PALUBA
March 28, 2024, 02:43:53 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  [1] 2   Go Down
  Print  
Author Topic: Тома Вучић Перишић  (Read 11922 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« on: November 25, 2018, 04:38:36 pm »

Тома Вучић Перишић


Догађаји политички у Србији, од 1839. до 1858. године, необично видно и релативно трајно, истакли су, мимо све прве људе – сем владалаца – онога времена, нарочито једног од њих, чије име даје наслов овој теми. То је Тома Вучић Перишић, или, и у она, и доцнија времена, популарно и кратко називани: Вучић. Има мишљења, да му је ово, сада историјско име, у ствари обичан надимак, дат му саобразно његовој природи у младим годинама, када је, кажу, по нарави, био сличан младом вуку, т. ј. вучићу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Док му је Тома крштено име, презиме му је по оцу Периши, чија је породица из села Врбаве, у Горњој Гружи, којој је Вучић, као и она њему, припадала и срцем и душом. Но Вучић је по месту рођења, дете бурних времена и бежаније за време око Кочине Крајине, и рођен је у Баричу, у београдском округу, које је село недалеко од утока Колубаре у Саву. Ту су му родитељи, испред турског зулума, бежали за Срем, и ту је Вучић рођен, не зна се тачно или 1878. или 1788. Узгред буди речено: Тома Перишић, син Перишин, брат је од стрица Мелентију Павловићу (у народу познатији под именом Менто Калуђере), првом српском митрополиту, сину Павловом; а Периша и Павле била су два брата рођена. Мелентије је нешто старији по рођењу од Вучића, и рођен је у свом завичају, у Врбави, око 1776. године. Ова два брата, постали су знатне историјске личности: један у духовном, други у световним пословима своје земље, а обојицу је извео на велики државни пут књаз Милош, коме су служили: Мелентије као игуман манастира Враћевшница (прослављен у битци на Љубићу), доцније, београдски митрополит и 'наш попа' како га је звала књ. Љубица; а Тома, прво као господарев момак, а за тим књажев веран поузданик, све до 1835. године, и Милетине демонштрације, после чега долази његово одметање од Милоша и прелазак у табор његових противника. У следећим годинама, Вучић је био она жива бунтовна сила, која је оборила два књаза, Милоша и Михаила, и на владу извела трећега, Александра.


* Тома Вучић Перишић.jpg (163.58 KB, 670x968 - viewed 64 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1 on: November 26, 2018, 10:21:30 am »

Кад се ови догађаји, у вези са особинама људи, који су их заједно са Вучићем, руководили, и са обзиром, да је главна војска за те крупне намере била обична народна гомила, онда се поуздано сме тврдити: да није било Вучића, не би било ни великих преврата у 1839. и 1842. години. Могао је Аврам Петронијевић бити дипломата, који је умео преговарати с Турцима; могла су браћа Симићи, Стојан и Алекса, уливати поштовање својим богатством и речитошћу, нарочито Стојан; могли су ондашњи великаши, и писмени и неписмени, заснивати интриге и завере, у које су саплетали књаза Милоша, довевши га до потпуног усамљења; могли су они у своје коло увести и рођеног брата књажева, Јеврема; могао је кнез Милета са Симићем и осталима, кренути 1835. сељаке на прву озбиљну буну, но која малаксава на првој прекретници, и коју је укротио мирним начином, баш овај исти Вучић; могао је митрополит Петар, у одсудним тренуцима, као црквени поглавар, у чије руке и књаз Милош полаже 1. јуна 1839. своју оставку, давати потребну фигуру – поред свих тих и других савремених величина – да није било Вучића, да сломи војничку (Јованову) побуну, и да спута књажеве присталице, 1839. као исто тако, да 1842. груне у Крагујевацу, дочепа војску и топове, и крене народ противу књаза Михаила, сви би остали поменути више собни (салонски) него 'прса у прса' борци, били немоћни да изведу оно, што је 1839. и 1842., ваистину, сам Вучић, извео, лично и потпуно, као што је ускоро, 1844., опет њему било поверено да угуши и Катанску буну, која је јако заталасала приврженике Обреновића.
То је учинило име Вучићево чувеним и популарним у народу, као што је и за све време од 1839. до краја 1842. постојало и нарочито политичко име за његове присталице, који су тада названи Вучићевци, као супротно другом имену Обреновићеваца, од којих су први, под вођством Вучићевим, постали заклети противници династије Обреновића. Назив уставобранитељи зачео се тек под владом књаза Михаила, после бегства његових противника у београдски град и ван земље, који је назив прешао доцније и на листове историје као и страни назив олигархија, али у самом народу назив уставобранитељи није могао – као чисто литераран – потиснути име Вучићеваца. Тек је са развојем даљих догађаја, овај назив потиснут новим називом, као супротност Обреновићевцима – постао историјски и оличен у називу Карађорђеваца. Овај се назив одржао и после 1858. године, и у ову партију ушли су сви Вучићевци, односно Уставобранитељи, преносећи се и далеко доцније на њихове потомке, уколико их је још било и уколико су остајали верни династичким убеђењима својих предака.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2 on: November 26, 2018, 01:31:01 pm »

Свеколико политичко делање Томе Вучића, нарочито оно из 1839., 1844. и 1844. године, учинило је, да је он заузео највидније место међу политичким људима прве половине XIX века. Вучић није био државник у смислу како се то данас узима, али је у доба 'воленија народа' успео, да стекне и сам назив 'Повелитеља народа', а тиме и престиж, који прати војсковођу, који се успесима истакне у време ратова. И као што дипломатија прихвата успех ратовања и чини их основом за даљи рад, тако су и писмени и неписмени, и на високе положаје изведени утицајни политички људи онога времена, прихватали успехе Вучићеве у бунама, да на његовим победама заснују нове државне програме и свуколику своју владавину, резервишући Вучићу највиша места у врховима олигархијске хијерархије, при чему је Вучић – како Слободан Јовановић у књизи 'Уставобранитељи и њихова влада' вели – као 'представник и сељак рушилачке енергије стално дере у страну, худећи на крају крајева више себи него другима. Тек, ипак, Вучић је трајно остао 'велико име'.
Све ово није дошло онако на пречац и спонтано. Вучићев јавни рад и живот, до 1839. има своју историју. Кад је постао моћан противник Обреновића, он је имао у народу већ стечено име и глас, тако, да када је добио ранг 'Повелитеља народа', он га је понео са већ признатим ауторитетом, који му је зајемчавао две ствари: популарност у народу и успех у свима походима које је он, као предводитељ ге(ј)ачких гомила, несумњиво имао.
Поучно је и за познавање ранијег живота и рада Вучићева, као и за начине, како су постајали, после другог устанка људи, на којима је – са књазем Милошем на врху државе – лежала свеколика управа Кнежевине Србије. Вучић, као један од неписмен(иј)их међу њима, јесте особен типичан пример.
По М. Ђ. Милићевићу, а у биографији 'Вучића Томе (Перишића)', Вучић је, при покретању првог устанка, када је могао имати 16-17 година, био у манастиру (вероватно у Драчи), у школи, т. ј. код калуђера. 'Па, чувши пушке, заклопи часловац, дочепа шешану, и оде у војнике. Сам је причао солдатима на Трешњи, које је ту срео и разоружао 1839. године, да је носио у торби проју од куће, и ишао у Тополу, те се 'зекцирао'. Кад је завршен први устанак, имао је око 25 година, дакле 'млад и незнатан, па се није имао чега плашити од Турака', који су поново заузели Србију. С тога није се уклањао ван земље, већ је остао код куће. Оно мало манастирске школе оставило је трага код њега; 'Вучић је – вели Милићевић – знао читати, и новине је редовно читао, ма да то није никоме признавао. Писати одиста није знао. Осим српскога језика, говорио је турски и грчки.'
« Last Edit: November 26, 2018, 01:36:12 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3 on: November 27, 2018, 11:24:24 am »

Кад је 1814. букнула Хаџи-Проданова буна, три онда млада Гружанина, чија су имена за владе Милошеве постала чувена: Вучић, Петар Туцаковић и Сима Паштрмац, почну кретати Гружу на устанак, коју је опет тадашњи војвода руднички Милош Обреновић – предавши се Турцима и оставши код куће у Горњој Црнући – на све стране умиривао, као преран и без изгледа на успех.
Бегство Хаџи-Проданово из Србије у Влашку, није уштедело народу жртве, али је убрзало крај његовог устанка, и учинило, да се и млади Вучић, на реч војводе Милоша, у Книћу преда. Тада је по свему судећи Вучић пао у очи Милошу, који га упути да иде кући, али да се чешће навраћа у Црнућу, кући Милошевој, која је била на јужној шумовитој падини Рудника више Враћевшнице.
Милошева жеља да се ништа пре Цвети не почиње није била испуњена. Јован Обреновић, Симо Паштрмац, Благоје из Кнића, Вучић и остала дружина на Лазареву Суботу (10. априла) отиду у село Коњушу, на десној страни Чемернице, између Пријељине и Љубића, и побију турске харачлије. Рањен у руку, Вучић није могао отићи у Таково, на састанак о Цветима, али одмах по оздрављењу, стао је у службу војводе Милоша, као његов момак. И кад се устанак свршио на познати начин и по споразуму Милошевом са Марашлијом, а Милош постао признати носилац врховне власти и поглавар земље, Вучић је ступио у ред Господаревих момака, т. ј. оружаних пратилаца књажевих, за његовог бављења у Црнућу, а у том је својству прешао за Књазем и у Крагујевац, кад је ово место на Скупштини у Црнући суседном манастиру Враћевшници било изабрано за седиште поглавара земље, куда је Књаз прешао 1818. године.
Од тада Вучић се није раздвајао од Господара, стално као његов момак, кроз свих даљих четрнаест година, све до 1832. године, када је 16. маја постао, као наследник Јована Добраче, старешина над Гружом, као њен кнез, који је назив одговарао доцнијим среским старешинама, капетанима. Ово је унапређење оглашено у народу, да ће 'кнез у Гружи бити, господарев момак, Вук Перишић'.
Но биће пре, да Вучић није на овај старешински положај дошао као обичан 'господарев момак' како су га Гружани називали гледајући га толико година уз господара. Још док је књаз Милош био с кућом у Црнући, Вучић је над осталим момцима био најважнији, и добио је надимак 'газда'. Књажева конак у Крагујевцу био је већ и народна кућа и имао је своје особље. Поред писара Димитрија Ђорђевића и имрaoра и татарина Инџе (Аранђеловића) Лазара, кавеџија је био Вуле Глигоријевић, кувар Арса Андрејевић; било је у конаку и чибугџија, бербера, силистара, сеиза и кочијаша и т. д., а над свима њима, 'Газда' је био Вук Перишић. Имена кувара и кавеџије, као и 'газде' јављају се, доцније као носиоци високих положаја, а често се, нарочито Арса, спомињу у Мемоарима Стевчиним, Вучић већ понајвише и понајпре. Вучић је, каже Стевча, готово срастао са Конаком у Крагујевцу, посвећен и у породичне односе књажеве куће. Тако се документовано зна, да је књ. Љубица Вучића слала са А. Симићем у Земун, 1831. године, по врло интимном послу, о коме се Књагиња у писму од 28. јуна 1831., пишући књазу Милошу из Београда, овако изражава:
'Јуче сам послала била Вучића и Симића у Земун, те су се састали са Тошом Николићем и Караматићем, и питали за момка, је ли му се допала девојка, који је одговорио, да ће он себе за срећна имати, ако буде суђено, да он може Савку нашу за супругу узети.' Овај је брак са Николићем и закључен, пошто је – како књегиња даље пише – 'и он и с девојачке стране бегенисан'. У многим доцнијим писмима, књ. Љубица стално Вучића зове 'браца Вучић'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4 on: November 28, 2018, 09:16:08 am »

И друга кћи књаза Милоша, Петрија, удата за Теодора Хаџи-Бајића, трговца из Земуна, у једном писму свом, од 22. јануара 1835., одмах после Милетине буне, поздравља 'браца Вучића', то ће рећи скоро као сродника. У те дане Вучић је већ носио титулу 'Попечитеља војени дјела', како га именује и сам књаз Милош у писму од 11. јануара 1835., као својега овлашћеног пуномоћника, који ће 'са Судом Народним од моје стране, што год треба уговарати… да и Скупштину сазову…' То је била Народна Скупштина, која се састала на Сретење 1835. год. и донела први Устав Књажества Србије. – За све време трајања Милетине буне, Вучић, мада је тајно нагињао завереницима, стајао је на страни Књажевој, и његовој умешности има се много приписати, да су вође буне, са 5.000 народа, мирно ушли у Крагујевац, и мирно остали до сусрета с Књазом и помирења, чему је следовао горе поменути сазив Скупштине и Устав познат као Сретењски, који није формално никада признат. 
Но, чисто службена каријера Вучићева почиње знатно раније, а та је службеност обележена сталном одређеном годишњом платом. Немајући каквог општег уређивача, у облику Устава, по коме би се вршила организација државне власти, нарочито у њеним врховима, Књаз - од кога су лично потицала сва наређења - и остали  довијали су се, како да непосредну околину Књажеву, организују, где је све до 1827. постојало само секретарско оделење, за писање писама, наредаба, заповести и др. аката, које је Књаз одашиљао.
Тако је 1827. године, поред секретаријата, установљена и 'свита књажеска'. Ова је установа била израз потребе за поделу државних послова. Као први члан 'свите књажеске' био је архимандрит Мелентије Павловић, кога је Књаз на црквеном сабору држаном 9. марта 1823. године (заједно са кнез Раком Тешићем), поставио за 'попечитеља просвешченија', и коме је идуће године придодао за писара 'јеридјакона' Силвестра (сина св. мученика Пајсија Ристовића).
На крају 1829. год. дошао је за другога члана Алекса Симић, дотадашњи базерђанбаша београдски, а у априлу 1830. год. Књаз је за чланове своје свите поставио: Тому Вучића Перишића и чича Павла Радомировића, доцније, крајем исте године и Стојана Симића. Идуће 1831. год. 18. августа у Цариграду је посвећен за београдског митрополита Мелентије Павловић, а крајем исте год. умро је чича Павле Радомировић. На ова упражњена места за члана свите постављени су Аврам Петронијевић, и, почетком 1834., Коца Марковић и т. д. Сви чланови књажеске свите имали су годишњу плату по 4.000 гроша, сем Петронијевића, који је имао 5.000, Коце Марковића са 6.000 и Вучића, коме је Књаз у месецу априлу 1834. повећао плату на 5.000. гр.
Оба одељења, дакле, секретаријат и свита, имали су задатак да помажу књазу Милошу у отправљању државних послова. Тако, за црквене послове и спорове, старао се архимандрит Мелентије, за спољне, као и за просветне и припремне радове за Народну Скупштину, Димитрије Давидовић; за унутрашње послове, Стеван Радичевић; за финансијске, Алекса Симић, за спољне, 'чрезвичајне послове', где је требало лично суделовање и личног преговарања у име књажево, Аврам Петронијевић; за војне, Вучић Перишић, који се од 5. јуна 1830. год. потписивао: 'Главни Срдар војени и шеф књажеске гарде'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #5 on: November 29, 2018, 11:11:05 am »

Пожаревац, 5. јуна 1830. Вучић - Јакову Јакшићу, књажевом хазнадару.
Љубезни брат Јакшићу!
Приликом овом пишем вам и поздрављам љубезно, молећи да би сте се потрудили пребројати мундире, и што скорије мени овамо у Пожаревац рачун преко свега послали, будући да нами овде на рачун не налази два мундира, зато и пишем, да би се могао уверити куд су и коим нестало иј је између прочи мундира. Будући да сам код мајстор Николе, ког сте послали овамо у Пожаревац да ради, нашао неколико крадени ствари, пак мислећи нећели и мундир с њиовим знањем кудгод оправљен бити: Зато вам и пишем јели тамо добро, и излази све на рачун, ако ли пак не излази, да се исти мајстор има далше испитивати. Јављам и то, да сам га дао оковати. - Ваш доброжелатељ Тома Вућић Перишић, Главни Срдар војне и шеф књажеске  гарде.

Шабац, 6. априла 1833. Вучић – књазу Милошу.
Ваша Свјетлости, Милостивјејши Господару.
Ваш милостивјејши налог, кога сте ми устмено у Крагујевцу и милостиво наложило, да јавим капетаном ваљевске нашије, да купе по једног коња, ради потребе гардиста, ја сам их по височајшем повељенију Вашем онако како сте ми наложили казо, које су они драговољно примили, и обећали се што скорие могу, они су тражили и хотјели јошт о панађуру ваљевском узети, но нису смели боећи се да не би као на вашару, што сакато купили, ако су се обећали, даћеју што скорие послати; такођер сам и капетану Петру Васићу, соколске нахије јавио, и он ми је се обећао свесрдно да ће послати; Марко Лазаревић капетан тамнавски нахије шабачке обећао је такођер једног послати. Призвао сам и трговце шабачке, и казао им, дае Вашој Свјетлости потребно коња сада ради гарде, ако би кои и то кои је могућан поклонити мого, и кои с отим неби, осетио окрњавање свога капитала, и да Ваша Свјетлост не зактевају да то мора бити, но само кои има ревност ка Отечеству, а особито кои је могућан, макар двиоца, троица или четворица по једног узели, на које су они с радостију и пуним задовољством обећали се, као што овде приложена нота имена и презимена свију кои су обећали сведочи, кои ће ју дaти и то добровољно; но само се моле, да би Ваша Свјетлост имала милост, отложити им времена, јербо су њеки намјерни из Њемачке тражити за речену потребу способни ждребаца. А трговци из Шабца обећали су девет комада, и трговци из нахије једног, тако у суми одавде биће десет комада. - Вашег Сијателства… итд.

Крагујевац, 5. фебруара 1836. Књаз Милош – Вучићу.
Љубезни Вучићу!
Ово дана доћи ће два топа из Беча, коjе смо наручили, и ви ступите у споразумениjе с конзулом нашим Панталеимоном Х. Стоилом за исте топове, па кад буду дошли, нађите jедан прам, и пошаљите иј на праму Дунавом до Дубравице, а ми смо учинили наредбу, да се оданде у Пожаревац однесу.
С благоволениjем jесмо Вам благонаклониј Милош Обреновић.      
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #6 on: November 29, 2018, 11:49:32 am »

Године 1833. изабрано је 29 унтер-официра, свршених кадета Гвардијске школе, и, друге половине месеца новембра, послати су, преко Румуније у Русију да се усаврше у војним наукама и спреме за војне старешине (тобџије су послате у Рибник у Влашкој, пешаци у Фокшану у Молдавији а коњаници у Кијевску губернију). Одређене кадете, на овоме путу, пратио је Вучић са 2 официра, коме је народна благајна, на име овог пута издала 6.690 гроша. Године 1834. војни послови сасвим су предати Вучићу. Наиме, присаједињењем шест нахија 1833. Књажевини, када је за трећину увећана њена територија, дошло је до умножавања државних послова. 5. јануара 1834. год. први број 'Новина Србских' доноси одлуку, по којој је Господар Милош Теодоровић Обреновић 'решио завести разна попечитељства: инострани, внутрени и полицајни дјела, правосудија, просвјешченија и финансија, на која ће сва дјела народна поделити, и која ће (попечитељства) се после свакако о себи, и сви у скупу, старати о усавршавању поједини струка дјела исти, како би се у свакој од њи закони и нужни поредак увели, да не би ни 1835-та, а камо ли позније године, затекле Србију у старом одјелу, у коме је много и много ствари од рамена, и само по здравоме и простоме расудку, морало бивати'.
Oва је намера постала и дело 1. фебруара исте 1834. године и санкционисана Народном Скупштином, са врло детаљном мотивацијом (види Финансије и установе обновљене Србије од Мите Петровића, књ. прва, стр. 558.). Томе је следовало наименовање разних личности за разне државне послове, а Вучић се, по новом устројству, 2. јуна 1834. утврдио на звању попечитеља војених дела.
Истог дана Књаз је известио дотадашњег команданта војске, Руса Михаила Павлова да је Вучић попечитељ војeни и 'да се од сада, у свим војним пословима, ма ког рода они били, на реченог попечитеља војених дела обраћате'.
(Овај Рус, који је 'зекцирао' војску, имао је ружну нарав: налетао је на војнике и тукао их сурово, све док није наишао на неког Качерца, који је на незаслужен ударац кундаком, одговорио ударцем. Од тада је Павлов командовао на одстојању, уздржавајући се од ударца. Онда није било прописа, па ни казне за оне који дигну руку на старијега у војсци.
На овог официра било је много жалби, па је Милош послао Стевана Стојановића (таста Живка Давидовића) да то испита и да му јави шта је и како је. Стеван, кад све огледа, оде Милошу и каже да је тај човек 'ћанут', да солдате не учи 'зекциру', него их само мучи, јер то његовом ћефу годи, након чега Књаз, који је у свему слушао Стевана, најури Руса без плате.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #7 on: November 30, 2018, 10:02:23 am »

Као што је напред речено, и следеће 1835. године, у дане Милетине буне, Вучић се јавља у својству попечитеља војног. Тиме је, дакле, и ауторитет Вучићев био утврђен; а он је био већ близу педесете године. Поверавањем њему свеколике војне силе земаљске, дат му је у руке један инструменат и прилика да одлучује о употреби и командује војском и – против свога Господара – тако, да од главног управљача редовне војске, постане и 'повелитељ народа'.
Но Вучић се, и пре и после овог наименовања, јављао у разним пословима и дужностима, које М. Ђ. Милићевић изражава овим речима: 'Вучић је премештaн на разна звања и слан на разне стране, по служби државној; тако је био председник суда у Шапцу, саветник у Крагујевцу, војвода на Дрини, бина–емин у Београду…'
Ваља нам се зауставити на овом последњем називу, који на турском језику означава надзорника над грађевинама; а Вучића, дакле, као бина-емина у Београду. Куниберт наводи да је надзорник грађевина у Турској био у министарском рангу и да су се на том положају налазили први великодостојници Царевине. Ово звање одскаче од толиких осталих дужности Вучићевих и износи га готово као културног радника у држави, као човека од великог поверења код књаза Милоша, и вешта и за такве послове. Био је, кажу, врло строг, каткад и неправедан, чак и према старом Хаџи-Николи Дунђерину, првом неимару ослобођене Србије.
Књаз Милош је сматрао овај посао необично важним и лично је учествовао у њему: при изради планова и предрачуна и при набавци материјала. Ово непосредно мешање до детаља у све послове државне (и приватне) било је у природи Милошевој. У 'Српским новинама' од 12. маја 1834. пише: 'Од како је Књаз дошао у Топчидер, готово свакиј дан излази сам у Сава-Махалу, и разгледа гди би најисходнија места била за зидање обштенародни зданија, која ће се у истој махали градити'.
Нестор Летописац износи у 'Времену' од 21. фебруара 1923. занимљиво саопштење једног савременика Милошевог о томе како је створен 'план' за Велику касарну. 'Било је то у понедељак по Спасову дне 1834 — приповеда сувременик, — кнез Милош дође из Топчидера у Београд. С њим су били, осим обичне свите, Вучић, Цветко Рајовић, Алекса Симић и Никола Хаџи-Дунђерин. Дошавши на место где је сада велика касарна, Кнез се устави, и, пошто је раније било спремљено што треба, разгледа место, узе један колац и пободе у земљу, па окренувши се Цветку Рајовићу, који је тада био директор београдске полиције, рече:
— Ћетко! Чиниш 'волко, узми колац, иди право, и стани ђе ти речем!
Рајовић оде и пободе колац у горњи крај.
— А ти, Базрђан-баша, рече Кнез Алекси Симићу: — Узми овај други колац, и иди право од Ћетка, па стани ђе ти речем! — Алекса уради тако. Сад се четврти колац поби према оном Кнежевом.
— Е, Газда, рече Кнез Вучићу: — ти ћеш настати да Хаџија овде начини оволику касарну на два боја.
То је био сав план и премер.
Тако прича сувременик о подизању велике касарне, Али у то време које у Топчидеру које у Београду подигнуто је више зграда. Милошевим надзорником био је Вучић кога је Милош звао 'газдом', јер се он раније старао о Милошевом 'газдалуку'. Предузимач је био Станко Паунковић а неимар (архитекта) и палир Хаџи-Никола Живковић, кога је Кнез Милош звао 'Хаџи Дунђерином' а некад 'Хаџијом'. Приповедало се доцније, да је све, што је Хаџи-Никола зидао било и добро и лепо и трајно. То што се приповеда, биће истина. А да је истина, сведочи и то, што већина тих зграда и данас постоји.
Како тумачи народ ту доброту зидања и трајност зграда? Темељитост ових грађевина народ тумачи тиме, што је, како се говори, Кнез Милош, у самом почетку зидања, побио у земљу некакав велики дирек и на њега приковао велике и јаке ченгеле са врло оштрим крајевима, претећи да ће обесити мајстора о те ченгеле, ако грађевина испадне рђаво сазидана. Претња Милошева истинита је, али што се тиче дирека и ченгела, то је украс народне маште. Али једно се не сме порицати. Милош је био аутократ и самовољан, али што је предузимао изводио је и брзо и солидно, што сведоче многе грађевине подигнуте од 1832. до 1836. године'.
У те грађевине долазе велика касарна, топџијска касарна, Министарство Финансија, пивара (на углу Балканске и Босанске улице), топчидерски Конак, црква у Топчидеру, Табакана, Кула на Врачару и Докторова кула, магацин за жито, Конак Књегиње Љубице, Нови Конак (доцније Учитељска Школа), 'Крагујевац' кафана и дућани уз кафану, Ђумуркана на Сави и т. д. Све ове, тако разноврсне по облику, величини и намени, али и друге грађевине, које нису набројане, као и уређење улица, надзирао је Тома Вучић, што претпоставља његову велику умешност и око оваквих радова, на кога је, за то, пао избор књаза Милоша, као способног и за такве послове.
Вучић је од 1835. био већ Саветник, а ускоро после прешао је на страну књажевих противника.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #8 on: December 01, 2018, 10:05:13 am »

И, услед тога настаје питање: Зашто је Вучић, дотле тако привржен и веран Књазу, постао не само његов, но и династије Обреновића, највећи противник? Да ли с тога што је и сам устао противу самовоље Милошеве, или с тога, што је био, чим било, увређен и запостављен? О запостављању не може бити ни речи, јер је Вучић још 1834. ушао у 'свиту књажеску', поверена му је управа над војском и у томе је ускоро утврђен као попечитељ војених дела, и то све као неписмен. По уставу од 1835. постао је саветник, а када је 1839. проглашен и 'турски устав', Вучић је такође ушао у Савет, но сад већ као противник књажев, са задатком да сруши све препоне, које су сметале коначном удаљењу књаза Милоша из Србије.
Има један познат случај, у коме је повређено самољубље Вучићево, и он се показао упоран и непријемљив за даљу милост Господареву. Кад је књаз Милош, после 70 дана боравка у Цариграду, 6-ог октобра год. 1835. на опроштајном подворењу код cултана Махмуда II састављао списак српских  чиновника за 16 царских ордена, није хтео да стави у тај списак име Томе Вучића Перишића. Нешто је био, тада, срдит на њега. И тако су ордене и берате Махмуда II добили мање заслужни чиновници, а Вучић није. Вучићу то није било право, и он је то дао осетити и Књазу и осталим око Књаза. 'И, вели М. Ђ. Милићевић, многи други добронамерни људи, који су желели слоге између Вучића и Милоша, жалили су што се је то догодило'.
Год. 1836. умре Сима Милосављевић- Паштрмац, Књажев саветник, и његов орден остане слободан. Књаз тада напише писмо Садразаму, и предложи му да тај орден да Арси Андрејевићу, кувару. Садразам то одобри, и књаз Милош, својом дипломом, да Арси орден султански. После тога Књаз више није ни молио Великог  везира за одобрење, него је турско ордење и дипломе одузимао и давао, већ према свом ћефу, често у инат својим саборцима заслужном за отечество.
Али кад 1837. умре  Јоксим Милосављевић - Јокса, сердар подунавски,  Петронијевић (Аврам) склони Милоша да Јоксин орден да Вучићу. Књаз, радостан што ће и Вучића једном задовољити, брже боље заповеди Јакову Живановићу, директору канцеларије, да Вучићу напише диплому (без царског берата) и врло ласкаво писмо, у ком ће га малко прекорети неверним Томом, али све то од велике милоште, па диплому, и писмо с орденом, из Топчидера однесе у Београд, и да преда Вучићу.
Живановић о томе прича: 'Ја сам употребио све своје красноречије приволети га, да прими орден. Бадава! Два сата смо се у соби и башти разговарали. Као што се стена игра са силом ветрова, тако и овај непреколомни карактер свију мојих речи био непримчив. Бадава! Сутра дан одем опет, и дуго сам му говорио, додавши да не мора ордена придевати, док берат од Султана не дође. Он стоји при своме: Ја, молићу, не могу од стида, с мртва човека узимати ордена, без царског берата. Кад би то био књаза Милоша орден, ја бих га примио и пољубио, али кад је Султанов, треба да ми се даде са султанским бератом. Ја, молићу, сојтарија бити не могу.
У овој невољи, вели Живановић, рескирам, оставим и орден и декрет на његов астал, и пођем, а он, пратећи ме до капије, рече тихо: Жао ми те је, што то чиниш, да страдаш. Ја ћу му сам однети и вратити, па после ће се срдити и на тебе. Него носи сам, боље је! '
Живановић се врати и каже Књазу своју недаћу. Сад је и Књазу било сувише, и по Милићевићу: 'Књаз плане, збаци Вучића са службе, и одмах му заповеди да врати све дипломе које је имао на дотадашња разна звања. Вучић је вратио све, а омраза је међу њима расла све већма'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #9 on: December 03, 2018, 11:11:42 am »

Разлаз је, по свему судећи, сад био потпун. Од тог доба Вучић је био сав уз књажеве противнике. И како су они од тада успевали у својим радњама управљеним против Књаза, то је књажева немилост Вучићу мало худила јер, Вучић је по 'турском уставу' постао члан Савета и неприкосновена личност ван домашаја књажеве власти. И, као што је напред изложено, њему је, после свега тога стављено у дужност, да угуши војничку побуну 1839. године. Није човек морао бити мудрости Милошеве, па видети куда све то води. Милош је морао отићи из Србије и уклонити се испред својих противника, и испред Вучића у првом реду.
Милошу је ускоро, на пут прогонства, следовао и син његов књаз Михаило, пошто је и Вучић, пре тога, за време прве владе Михаилове, неко време провео прво у добровољном, затим у принудном изгнанству углавном међу Турцима, у београдском граду, у Видину, а најпосле и у Цариграду.
Порта је била наклоњена противницима Милоша и Михаила. Кад је, примера ради, грађен устав 1838. у Цариграду, Порта је спровела њихову најглавнију жељу, увођењем у Устав Државини савет са непокретним члановима на цео живот; кад је књаз Михаило отишао из Србије образовано је 'Привремено правленије' са Аврамом и Вучићем на челу, царски комесар и везир београдског града, на њихову молбу, без устезања одобравају пренос врховне власти и управљање Србијом, на њих. И у опште Уставобранитељи за све време своје моћи, нису били у супротности са Портом, све до пред 1858. годину, када је И. Гарашанину, тада министру унутр. дела, бератом одобрила сазив једне Народне Скупштине уз претходну израду закона за њене изборе (пошто Скупштина и њен сазив, нарочито енглеским настојавањем, није у уставу била предвиђена).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
То је се већ и у своје време знало и прешло је, као необорив факт, на листове Историје. Али се једно ипак није знало, а на име, да је Порта покретач коначног прогонства Обреновића. То је била тајна, за коју су знали само Вучић, који ју је саопштио Петронијевићу и Гарашанину, који су је такође тврдо чували, док је, далеко доцније, тек у 1858. години, није јавно пред члановима савета показао сам Вучић, а у присуству секретара Савета Јеврема Грујића. Грујићу се има захвалити, што је та необазрива исповест Вучићева постала јаван историјски факт, који баца светлост из дотичних година. У својим 'Записима' Грујић је сачувао исповест 'Предводитеља народа' од заборава. Она се налази у књизи I. 'Записа', на стр. 130 и 131.
Био је састанак Савета у понедељак 2. јуна 1858. год. под Вучићевим председништвом. На дневном реду је био, поред осталог, и предлог Јеремијин о исељењу Турака, премет у то време шкакљив у сваком погледу, а за уставобранитељски режим у првом реду, о коме се не сме говорити чак ни у четири зида. И целу дебату, која се свршила тиме, што је саветник Јеремија Станојевић повукао свој предлог, унео је Грујић у своје 'Записе'. Тада је пала и напомена, да се о овом не саставља протокол и да се ништа написмено не саставља, а Гарашанин је додао, да о томе што је говорено не треба да се зна напољу. Али се утврди, при том, и то, уз навођење примера из тог доба, да се и званичне ствари у гомили говорене, не могу сачувати а да се не чују у публикуму. После свега тога, у 'Записима' стоји дословце ово:
Вучић: 'Ама како то, да не може да се зна? Ето, кад смо ми у Цариграду били, па мене зовну Мустафа-паша, те ми каза: да је цар закључио, да се истерају Обреновићи и да ни псето њино у Србији не остане, па вели цар је тебе изабрао да то извршиш, и он се узда у тебе да ћеш то најбоље моћи, зашто си човек, за ким ће се повести народ; а ја му велим, не могу ја то учинити, честити Паша, а би', ја би волео да могу цареву жељу и вољу испунити, али је то у земљи власт, па је тешко. И, ето, за то нико није знао, осим покојног Петронијевића и Гарашанина (показује на њега). Како ми тада могасмо сачувати да нико не зна, како је то цар закључио и мене одредио, а сад не можеш ништа да сачуваш?' и т. д.
Вучић је, дакле, одиграо главну улогу и оправдао наде, које су од противника Обреновића, а као што се види и од Турака, на њега полагане. Могло би се с разлогом тврдити да је, по прогонству Михаила, уставобранитељски режим стао на своје ноге и да је могао предузети реформе, на чији су се недостатак тужили нарочито противници књаза Милоша. Али се, тачно на две године по одласку књаза Михаила, појавио 1844. један неочекивани покрет који је бацио у бригу Правитељство и определио га на крајње мере.
То је била тако названа Катанска буна (в. Српске буне, стр. 19.), са својим необичним почетком у Шапцу, а која је избила 22. септембра (4. октобра), 1842. године. Вођа њен, Стојан Јовановић (Цукић), био је шурак Петру Цукићу – Лазаревићу, брат његове друге жене Марије. Овај је Петар, као дечко доведен у Црнућу, и Милош га примио у кућу, где је имао дужност да 'распаљује чибуке и служи каву'. Син је његов Коста Цукић, за друге владе књаза Михаила био, као високо школован, мин. финансија и просвете. А сам је Петар умро 1849. као саветник, и на погребу му је, испод Варош-капије говорио беседу лицејац Јован Ристић, доцније министар и краљевски Намесник. Стојан је, дакле, васпитаник Петра Цукића, па се из захвалности називао и Цукић.
Међу тим је глас допро и у Београд, да је буна у Подрињу, и да је предводи Стојан Јов. Цукић. Храброст и безобзирност овог човека била је позната и већ су одмах предузете све мере. Вучићу је дато овлашћење од Држ. савета и Књаза, да ову буну угуши, повевши са собом стајаћу војску, но он је сачекао Гружане, па тек са знатном силом кренуо из Београда, преко Дубоког, Палежа и Уба, ка Ваљеву, у сусрет Цукићу, који се налазио у Лозници. Са Вучићем је пошао и већ образовани преки суд, коме је за председника именован Глигорије Ђ. Филиповић пред. беог. суда, Јован Ресавац начелник окр. београдског, мајор Марко Дабић, Михаило Лаловић трговац из Санковића, и Живан Маринковић, кмет и трговац из Палежа. Деловођа тог суда био је Никола Христић, архивар кнежевске канцеларије.
Све су ове мере окарактерисале ситуацију као озбиљну, а не мање и решеност, да се буна по сваку цену угуши. И ко би за тај задатак био погоднији но Тома Вучић, чије је име из ранијих побуна у народу било, са одговарајућим респектом, добро познато. Ову је озбиљност ситуације нагласила и сама књажева Прокламација, датирана 25. септембра.
'Да би се ватра немира, коју су прешавши из ц. к. аустријске стране бунтовници, числом 30 у Шабац и овоме околним крајевима запалили, час пре угасила, Ја сам Господина војводу Тому Вучића Перишића, Предводитеља војске, противу бунтовника опредељене наименовао и дао му неограничено пуномоћије. Објављујући ово свима надлежатељствима земаљским, вишим и нижим, свима властима мирским и духовним, свему Народу воопште, и сваком у Књажеству овом наодећем се воособ, препоручујем свима, да се налозима горепоменутог Господина војводе и предводитеља повинују, да уз бунтовнике, не само ни словом ни делом, не усуде пристати, него да још дужни буду, на уничтоженије немира дејствовати, јер као што је и Совјет Земаљски под данашњим даном N0 1109, решио, и као што Ја овом Прокламацијом исто решеније потврђавам, сваки онај, који би се усудио бунтовнике, који иду противу Царевима дарованог Устава и права народни, противу благостојанија народњег, противу Књаза и Правитељства, пристати и с њима дејствовати, и главом о малом платити, само ће се гледати, да му се личност фамилије поштеди'.



* Mиша Молер, Београд 1849.jpg (333.26 KB, 1060x742 - viewed 93 times.)
« Last Edit: October 26, 2023, 09:48:11 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #10 on: May 03, 2019, 07:52:17 am »

Још пре него ће поћи на угушење буне, Вучић је добио чин војводе с титулом 'превасходителства'. Тај се чин установио нарочито ради њега, јер сви дотадашњи чинови сматрани су као недовољни да награде његове велике заслуге.
Год. 1842. он је буквално метнуо главу у торбу кад је кренуо у народ да диже буну. У том тренутку није имао ништа друго до једног коња који му је спремио Милосав Ресавац, и своје јуначко срце у грудима. Он је пошао ка Крагујевцу, а није био сигуран да ће тамношња војске прећи на његову страну. Да се ту нису нашла два одважна официра која су са војском и топовима пошла за њим, Вучић би се нашао сам, остављен на милост кнежевим катанима и разјареним гомилама сељака обреновићевца.
Год. 1844. управо док се Вучић с пуномоћјем у џепу спремао на поход, дође вест да је претходница проте Матеје буну угушила. У боју на Плавњу погинуо је и вођа њен Стојан; оно мало катана што није изгинуло буде похватано, а сав остали наоружани народ, из шабачког и лозничког краја, нагне куд који у бегство. Буна је била завршена страшним неуспехом, но без Вучића.
Сад Вучић није имао ништа више, но да крене пут Ваљева, и да, идући трагом, куда су катане прошле, хвата присталице Обреновића, и компромитовене и не компромитоване у буни, везује их и води све Шапцу, где ће се зауставити, да ту већ образовани преки суд, који је с њиме ишао, суди бунтовницима. Осуде и стрељања почела су још у Лозници. Ту су похватани Живан из Лакорде и поп Алекса из Јошаве, оба грозно испребијани, па тек онда предани суду, који их осуди на смрт. Једно одељење војске буде њиховим кућама послано да све што тамо нађу ватри и ножу предаду, што буде и извршено.
У Шапцу, где је власт поново васпостављена, чињене су спреме за дочек Вучића и суда, и хапшења су већ извршена. Милош Богичевић, Матија Црвени, Перо Поповић, Косан, Брдар, прота Јован Павловић (отац доцнијег митрополита Инокентија) и други, били су позатварани. Направљено је нарочито логориште, где ће се сместити Вучић и суд и војска, па и многобројни апсеници. 'Највећма је падао у очи, у логору том 'обор', који је без крова, од високог јаког прошћа ограђен за затварање криваца.' После врачарске рупе из 1842, историја је обогаћена и 'шабачким обором' из 1844, обоје под Вучићем.
Пред Шапцем опали Вучић четири топа, да обзани сваком: да он долази, да суди. Не беше Шапчанина који тада не задрхта, духом не клону. Разбегну се свет, ћепенци притворише, никог живог на улици, као да куга мори. Не беху Шапчани срца страшљива, од боја са Турчином не би они зазирали, ал мука је кад се браћа подушмане. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се срцу њихову и постану тврђи од камена.
Не потраја дуго, док затутњи земља – ето Вучића с војском. Његов улазак у Шабац био је тријумфалан; силна кола са везаним заробљеницима, међу којима једва 12-15 катана, барјак Стојанов, који је сада носио један Гружанин, оседлани коњ Стојанов, а на колима, на којима је ношена катанска џебана, дубила је сад генералска униформа Стојанова испуњена сламом. Напред, ступао је батаљон регуларне војске са натегнутим 'на готовс' пушкама, за њима су вучена четири топа, покрај којих су ишле топџије са запаљеним лунтама, и као заштита ових топова ескадрон београдских катана, за овима јахао је, на помамном кулашу, Вучић, кога је пратила гарда Гружана.  Први међу српским великашима и господом, па вођ све српске војске, а на њему све просто, сукнено. Ни чоје, ни свиле и кадифе. Заогрнут овчјом губерином, са црном шубаром на глави, а на ногама му свињски опанци; опасан вуненим пасом, утегнутим силајом, са заденутим сребрњацима и кривом турском сабљом о врату, натраг отурену. Војвода Тома Вучић Перишић. Самораст и сила несвесна саме себе. Испод обрва пресецаше оним једним оком, да је свакога стра' и трепет подузимао.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #11 on: May 06, 2019, 08:49:04 am »

По овом тријумфалном уласку у Шабац, настало је суђење, кратко и одређено, са савременим казнама, стрељањем и метањем 'на точак', које је – уз уништење имовине осуђених и паљевином и разношењем – одржано у Шапцу све до 19. окт. 1844., а завршено у путу на повратку у Београд, у логору код села Месараца, сутрадан 20. октобра 1844. Ту је изречена пресуда и над Милошем Богићевићем, који је по том отпраћен у Шабац и ту стрељан, пошто се видео са децом, и свакоме од три сина дао по нешто од себе, а сину Анти свој качкет у знак старешинства над осталом браћом.
Пресуда преког суда М. Богићевићу заснована је на десет тачака доказа о саучешћу и помагању буне, с намером да 'садање законо правителство обори и онда Обреновића за Књаза доведе', што је заиста и био циљ вође буне Стојана Јовановића-Цукића и његових катана.
Једновремено кад и Богићевић, осуђен је у Месарцима и троношки игуман Филимон, па пошто је послат у Шабац и рашчињен, враћен је у Месарце и ту поред друма стрељан, што је уз Стојана пристао и водицу у логору бунтовника светио, и књагињи Љубици – која је пре буне 14. маја 1843. умрла у Н. Саду, а сахрањена у Крушедолу, у логору парастос одслужио. Остали, на заточење осуђени, послати су у Ћуприју на издржавање казне.
Гроб игумана Филимона, последња је белега по трагу Катанске буне и њеног угушења. И Вучић је одатле с војском кренуо ка Београду.  Али, као да у престоници нису имали поуздања у држање његово, са неограниченим пуномоћјем. С тога му је у сусрет послат татарин, с налогом, да по њему врати дато му пуномоћје. Вучић је пуномоћје вратио, али је у Београд дошао 'сасвим зловољан и љутит'.
То су у току пет година (1839-1844) три похода Вучићева; до 1844. тражен, употребљаван, одликован на све начине, после 1844. био је једино важан по страху, који је почео уливати и самим својим пријатељима и једномишљеницима, који се најзад нису устезали, да га стављањем у пензију учине безопасним.
Година 1858. и њена Св. Андрејска Скупштина, затекла је Вучића на столици председника Савета, а Илију Гарашанина као министра унутрашњих дела, када су се обојица подухватили да збаце књаза А. Карађорђевића, у чему су их први људи из Скупштине помогли (нарочито Стевча Михаиловић); али су их у делу њихових намера о образовању кајмакамије и преварили проглашењем Милоша Обреновића за Књаза. При самом завршетку свога рада, на дан 23. јануара 1859., а два пре доласка Књаза Милоша у Београд, Св. Андрејска Народна Скупштина узима у оцену и претрес личност и рад Вучићев и доноси по њега судбоносну одлуку, која је уписана у Протокол Народне Скупштине, и која ће за свагда однети собом у историјски неповрат, некадашњег 'Повелитеља народа'. Та одлука Народне Скупштине гласи:
'Као што сав народ наш познаје Тому Вучића Перишића, као главног проузроковатеља и коловођу свију беда и несрећа, које је земља наша за последњих 20 година претрпела; на овога, дакле узрока, Народна Скупштина има основа да подозрева, да ће Вучић по свом навичају, и у будуће смишљати и предузимати сплетке, које би народу и држави нашој опасне могле бити. А да то не буде, као и да Вучић не би бегством избегао суд и оштетио земљу и народ, који се спрема да по закону тражи накнаду за све пљачке и глобе, које је Вучић толиком народу па и држави у познатим приликама починио, Народна Скупштина моли г. Заступника Књажеског, да Вучића одма данас стави под озбиљну стражу, и под овом да га чува, до даљег решења Скупштине'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #12 on: May 06, 2019, 09:03:30 am »

На десет дана пре овог решења (12. јануара) другим једним предлогом лозничког проте Игњата Васића – који је био очевидац догађаја од 1844. и других – пре и после – били су духови у Скупштини припремљени га горње Скупштинско решење. Скупштина је , по протином предлогу, одговорила: 'Да се опоје сви они, који су у политичким покретима од године 1842. па до сад (1858.) изгинули, или – под изговором да су политички преступници – поубијани били; а кости свештеника, који су такође у наведеним приликама изгинули или поубијани били, пренесу црквама, које су служили; као и то, да сродници и остали, слободно пренети и у општем гробљу саранити могу своје несрећно погинувше или под наведеним изговором поубијане'.
И овај је предлог, и израз пијетета према поубијаним и погинулим у бурни годинама, у даљим последицама ишао на адресу Вучићеву. Он је сад био у очевидној опасности, услед чега се, а нарочито после оног решења скупштинског од 23. јануара, затворио у своју пространу кућу близу града, готов да се брани оружјем. Али, он је био сад усамљен и није могао ни на какву потпору рачунати, ка и на ичије сажаљење. Као год што је некада листом све за њим полазило, тако се сад све противу њега окренуло. Sic transit gloria mundi!
Но најгоре је тек имало да дође. Вучић је и сам то предосећао. Јер није остала тајна, а и Вучић је морао то да чује, да је књаз Милош, чим је ступио на српску земљу, већ из Неготина писао свом местозаступнику Стевчи, да узме на испит Вучића, за новац, скупљен за Карађорђев споменик, о коме је у Скупштини решавано и решено, да се стави у народну касу, а историји остави, да о свачијим заслугама па и Врховног Вожда, каже истину.
15. јануара Вучић је књажевом заступнику Стевчи, оставку на Председништво у Совету, везујући то за услов, да му се одреди пензија по годинама службе. Он је то учинио, што су га 'сви салетали, да да оставку, да би изласком његовим умилили мрзост Милошеву на Совет'. Као да се почело испуњавати оно пророштво, које је – при одласку књаза Милоша из Београда 1839. – рекао ту присутни Срећко из Трнаве: 'Биће скупа мишја рупа' (ако се Милош врати)!

29. јануара пред сам разлаз, Народна Скупштина, поново се враћа на Вучића и у свом писму Nо 373. обраћа се Представничеству Књажеском уз навођење осам тачака, осам тешких оптужба против њега, почев од догађаје на Трешњи 1839. кад је 'издајничким начином' војнике наше свукао и распустио, па редом кроз све догађаје и у писму наведене глобе народне касе, свирепа мучења, удешавања са Турцима, убиства, паљевине и уцене у 1844. год. и све до 1848. а и у последње време, када је по нахођењу Скупштине са осталим великашима нашим био умешан у све сплетке и несреће, којима се Отечество наше упропашћивало' – и тражи: 'да се Тома Вучић, овај непоправими злотвор народни, одма даде под суд.'
Сутра дан, 30. Јануара 1859. судбина је неумољиво ставила своју руку на Вучића. Речено је, како се  затворио у своју тврду кућу, и није пуштао никог к себи. Ваљало га је некако измамити из куће. И ту је улогу примио на себе Филип Станковић из Смедерева, његов пријатељ, а сада Милошев човек. Филип је сео у дворска кола, дошао кући Вучићевој, и после дугих уверавања, буде пуштен у кућу, где убеди Вучића 'како је Господар наумио да му све опрости и послао је по њега каруце књаза Михаила да дође и преда њ изиђе'. Вучић најпосле поверује и седне у кола с Филипом, али га, на раскршћу где се (сада) одваја улица Kраља Александра од Теразија, дочека управник вароши Јов. Белимарковић; Филип ту изађе из кола, која опколе жандарми и Вучића затворе у Палилујској касарни. Одатле га као оболелог преместе у 'војнички шпитаљ', где је после петомесечног затвора и неизведен на суд, - говорило се да је отрован – умро 1. јула 1859. год. Сахрањен је у гробљу код палилулске цркве. О томе је његов праунук Коста Христић забележио: 'У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић'. Много доцније његове су кости пренесене у цркву, коју је сам, за живота, себи за укоп наменио и озидао, у селу Закути у Доњој Гружи.


Литература:
Јеврем Грујић, Записи II; Стевча Михаиловић, Мемоари; 'Србске Новине', бр. 15., година 1859.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #13 on: May 11, 2019, 08:23:13 am »

У Деловодном Протоколу Књажеске Канцеларије за годину 1836. под 18. априлом, N0 1419 записано је:
Вучићу Перишићу, советнику, шаље се један дораст хат на дар.
А спроводно писмо гласи:
Љубезни Вучићу!
Шаљем вам једног хата на дар, кои је између прочи цариградски хатова, по мненију нашему, најбољи, и мислимо да ће вам се допасти. Ако вам се пак почем овај не допадне, ми имамо друга три, следујуће лепоте:
Први је мудат; муда су му се до колена отегнула, као у Јакшића, и тако га сваки познати може да је хат; глава му је молдованска, врат му је крављи, сапи су му свињске, и ово је туркмен-хат. - Други је налик на деву, предње су му ноге врло дугачке, кошутњаве а танке. Стражње пак краће, подебеле и криве, врат му је подугачак, танак, и на више подигнут, и кад ходи изгледа као жирафа. - Трећи је пак вран, краткореп, и кад се јаше бржи му је реп од главе, који никада на ниже не спушта, но увек подигнутог држи, као да му канда нешто у задњици стоји, пак не сме да га спусти.
Ево вам дакле описаније прочих хатова, и избирајте ако вам се тај, који вам се шаље, не поправи, а стављамо вам на вољу од гореречена три избирати, пак који вам се допадне, јавите нам да вам га на мезул незадржано опремимо. У осталом поздрављајући вас с благоволенијем јесмо вам благонаклони
Милош Обреновић, књаз србски.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #14 on: May 13, 2019, 10:47:41 am »

Вучић, за целог свог живота, и на високим положајима, није хтео да обуче 'немачко одело', капут и што уз то иде, због чега га је и сам кнез Милош корео.
– Море Газда, рећи ће једном Милош Вучићу, баш срамота; ти си толико време у мојој служби, па идеш у сукненим чакширама, а чибугџије моје и коњушари обукоше се у чоху и свилу. Што се и ти не оденеш боље? - Господару, одговори Вучић, ја сам у твојој служби, и ти велиш да те добро служим; а моје су чакшире у мојој служби, и оне мене лепо служе!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Гoд. 1858, кад је постао председник Савета, Вучићу је било око 70 година. Улазећи наново у Савет, у коме није био скоро десет година, он је морао чинити чудан утисак. У тај скуп црно обучених људи у дугачким чиновничким реденготима, упао је човек у сукненим чакширама, огрнут ћурком, и црвеним јеменијама. Изнад болесних очију, од којих је једно сам извадио и под завојем, он је носио зелени штит. Али, иако у несавременом оделу, и скоро лишен вида, он није изгледао ни жалостан ни смешан. Његова крупна мушка прилика, његов јуначки изглед под седим власима, његово злоћудно турско господство, - све је то уливало не само поштовање него и зебњу.' (Новаковић, Уставобранитељи, 182.)

Logged
Pages:  [1] 2   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.043 seconds with 23 queries.