PALUBA
March 29, 2024, 11:06:39 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Obavezno proverite i neželjenu (junk/spam) e-poštu da bi ste našli svoj aktivacioni link te aktivirali svoj nalog
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 [4]   Go Down
  Print  
Author Topic: Manje poznati junaci  (Read 35122 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #45 on: April 23, 2017, 08:56:24 pm »





Logged
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #46 on: September 08, 2017, 07:04:40 pm »

Logged
Lox
vodnik
*
Offline Offline

Posts: 469


« Reply #47 on: November 07, 2017, 11:02:07 am »

Evo jednog zanimljivog.
http://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/prica-o-imocaninu-koji-se-prometnuo-u-jednog-od-najvecih-junaka-oktobarske-revolucije-rodak-pjevaca-naseg-cuvenog-benda-u-rh-je-gotovo-zaboravljen/6722568/
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #48 on: September 27, 2022, 09:20:51 am »

Геније: Херој који је трубом „потукао” турску војску у Кумановској битци
ahmed-ademovicАхмед Адемовић припада плејади прослављених носилаца Карађорђеве звезде лесковачког краја. И данас живи легенда о његовом ратном подвигу.

У Првом балканском рату у српској војци био је трубач и храбар борац. У јеку Кумановске битке ушуњао се на турску страну и одсвирао знаке за одступање турске војске. С друге стране узвишице, српској војци засвирао је знаке за јуриш. Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара. Управо за тај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. После Кумановске битке, Турци су коначно протерани са Балкана.

Ахмед се поносио овим одличјем које није скидао до краја живота. Лесковац је поштовао његово херојство и указивао му велику пажњу.

За време Другог светског рата, Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини, у подножју Хисара, где су Немци 3. децембра 1941. године стрељали 400 до 500 Рома. Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила. Умро је децембра 1965. године у 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

(dan-veterana.blogspot)

http://srbin.info/2013/12/01/genije-heroj-koji-je-trubom-potukao-tursku-vojsku-u-kumanovskoj-bitci/

Током опсаде Једрена у припреми за коначни напад командант 1. батаљона 7, пука 2. позива мајор Тодор Павловић је дао предлог да на једну аду понтонима пребаци један вод војске и нешто значара (трубачи и добошари). Одаатле би могли да се убаце у турску позадину где би у тренутку отпочињања планираног напада почели да дејствују што оружјем што инструментима како би у турске редове унели што већу забуну. Идеја се допала  и команданту диввизије па је одобрио. Мееђутим, иако је вод до почетка напада био пребачен ан аду он ипка није на време стигао да се убаци у позадину до почетка напада па се одусталао од остатка плана.

Што се тиче Кумановске битке, у причи о Адемовићу се потенцира како је тај његов потез одлучио битку. То једноставно није тачно из више разлога. Битку је практично одлучио први дан 23.10. и судар српских и турских снага на Сртевици. Тада је прво тешко страдао 18. пешадијски пук да би у борбу уведен 7 пук из резерве и судар који је трајао свега петнаестак минута је одлучио исход целе битке. Адемовић је могао бити припадник неког од пукова Моравске дивизије која првог дана, као и Дринска, гоотово да нису имале додира са непријатељем, Другог дана је релативно лаоко освојен Зеебрњак а Турци су већ од претходног дана кренули у панично повлачење д ане кажем бежанију. Овај поступак Ахметовића је вероватно само мало потпомогао целу ову причу али свакако није одлучио битку. Наравно тада али сада се то дефинитивно сматра великим херојством, ипак није свеједно ући и непријатељску позадину па таман ништа да се не ради. Осим тога он сигурно 1912. године није могао добити Карађорђеву звезду јер иста није била предвиђена за војнике и подофицире. Ово одликовање је први пут установљено и додељено војницима и подофицирма 1915. године. И ту постоји један изузетак. Иако није постојало за војнике и подофицире Милоју Николићу из места Леовић код Љубовије, војнику  5. пешадијског пука је 1913. године додељена Карађорђева звезда са мачевима 4 степена. После рањавања у борби на Брегалници, пребачен је у Београд ради лечења и опоравка. Током лежања у болници понудио је да са њега скину део коже за рањеног официра и на тај начин учинио још веће јунаштво. Ово је био повод да се размисли о увођењу адекватног одликовања и за војнике што је учињено две године касније.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* 301076049_2659872910813107_4849575023529780149_n.jpg (138.43 KB, 605x527 - viewed 1 times.)
« Last Edit: September 27, 2022, 09:34:20 am by Kuzma® » Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #49 on: September 27, 2022, 12:44:45 pm »

И још мало о трубачу Адемовићу.
У књизи "Витезови Карађорђеве звезде" Томислава Влаховића наводи се и као Амед Адемовић. У прилогу се налази фотографија те стране. Ја ћу само навести пар чињеница.

Адемовић је одликован указом 11123 од 15.06.1915. златном Карађорђевом звездом са мачевима. То је податак из СВЛ број 21 од 01.07.1915. страна 486. Ту је наведен под именом Амет И. Аметовић, дакле како Влаховић наводи али није тачно да је у питању сребрна јер су сви у том указу одликовани златном КЗ. И код Милана Шантића у "Витезови слободе" се наоди д аје у питању златна КЗ а име Амедовић Амед.
Из напред наведеног произилази да он није то одликовање добио за Куманово већ за  "осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату противу Аустро-Угарске 1914-1915. године"" како стоји у указу. То је вероватно за свирање тог јуриша уместо повлачења а оно за одлазак у турске редове је вероватно неки мит који је временом постао нека истина. Ја већ доста дуго проучавам Кумановску битку као и остале битке где је учествовао 7. пешадијски пук, ту проналазим пуно података и о учешћу других јединица али још нисам пронашао ни један једини податак о Ахметовом делу у турским редовима. И ако што сам навео другог дана битке ниеј имало шта да се решава јер је после првог дана битка била решена на левом српском крилу. До другог дана је стигла и Друга српска армија тако да су Турци како би спречили своје потпуно уништење морали да се повуку а врле често и панично да беже. Ето толико овом витезу Карађорђеве звезде и причи о томе како је заслужио.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* 309010921_1128701258057930_8022762201333496402_n.jpg (287.86 KB, 1536x2048 - viewed 4 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #50 on: January 05, 2023, 10:57:40 am »

dr Elizabet Ros

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Rosova je rođena u Tainu 1878. godine. Diplomirala je medicinu 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi.
Pošto je stekla diplomu, Rosova je kratko radila kao doktorka u svom Tainu, da bi potom postala medicinski radnik na ostrvu Kolonzi. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji, na velikom brodu koji je plovio do Indije i Japana. A onda je otišla u Persiju: živela je skoro dve godine u iranskim planinama i lečila moćno pleme Baktijara. Bili su toliko oduševljeni njome da su je postavili za poglavicu, a deo njenog posla, bio je da bude doktorka u - haremu. Tu ju je zatekao početak Prvog svetskog rata.

Dr Ros čula je za strahoviti manjak doktora i medicinskih sestara u Srbiji, i odlučila da pomogne.
Kada je stigla, krajem januara 1915, odmah je dobrovoljno otišla u bolnicu za tifusare u Kragujevcu. Nazalost, brzo je obolela od tifusa, tako da umire 14. februara 1915. od tifusa u vojnoj bolnici u Kragujevcu, gde je i negovala srpske vojnike povređene u Prvom svetskom ratu.

Grob doktorke Ros i dve engleske koleginice, na kragujevačkom groblju, razlikuju se od ostalih jer su neke reči na - engleskom. Na kamenu piše “Ovde leži dr Elizabet Ros”. Ispod toga, ćirilicom: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

Živo sećanje na dr Elizabet Ros neguje i terenska jedinica Crvenog krsta, koja je po njoj dobila ime. I ulica u spomen-parku u Šumaricama, koja vodi pored PMF i Mašinskog fakulteta, nosi njeno ime.




Некролог у Српским новинама од 10.2.1915.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* P_2588_1915_02_10_001-1.jpg (473.33 KB, 630x1578 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #51 on: February 08, 2023, 09:40:58 am »

Жана Меркус – српска Јованка Орлеанка


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У својој књизи: 'Влада Милана Обреновића', на страни 285., Слободан Јовановић о устанку у Босни и Херцеговини, 1876., пише следеће:
'Јануара 1876. основано је Друштво Црвенога Крста; цвет Београда дошао је на оснивачки скуп, и узбуђење је било тако силно, као да ће рат већ сутра дан почети. Месеца марта пала је у Београд нека Јованка Меркус, названа код нас 'Меркусова'. То је била једна млада, богата, а ни мало лепа Холанђанка, рођена на острву Јави, а настањена у Цариграду. Она је била у Љубибратићеву штабу, - и због тога што је носила мушко одело и јахала коња, прочула се као амазонка херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком. Песник Ћура Јакшић певао је: Јованка наша, не Орлеанска, Ал, она иста... Анђео чист...
…Друга једна демонстрација тицала се Меркусове. Београдска интелигенција са грдном поворком света носила је бакљаду нашој Јованки Орлеанској. Она се појавила на балкону са црногорском капицом врх огромне плаве фризуре, - и та женска прилика са мушком капом, која је опомињала на месојеђе и на машкаре, изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић.'
Читајући пре неколико година ово, нисам ни сањао да ћу једном у Холандији, у месечној смотри: 'Наgse Маndblad', који уређује наш одани пријатељ др В. М. Вестерман, открити тајну ове жене, а у чланку једног другог нашег овдашњег пријатеља Г. Ц. А. Рајцсме, холандског путописца и новинара. Он је 1936. био у Сарајеву и у једној тамошњој књижари купио једну француску књигу од неког Шарла Иријарта под насловом: 'Босна и Херцеговина, успомене са пута приликом устанка'.
У овој књизи, изненадно, срео се г. Рајцсма са именом своје непознате земљакиње: Жане Меркус. О њој је Иријарте писао, да је 'Холандску јунакињу' неколико пута срео и видео у Дубровнику, а у пратњи познатог усташког војводе Љубибратића. Иријарт описује Жану Меркус, као младу даму од 25-30 година, која је, осим обилате финансијске помоћи коју је широко делила, узела учешћа и у усташким упадима на турску територију, где је показала невероватну хладнокрвност и личну храброст. Чак, једном приликом, кад су многи од усташа одбили да баце у ваздух једно турско утврђење, она се била пријавила да ће сама то извршити. Даље Иријарт прича да је Жана Меркус давала велике суме руском агенту Веселицком и да је посредством француског официра Барбјеа купила неколико Крупових топова а упућивала их усташама преко Клека и Суторине. Најзад, према овој књизи, Меркусова је била затворена од стране аустријских власти заједно са Љубибратићем и неким другим усташама. Међутим, док су сви остали били интернирани, Жана Меркус је отишла за Београд и пријавила се тамо у српску војску, где је примљена са највећим почастима, према накнадним информацијама које ми је дао г. Слободан Јовановић. У одбору који је био образован за њен дочек били су: Гига Гершић, Милан Кујунџић, Јован Бошковић и др. После овог проналаска, г. Рејцсма се почео да интересује за ову своју земљакињу: Ко је она? Ко је био њен отац? Шта ју је натерало да оде у српску авантуру? Шта је после било са њом?
Као у свакој ствари и у овом новом открићу одиграо је најглавнију улогу: случај.
Једне вечери, у једном холандском друштву, док је г. Рејцсма причао о мистериозној личности борбене Жане Меркус крикну одједаред једна дама: 'Па то је била моја тетка Ђени Меркус, ћерка генералног гувернера Холандске Индије, Петра Меркуса!'
Тако је г. Рејцсма нашао пут да даље тражи, пошто се ова дама само сећала: да је 'тетка Ђени' ратовала у Турској! То је заиста био мало чудноват догађај за она времена, а 'тетка Ђени' се код куће врло често веома чудно понашала тако да су њени били срећни кад је она једног дана отпутовала. Јер, у Утрехту, где је племенита породица Меркусових живела, била је Ђени страх и трепет кад би се одједаред однекуда појавила са великпм пером на свом шеширу, или кад би остајала у Утрехту по неколико дана пушећи цигару за цигаром. После тога би поново нестала да живи негде на француској Ривијери.
О њеном оцу се зна да је био син пастора у Нардсву, који је узео за жену Жан де Мушерон, ћерку једног пастора Валонске цркве. Кренувши као млад правник за Индију, Петар Меркус је већ био 1829. год. члан Индијског Савета. Ту се он венчао, 22. септембра 1830., са гђом Н. В. Крансен, разведеном женом једног професора на Универзитету у Лејдену. 1841. Петар Меркус био је именован за генералног гувернера холандских Индија. Он је имао осморо деце. Жана, као шесто дете, родила се у Батавији, 11. октобра 1839. године.
1844. умро је Петар Меркус у Сурабаји и гђа Меркус се вратила у отаџбину са својом великом породицом. Настанила се у Амстердаму. После је прешла у Хаг, где је умрла 19. априла 1848. Иза њене смрти породица се сва разишла, и мала Жана, дете од 9 година, отишла је у Арнем код свог стрица Меркуса, пастора Валонске цркве. Ту се у њој развила, до највеће мере, њена верска наклоност, и то толико, да је, кад је дошла до пунолетства, располажући великим наследством, кренула на ходочашће у Палестину. Верујући у неизоставни долазак Месије она је у Јерусалиму купила парче земље и саградила на њему кућу да у њој дочека Спаситеља!
У Палестини се још више распалила њена мржња на 'невернике', и она одлучи да себе и цело своје имање стави у службу Хришћанства да би се срушила турска власт. Тако ју је 1875. године њен пут одвео на Балкан где је дошла у додир са Љубибратићем и подржавачима устанка. Тада је имала 36 година.
Садашњи чланови њене породице не знају како се Жана вратила из Србије. Зна се само да је, после свог доласка, живела неко време у Паризу, затим на Ривијери, и да је написала неколико брошура о борби против алкохолизма. Њена путовања, њена кућа у Палестини, српска авантура, поједоше јој паре; бар велики део онога што је имала. Много је света црпело са овог 'бунара' који је најзад пресушио! На крају јој је остала само кућа у Јерусалиму, која се није могла продати! Тако се Жана, потпуно осиромашивши, вратила у Утрехт. Калуђерице тамошње дале су јој једну собицу у својој болници. Познајући њену побожност храниле су је бесплатно. Ту је и умрла 1897. у 57 години живота. Гроб јој се налази на Централном гробишту у Утрехту.
Према горњој слици, Жана Меркус изгледа да није била тако ружна колико ју је г. Слободан Јовановић, познати женомрзац, описао. Чак она изгледа да је била лепа...   - Сибе (Јосип) Миличић, 1938.



* Жана Меркус.jpg (179.06 KB, 525x639 - viewed 0 times.)
Logged
Pages:  1 2 3 [4]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.029 seconds with 23 queries.