PALUBA
March 28, 2024, 10:23:11 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News:
Važno
Za sve članove foruma Paluba.Info, apel da uzmete učešće na samo u glasanju već i u temi.
Link do teme je ovde
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages: [1]   Go Down
  Print  
Author Topic: Koнстантин Миловановић  (Read 14808 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« on: April 09, 2019, 09:18:44 pm »

Константин Миловановић

У необјављеном рукопису Видосава Стевановића 'Успомене на људе и прилике у Топлици с краја прошлог и у првим деценијама овог века', који је уговором број 26115 од 25. маја  1966. године, откупила Српска академија наука за 1.140 динара, на стр. 456. пише:
'Многи наши људи, били су присно повезани с њим за време првог устанка 1917. године. И не би га ни најмање жалили, да су га, којом срећом комунисти убили. Са по јада би га прежалили, јер је противу њих радио. Овако – потонуо је у бездан по оној библиској - од себе самог пропашћеш Израиљу.'
Константин Миловановић, што је читалац свакако закључио из наслова овог написа, убијен је у Николинцу код Соко Бање, на младог Светог Николу 22. маја 1944. године, којом приликом је становништво обавештено, да су га, због издаје и злочина, Краљ и Влада из Лондона осудили на смрт.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #1 on: April 11, 2019, 04:54:11 pm »

Вид. Стевановић и К. Миловановић били су пријатељи, о чему сведоче многе заједничке фотографије. У ослободилачким ратовима 1912/18. борили су се у редовима топличког Гвозденог пука. Албанију су прешли пешке. Следио је Крф, Солунски фронт и Топлички устанак. У међуратном периоду, као прваци Демократске странке за округ Топлички, сарађивали су и пријатељевали, али за време Другог св. рата нису имали ништа што би их повезивало. О последњим данима Миловановићевим, писац Успомена могао је дакле да напише само оно, што му је после рата казивао Ратко Шмигић из Товрљана (кад је изишао с робије).
Шмигић је добро познат у Топлици. Дуго је био пандур у прокупачком срезу у време кад је пандурско занимање било посебно цењено. За извршење послова користио је чезе које је вукао леп бели коњ. У Топличком устанку 1917. године, а и доцније, када је у Топлици по пропасти Краљевине Југославије формиран четнички покрет, Ратко је (извесно време) био лични пратилац К. Миловановића.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #2 on: April 13, 2019, 08:20:07 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Шта је Шмигић испричао Видосаву?
К. Миловановић је на Светог Саву 1944. год. лишен слободе од стране мајора Бранка Петровића из Ивањице, сестрића Драгољуба Михаиловића. Био је одведен у село Шарбановац, испод Ртња. Ту га је прегледала нека комисија и одредила му лечење у кућном притвору у Алексинцу, по изјављеној Миловановићевој жељи, јер му је жена Софија била родом из тог места. Миловановић је потом, изнемогао и болетан, како прича Шмигић, све до младог Светог Николе вођен по сокобањским селима и као мечка приказиван народу.
Исти Шмигић, наводи податак, да је Миловановић на почетку окупације 'одио у Равну Гору на конферисање са Дражом, којом приликом беше ишао и владика Николај Велимировић…' али нигде не каже где, кад и како је Миловановић ликвидиран. А да је убијен од својих, то је тачно, без икакве сумње.


* Ратко Шмигић.jpg (212.63 KB, 600x800 - viewed 103 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #3 on: April 20, 2019, 09:37:19 am »

Куршумлија, пролеће 1915. год. Софија (рођ. Милосављевић) и њена сестра Александра стоје; Коста седи међу децом. Деца: Милица, Иван и Милан (најстарији Милован није на слици).
За време В. рата Милица, Иван и Милован су умрли, а Софија и Милан интернирани у Бугарску.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* K. Mиловановић са породицом.jpg (125.76 KB, 720x517 - viewed 84 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4 on: April 24, 2019, 07:39:44 am »

О Константину – Кости Миловановићу се, изузимајући датум рођења, зна готово све. По његовом сопственом казивању, рођен је у Дечанима год. 1875. или 1874. или 1876.  Кад су Арнаути 1883. запалили дечански манастир, том приликом изгореле су и црквене књиге, па је Миловановић, већ према потреби, под датумoм рођења наводио поменуте године. Надимак 'Пећанац', дао му је чувени капетан Вукоје Тодоровић, који га је, будући да није био пунолетан, по препоруци попа Богосава Поповића из Куршумлије, примио у граничарску службу. Под тим надимком био је доцније познатији, него под својим правим презименом.
У једној од Миловановићевих биографија пише, да је рођен крајем марта 1879. године.  Отац му је био Милован Ложанац, из села Дечана, велики јунак и борац за српску ствар, а мајка Петрана, родом из Брскута – Црне Горе, из фамилије Вучелића. Оца Милована, који је бранио манастир, смртно су ранили Арнаути при нападу на Високе Дечене, а мајка, недељу дана након смрти мужа, убила се по црногорском обичају на његовом гробу, ударајући се каменом по грудима и по глави. После тога, Косту су преузели ујаци, који су живели у селу Ђураковац крај Пећи.
Имао је око четрнаест година кад неко дојави Арнаутима да се Милованов син крије код родбине у Ђураковцу. Бојећи се освете, ујаци га пребаце у Србију, код стричева, који су се год. 1878. после ослобођења Косанице од Турака, населили у селу Механе код Куршумлије. Но будући да су стричеви били врло сиромашни, Коста се намери на неког сељака - домаћина у селу Кртоку и најми да чува овце, годишње за шест гроша и чарапе. Доцније, служио је код газда Трифуна, пушкара из истог села, чувајући говеда по обронцима Соколовице.   
'Трифун је био пушкар на гласу. Код њега су долазили људи не само из Косанице, него и из Топлице. Ту ја заволим пушку за сва времена. Пошто је Соколовица била пуна вукова, газда ми је дао пушку да браним крдо. На Соколовици сам по ваздан вежбао стрељаштво и савладао ту вештину, да се о томе прочуло у крају. Могао сам да скинем жир са гране, да погодим птицу у лету, да устрелим зеца у трку, да погодим пастрмку у реци! Чувајући говеда, убио сам десетак вукова и педесетак лисица. Устрелио сам и једног медведа на Радан планини. Укратко, постао сам први стрелац у крају. Кад су бивале свадбе, мене су позивали да погодим јабуку на мотки на капији, како би сватови ушли у младину авлију. Како сам одрастао, све ми је бивало јасније да нисам рођен за сељака него за војника. Али био сам неписмен! А за војску се тражила писменост…
Елем, убрзо се прочујем у крају, како по стрељаштву, тако и по снази и узрасту. Био сам први у свему међу момцима на сеоским саборима и вашарима и редовно сам побеђивао у хрвању, бацању камена с рамена и надскакивању. Кад је то видео Трифун, макао ме је из говеда и доделио ми да се старам о кући. Убрзо сам изашао на глас као велики радник. Нарочито сам се прочуо као први косач у крају. У Косаници није било тога који би могао да тера откос испред мене! Омилим се газда Трифуну и он реши да ме призети у кућу, како није имао сина него две кћери. Моји стричеви су били вољни да се договоре са Трифуном, али ја то одбијем. Било ми је јасно да ме моја звезда водиља вуче на другу страну. Одлучио сам се за војнички позив.' (И. Ивановић, Народна буна, 62.)
Logged
Boris P
zastavnik
*
Offline Offline

Posts: 1 238


« Reply #5 on: April 24, 2019, 07:59:37 am »

Odličan pošetak, tek sad vidim da se piše o Kosti "Pećancu".

Kontraverzna ličnost, samo toliko znam.

     

Samo napred....
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #6 on: April 30, 2019, 10:44:38 am »

Почетком 1896. године, за чување границе и осигурање безбедности пограничног становништва, устројена је гранична трупа, која је била саставни део војске сталног кадра, којом приликом је у Куршумлију деташована прва чета граничне трупе под командом капетана Вукоја Тодоровића. Ради попуне формацијског стања, чета је примила известан број регрута из косаничких и топличких села, између осталих и младог и отреситог Косту Миловановића. У међувремену Коста је самоучки и уз припомоћ већ поменутог попа Богосава, који му је набавио буквар, научио да чита и пише.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Поп Богосав дуго је година био радикалски посланик за срез косанички. На Народној Скупштини одржаној 5. марта 1891. год. у Београду, о приликама на ондашњој српско-турској граници, говорио је овако:

- Господо, ја ћу овде неколико речи да кажем, шта ме је побудило да напишем ову интерпелацију. 
Познато је мислим целој Скупштини, да срез косанички и јабланички лежи на граници до самих Арнаута, који врло често нападају на нашу границу, убијају Србе, и стоку им одводе тако, да не само да је опасно на том крају за имовину и безбедност за наше грађане, већ као што рекох и саме људе убијају а из самих новина читали сте да тамо Арнаути врло често упадају и убију од једанпут по 5 и више људи. У току ових последњих 10 година верујте, ја сам све протоколе црквене прегледао и нашао сам, да је преко 1000 наших Срба погинуло од Арнаута за ово време. И прошле године погинуло је њих преко 40. Ви, који сте овамо у унутрашњости, ви не знате како је тамо грозан живот. Тамо Срби не смеју нигде да изађу и не смеју ни да спавају, као што треба, већ морају бити готови и спремни увек за сваки случај, јер му сваки час грози опасност по живот његов и његове породице; тамо нема весеља нити пак играња, као што овамо у унутрашњости има. Тамо Срби спавају по сву ноћ обувени, под фишеклијом и са пушком под главу; тамо Арнаути не нападају по један и по двојица него по 10 и 20, поубијају наше људе, опљачкају стоку и претерају преко границе својој кући. Тако стање траје једнако за ових 10 година, само некад више, а некад мање.
Прошле године био је постављен за командира пограничног одреда један врло храбар човек, који је за кратко време многе арнаутске нападе енергично сузбијао, и тиме их је доста устукнуо и за то време врло је мало Срба погинуло, а за сваки губитак са наше стране он је умео вратити жао за срамоту. То је један командир а именом Алекса Богосављевић, који је учествовао у свима ратовима и који је одликован много бројним орденима, а врло способан за старешину кордона према Арнаутима. Сем тога Арнаути су прелазили на наше земљиште и посекли су нам до 100.000 грма (дрва) и однели у Приштину те продали и њима се није могло стати на пут да секу та дрва и да одводе стоку са наше границе. Арнаути упадају на више места у срезу јабланичком и косаничком, али свима тим упадима једино је стајао на пут овај Алекса Борисављевић и једном приликом кад је њих 150 Арнаута напало на нашу границу, он их је храбро одбио, многе је побио а многе и ранио и тако нису смели више да се усуђују да тако често нападају на нашу границу. Том је приликом погинуо наш један буљубаша а сам командир је био рањен, и та му је рана седамнајеста. Али чим је он смењен не знам за што, они су одмах почели да нападају и да нам наносе грдне штете.
Поред тога, што тако често гину наши људи, они нам, као што рекох, одводе и стоку. Тако прошле године одведено је било 40 — 50 коња и волова 180 грла са кравама. По званичном извештају износи 214 а по извештају приватних људи на 700 комада, које коња које волова. Сем тога одведено је коза и оваца на 600 комада и многа сена попаљена су по селима. Прошле године погинуло је 19 људи само у новембру и децембру месецу; а министар је казао 14. И услед тих напада Арнаута наше су карауле, на неким местима морале да устукну и да се повуку на 1 сат овамо к нама и тако су та места остала под силом Арнаута. Та места која су заузели Арнаути силом а без знања нашег налазе се: на десном крају од Преполца а те карауле, које су се повукле назад за 1 сат, јесу код карауле Н. 19 и 20, које се налазе у срезу косаничком а друга у срезу јабланичком са виса Прапаштичког устукнута је чак у село Губавце. Према свему овоме ја мислим да наша влада треба да се озбиљно постара и да учини корак код отоманске порте, те да се стане на пут тим нападима Арнаута, јер Срби на нашој граници нису крушке да падају сваки дан мртви. Они су истина на граници храбри и енергично одбијају ове нападе, али шта могу они да ураде кад Арнаути често изненада нападају.
Ја ћу само с тим да се задовољим ако г. министар изјави, да ће најенергичније настати, да се на томе крају стане на пут упадима Арнаута.


* Богосав Поповић.jpg (19.5 KB, 191x240 - viewed 419 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #7 on: May 15, 2019, 11:00:57 am »

Год. 1900. Коста Миловановић је добио чин каплара и затражио од војне команде прекоманду из Куршумлије на границу према Македонији, и тако се обрео у граничниј трупи на караули Китка код Врања као старешина страже у чину каплара. Његову војничку каријеру прекинуо је непријатан догађај, који Миловановић у својим накнадним списима никада није објаснио. Писао је само да је после извесног времена проведеног у караули био отпуштен из кадра, како је сам образложио, 'по некој грешци'. Да није дошло до те 'грешке' (о којој ће бити још речи), вероватно би као професионални војник градио каријеру у српској војсци.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Доцније, т. ј. марта 1903., Коста, као и многи млади људи са границе, приступа четничком покрету и активно учестује у четничкој акцији у Старој и Јужној Србији. Био је запажен као храбар и веома лукав четник, који је умео вешто да пређе границу, да се са успехом бори са непријатељем и да се вешто извуче и сачува живу главу. Четовао је у кумановском крају под командом Јована Довезенског.  Јован, по презимену Станојковић, био је учитељ у селу Довезенцу пре него је постао четник и прозвао се Довезенски. Не рачунајући Василија Трбића, био је најспособнији четнички војвода.
Јованова чета није била састављена само од сељака, мештана кумановског краја, него су у њој били и официри и студенти. Ту је био Воја Танкосић, Борко Паштровић и Богдан Југовић Хајнц. Од студената Љуба Јовановић Чупа, који је доцније уређивао црноручки 'Пијемонт', па Јован Тановић, каснији новинар, Милан Гавриловић, Драгиша Стојадиновић, матурант зајечарске Гимназије и још неки. Та чета увећавала се и осипала, али је бројала до педесет људи. У чету је дошао из Алексинца и наредник Григорије Ристић, каснији војвода Ђорђе Скопљанче.



* Коста Пећанац.jpg (121.68 KB, 564x719 - viewed 69 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #8 on: May 17, 2019, 04:00:35 pm »

Овде неће бити речи о томе како је настала четничка акција, чије би нам описивање одузело доста времена. А Читаоцу, којем то није познато, поменућемо само некоје прилике у којима се, пре доласка у чету Јована Довезенског, нашао Коста Миловановић.

Тежак и очајан положај Срба на Југу, које су угњетавали Турци, а сатирали Арнаути и бугарске комите, нагонио је српске патриоте да нађу начин за заштиту прогоњене браће. Влада је радила дипломатским путем, обраћајући се Турској и европским силама; али је од тог рада била слаба помоћ онима који страдају. Турчину није било у рачуну да штити Србе од себе, од Арнаута и од бугарских комита, а европска дипломатија није поклањала пажњу молбама српске владе да је помогну по питању заштите српског народа. Морало се дакле поћи другим путем.
Што српска влада политиком незамерања и држања пријатељских односа са Турском и Бугарском није могла, или, што није смела од европских сила, да предузме, то је почето из незваничног потстицаја. Основана су патриотска, национална и просветна друштва (Коло Српске браће, Коло Српских Сестара, Народна одбрана, Друштво Св. Сава), која су себи ставила у задатак, да збрињавају избеглице и штите Србе у Старој и Јужној Србији, шире просвету и негују нацинално осећање и врлине у српском народу.  Али, одбијати насртаје бугарских комита, спречавати насиља турска и арнаутска могло се чинити само с оружјем у руци. Нашло се људи који су формирали чете које ће поћи у помоћ незаштићеној браћи. Неуморан је био др Гођевац  у окупљању четника, прикупљању материјалних средстава за издржавање чета, давању упустава четницима, и хватању веза с људима с оне стране границе, који ће проводити чете до изабраних позиција. Многи млади људи, нарочито студенти и ђаци, жртвовали су се за идеју: помоћи угњетеној браћи и отворити пут онима који ће донети слободу српскоме робљу. Било је међу њима и официра 32 класе Војне академије, који одрекавши се војничке каријере, постадоше четовође. То су били: Војин Поповић, Воjислав Танкосић, Александар Благојевић, Душан Јездић, Брана Јовановић, Богдан Хајнц,  Пера Тодоровић, Драгомир Васиљевић и други.

Прву чету организовану је у Београду 23. марта 1904. повео је војвода Анђелко Алексић, београдски ашчија. Бројала је двадесет пет четника. Они су у највећој тајности послати возом из Београда за Врање. Ту их је сачекао капетан Жика Рафајловић и на граници код цркве Св. Илије, у близини Буштрања, пребацио у Турску. Чета је требала да буде прихваћена од путовође, кога је имао да спреми Ташко Петровић, прота из Куманова. Али путовођа не стигне. Турске пак суварије обавештене о кретању чете, пођу траговима, и код Шупље стене, близу Пчиње, 9. маја. 1904. нападну је, и сва чета у борби страда, а са њом и сам војвода. Пијетета ради, поменимо им имена:
Анђелко Алексић из Пореча, Мицко Кузмановић из Мидинца, Милан Дундаревић из Прилепа, Милутин Стојковић из Јагодине, Стеван Шутовић из Куча, Коце Аризановић из Пореча, Јован Радосављевић из Малог Колашина, Тома Васиљевић из Драгачева, Спира Пеливан из Тетова, Ђорђе Јанковић и Спаса Ђорђевић из Врања, Прока Стојановић и Стојан Новаковић из Пореча, Биљан Чоковић и Груја Стевановић из Гостивара, Михаило Косић из Ваљева, Ђоше Коцевић из Маргара, Коста Михаиловић, Марко Вељковић и Ђорђе Цветковић из Лешка, Манојло Атанасијевић Бего из Јеловца и још 4 четника чија имена нису позната.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #9 on: May 23, 2019, 10:49:39 am »

Војвода Анђелко био је раније у оној несрећној чети коју је 1903. године водио калдрмџија Илија Славе. Док је др Гођевац спремао Славетову чету јави му се некакав Риста Херцеговац са предлогом да у њу уведе и Илију Вујановића из Босне. Наиме, Илија В. је дуго живео у Србији под лажним именом Милан Драгашевић, а у београдском затвору издржавао казну од 15 година робије због разбојништва. По издржаној казни управа затвора требало је да га испоручи аустро-угарским властима, код којих је био осуђен на смрт због убиства једног жандармеријског наредника. Риста је молио доктора да се заузме код српских власти да се Илија пусти из затвора, истичући његове способности стечене у дугом хајдуковању. Доктор некако успе да ослободи Илију, који се још исте ноћи са осталим четницима на станици код Баре Венеције попе у воз за Врање. Четници, њих осморица, сишли су из воза у Врањској Бањи, а одатле су се упутили преко поља до Буштрања на граници, где их је чекао путовођа, њихова три пријатеља Београђанина и капетан Рафајловић да им пожеле срећан пут.
Али, чим су четници прешли границу, дошло је до свађе међу њима. Вујановић одбије команду Славета. Те Славе је калдрмџија, те није Србин него Бугарин, јер прави Срби су само прекодрински Срби. Неће он поносни Крајишник да слуша маћедонског мелезара. Међу тим Вујановић потегне револвер и смртно рани војводу Славета. У забуни, која је настала, он побегне из чете и једно време хајдуковао је крај Дрине, после чега му се губи траг.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Илија Вујановић..jpg (83.45 KB, 400x600 - viewed 71 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #10 on: May 24, 2019, 09:41:15 pm »

У својим Казивањима Коста Миловановић помиње и чету војводе Владе Ковачевића, наредника Српске војске. То је био одред од двадесет седам четника, који су, такође, прешли границу код буштрањске карауле. Претоварени коњи носили су сто једну пушку и тридесет хиљада метака. У чети су била и двојица официра: поручник Драгомир Протић и потпоручник Драгомир Васиљевић, који су претходно напустили војску. Обојица су предвиђени за војводе пошто стекну искуство на терену. Вични четовању били су наредник Веселин Веселиновић, Стојан Симоновић - Коруба и Стојан Ристић - Гиљанац. Чета је у зору 14. марта 1905. стигла у село Табановце и ту, поделивши се у две групе, заноћила. Војвода Ковачевић је поделио чету тако што је шесторицу, предвођену Веселиновићем, послао у кућу на супротном крају села, а са осталима се сместио у две суседне куће.
Али, чету су приметили Арнаути околних села, па је настало арлаукање с брега на брег. Турци, обавештени о кретању ове чете, преко ноћи пристигли су у великом броју из Куманова и опколили кућу у којој је била Веселиновићева група. Аустроугарски официр Милан Турић (по мирцштегском програму задужен за јавни ред и мир), обавестио их је да су опкољени, напуштени од другова који су пред војском побегли и да им он гарантује живот ако се предају. Пошто је отпор у оваквим околностима био узалудан, четници су се предали. Око три часа после подне дошло је до борбе између Ковачевиће групе и аскера. Од првих турских плотуна погинуо је поручник Протић, а смртно рањен потпоручник Васиљевић, обојица у покушају да се пробију кроз обруч. Рањени су војвода Владимир Ковачевић и Стојан Ристић - Гиљанац. Четници су се храбро борили заустављајући плотунима и бомбама јурише Турака. Борба је трајала до дубоко у ноћ, када су се Турци повукли са попришта. 
Погинули су: Драгомир Протић, поручник из Крагујевца и Драгомир Васиљевић, потпоручник из Ваљева, а и Веса Веселиновић, Сава Јовановић, Трајко Ђорђевић-Косовац, Радош Радуловић, Сава Стефановић, Давид Пчињанин, Трајче и Стојан Кумановци и Никола Јабланичанин, активни подофицири Српске војске. - Губици Турака били су око 60 мртвих и рањених.
У међувремену аскери су заробљене четнике повезали, а затим их отерали у Куманово. После саслушања у беледији требало је да буду спроведени у затвор. Али, на општинском тргу дочекала их је маса муслиманске фукаре, међу којима су били Цигани - поткивачи. Они су везаним четницима разбили главе чекићима, а потом су њихова беживотна тела мрцварили секирама, ножевима и моткама. Доцније, да би смирили кумановске Србе, турске власти су им одобриле да четнике свечано сахране на кумановском гробљу, да вечни сан почивају у земљи, која им никада не захвали за своју слободу. 

На крајпуташу, поред пута Јежевица – Чачак, читамо епитаф Веселину Веселиновићу: 'Поживе 30. г. у Србији. После оде у српску чету усташа и у борби са турском војском на Табановцу 14. марта 1905. ПОГИБЕ борећи се за српско име и слободу и заштићивајући Србе од Турака и бугарских чета у Старој Србији и Маћедонији.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Драгомир Протић.jpg (75.34 KB, 403x674 - viewed 69 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #11 on: June 10, 2019, 11:10:36 am »

Коста Миловановић постао је војвода 10. новембра 1904. год. у 24 години живота. Наиме, током 1904. године на подручју Kaрадага дошло је до више сукоба српских четника са турском војском и тада је убијен војвода Спаса Призренац. У ствари, дошло је до издаје, па су Спаси одсекли главу на спавању. Други војвода Влада Ковачевић морао је због болести да се врати у Србију. Овакве прилике наметнуле су потребу да се на Козјаку одржи четничко веће, којем су присуствовали војводе, четници, курири и јатаци. Чланови одбора у Скопљу Богдан Раденковић и Лазар Божовић дошли су са наређењем да се одреди нови командант Карадага. Кандидати су били Коста Миловановић и Георгије Ристић. Косту Миловановића предложио је некадашњи ђакон владике жичког, Јован Грковић-Гапон, калуђер и четник.  Ристић је изучио подофицирску школу и за њега су се залагали официри. По киши и студену већало се до мрака. Четници су прихватили Гапонов предлог, а посебно су Ђорђе Поповић и Тодор Божидарац хвалили Пећанчеву смелост и лукавство. Такође присутни војвода Јован Станојковић-Довезенски имао је поверења у способности свог некадашњег четника. Пошто су га изабрали за војводу, остале војводе и официри су сишли са њим у манастир св. Прохора. У игумановој соби, на светлости воштанице показивали су новоизабраном војводи географске карте, упознали га са јатацима, везама, читали писма чланова скопског одбора, писма Лазара Божовића из Куманова и објаснили му где се налазе склоништа. Доцније, у манастиру, прота Владимир је на дрвени сто у трепезарији ставио Јеванђеље а епитроп Недељко повише њега хлеб. Довезенски је укрстио на столу каму и пиштољ. Онда је прота пребацио око врата епитрахиљ, прекрстио се, очитао молитву а затим је читао заклетву. Прота је читао а Пећанац за њим понављао. 'Во имја Оца и Сина и Свјатаго духа, амин! Ја, Коста Миловановић, заклињем се у Господа Бога и Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога, заклињем се у хлеб овај и револвер да ћу тачно и савесно и безусловно испуњавати све наредбе Централног одбора које ми се буду дале, и које иду у корист нашег ослобођења и уједињења са мајком Србијом, а под управом Одбора. Ако би се намерно огрешио о дату заклетву, да ме Бог, крст, име, слава и хлеб казне, а нож и револвер казну изврше.' Потом се прекрстио, целивао Јеванђеље, и крст начињен од каме и револвера и, истог дана, са петнаест четника кренуо на Карадаг. У ноћи на Туциндан код Табановца наишли су на турску заседу. Неко их је издао.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #12 on: August 10, 2019, 08:47:38 am »

Није се имало куд - причао је много доцније Миловановић Стојану Нешићу, адв. из Београда - морао сам да прихватим борбу. Била је снежна вејавица, мећава, у којој смо се ми погубили. Нисам успео да одржим команду, једино што сам могао то је да наредим да се одступи према намастиру Матејичу. Читаве ноћи смо газили кроз дубок снег, пред нама је била побелела Црна Гора. Карадаг нас је дочекао нарогушен и намрштен! Кад смо у леденој зори угледали пред собом намастир Матејич, било нас је смо осам на броју. Седам мојих четника, у првој борби којом сам руководио, неповратно је ишчезло. То је четнички живот, мој Стојане Нешићу. За нама су ишле потере, низам је гледао да нас докусури. Нисмо смели да се склонимо у намастир, јер смо знали да ће потере ту да нас траже. Лутали смо около, пробијали се кроз снег и маглу, можда смо се вртели у круг. Брци, обрве брада – све нам је то било слеђено. Мећава никако није престајала, а ми нисмо успевали да нађемо заклон. Но невреме нам је донело и нешто добро – изгледа да је низам одустао од потере.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #13 on: October 25, 2021, 04:58:36 pm »

Од Пећанчевих другова на овој слици, неки су изгинули још за време четничке акције, неки у ратовима 1912 – 1918. Ослобођење и уједињење дочекали су сем Пећанца 1) Стојан Ристић, 2) М. Ђокић и 3) Живојин Ј. Перовић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Коста Пећанац са четницима 1915..jpg (329.85 KB, 1005x669 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #14 on: October 17, 2022, 09:45:52 am »

Kраљ Александар у разговору са војводом Костом Пећанцем 9. септембра 1934. године у Прокупљу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
Pages: [1]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.035 seconds with 23 queries.