Загонетна „биберница”Аутор: Бранко Богдановић недеља, 10.02.2019.
Ни данас се не зна коме је припадао белгијски револвер луксузне израде у Историјском музеју заведен као оружје којим је убијен Кнез Михаило Обреновић [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Историјском музеју Србије, као једна од највећих драгоцености, чува се „револвер којим је убијен кнез Михаило Обреновић (1823–1868)”, а који је по изгледу у колизији са описима из сачуване архивске грађе, односно из налаза полицијске истраге.
Ради се о четвороцевној „биберници” белгијске производње, система Маријет, калибра 9 мм. У суштини, то је спредпунеће перкусионо оружје са четири цеви које су се окретале повлачењем обарача, а због специфичног изгледа било је популарно под називом „биберница”. Примерак из Историјског музеја је луксузне израде, са дамасцираним цевима, украшен цизелираним флоралним мотивима и украсима таушираним златном жицом. Укупна дужина оружја је 185 мм, између цеви утиснут је жиг контроле града Лијежа, а на рукохвату патентни натпис Жила Маријета.
Крвави пир у ТопчидеруКнез Михаило, Катарина и Анка Константиновић, Томанија Обреновић, слуга Мита Тимарчевић и кнежев ађутант Светозар Гарашанин 10. јуна 1868. шетали су стазом изнад Хајдучке чесме. Светозар, син Илије Гарашанина, био је свршени питомац француске Политехничке школе и пешадијски капетан.
Добивши обавештење о њиховом наиласку, атентатори Лазар Марић, Станоје Рогић и Коста Радовановић заузели су своја места. У кнеза је први пуцао Радовановић погодивши га у леву страну груди. У истом тренутку на жртву су отворила ватру и друга два атентатора и још три зрна су погодила Михаила. Након тога настављен је крвави пир: Марић је пуцао у Анку Константиновић и на месту је убио, а потом и у капетана Гарашанина. На ађутанта, који је покушао да исуче сабљу и заштити кнеза, два хица је испалио и Рогић. Коначно, Ђока Радовановић, који је стајао нешто ниже, спречавајући одступницу жртвама, ранио је Катарину и слугу Тимарчевића. Но, Тимарчевић је успео да се дотетура до гардијског екипажа код улаза у Кошутњак и узбуни војнике. Поднаредник Шамуља је галопом похитао ка Топчидеру и налетео на Илију Гарашанина и коњичког поручника Александра Симоновића. Стари Гарашанин је кочијама одмах одјурио у град и на време спречио да евентуални преврат узме маха.
Пуковник Драгутин Жабарац и поручник Симоновић први су стигли на место трагедије, а убрзо је ту стигао и британски посланик Џон Аугустус Лонгворт који се случајно затекао у шетњи по Кошутњаку. Малолетни кнез Милан Обреновић је из Париза, у пратњи Јована Ристића, допутовао 23. јуна.
Убице су похватане у кратком року; осим непосредних извршилаца, ухапшено је више личности умешаних у заверу. У казаматима београдске тврђаве затворени су, између осталих, управитељ апсанског заведенија у Топчидеру Светозар Ненадовић, син војводе Јеврема Ненадовића (до 1862. потпоручник у аустријском хусарском пуку у Будиму), Сим(е)он Сима Ненадовић, као и син војводе Јакова и брат кнегиње Персиде Карађорђевић – коњички капетан Младен Ненадовић.
Главни претрес оптуженима започет је 26. јуна. Процес капетанима Светозару Мрцајловићу и Младену Ненадовићу, као активним официрима, одржан је по кратком поступку пред Војним судом и обојица су по наредби министра војног пуковника Миливоја Петровића деградирани и стрељани.
Током истраге утврђене су следеће чињенице: полиција је Марићево оружје пронашла у шупљини дрвета, у близини места злочина. Радило се о „револверу, зарђалом али сасвим новом (који је) имао шест цеви, свака цев је била празна и имала је чауре”. Иначе, атентатори су оружје добили од Паје Радовановића; он је годину дана раније дао брату Ђоки новац да у Аустрији купи ова три револвера. Оружје Косте Радовановића пронађено је у стану, међу рубљем, а Рогићев револвер – у фиоци стола у његовом дому. Коначно, Ђока Радовановић је од раније имао сопствени револвер, „на 6 метака”, набављен у Србији.
Из ране Катарине Константиновић лекари су извадили зрно пречника четири „линије”. Како је у Србији као мерна јединица коришћена аустријска „линија”, значи да је шестометно оружје Ђоке Радовановића било калибра 9 мм. Из овога се може закључити да су бар Ђока Радовановић и Лазар Марић имали револвере са добошем, калибра 9 мм, који су користили муницију са металним чаурама. Ово острагпунеће оружје је могло бити само система Лефоше – једино ове врсте које се у то време могло набавити на слободном тржишту.
Тако се поставља питање коме је припадала четвороцевна „биберница” која се данас чува у Историјском музеју. Ако се зна да су у кнеза Михаила пуцали Радовановић, Марић и Рогић, при чему је Марић имао шестометни револвер, оружје Маријетове конструкције могло је припадати Рогићу или Кости Радовановићу. Сви су оружје добили од истог човека, па се поставља питање зашто би Паја и Ђока набављали различито оружје у Аустрији? Осим тога, сачувана „биберница” је исувише луксузне израде да би била набављена само за једнократну употребу, а током процеса ни једног тренутка није било споменуто четвороцевно оружје.
Сав доказни материјал, укључујући и оружје, предат је Обреновићима на чување у породичном музеју. Италијански добровољац у рату 1876. године Ђузепе Барбанти-Бродано 21. септембра 1876. је посетио конак у Топчидеру и тамо видео изложен куршум око кога је била згрушана крв, а који је био извађен из тела Михаила Обреновића. Но, Барбанти ни једном речју не спомиње оружје атентатора.
„Револвер из кога је убијен кнез Михаило”, као и платнена кошуља, прслук и остали делови одеће, те сребрна табакера, које је кнез носио у тренутку погибије, припали су Народном музеју 1955, а 1966. године су предати на чување Историјском музеју Србије. Оно што уноси посебну забуну је податак из инвентарских књига према којима је „биберница” 1953. године – откупљена од Викторије Кернер из Бјеловара!
На жалост, зрно које је изазвало смрт, а које би доста тога рекло о оружју убице, није сачувано. Тако данас само можемо претпоставити да је „биберница” заиста оружје атентатора те да је припадала или Кости Радовановићу или Рогићу.
Кнез Михаило је сахрањен 15. јуна у београдској Саборној цркви у гробници свог оца кнеза Милоша.
Трагична погибија командујућег официраПресуда оптуженима је прочитана 27. јула. На смрт стрељањем осуђено је 14 лица. Казна је извршена 28. јула на Карабурми. Стрељачким водом командовао је поручник Василије Мијатовић који је том приликом погинуо: током извршења казне једно зрно „венсенске” пушке се одбило о храстов колац за који су били везани осуђеници и усмртило га. Домаћа штампа, услед строге цензуре, овај случај није ни забележила. Једино су бечке новине, 30. јула 1868, иронично пренеле „трагикомичну вест” о погибији командујућег официра.
Место на коме је убијен Михаило обележено је крајње скромно – оградом од кованог гвожђа. Касније је на пропланку, око ограде, подзидана зараван са ниским каменим стубовима између којих је разапет масивни украсни ланац.
Izvor:
www.politika.rs
