Teške krstarice klase Veinticinco de Mayo

Gledajući stanje brodova Argentinske mornarice po završetku PSR-a, sticao se utisak da su krstarice njena najslabija karika. Brodovi koji su trebali da izviđaju za račun BB klase Rivadavia i koji su trebali da vode krstaričke prepade su bili beznadežno zastareli. Od osam brodova koji su spadali u tu klasu brodova, četiri su bile krstarice sa oklopnom palubom, građene između 1886 i 1895, a imali su i četiri oklopna krstaša klase Garibaldi građenih između 1895 i 1898 godine. Od njenih glavnih „neprijatelja“ Čile je raspolagao sa dva oklopna krstaša i četiri krstarice sa oklopnom palubom, a Brazil samo sa dve krstarice klase Bahia koje su bile brže od bilo kojeg Argentinskog broda koji im je bio ravan.

Tokom 1926. godine Argentinski parlament donosi desetogodišnji plan razvoja i obnove mornarice u vrednosti od 75 miliona zlatnih pezosa, u okviru kojeg je planirana i izgradnja tri nove krstarice. Na međunarodni konkurs, raspisan iste godine, javlja se nekoliko brodogradilišta iz SAD i V.Britanije kao i Italijanska kompanija Odero-Terni-Orlando. Posle razmatranja kao pobednik konkursa je izašla ova Italijanska kompanija i od nje su naručene dve teške krstarice po ukupnoj ceni od 2.450.000 funti. Ugovor o izgradnji brodova su potpisli, u Londonu 5. maja 1927. godine, admiral Ismail Galindas i predsednik kompanije Luiđi Orlando. Gradnja trećeg broda je odložena dok se ne sakupi dovoljno novca za njegovu izgradnju, da bi se to na kraju i desilo, ali tek 1935. godine, kada je naručena krstarica La Argentina u Britanskom brodogradilištu Barou.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Argentinske krstarice su bile modifikacija Italijanskih teških krstarica klase Trento, odnosno klasičnog dizajna tog vremena. Same krstarice klase Trento su bile namenjene za borbu protiv Francuskih lakih krstarica, odnosno kontra torpiljera, na velikim daljinama, te im je stoga oklopna zaštita profilisana da izdrži pogotke granata kalibra do 155 mm. Brodovi su bili dužine 170,8 metara preko svega i širine 17,82 metra sa gazom od 4,66 metara. Najveća mana ovih brodova je bila mala visina bokova i pramca, jer su građene po uzoru na krstarice klase Trento namenjene ekspolataciji u Sredozemlju, tako da su brodovi bili stalno „mokri“ i pri najmanjem stanju mora. Sam pramac je bio Atlanstskog tipa sa bulbom ispod vode. Dvodno se protezalo na oko 75% trupa. Nadgrađe je bilo jednostavno i funkcionalno i njime je dominirao komandni most u sklopu kojeg se nalazio i borbeni most. Sam most je bio prostran i osvetljen, iza njega se nalazio tronožni jarbol a iza kojeg je opet bio jedan dimnjak. Dalje prema krmi su se nalazile prostorije za kuhinju, kupatila i radionice kao i oklopljeno rezervno komandno mesto i krmeni jarbol. Na jarbolima su se nalazile antene radoi sredstava kao i brodski reflektori i signalna sredstva.

Oklopna zaštita

Oklopna zaštita se sastojala od oklopnog pojasa debljine 70 mm koji se protezao od podnožja prve, do podnožja poslednje kule, u ukupnoj dužini od 108,5 metara. Visisna oklopnog pojasa je iznosila 2,6 metara i pri normalnom deplasmanu sam pojas je bio uronjen 0,6 a pri punom 1 metar u vodu. Oklopni pojas je na krajevima bio spojen oklopnim pregradama debljine 60 mm na pramncu i 40 mm na krmi. Iznad cele dužin eoklopnog pojasa se prostirala oklopna paluba debljine 25 mm. Sama debljina oklopne palube nije davala dovolnu zaštitu od zrna koja su padala pod velikim uglom. Borbeni most je bio zaštićen oklopom debljine do 65 mm, a artiljerijske kule sa oklopom debljine 50 mm sa prednje i sa bočnih strana. Pokrov i zadnja strana su bili zaštićeni okopom debljine 10 mm.

Pogon

Pogon se sastojao od dve parne turbine sa zupčastim prenosom sistema Parsons, koje su imale nominalnu snagu od 85.000 KS pri pritisku pare od 21 atm. Svaka turbina je pokretala po jedan trolisti bronzani propeler prečnika 4,09 metara koji su, prema proračuunima, trebali da gone brodove brzinom do 32 čvora. Paru za pogon turbina je proizvodilo šest vodocevnih kotlova sistema Jarou. Kako su ovi brodovi bili namenjeni službi na Atlanstiku, prošireni su im rezervoari goriva te su oni mogli da ukrcaju čitavih 2.300 tona nafte, što im je davalo doplov od 8.030 NM pri brzini od 14 čv. Ovde moram da napomenem da se doplov drastično razlikuje od publikacija do publikacija, tako da se pominju navodi od 7.000 do 12.000 NM, a da je ovde uzeta neka najrealnija cifra.

Naoružanje

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Iako su za glavno naoružanje bile predviđene tri trocevne kule sa oruđima Ansaldo Mod.1924 kalibra 203 mm, istim kao i na krstaricama klase Trento, zbog malog deplasmana Argentinskih brodova odlučeno je da se ugrade tri dvocevne kule. Kako i to nije bila dovoljna ušteda na kraju je odlučeno da se umesto topova klaibra 203 mm ugrade novi topovi kalibra 190 mm, koji su bili razvijeni početkom 20-ih godina za nove Italijanske krstarice. Sama oruđa su bila italijanska verzija Britanskih topova Vikers 7.5“/45 Mark VI za krstarice klase Hokins. Ova oruđa su imala cevi dužine 52 kalibra i smatrana su veom dobrim. Korištena su dva tipa zrna, probojno mase 90,9 kg i trenutno mase 90,05 kg. Početna brzina na ustima cevi je bila 950 m/s kod probojnog i 959 m/s kod trenutnog zrna. Topovi su se nalazili u kulama koje su bile kopije kula sa krstarica klase Trento i one su topovima omogućavale dejstvo po pravcu od 150° levo i desno u odnosu na uzdužnicu broda, kao i elevaciju od -11° do +45°. Pri elevaciji od 45° maksimalni domet trenutnog zrna je iznosio 27.300 metara. Punjenje topova je moglo da se vrši kada je leevacija istih bila između 0° i +12°, a praktična brzina gađanja je iznosila 3,2 zrna u minuti. Borbeni komplet je iznosio 120 do 150 granata po cevi, u zavisnosti od izvora. Najveća mana je bila u dizajnu kupole, koji se ogledao u topovskim cevima koje su bile previše blizu jedna drugoj. Razmak između njih je bio samo 81 cm, što je dovodilo do problema prilikom paljbe i smanjivalo preciznost oruđa na većim daljinama.

Srednja artiljerija se sastojala od šest univerzalnih dvocevnih oruđa Šnajder -Armstrong Mod.1914/15 kalibra 102 mm. U početku su planirana oruđa OTO Mod.1924, ali je, iz neutvrđenih razloga, odlučeno da se napravi nov dvocevni lafet za Šnajder-Armstron oruđa koja su do tada korištena samo na jednocevnim lafetima na podmornicama i razaračima klase Kurtatone. Sama oruđa su bila raspoređena po bokovima brodova. Imala su maksimalni domet od 11.700 metara i elevaciju od 80°. Koristila su trenutne granate mase 13,74 kg koje su imale početnu brzinu od 850 m/s i brzinu gađanja od 7 granata u minuti.

Za blisku PVO brodova su bili zaduženi topovi Vokers-Terni Mod.1917 kalibra 40 mm, ustvari Italijanska verzija Britanskih topova Pom-Pom. Italijanska modifikacija se sastojala u tome da su za hranjenje oruđa korišteni cilindrični magacini za 50 granata u redeniku. Sama zrna su imala masu od 907 grama, početnu brzinu od 610 m/s i maksimalni domet od 3.400 metara. Praktična brzina gađanja je iznosila 75 do 90 granata u minuti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Torpedno naoružanje se sastojalo od dva trocevna torpedna aparata kalibra 533 mm koja su ispaljivala Italijanska torpeda Si 270/533. Sama torpeda su imala ukupnu masu od 1.781 kg od kojih je 270 otpadalo na bojevu glavu. Torepda su pre lansiranja mogla da se podese na tri brzine, odnosno daljine gađanja, i to na brzinu od 42 čvora i domet od 4.000 m, na brzinu od 35 čv i domet od 8.000 metar ai na brzinu od 29 čv i domet od 12.000 metara. Uz torpeda nošena u torpednim cevima u posebnim boksovima na palubi su se nalazila još po tri rezervna torpeda za svaki aparat.

Hidroavioni

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ove krstarice su, kao i krstarice klase Trento, mogle da nose dva hidroaviona u hangaru na pramcu, iz kojeg su vađeni i postavljani na pneumatski katapult koji se nalazio ispred kula glavnog kalibra. Uskoro su argentinci uvideli da je ovo totalno pogrešno mesto za katapult, tako da su ovi katapulti demontiorani, sredinom 30-ih, i umesto njih su nabavljeni novi koji su postavljeni iza dimnjaka. U početku su korišteni Američki hidroavioni Vought V-65F Corsair, da bi kasnije bili zamenjeni hidroavionima Grumman JF Duck.

Posada

Posada brodova se sastojala od 600 oficira, podoficira i mornara. Oficiri su imali svoj smeštaj u kabinama na krmi, podoficiri u kabinama na pramcu a mornari su imali samo kasete za čuvanje svoje opreme i ličnih stvari dok su spavali kao u stara vremena u mrežama. Skidanjem katapulta sa pramca i njegovom ugradnjom u sredini broda je dobijeno dosta prostora koji je iskorišten za nove kabine, ali se istovremeno i broj članova posade popeo na 780 ljudi, tako da su uslovi i dalje ostali nezadovoljavajući.

Modernizacija

Prva modernizacija brodova se desila tokom 1937. godine kada je skinut katapult sa pramca brodova i ugrađen novi na sredini iza dimnjaka. Sledeća modernizacija je izvršena tokom 1947. godine, kada su skinuti stari PVO topovi Vickers-Terni i zamenjeni sa četiri dvocevna topa Bofors kalibra 40 mm. 1949. brodovi dobili Britanske radare Type 268, a 1956. su skinuti topovi od 102 mm i zamenjeni sa šest dvocevnih Boforsa. Tada je ugrađen i savremeni SUV za PVO.

C-1 Almirante Brown

Brod je dobio ime u čast admirala Vilijema Brauna, prvog komandanta i oca Argentinske mornarice. Kobilica krstarice je položena 12.11.1927. porinuta je 28.10.1929 i u stroj je ušla 18.07.1931. godine. Već 27.07. je, sa svojim blizancem, krenula put Argentine gde stiže 15.09. a zvanično ulazi u sastav flote sledećeg dana i postaje komandni brod 1. krstaričke divizije. Posle toga brod učestvuje u svim manifestacijama i zvaničnim posetama Argentinske RM u zemlji i svetu. 3.10.1941. godine brod učestvuje u najvećoj mirnodopskoj tragediji Argentinske mornarice, kada tokom vežbi u vodama Ognjene Zemlje pri gustoj magli, krstarica udara pramcem razarač Korientes i prepolovljava ga, a on tone u roku od par minuta odnevši sa sobom 14 mornara. Istovremeno bojni brod Rivadavia udara svojim pramcek krstaricu u krmu i nanosi joj teška oštećenja. Posle toga je usledio prodor vode i samo zahvaljujući požrtvovanosti i umeća posade krstarica nije potonula. Posada je nekako osposobljava i ona svojim pogonom stiže u Puert Belgrano na popravak koji je trajao sledeća tri meseca. Posle DSR-a krstarica nastavlja sa svojim redovnim zadatcima, a 1951. godine, posle nabavke krstarica klase Bruklin iz SAD-a, prelazi u 2. krstaričku diviziju. Već sledeće godine brod je prebačen u rezervu da bi služio kao školski brod. U rashod odlazi 1960. godina, a iz sastava flote je brisan 27.06.1961. Sledeće godine je prodat Italijanskom rezalištu u koje odlazi tokom 1962. godine.

C-2 Veinticinco de Mayo

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Brod je dobio ime u čast revolucije od 25.05.1810. godine koja je iznačila početak Argentinskog rata za nezavisnost. Kobilica krstarice je položena 29.12.1927. porinuta je 11.08.1929. i u stroj je ušla 11.07.1931. godine. Zajedno sa svojim blizancem stiže u Argentinu 15.09.1931. i ulazi u sastav flote kao drugi brod 1. krstaričke divizije. Dalje brod ima sličan put kao i krstaricaArmiral Brown s tim da je 08.08.1936. Argentinska Vlada poslala u Španiju kako bi tamo zaštitila Argentinske građane na pošetku ŠGR-a. Brod stiže u luku Alikante 22.08. i odmah istovaruje humanitarnu pomoć koja je poslata civilkima. Krajem oktobra dolazi do napada fašističkih aviona na luku i tada krstarica otvara vatru iz svojih PVO oruđa kako bi se zaštitila, što je jedini put da je ijedna od ovih krstarica dejstvovala u nekom sukobu. Posle toga se krstarica vraća za Argentinu i dalje obavlja svoje normalne zadatke do 1954. godine kada je razoružan i stavljen u rezervu. Kasnije je opet stavljen u službu kao školski brod, da bi 1959. godine bio opet stavljen u rezervu a iz flotne liste je brisan 24.03.1960. Zajedno sa svojim blizancem, 02.03.1962. odlazi na svoje poslednje putovanje u Italijansko rezalište.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Deplasman: standardni 6.800 t, puni 9.000 t
Dužina: 170,8 m
Širina: 17,8 m
Gaz: 4,66 m
Pogon: Dve parne turbine sa zupčastim prenosom sistema Parsons sa ukupno 85.000 KS.
Brzina: ekonomska 14 čv, maksimalna 32,5 čv
Doplov: 8.030 NM
Posada: Na početku službe 600 članova, kasnije 780 članova.
Oklop: Pojas 70 mm, kule 50 mm, komandni most 65 mm, paluba 25 mm
Naoružanje: 3x2x190 mm, 6x2x102 mm univerzalni, 6x40 mm PAT, 2x3x533 mm TC

	Author	Topic: Teške krstarice klase Veinticinco de Mayo (Read 1743 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.