣћнієгъ човѣка почитує, да є као Србльинъ доживіо, да у случаю овакве обштенародне нужде Светый Патріархъ Србскій Србске Народне Генерале наименує. Овако умѣ Србскій Витезъ и благочестивъ быти! Овако су и славни предцы наши, Господари и Витезови, благочестиви и благоговѣйни были!
По окончаню овы славны дѣла буде Книћанинъ съ концемъ мѣсеца Февруарія одъ свога Господара, Княза Србскогъ, заєдно са своимъ воинствомъ натрагъ у отечество позванъ, єдно, што є Войводство Сербія од непріятеля већь очишћено было, а друго и поглавиіє, што є тако вышша политика захтѣвала; Книћанинъ, кой на бойномъ полю умѣ гинути и побѣђaвати, умѣсе и своій власти повиновати, и премда противъ своє волѣ, єръ іошт ниє Войводство за довольно обезбѣђено сматрао, на высочайшу заповѣстъ вратисе у отечество.
Испратила га є льбовъ с плачемъ и уздысанѣмъ Войвођана, као да су предвиђали, да ће съ одлазком Книћанина и срѣћа одъ ньи отићи. Све є ньга и ньгове добродушне и храбре войнике съ плачемъ испраћаюћи грльило и любило. Главнокоммандућій Генералъ Θеодоровичь при полазку нѣговомъ писао му є слѣдуюће писмо:

Высокородный Господине,

Уважаваюћи Ваше заслуге, коє сте Вы у найодсудителніи часъ народне борбе съ воинствомъ овостранской браћи вашой у помоћь прешавши, и у свима сраженіяма своє воєнно изкусство, хтабрость и мужественно одваженіє на стократну ползу Народа нашег дѣломъ освѣдочивши, на дику и поносъ миле Вамъ постойбине Ваше себи снискали, не могу да Вамъ при полазку Вашемъ изъ младогъ Войводства, за коє Вы снагу и саму драгоцѣну крвъ Вашу штедили нисте, искрена моя чувства према личности Вашой не изявимъ, и тыме дугъ найтопліє благодарности, коимъ сте вы савъ овостранскій Народъ Србскій себи задужили, (?) одъ моє стране овымъ явнымъ признаніємъ не оддужимъ. Заслуге Ваше о свепресвѣтлой Династіи Аустрійской, и овой свагда вѣрномъ Народу нашем по достоинству знаће процѣнити исторія народна, у коіой име ваше лѣпу частъ, а іоште лѣпше мѣсто заузима. Вы сте себи заиста подигли вѣчитый споменикъ у срдцу народа, кой ће и найпозднієгъ потомка на великостручна предпріятія народна успальвати и одушевлявати. Пріимите дакле ово моє искренно признаніє заслуга Ваши съ увѣреніємъ усрдія и особенногъ почитанія могъ. Но заєдно изволите изручити срдачный поздравъ мой и осталымъ, подъ Вашимъ управителствомъ стоєћимъ како началницима тако и свима войницима, кои су за славу и честъ Свепресвѣтлогъ Двора Аустрійскогъ, а за подпору народности, срѣћу и благостанѣ сво браће, овострански Србаля, цѣло ово време храбро воююћи ове себи на столѣтія обвезали.

Ч. 195.                                             Вашегъ Всокородія
Изъ Главногъ Стана                           отданнѣйшій
У Новой Каньижи                            Θеодоровичь с. р.
22. Феврарія 1849.                                     Г. М.

(Далѣ ће слѣдовати.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #8 on: November 04, 2018, 11:17:29 am »

У ово доба приспѣ Книћанину одъ Нѣговогъ Величества, Императора Аустрійскогъ, Франца Iосифа I. Орденъ Св. Леополда, а мало за тымъ одъ Нѣговогъ Величества, Императора Сверуссійскогъ, Николая I. Орденъ Св Анне у брилліянтима, обоє II.степена.
Слутнѣ многострадалногъ Народа Србскогъ нису быле неосноване. Текъ што є Книћанинъ из Войводства изступіо, непріятель упадне у Банатъ и Бачку, и заузме обѣ Провинціє. Падне у Бачкой прославлѣнный Србобранъ, и у Панчево безъ битке уђе непріятель. Онъ већ уђе и у Шайкашкій Баталльонъ. Св. Патріярхъ-Управитель у овой невольи и опетъ позове Книћанина, и ево га на крылы огнѣны страдавшой браћи у помоћь, - и опетъ самъ самцитъ съ бриткомъ сабльомъ и десницомъ рукомъ! Троугаль у Баталльону око Титела ошт ниє быо у непріятельскимъ рукама, и ту се смѣсти Книћанинъ између Титела, Вилова и Мошорина, и укопасе. Ту му долети нѣко число вѣрны нѣговы изъ Княжества и Войводства, съ коима утврди Станъ овай кодъ Мошорина. Нападао є на нѣга непріятель и нападао, и све є суєтно было. Книћанинъ є свой Станъ као лавъ брано, и Станъ нѣговъ остане неузетъ.
На вѣстъ о овакомъ юначству Книћаниновомъ пошлѣ му у Станъ Свѣтлый Князъ нашъ Александеръ драгоцѣнну саблю на даръ у вредности одъ 300 # цес. са слѣдуюћимъ спроводителнымъ писмомъ:

Любезный Г. Книћанине!
На гласъ страдаюће наше оностранне єднокрвне браће Вы сте све своє овамо оставили, и ныима притекли, да имъ помогнете сачувати животъ, одбранити народностъ и извоєвати права ньіова, коя су погажена была. Вы сте задатакъ Вашъ, колико се оружіємъ рѣшити могло, у домашаю Вашемъ сяйно рѣшили, побѣђени нисте нигдѣ были, и свуда гдѣ сте ударили, разбіяли сте.
Ово Ваше племенито одушевлѣнѣ и родолюбіє, храброст и пожервованѣ, придобыло Вамъ є признателностъ цѣлогъ Србства, уваженѣ велики царева, кои су юначке прси Ваше знацима отличія украсили, и право на награду одъ мене. Я вамъ дакле са чувствомъ срдачногъ задовольства на тако отличнымъ заслугама учинѣныма нашему роду, изявлюєм моє особито благоволѣнѣ и даруємъ златну саблю, украшену моимъ именомъ и надписомъ 'за храбростъ'.
Са овмъ извявлѣнѣмъ іошт и све войнике Ваше , кои су Васъ у прославлѣню имена Србскогъ на бойномъ полю подпомагали, похвалюємъ и поздравлямъ, и желећи Вамъ свима дугъ животъ и постояко здравлѣ, да се наше отечество са своим тако юначким сыновима дуго дичи и поноси, поздравалямъ и Васъ найусредніє и са увренѣмъ о момъ савршеномъ и непремѣнномъ благоволѣню пребывамъ на свагда

У Брестовачкой Баньи                            Вамъ благонаклонный
15. Августа 1849.                                   А. Карађорђевићъ с. р.

(Далѣ ће слѣдовати.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #9 on: November 08, 2018, 09:37:15 am »

Приспѣ глас о предаи Гергея Пасквичьу кодъ Виллагоша и ратъ се оконча, а благодарни Србльи Станъ Книћаниновъ кодъ Мошорина назову 'Книћевацъ', за вѣчный споменъ драгомъ потомству своме, да є Книћевацъ тако непобѣђенъ остао, као што є Книћанинъ непобѣдимъ быо.
По срѣћномъ окончаню рата, како су сви верховни Генерали Царства, кои су у Италіи и Угарской на ползу цѣлокупности Монархіє и владаће Династіє противъ револуціє воєвали, у Бечъ оддалисе на подворенѣ Нѣговомъ Императорскомъ Величеству, а и поради предстоявши совѣтованя о устроєню царства, оддасе у Бечъ и нашъ Генералъ Книћанинъ да учини подворенѣ Нѣговомъ Императорскомъ Величеству, и да му на подаренномъ себи Ордену заблагодари, а у исто време да посѣти и сына свога Антонія у Берлину, кой є онда тамо быо на наукама.
На путу овомъ дочекао га є у Загребу Свѣтлый Хрватскій Банъ Єллачићъ, кой му є спомена ради позлаћену чашу на даръ дао. Иста є чаша врло красно израђена, и разным знаковима и надписима украшена. На єдной страни написано є: 'Ioсифъ Баронъ Єллачићъ Бужимскій свомъ бойномъ другу Стефану Петровићу Книћанину', на другой страни стои изжлѣблѣно: 'Панчево и Мошоринъ', као два она мѣста, гдѣ є Книћанинъ наславнiє битке одржао, на трећой 'два топа'. На заклопцу пакъ те чаше стои одъ сребра начинѣнъ 'Србльинъ' у народномъ одѣлу,  єдномъ рукомъ држећи Србскій Народный тробойный барякъ, а другомъ саблю ухвативши.  
Дошавши пакъ у Бечъ, Книћанинъ є пожео зрѣле плодове узвышене своє славе. Фелд-Маршалъ Графъ Радецкій, Фелдцайгмайстери, Банъ Єллачићъ, Хайнау, Хессъ, царски министри, и сва Бечка Господа, указала су добромъ
Книћанину найживлю любовъ и найотличніє вниманіє.
Нѣгово Величество богатославно владаюћій Императоръ Францъ Iосифъ прiмiо га є съ царскомъ милошћю и влаговолѣнiємъ, предавши му изъ руке за побѣду Панчевачку царскій воєнный Орденъ Марiє Θерезє III. степена, кой су му Генералный царскій Адютантъ Ф. М. Л. Графъ Гринне и Воєнный нѣговъ другъ Банъ Єллачићъ собственным рукама у присутству Нѣговогъ Импер. Величества на прси придѣнули. На овой пакъ аудiєнцiи предстао є Нѣговомъ Величеству у народномъ одѣлу подъ сабльомъ, одъ Свѣтлога Княза Србскогъ за славу Мошоринску нѣму дарованомъ.    
Овако у Бечу дочеканъ оддасе у Берлинъ, испраћенъ до Сѣверне желѣзнице силнобройным Славенима разны колѣна, у Бечу догодившимсе, особито Србльима, Хрватима и Чесима, коiомъ му є приликомъ Србскогъ Войводства при Аустрiйскомъ Правлѣнiю Депутирацъ Яковъ Живановичъ кратко слово у салону желѣзничкомъ изговорiо, у комъ є додирнуо, да Народъ Србскій лишенъ судбиномъ Войводе свога у ово важно време представлѣня свога предъ лицемъ и у кругу Нѣговогъ Императорскогъ Величества у Бечу, може благодарити Богу Промыслителю, да є у лицу нѣговомъ, као тако заслугама любавлю Народа и другова и милошћю Цара прославлѣногъ Србльина у свѣтломъ кругу царскомъ съ воєнногъ позоришта Србскога Заступника видiо. Орилосе у салону: 'Урра' ! и 'Живiо'! – По свршетку слова приступiо є   Книћанинъ къ словослову и рекао къ собраной дружини:  'Колико Вамъ на любови Вашой благодаримъ, то срдце моє зна. При разстанку нашемъ я бы желiо све Васъ устма излюбити. Но кад ми ово ниє могуће, я ево грльимъ и любимъ Депутирца младогъ Войводства а нашегъ у исто
време старогъ присногъ прiятеля мога Живановића, и у овомъ прiимите, да самъ све Васъ изгльiо и излюбiо.' Засвира знакъ къ полазку вагона. Книћанинъ изиђе изъ салона, а крику 'живiо' ниє было конца.
Овакомъ любовлю изъ Беча испраћенъ отишао є у Берлинъ, и 29. Септемврія, лицемъ на данъ рођеня Свѣтлогъ Княза нашегъ Александра у вече на самый дворскій балъ приспѣо є у Бѣоградъ, гдѣ га є свестранна чиста домаћа любовъ дочекала.
Србльи рођени у Войводству, но прирођени у Княжеству Сербiи, по повратку нѣговомъ с Марсовогъ поля Войводства изъ признателности своє къ нѣму за услуге нѣгове къ старом отечеству ньимомъ указане поднели су му єдну скупоцѣнну пушку на даръ са слѣдуюћимъ, златнымъ словима израђенымъ надписомъ: 'Нѣговоме Превосходителству, храброме Витезу, непобѣдимоме Генералу, разны ордена Кавалѣру, Члену Совѣта Княжества Сербiє, Г. Стефану П. Книћанину, за знакъ вѣчите признателности, кою му и Аустрiя, Велика Руссiя, Оттоманска Порта, Србска Црна Гора и мила майка Сербiя, на показаннымъ ньиме трудима за вѣру и народностъ Войводства Србскогъ указаше, подносе сынови нѣгови, предрага нѣгова у Сербiи живећа Серби Браћа.'

(Далѣ ће слѣдовати.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #10 on: November 09, 2018, 10:46:56 am »

Год. 1850. дружство єдно родолюбивы Чеха послало му є за знакъ уваженя нѣгове храбрости на ползу Словенства показане 2 скупоцѣнна пиштоля са изредномъ адрессомъ, на коє є онъ дружству овоме свою саблю, къ коiомъ є воєвао, съ подобномъ литографиранномъ адрессомъ на уздарiє послао.
Книћанина су као Народногъ од Св. Патрiярха наименованогъ Генерала владательски Дворови за Генерала признали и ордене му подарили. Свѣтлый пакъ Княазъ нашъ  желећи положити вѣнацъ награда на главу прославлѣнногъ юнака свога. 1. Януарiя, као на Ново Лѣто год. 1852. подари му чинъ Войводе Княжества Србскогъ као у Княажеству найвышшiй, и повѣри му комманду воинства у Крагуєвцу налазећесе, гдѣ Книћанинъ себи постояно мѣсто пребываня узме.
Ту посредъ трудова коє є око надгледаня и упражняваня воинства и око надзираваня надъ новоустроєнном тополивницомъ полагао, ланьскогъ лѣта буде пораженъ ударомъ одъ когъ се у отечественымъ купатилама прилично опорави. Но зимусъ зазли му већма, и онъ се мѣсеца Марта одда у банѣ Мехадійске, гдѣ му зазли iошт већма, те принуђенъ буде вратитисе кући.
На путу овомъ указали су му Генералный Консулъ Аустрійскій Полковникъ Радосавлѣвићъ Губернаторъ Войводства Сербіє, Ф. М. Л. Графъ Коронини и све Ц. К. Аустрійске власти особито вниманіє и сваку услугу: Нѣгово пакъ Величество, Аустрійскій Императоръ Францъ Iосифъ, разумѣвши, да се Книћанинъ  лѣченя ради у Мехадiю оддао, благовлio є послати му на лѣченѣ даръ од 2000 # цес. – Свакъ ће рећи, да су заслуге Книћанинове управо Генералске; но такође свакъ ће и то рећи, да су и дарови коє є одъ Нѣговогъ Величества прiмiо, управо царски,  осимъ што су искрени почемъ є овай послѣдній посланъ човѣку єдномъ ногомъ у гробу стоявшемъ.
По повратку изъ Мехадіє поболує кодъ куће у Бѣограду двѣ три недѣлѣ дана, и 14. Маія т. г. у Субботу вече, у очи Ду'ова преселисе у вѣчность, управо годину дана послѣ удара, коимъ є лане у Крагуєвцу пораженъ. Погреб му є быо онако сяянъ као и животъ што му є быо сяянъ. Князъ са Свѣтломъ Фамилiомъ, Архiепископъ у округу, многочисленно Свештенство, сви Представницы иностраны Дворова, Ц. К. Аустрійскій Бригадиръ и Милитарый Коммандантъ Земунскій Генералъ Драголовићъ съ великимъ числомъ Штабски и Обер-Оффицира, Петроварадинске и Панчевачке Регименте и Шайкашкогъ Баталльона, као и Оффицира линейски Региментій, у Войводству станући, числомъ 80, сви Чиновницы Србски, све то у пуной униформи, регуларно воинство србско у пуной паради, и вальда све грађанство и жительство Бѣоградско обоєга пола слеглосе и учинило є послѣдню почесть општелюбльнномъ, многозаслуженомъ, храбромъ сограђану, брату, другу, Совѣтнику и юнаку своме, комъ є торжеству и великій праздникъ Ду'овскій и лѣпо пролѣтнѣ време много допринело.
Нѣгово Императорско Величество, Императоръ Аустрійскій указао є Книћанину и послѣ нѣгове смрти особито вниманіє, издавши посредствомъ телеграфа налогъ Милитарномъ Комманданту Земунскомъ, да се Книћанину све почести, коє нѣму као Кавалѣру Ордена Маріє Θерезіє пристоє, укажу.
При опѣлу, у Соборной Бѣоградской Цркви држанномъ, говорiо є изредно надгробно слово Вѣроучитель Лицейскій   Архимандритъ Савва.
У прву Недѣлю послѣ нѣгове смрти држало є нѣму парастосъ у Панчеву родолюбиво Обшество Панчевачко, као почестномъ грађанину и избавителю своме.
Парастосъ овай быо є врло великолѣпанъ, знацима воєннма, пушчанным и танетским пирамидама и т. д. ознаменованъ, и дивизiомъ солдатій чинно спроведенъ. Присуствовало є на нѣму многобройно людство, Генералный Консулъ Аустрійскій из Бѣограда, Полковникъ Радосавлѣвићъ с Канцлерима, Милитарный Коммандантъ Земунскій Генералъ-Маоръ Драголовићъ съ много Ц. К. Оффицира, а одъ стране Нѣгове Свѣтлости, нашегъ Княза, Главниый Княжескій Адютантъ, Полковникъ Давидовићъ и Поручникъ Чарапићь, подъ Книћаниномъ у Войводству воєвавшій, и одъ Нѣговогъ Величества Цара Аустрійскога, великомъ златномъ колайномъ обдареный.
У слѣдовавшу Недѣлю, 29. Маiя, држанъ му є подобно торжественъ парастосъ у Тителу, за споменъ славе нѣгове Мошоринске, а у будућу, 5. тек. држаће парастосъ овай Св. Патрiархъ Iосифъ у Карловци.
(Далѣ ће слѣдовати.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #11 on: November 10, 2018, 09:46:35 am »

Книћанинъ є быо као човѣкъ у пуномъ смыслу човѣчанъ, као Хрястiянинъ постоянъ и благоговѣянъ съ духомъ толеранціє, као Србльинъ препуно родолюбивъ, као Соѣвтникъ совѣстанъ, као другаръ любезанъ и искреннъ, као супругъ и родитель уреданъ, исправанъ, любећъ, као домаћинъ гостолюбивъ, као предпоставлнный снисходителанъ, као подчинѣнный послушанъ, вѣранъ, услужльивъ, издржателанъ, као войник неустрашимъ и милостивъ.
У брак є двапутъ ступао. Из првогъ оставiо є сына Антонiя, кой є већъ при правилномъ воинству нашемъ Оффициръ и оженѣнъ, и кћерь Станiю, за Оффицира Прокића удату; а одъ другогъ, сына Андрiю, дѣтенце пуно надежде у другой возраста години, на нѣжной неги миле матере, печалне удовице Книћанинове.
Книћанинъ є поживiо само 48 година, - вѣкъ врло кратакъ, ал пун дѣятелности и красны сбтытія. Нѣегове заслуге за воскрснуће Войводства Сербіє остаю неувеле и неумрле. Онъ є на поляма войводства воскресiо славу првогъ у Аустрiи Србскогъ Деспота Змай Огнѣногъ Вука, кнеза Павла Вранковића, вицевожда Монастерліє, Бакића, Якшића, и посвѣдочо є, да є Сербія была и остає гнѣздо соколово, у коiой се по соко излеже, кад Србину буде од неволѣ, да Србину буде у помоћи; но не манѣ су нѣгове заслуге у Княжеству, коє се кромя осталога у томе состоє, да є одъ год. 1842. одкако є  садашнѣ Правлѣнiє устроєно, он быо свагда єданъ између првы, кои су  смирителнмъ  и ублажителнымъ путемъ на помиренѣ превратомъ раздвоєны у земльи духова дѣйствовали.  
Као што є онъ за живота свога быо свуда анђео любови, анђео добра, милости, правице, одбране, тако га є анђео нѣеговъ хранитель изъ поля трудова и заслуга одвео у поля вѣчне поѣбде и вѣчногъ мира. Име Книћанинъ остає Србльину по сви краєви Србства дика и поносъ рода. Нѣга му є у младости нѣговой мѣсто рођеня нѣговогъ позаймило; но онъ є заямъ овай Книћу стогубо повратio, прославивши га у лѣтописима Србским и Европейским, и преплодивши га у воскреснувшемъ Войводству Сербiи. Име ово остає неза'одна звѣзда, на кою ћесе свакій потомакъ Србскій беззазорно угледати моћи. (Край)

Некролог Стефану Петровићу Книћанину објављен је у Србским Новинама бр. 62. од 1855. год. Писан је славеносрбским језиком и старим (предвуковским) правописом.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #12 on: May 18, 2021, 10:32:47 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Стеван Книћанин..jpg (261.45 KB, 578x781 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #13 on: June 11, 2021, 10:18:46 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Марица, госпоја Книћанинова.jpg (71.33 KB, 400x600 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #14 on: June 14, 2021, 04:36:41 pm »

Зашто је удовица Книћанинова тужила митрополита Михаила

После смрти војводе Стевана Петровића-Книћанина, 1855. године, остало је његово двоје деце из првог брака: син Антоније, који је био официр у српској војсци, и кћи Станија, удата за официра Богдана Прокића, а из другог брака жена и двогодишњи син Андрија, 'детенце пуно надежде у другој возраста години, на нежној неги миле матере, печалне удовице Книћанинове.'
Книћанинова супруга, у време смрти свога мужа, била је млада, тридесетих година, и врло лепа жена. Прве три године њој је указивана свака пажња како од стране народа, тако и од званичних претставника власти. Међутим, докони људи и завидљиве жене почели су већ тада да 'зуцкају' против Книћанке, износећи, често, ствари које нису биле истините. А са променом режима у Србији, 1858. године, променило се и држање народа, нарочито најближе Книћанкине околине и претставника власти, према њој. Сада се није само којешта 'зуцкало', већ је у правом смислу оговарана. Било је људи ситничара и радозналих жена, који су запостављали своје приватне ствари и дужности па се интересовали шта ради и како живи 'млада и лепа удовица Книћанинова'. То оговарање је 1861. године било узело толико маха да жене на састанцима, уз шољу кафе и чашу ракије, и људи по кафанама нису готово ни о чему другом разговарали но о начину живота и поступцима Книћанинове удовице. И у ове сплетке и оговарања увучена су и два свештена лица: архимандрит манастира Горњака Сава Јовшић, члан Конзисторије, професор веронауке на Лицеју и професор 'црквене историје и догматичког и нраственог богословија' у богословији, и поп Ђорђе Рушчуклић, љубимац митрополита Михаила, који је и самог митрополита, веома неопрезно, увукао у ове сплетке и довео у велику незгоду.
Међутим, у целом овом сплеткарењу и оговарању Книћанке, главна улога била је дата архимандриту Сави. За њега се почело говорити, прво шапатом, затим све гласније и отвореније, док није и цела београдска чаршија узела то као тачно и препричавала на свој начин, - да се чешће састаје и виђа са Книћанком. Те приче које нису биле проверене и за које се није могло у то доба доказати да су биле тачне, искористиће код митрополита Михаила противници архимандрита Саве, коме митрополит није био много наклоњен.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Архимандрит Сава Јовшић био је родом из Новог Сада, где је свршио основну школу и гимназију, а у Карловцима богословију. Митрополит српски Петар Јовановић позвао је Саву у Београд, где се овај замонашио и остао на митрополитовом двору као професор богословије и члан Конзисторије. Приликом опела војводи Стевану Книћанину, у Саборној цркви, 'говорио је изредно надгробно слово вероучитељ Лицеума, архимандрит Горњака Сава.'
После пада уставобранитељског режима, 1858. године, и митрополит Петар је дао оставку и отишао у Војводину, а за новог српског митрополита изабран је дотадањи шабачки епископ Михаило. Промена политичког режима утицала је доста и на промену режима у цркви. Као што нови режим, заједно са кнезом Милошем, није био наклоњен истакнутијим људима из бившег уставобранитељског режима, исто тако митрополит Михаило није радо гледао људе који су били на истакнутијим местима у црквеној хијерархији најближе околине бившег митрополита Петра. Због тога митрополит Михаило није био расположен ни према архимандриту Сави Јовшићу. Када се узме у обзир овакво држање митрополитово према архимандриту Сави, онда ће нам бити сасвим разумљиво што су Савини противници, који су се налазили у најближој околини митрополита Михаила, успели да код овога још више да оцрне и опадну Саву. То им је било утолико лакше, што је Сава у београдској чаршији, како се онда говорило, 'волео да врдне у страну'. Један од људи врло блиских митрополиту, и човек кога је овај необично волео, био је свештеник Ђорђе Руштуклић, чији је брат Сава, као магазаџијски калфа, видно истакао за време Светоандрејске скупштине у раду на обарању уставобранитељског режима.
Поп Рушчуклић почео је, 1861. године, достављати митрополиту Михаилу како се у вароши говори о блиским односима између архимандрита Саве и Книћанинове удовице. Из дана у дан он је све црње и горе говорио митрополиту о архимандриту Јовшићу. Преко својих људи Рушчуклић је стално пратио кретање Савино, а нарочито је водио рачуна о томе кад архимандрит Сава увече излази из митрополије, где одлази, и кад се враћа. Еле, једно вече Рушчуклић, на основу извештаја које је добио од својих људи, отрчи, као без душе, митрополиту Михаилу, око 10 сати ноћу, и јави му да се Јовшић налази код Книћанке. Митрополит Михаило, пошто се увери да Јовшић заиста није у својој соби у конаку, успе преко Управе вароши да му се да један вод жандарма са официрима, који оду са Рушчуклићем Книћанкиној кући 'да Јовшића на делу ухвате'. Тадашњи кнежевски претставник и министар спољних послова Филип Христић писао је једном пријатељу, 13. јуна 1861. године, поред осталог и о овом догађају. Тако му он каже: 'Код нас се догађају мали и велики скандали. О малим нисам вам никад писао. Сад се много по вароши говори о једном великом скандалу који је господин митрополит учинио, пославши ноћу, својим аукторитетом, једно одељење жандарма с официрима да кућу једне удовице претуре и тамо да траже његовог првог архимандрита, који је то исто вече сасвим на другом месту био. Кад вам кажем да је тај архимандрит Јовшић, онда ћете се више још поступку митрополитову чудити. Осим тога што је жандарме у приватну кућу слао да архимандрита траже, господин митрополит био је то исто вече цели конзисторијум скупио, сав конак осветлио и сву митрополију жандармима опколио'.  Последње мере биле су предузете да се мотри када ће се Јовшић вратити, да га жандарми ухвате и доведу пред митрополита и чланове Конзисторије. О свему овоме се одмах пронео глас кроз варош. Велики број лица, нарочито трговачких и занатлиских калфи, било се окупило око митрополије, а становници оближњих кућа појавише се на прозорима чекајући да сви виде како ће се ствар свршити.
Архимандрит Јовшић није о свему овоме ништа знао. Он је то вече био, заједно са још једним својим пријатељем свештеником, на вечери код једног угледног београдског трговца. После вечере, око пола ноћи, он пође спокојно натраг у конак митрополије на спавање, 'али јест, како каже Филип Христић, кад се Јовшић приближи митрополији, жандарми повичу: Ено га! Држте га! па њега те пред господина митрополита'. Али пошто је митрополит видео да је Јовшић у свему био невин, јер га жандарми и официри који су претресли кућу Книћанкину известили да он уопште тамо није био, отпусти га без икакве казне.
Овај догађај, а нарочито митрополитов поступак, изазвао је велико огорчење у вароши, особито код свештенства које је листом протествовало и устало против митрополита, и у гомилама ишло да се жали кнезу Михаилу. Истина, било је и таквих који су у чаршији говорили да је Јовшић био код Книћанке, али да је она успела вешто да га сакрије. Узбуђење је у Београду било тако велико и протест против митрополита и његовог поступка тако општи, да се и сама влада на једној од својих седница морала забавити овим питањем. Влада је одмах, под притиском јавног мнења, наредила полицији да предузме 'строго иследованије да се види ко је злоупотребио своју власт па жандарме на овако дело навео'. Удовица Книћанинова, увређена и осрамоћена на овај начин, тужила је суду и митрополита Михаила, и полицију, и жандарме и официре који су јој претресали кућу. Варошки суд примио је тужбу и отпочео одмах 'извиђање', одуговлачећи плански целу ствар, да би се забашурила, пошто је био у питању митрополит Михаило, глава српске православне цркве. Али у зиму исте године, 9. децембра, дође на владу Илија Гарашанин са својим друговима и Цукићем као министром просвете, и они, 'да би се избегао скандал да се митрополиту за такву ствар суди', то некако заташкају и прекрате даљи извиђај.
Овај догађај повећао је митрополитово нерасположење према архимандриту Јовшићу. То је био један од разлога, зашто је митрополит Михаило, кад год би се, до 1875. године, упразнила која од владичанских столица у Србији, при постављању новог владике, обилазио архимандрита Јовшића, иако је овај био врло способан и паметан човек. Митрополит је волео за епископе да поставља често и млађе и неспособније калуђере од Јовшића, само да би њега обишао, мада су и кнез Михаило и његова влада желели да Јовшић постане владика. Кад је једном приликом, 1868. године, Димитрије Црнобарац, министар просвете, упитао митрополита Михаила зашто увек обилази Јовшића при постављању нових владика, овај му је поред осталог у писму одговорио 'да је Јовшић пргав и прзница толико, да би он направио скандал у олтару са свештеницима, и да би он – митрополит – издао Исуса Христа, ако би његова рука благословила и посветила Јовшића за епископа'. Због тога је Јовшић целог свог живота остао у чину архимандрита.
Јовшић је за време свога боравка у Београду био у необично добрим и пријатељским везама са тадашњим српским научницима Ђуром Даничићем и Јосифом Панчићем. Као делегат српске православне цркве, Јовшић је ишао на сабор претставника старокатоличких и православних цркава у граду Бону у Немачкој, који је држан 19. јула до 6. августа 1875. године. При повратку се разболи, дође у Нови Сад и у кући свога блиског сродника, дра Ђорђа Натошевића, умре 18. септембра исте, 1875. године. Његова смрт болно је одјекнула у Србији нарочито код црквених кругова и код професора и ђака београдске богословије, где је био омиљен и као добар друг и пријатељ и као добар наставниок и васпитач. Из Београда су послане многе изјаве саучешћа, а међу њима је била и телеграфска изјава српског митрополита Михаила. Она је састављена веома суво и из садржине се види да ју је писао човек који није био у најбољим односима са покојником. - 'Политика', бр. 11024. (1939.)


* Сава Јовшић.jpg (55.63 KB, 453x559 - viewed 0 times.)
Logged
Pages:  [1] 2   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.041 seconds with 22 queries.