MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 62 007
|
 |
« on: March 01, 2019, 03:52:46 pm » |
|
Poslednja četvrtina 19. veka je donela puno novih izuma na polju artiljerije između kojih i bezdimni barut, sjedinjeno zrno, prve hidro-pneumatske kočnice i kratkohodni zavojni zatvarač. Ono što je sledeće falilo je bilo to da neko spoji sve ove novotarije u jedno novo i revolucionarno oruđe. Prvi eksperimentalni top kalibra 52 mm je napravljen tokom 1891. godine u arsenalu u Buržu po instrukcijama kapetana Sent Kler-Devila. Još dok je trajalo konstruisanje ovog oruđa Francuksa vojnoobaveštajna služba je saznala da inžinjer Konrad Hausner u Nemačkoj radi na novoj hidro-pneumatskoj kočnici dugog koraka te da je uskoro uspeo da je patentira, kao i to da je firma Krup spremna da otkupi patent i iskoristi ga. Sam Hausner prodaje svoj patent Hermanu Grusonu koji je dalje hteo da ga prodaje svim zainteresovanim stranama. Francuzi uspevaju da nabave planove za ovu kočnicu tokom 1892. godine i, posle proučavanja planova od strane artiljerijskih oficira, se odlučuju da ne kupuju ovaj patent, ali se zato obraćaju potpukovniku Jozefu Albertu Deportu, direktoru Atelier de Construction de Puteaux ( APX) sa pitanjem da li bi mogao da konstruiše kočnicu dugog koraka, ali bez elemenata iz Hausnerovog patenta. Po njegovom potvrdnom odgovoru zvaničan zahtev APX-u je poslat 13. jula 1893. godine. Deport je napravio nekoliko verzija novog oruđa do leta 1894. godine, kada je poslednja usvojena kao obećavajuća sa naznakom da se moraju ispraviti problemi sa curenjem hidrauličnog ulja iz kočnice. Kako je Deport dao otkaz u decembru iste godine da bi prešao u privatnu kompaniju, posao oko daljeg razvoja novog oruđa preuzimaju kapetani Šarl Etijen Sen Kler-Devil i Emil Rimalho. Njih dvojica uspešno rešavaju problem sa zaptivanjem hidrauličnih cevi kočnice, a osim toga na oruđe dodaju i automatski tempirač, nišansku spravu, štit i kočnicu za točkove radi bolje stabilizacije prilikom paljbe. Ovo novo oruđe je zvanično prihvaćeno 28. marta 1898. godine pod imenom Matériel de 75mm Mle 1897 a javnosti je predstavljeno na paradi 14. jula 1899. godine.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Opis hidro-pneumatske kočnice
Kočnica se nalazila ispod cevi i kolevke topa i sastojala se od dva međusobno spojena cilindra. Cev topa je bila, kod zatvarača, povezana sa klipom koji se nalazio u gornjoj cevi napunjenoj uljem. Prilikom opaljenja, sila trzaja je pokretala cev unazad a samim tim i klip koji je potiskivao ulje u drugi cilindar. U drugom cilindru se nalazio slobodni klip koji je razdvajao ulje i komprimovani vazduh. Pod pritiskom dolazećeg ulja iz gornjeg cilindra ovaj klip je sabijao još više vazduh i time ublažavao trzaj oruđa. Po završetku opaljenja sabijeni vazduh je imao dovoljno snage da potisne ulje u gornji cilindar i preko gornjeg klipa vrati cev u početni položaj. Za celu ovu operaciju je bilo potrebno oko dve sekunde. Što je oruđu davalo teoretsku brzinu gađanja od 30 zrna u minuti.
Municija
U početku su oruđa koristila dva tipa granata, trenutnu i šrapnel, da bi se početkom rata pojavile i nove granate za zadimljavanje, osvetljavanje i na kraju granate punjene sa Bot.
Trenutne – Prva trenutna granata je bila Model 1897 debelih zidova , punjena sa 170 grama crnog baruta sa upaljačem koji je mogao da bude podešen na trenutno ili usporeno dejstvo. Minimalno vreme dejstva je bilo jedan petstoti deo sekunde a maksimalno odlaganje dejstva je iznosilo 24 sekunde. Samo zrno je bilo mase 5,4 kilogra,a. Uskoro su počele da se uvode u naoružanje i nove granate modela 1899, 1899/1915, 1914 i 1916 koje su trebale da obezbede bolje dejstvo protiv fortifikacija na frontu. Pri kraju rata su se pojavile i granate model 1917 i 1918 kojima je dostignuta daljina gađanja od 11 km.
Šrapnel – U upotrebi su bile dve vrste šrapnela M i A. Model M se sastojao od barutnog punjenja mase 440 grama, oko kojega se nalazilo 290 olovnih kuglica mase 12 grama dok se kod modela A punjenje sastojalo od 110 grama baruta i 261 čelične kuglice. Kasnije su obe vrste šrapnela modifikovane za PVO.
Dimne – Dimne granate su se pojavile 1915. godine i predstavljale su modifikaciju trenutnih granata, punjenih fosforom i malom količinom baruta u dnu granate. Po eksploziji fofor se palio i nekoliko minuta izbacivao gusti beli dim.
Svetleće – Svetleće granate su se pojavile 1916. godine i predstavljale su modifikaciju šrapnel granata s tim da se u njima nalazila posuda sa smešom za osvetljavanje i padobran. Smeša za osvetljavanje je mogla da osvetljava bojište u toku 40 sekundi.
Zapaljive – Zapaljive granate su se pojavile tokom 1916. godine i nosile su oznaku G. Bile su modifikacija šrapnel granata punjenih delovima konopaca natopljenih smolom, naftom i sa malim barutnim punjenjem koje je služilo da izbaci sadržaj granate i da ga upali.
BOt – Granate punjene Bot su predstavljale standardne trenutne granate sa smanjenim eksplozivnim punjenjem i sa BOt.
Probojne – Krajem rata su se pojavile i probojne granate inžinjera Andrea Lefevra koje su imale ojačani prednji deo kako bi mogle da probiju što veću debljinu prepreke i donji upaljač. Punjenje se sastojalo od 285 grama TNT-a, dok je masa same granate iznosila 7,2 kilograma. Ovim zrnom je postignuta masksimalna daljina gađanja od 9.500 metara.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Uvođenjem u naoružanje ovog topa došlo je do prave revolucije u artiljeriji. Do tada su u minuti mogla da se ispale dva do tri zrna, a sada je meta mogla da bude zasuta sa ubitačnom vatrom od 15 granata iz jednog oruđa. Samo oruđe je imalo maksimalnu elevaciju od 18° i moglo da dejstvuje 3° levo i desno po pravcu. Prva granata je uvek služila da se oruđe dobro ukopa i da bude stabilna platforma za dalje otvaranje vatre. Oruđe je imalo posadu od 6 poslužilaca i vuču koja se sastojala od 6 konja. Takođe je svako oruđe imalo svoje dve municijske kare i jednu karu sa rezervnim delovima i alatom. Oruđa su bila raspoređena u baterije, svaka sa 4 oruđa, koje su posluživala 4 oficira i 166 podoficira i vojnika.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na početku PSR-a francuska armija je u svom naoružanju imala oko 4.000 ovih oruđa raspoređenih u baterije, divizione i pukove po pešadijskim divizijama, a tokom rata je proizvedeno još oko 17.500 ovih oruđa. Ova oruđa su se najbolje pokazala tokom bitke na Marni i tokom bitke za Verden. Procenjuje se da je u bitci za Verden 70 % francuskih zrna artiljerije ispalilo oko 1.000 ovih oruđa. Dok je oruđe imalo odličan učinak protiv ne ukopane pešadije 1914. godine, već kasnije su na videlo izašli svi njegovi nedostatci, odnosno slaba probojna i rušilačka moć protiv poljskih fortifikacija. Kako su Francuske OS bile oduševljene ovim novim oruđem nisu uvidele njegove loše strane i tako propustile da modernizuju svoju tešku artiljeriju. To je dovelo do toga da su morale da se oslone na ova oruđa, i stare sporometne haubice i merzere, sve do 1917. godine kada su najzad imali dovolnju količinu teške brzometne artiljerije. Samo oruđe je služilo u svim rodovima OS, pa su korišteni i za PVO, deo ih je ugrađen na kamionete De Dion-Buton kao pokretna PVO, kao i za naoružavanje tenkova Sen Šamon.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U nedostatku svojih PVO oruđa V.Britanija je naručila izvestan broj ovih oruđa na kamionetima, kao i izvestan broj standardnih oruđa koja su u domaćim arsenalima prepravljena za PVO. Po završetku rata još je 29 ovih oruđa bilo u upotrebi. Kako su Britanci izgubili maltene kompletnu artiljeriju kod Dankerka, od SAD-a je kupljeno 895 oruđa sa oko milion zrna kako bi imali čime da se brane u slučaju Nemačke invazije. Ova oruđa su bila raspoređena u poljskim i protivtenkovskim baterijama, a u Britanskoj službi su ova oruđa bila poznata pod imenom Ordnance, QF, 75 mm Mk 1. Kasnije su služila i kao laka obalska artiljerija sve do maja 1945. godine kada najzad odlaze u penziju.
Kako OS SAD nisu raspolagale modernim artiljerijskim oruđima, oslonili su se na Francusku i nabavili oruđa M1897. Osim toga kupljena je i licenca, tako da su i sami krenuli sa njihovom proizvodnjom i uspeli da naprave 1.050 komada do primirja. Uz napravljene po licenci, Amerikanci su imali još oko 2.000 ovih oruđa u svom posedu. Tokom 30-ih godina oruđa su modernizovana ugradnjom novog dvokrakog lafeta sa modernim pneumaticima. Ovo je dovelo do povećanja elevacija na 45° i omogućilo dejstvo po pravcu od 30°. Osim toga je uvedena i nova municija koja je omogućila i dejstvo protiv tenkova. Tokom 1941. godine ova oruđa su montirana na poluguseničare M3 i kao samohotke su služile na Pacifiku do 1944. godine.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Po završetku PSR-a Francuzi su veliki deo ovih oruđa stavili u rezervu a par hiljada komada su prodali Poljacima. U septembru 1939. Poljska je raspolagala sa 1.374 ova oruđa, a Nemci su sva zarobljena označili kao 7,5 cm FK97(p). Francuska oruđa su modernizovana između dva rata, a sva zarobljena su nemci označili kao 7,5 cm FK 231(f). Oko 3.500 ovih oruđa su Nemci modifikovali ugradnjom gasne kočnice i postavljanjem na savremene lafete. Ova oruđa su služila za PT borbu na Istočnom frontu, ali se nisu baš najbolje pokazala zbog slabe municije. Kada je proizvedena dovoljna količina oruđa PaK40, ovi topovi su vraćeni u Francusku i montirani na Atlantski bedem ili su predati Rumunima i Mađarima.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Završetkom DSR-a ova oruđa izlaze iz aktivne službe i bivaju raspoređena po muzejima ili odlaze u topionice. Kada je iz upotrebe u Francuskim OS povučena haubica 105 HM2, iz muzeja su izvađena dva ova oruđa, remontovana i danas se koriste za salutnu paljbu prilikom državnih ceremonija.
Tip: brzometni poljski top
Kalibar: 75 mm
Dužina cevi: 2.690 mm L36
Širina: 2 m
Visina: 1,4 m
Masa: 1.544 kg
Posada: 6 poslužioca
Elevacija: -11°/+18°
Azimut: 3° levo-desno
Brzina paljbe: 15-30 granata u minuti
Domet: maksimalni 11.000 m
|
