Oružje sarajevskih atentatorapisao Branko Bogdanović , stručni saradnik Arhiva Srbije
preuzeto iz Istorijske sveske br.6
izdavač :
Andrićev institutTokom izrade Memoranduma koji je austrougarski poslanik u Beogradu, Gizl fon Gizlingen, 23. juna 1914. predao vršiocu dužnosti ministra-predsednika, dr Lazaru Pačuu,Austrijancima je naveći problem predstavljalo obezbeđenje inkriminišućeg materijala.Prvobitnu komisiju za izradu Memoranduma,koja je u Ministarstvu inostranih poslova sa radom započela 4. jula, činili su Aleksandar Hojoš, Aleksandar Musulin, Fridrih Vizner, Johan Forgač, Oto Vajl, Rihard Openhejmer fon Marnholm, Alfred Rapoport, Leon Bilinski i poslanik u Beogradu, Vladimir Gizl fon Gizlingen. Komisija, u Ministarstvu poznata pod nazivom „ratna fabrika“(Kriegsfabrik), do 8. jula je izradila nacrt Memoranduma koji se zasnivao na tekstu pripremljenom još 1908. godine, tokom Aneksione krize. U suštini, ovaj deo materijala odnosio se samo na anti-austrijsku propagandu i organizaciju „Narodna odbrana“. No, do tog trenutka, istražni postupak vođen u Sarajevu nije obezbedio nijedan dokument koji bi dokazao umešanost oficijelne Srbije u sam atentat. Da bi po ubrzanom postupku pribavio relevantne i validne podatke, Berthold je odlučio da u Sarajevo pošalje „čoveka od poverenja“. Ministar se 9. jula odlučio za referenta Odeljenja za međunarodno pravo pri Ministarstvu inostranih dela, Fridrihafon Viznera (Friedrich Karl Georg von Wiesner,1871–1951), koji je, u svojstvu rukovodioca„Specijalne komisije za istraživanje odgovornosti i krivice Srbije za ubistvo Prestolonaslednika“, već 10. jula upućen u Bosnui Hercegovinu.
Vizner je u Sarajevo doputovao 11. jula i odmah je pristupio pregledu materijala prikupljenog tokom dotadašnje istrage, te razgovorima sa Poćorekom, šefom sudstva za Bosnu i Hercegovinu, Stanislavom Hmelevskim (Stanislaus Chmielewski), istražnim sudijom Leom Pfeferom (Leo Pfeffer) i predsednikom Okružnog suda Ladislavom Ilnickim (Ladislaus Ilnicki-Sieniuszkiewicz), načelnikom policije Edmundom Gerde (dr Edmund Gerde),načelnikom vojno-obaveštajne službe i zapovednikom pogranične straže. Na osnovu prikupljenih podataka, Vizner je 13. jula uputio u Beč telegram u kome, između ostalog, izveštava Bertholda: „Saučesništvo Vlade Srbijeu atentatu ili njegovoj pripremi i obezbeđivanju oružja, ničim nije dokazano čak ni na nivou sumnji... Iz izjava optuženih jedino se može zaključiti da je atentat isplaniran u Beogradu u saradnji sa državnim činovnicima Ciganovićem i majorom Tankosićem, koji su obezbedili bombe, brauninge, municiju i cijanid... Neosporno je dokazano da bombe potiču sa proizvodne linije Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu ali, one su se mogle nabavitii od bivših pripadnika komitskih jedinica.Iz izjava optuženih Principa, Čabrinovića i Grabeža, može se zaključiti da su oni, na nagovor Ciganovića, tajno prešli granicu sa oružjem uz pomoć oficira Granične trupe i Finansijske straže sektora Loznica i Šabac. Iako nije utvrđeno da su ovi organi bili upoznati sa misijom optuženih, oni su postupali po naređenju svojih pretpostavljenih“
Na osnovu ranije pripremljenog materijala i bržljivo odabranih delova iz Viznerovog izveštaja, 19. jula je sročena oficijelna nota, koju je Gizl uručio dr Pačuu 23. jula u 18:00 časova. U tri tačke Priloga, koji je bio sastavni deo note, za ručne bombe je precizirano „da potiču iz skladišta oružja srpske vojske u Kragujevcu“, dok se „pištolji Brauning i municija“ spominju samo uzgred; težište je, u suštini, stavljeno na majora Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića, koji su neposredno bili povezani sa isporukom oružja atentatorima.
No, sama nota nije predstavljala izuzetak. Namerno ili slučajno, tokom krivičnog postupka (prethodnog, istražnog i glavnog, sudskog), poreklu oružja, posebno pištolja,nije posvećena nikakva pažnja. Ovo je utoliko upadljivije kada se zna da svaka istraga, a pogotovo istraga od političke važnosti, do detalja posvećuje pažnju poreklu oružja kojim je izvršeno krivično delo jer se ono ubraja u ključne dokaze u sudskom postupku.Prema poznatim prepisima stenograma sa procesa, koje je koristilo više autora, sa priličnom preciznošću moguće je rekonstruisati način na koji su Gavrilo Princip,Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež u Beogradu dobili oružje. Prema sopstvenim izjavama pred istražnim organima, od 2. odnosno
9. jula, Gavrilo Princip i Trifko Grabež su tokom prve polovine 1914. pokušali da za sopstvena sredstva nabave 4 pištolja sistema Brauning kalibra 9 mm. No, s obzirom na njihovo materijalno stanje, cena oružja od 60 dinara bila je previsoka. Zahvaljujući Đulagi Bukovcu i Đuri Šarcu,Princip, Čabrinović i Grabež su se povezali sa službenikom Srpskih državnih
železnica, Milanom Ciganovićem. Ciganović je 11/24. maja Grabeža odveo kod kapetana Vojislava Tankosića, koji je obećao da će na baviti oružje za obuku ali i za sam atentat.
Ciganović je 14/27. maja, u kafani „Žirov venac“, na trgu Zeleni venac br.16, Principu,Čabrinoviću i Grabežu predao tri kartonska pakovanja sa po 25 metaka 9x17 mm, 4 rezervna
okvira sa po 6 metaka, četiri pištolja brauning M1910 kalibra 9 mm napunjenih sa po 7 metaka (6 u okviru, jedan u cevi), 6 ručnih bombi sistema Vasić M1904 i pakovanja sa
cijankalijem. Tokom istražnog postupka,okrivljeni su izjavili kako je nabavka novca za kupovinu oružja zavisila od „jednog čoveka“ koji je trenutno bio na putu. Ubrzo se ustanovilo da se radi o dr Radovanu Kazimiroviću,koji je nakon rata u više navrata negirao da je uopšte poznavao Vojislava Tankosića te da je bio umešan u nabavku novca za oružje. Treba napomenuti da se radilo o novcu za kupovinu pištolja i municije, pošto su se ručne bombe mogle nabaviti besplatno. Čabrinović je tvrdio da je i sam Ciganović, kao bivši komita, „imao čitavo stovarište“, odnosno, da je raspolagao sa „oko 80 ručnih bombi“. Ovo je razumljivo ako se zna da dobrovoljci-komite nisu poštovali naređenje Vrhovne komande po kome su bili dužni da, nakon ratova 1912–1913, vrate zadužene ručne bombe. Ovo je potvrdio i Vizner u svom izveštaju. Srpske civilne vlasti su sve do početka Prvog svetskog rata imale velike probleme zbog neovlašćenog čuvanja i neodgovorne upotrebe bombi od strane bivših komita. Pri tome, radilo se o starijem tipu bombi, M1904, punjenih crnim barutom, koje su umesto usporačke smeše imale Bikfordov štapin, tako da je vreme od aktiviranja do detonacije iznosilo od 10 do 13 sekundi.
I sam Ciganović je izbegavao da atentatorima da ove bombe „jer su bile slabe“.24 No, prema uputstvima koje su Princip, Čabrinović i Grabež dobili (vreme usporenja 10–13 sekundi), kao i učinak bombe koju je Čabrinović, 28. juna, bacio na vozilo Franca Ferdinanda, potvrđuje da im je Ciganović ipak predao 6 bombi starog tipa. Kasnije izjave Principa, Grabeža, Čabrinovića potvrđuju da je pištolje kupio Ciganović novcem od unovčenog čeka, dobijenim od Tankosića („na menicu“).Nakon atentata, policija je na licu mesta zaplenila pištolj Gavrila Principa. Pištolj Trifka Grabeža pronađen je 4. jula pod krovom poljskog toaleta u kafani Gavre Crnogorčevića (Potok-ulica kod Beledije); pištolj Vase Čubrilovića – 5. jula u grmlju u parku
kod vladine zgrade „Musala“ a pištolj Cvetka Popovića – 9. jula u podrumu kuće Prosvetnog saveta u Ćumurija ulici. Pronađeno je i 5 preostalih ručnih bombi, od kojih su sve deaktivirane a dve uzdužno presečene radi ispitivanja.
Obdukciju nad telima Franca Ferinanda i Sofije Hotek izvršili su u prostorijama Konaka, 28. juna uveče, viši štabni lekar dr Karl Volfgang (Wolfgang dr Carl) i dr Rihard Polak (Pollak dr Richard), uz asistenciju dr Konrada Bajera (Bayer dr Conrad), dr Hugo Arnstejna (Arnstein dr Hugo), dr Aurela Polako (Polacco dr Aurel) i lekara iz Nadvojvodine pratnje, dr Ferdinanda Fišera (Fischer dr Ferdinand). Prvo zrno usmrtilo je groficu Hotek; probilo je karoseriju automobila ispod složenog platnenog krova i kožno sedište isunjenom konjskom dlakom,prošlo kroz korset i desnu slabinu 4 cm iznad ilijačne kosti (os ilium), te razorilo trbušnu aortu (arteria gastrica dextra). Smrt je nastupila usled obilnog unutrašnjeg krvarenja (haemorrhagiainterna). Tokom obdukcije, pronađeno zrno je bilo bez ikakvih oštećenja. Drugi projektil je pogodio Nadvojvodu u vrat, 4 cm od brade (tuberculum mentale), 2 cm od grkljana (larynx) i centimetar iznad ključne kosti (clavicula), probio okovratnik uniforme, presekao karotidu (sarotis communis dextra) i zaustavio se u hrptenjači (servical vertebrae), u otvoru na poprečnom nastavku jednog od vratnih pršljenova (foramentransversarium), tako da nije mogao biti izvađen.
U Arhivu Bosne i Hercegovine sačuvana je „Potvrda Zemaljske vlade od 1. maja 1915. godine o prijemu projektila izvađenih iz tela nadvojvode (?) i njegove supruge Sofije Hohenberg“. U suštini, nakon završenog procesa, u holu zgrade Zemaljske vlade (Musale) u Sarajevu izloženi su „Dopel Feton“ marke „Gref i Štift“ bečkih registarskih tablica A-III-118 (double phaeton Gräf & Stift 28/32RS) grofa Haraha (Franz Maria Alfred Graf von Harrach, 1870–1937), zapovednika austrijskog dobrovoljačkog automobilskog korpusa (k.k. Freiwillige Automobilkorps), u kome su ubijeni Franc Ferdinand i Sofija Hotek, četiri pištolja, 5 ručnih bombi (dve u preseku), 5 neispaljenih metaka iz Principovog brauninga, dve čahure ispaljenih metaka, zrno izvađeno iz tela Sofije Hotek, šrapneli Čabrinovićeve bombe i dve boce sa cijankalijem.
Svi eksponati su fotografisani. Nakon zatvaranja izložbe, Vojno-istorijskom muzeju Beču (Heeresgeschichtlichen Museum, HGM) predata su kola, ordenje (deo odlikovanja danas se čuva u Vojno-istorijskom muzeju u Pragu),mundir generala III ranga, šešir i pantalone Franca Ferdinanda, kao i haljina Sofije Hotek. Posmrte maske, maramica i zrno izvađeno iz tela grofice izloženi su u dvorcu Konopište. O pištoljima nema preciznih podataka; tri pištolja je, navodno, takođe predato bečkom Vojno-istorijskom muzeju, dok je onaj Gavrila Principa zadržao isusovac Anton Puntigam (Anton Puntigam, 1859–1926).
Iako je policija uredno zapisala serijske brojeve oružja, tokom čitavog procesa istražni organi ni jednog trenutka nisu pokušali da otkriju njihovo poreklo. Istraga se zadovoljila činjenicom da su pištolje atentatorima obezbedili Tankosić i Ciganović, ne upuštajući se od koga, gde i kada su kupljeni. O namernom ili slučajnom površnom pristupu ovom pitanju govori i sledeća epizoda: poštujući proceduru, Pfefer je na mesto na kome je Grabež sakrio svoje oružje uputio i dva stručnjaka – oficira Artiljerijskog slagališta sarajevskog garnizona (Artilleriezeugsdepo). Kada su pronašli „browning revolver, posve nov“, „eksperti“ su se „začudili, tim više što dotle još nisu vidjeli takvu vrstu revolvera“. Zaključak artiljerijskih oficira-stručnjaka za naoružanje utoliko je čudniji ako se zna da se u to vreme brauning M1910 nalazio u slobodnoj prodaji i reklamirao u većini dnevnih listova širom Evrope. Konačno, austrijska štampa je već 29. juna izvestila da je Princip pucao iz pištolja „browning“.
Zanimljivo je da ovom pitanju posebna pažnja nije posvećena ni tokom Solunskog procesa. Istražni organi su kod pukovnika Dragutina Dimitrijevića pronašli određene račune za oružje i 5. februara 1917. godine su ga ispitivali u kom cilju su sporni revolveri kupljeni, ko ih je platio, od kog novca i kome su dati. Dimitrijević je objasnio da je u gvožđarskoj radnji Dragomira Zdravkovića, za 240 dinara, izuzetih iz poverljivog kredita, nabavio 4 revolvera „ruski nagan“ (ravolveri sistema Nagant M1895 kalibra 7,62 mm), neophodna za naoružanje poverenika Obaveštajne službe.Dragomir Zdravković je radnju za promet metalnom robom registrovao u Beogradu 1873.godine. Od braće Andrije i Dimitrija Kumanudi, 19. marta 1885. godine je kupio plac u tadašnjoj Limskoj ulici (kasnije Crnogorska br. 4), gde je izgradio stovarište i radnju, u kojoj je prodavao i uvozno oružje. Prema svim do sada poznatim izvorima, srpska Obaveštajna služba je oružje za svoje poverenike, uključujući i pripadnike „Narodne odbrane“, nabavljala upravo kod Zdravkovića. Novac za slične potrebe obezbeđivan je iz dispozicionog fonda koji je 1911. godine odobrio predsednik Vlade Milovan Đ. Milovanović (1863–1912). U suštini, Milovanović je samo nastavio praksu koju je Ministarski savet uveo još oktobra 1875. godine.
No, Pašić je u januaru 1914. godine ukinuo finansiranje iz dispozicionog fonda tako da Tankosić „menicu“ (ček) nije mogao dobiti službenim putem te je verovatnije da su pištolji dobijeni u vidu poklona.Osim toga, indikativno je da brauninzi nisu kupljeni kod Zdravkovića – redovnog snabdevača Obaveštajne službe, iako je njegova radnja imala u ponudi oružje
ovog sistema. Prvi trag o poreklu pištolja pronašli smo u zapisima osporavanog Dušana Karanovića Tvrdoreke. Tvrdoreka je u svojoj beležnici zapisao: „26. maja (13/26. maja 1914.) oko 6 sati došao je Šarac (ispod toga precrtano Ciganović) sa pismom Tankosićevim u kome ovaj moli 4 Browninga kalibar 7,65 ali pošto g. Duse nije imao taj kalibar on im je kazao da
ima samo 9 mm. Oni su onda otišli, g Duse je onda otišao od kuće (Kondina br. 7) u kafanu.Kad se vratio oko ½9, kada su oni opet došli i kazali da je kazao Tankosić da dade kalibra 9
mm. On (Duse) je njima više puta davao oružje ali nikada nije pitao šta će im to pa tako ni ovog puta. (Šarac bio sa jednim visokim plavim koji je pet puta bio ranjen). On je njima
kazao da dođu sutra pošto je već bilo kasno ali oni su insistirali da im da odmah pošto sutradan rano putuju. Kada je pročitao u novinama za atentat onda je tek doznao kakvu je ulogu neočekivano dobio“. No, još je indikativnija Tvrdorekina zabeleška o samom oružju: „9mm Model 1910 / Frabrique nationale d’Armes de Guerre Herstal Belgique Browning’s Patent / Depose“. Ovo ukazuje da je Tvrdoreka tačno znao o kakvom oružju je reč i njegovi zapisi će se pokazati kao tačni.
Naime, Fil Daglis (Phil Douglis), direktor The Douglis Visual Workshops iz Arizone, SAD, 24. aprila 2003. godine u Vojno-istorijskom muzeju u Beču snimio je jedan od izloženih pištolja koji su, navodno, pripadali atentatorima. Na levoj strani navlake čitljiv je natpis „FABRIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE HERSTAL BELGIQUE BROWNING’S PATENT DEPOSE“, te žig kontrolora „G“ (Charlier Josef, koji je dužnost kontrolora obavljao od 1928. do 1959. godine). Međutim,pištolji brauning M1910 iz proizvodnje do 1914. godine imali su serifni natpis sa pridevom „de“ u verzalu. Od 1929. godine oznaka na oružju utiskivana je sans-serifnim pismom,u kurentu, uključujući i pridev „DE“, bez naglašene pauze između „PATENT“ i„DEPOSE“.To znači da su u muzeju bili izloženi lažni pištolji, iz proizvodnje posle 1929. godine. S druge strane, Tvrdoreka je tačno zapisao pridev verzalom i naglasio veću pauzu između
„PATENT“ i „DEPOSE“, što znači da je opisao oružje koje odgovara vremenu atentata. Možemo pretpostaviti da je navedene podatke mogao dobiti samo od Šarla Dusea lično. Ovu tezu
potvrdio je i Dragiša Stojadinović (1886–1968). Stojadinović tvrdi kako je „Tankosić doneo (na strelište Beogradske streljačke družine kod Smutekovca, više Vajfertove pivare, primedba BB) dva Brovning revolvera i priličan broj kutija sa municijom.Ove revolvere i municiju dao je kao poklon Belgijanac Šarl Duse, tadašnji nastavnik mačevanja u Vojnoj akademiji i predstavnik Fabrik Nasional u Liježu, čiji je fabrikat i revolver Brovning.“ Stojadinović tvrdi kako je on obučavao Principa i Grabeža u gađanju,što se kosi sa izjavama okrivljenih da su rukovanje i gađanje vežbali sa Ciganovićem i Milošem Mojićem.
„Jednoga dana u hotel Balkan, početkom 1914. godine, priđe mi major Tankosić i, izdvojivši me iz društva,zamoli me, u poverenju, da posle podne dođem na staro Beogradsko strelište, više Smutekovca, kod Vajfertove pivare. To je bilo jedino uređeno strelište u Beogradu, i tu su vršena stalna gađanja i održavana takmičenja. Oko četiri sata toga dana otišao sam na strelište, i tamo našao Tankosića sa još dva mladića, koje, dotle, nisam poznavao. Njih mi je Tankosić predstavio kao bosanske dobrovoljce. Jednome sam zapamtio ime – Princip – zbog čudnog prezimena za nas neuobičajenog, a drugome nisam.Tankosić mi je objasnio da ih treba obučiti u gađanju revolverom, da bi oni, kao inteligentni đaci – četnici, mogli posle biti nastavnici za gađanje u četničkim logorima, da se na taj način ostali četnici pripreme i osposobe za eventualnu četničku akciju, kad to bude bilo potrebno da se primeni u Bosni i Hercegovini. Da ovde naglasim da sam ja, od 1908. do 1927. godine, bio jedan iz grupe najboljih strelaca Srbije i da sam, kao takav,učestvovao i na Međunarodnim utakmicama 1911. u Rimu, 1912. u Bijaricu u Francuskoj, a pre toga, kao student, četovao sam 1905, 1906. i 1907. u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Tankosić je doneo i dva Brovning revolvera i priličan broj kutija sa municijom. Ove revolvere i municiju dao je kao poklon Belgijanac Šarl Duse, tadašnji nastavnik mačevanja u Vojnoj akademiji i predstavnik Fabrik Nasional u Liježu, čiji je fabrikat i revolver Brovning.
Odmah smo pristupili poslu. Tankosićeva je dužnost bila da u revolverskom rovu drži metu, koja je predstavljala vojnika u stojećem stavu, a ja sam davao uputstva kako se gađa u stojećem, klečećem i ležećem stavu, dok je meta bila mirna. Zatim se prešlo na obuku da se iz ova tri stava gađa u pokretnu metu, koju je Tankosić nosio duž rova, prvo lagano, pa sve brže i brže. Posle ove obuke prešlo se na vežbanje sa metom koja je stajala u mestu a Princip je sa drugom morao da se raznom brzinom kreće i da puca u metu. Najzad se prešlo na najteži deo obuke, kada je Tankosić nosio metu duž rova, iznenada je pokazivao, uvlačio u rov i ponovo na drugo mesto iznosio, a vežbači su morali i sami da se kreću duž rova na 30 koračaji i da vrebaju i pucaju u metu kad se pojavi. Vežbanje je trajalo više dana. Kad je posle istrajne obuke završeno sa uspehom, ja sam se oprostio s ovim ’budućim četničkim nastavnicima za obuku u gađanju’ i ne sanjajući da ću uskoro čuti da je pravi cilj ove streljačke vežbe bio priprema za atentat na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda.
Što se tiče tvrdnje da je Princip bio u Sarajevu odličan strelac, meni to nije bilo poznato, niti su on ni Tankosić o tome ma šta pominjali. Znam da je pri našim vežbama drug Principov, a to je verovatno bio Trifko Grabež, u više slučajeva bio sigurniji u pogocima i da se Princip mnogo nervirao i ljutio kada bi mu se desilo da promaši. Bio je vrlo ambiciozan, neobično
revnostan i istrajan i trudio se da pokaže što bolji uspeh. Kad bismo mu se mi nasmejali zbog većeg broja promašaja, bio je gotov da zaplače od očajanja. Nema sumnje da je Princip i pre i posle vežbe vršio gađanja gde god mu se pružila prilika. Otuda i više verzija o njegovom vežbanju...
Docnije mi je Dule Dimitrijević – vojvoda Dule – ispričao da mu se Princip, još 1913, za vreme rata protiv Bugara, javio u Skoplju, i molio da ga primi u njegovu četu. Kako je Princip tada izgledao suviše mlad, slab i nežan, to ga Dimitrijević nije hteo, iz sažaljenja, primiti, rekavši mu da neće moći da izdrži napore i teškoće rata.“ Dragiša M. Stojadinović, Sarajevski
atentat – Principove vežbe u gađanju revolverom. Glasnik srpskog istorijsko-kulturnog društva Njegoš, sv.
33, decembar 1974, 20–24.
Zahvaljujući trudu kustosa Zemaljskog muzeja u Sarajevu, gospodina Bajra Geca, 1985. godine brojevi pištolja pronađeni su u „Prepisima izvornog istražnog materijala protiv Gavrila Principa i drugih“: radilo se o oružju sistema Brauning, sa serijskim brojevima 19074,19075, 19120 i 19126. Pri tome, pištolj pod brojem 19075 bio je oduzet od Gavrila Principa. Do istih podataka, samo nekoliko godina ranije, došli su i priređivači izložbe posvećene životu Franca Ferdinanda i Sofije Hotek.
Pitanju porekla oružja, naime, posvetila se kneginja Anita von Hohenberg (Anita Fürstinvon Hohenberg, 1958), naslednica zamka Artsteten (Artstetten) u kome su sahranjeni Franc Ferdinand i Sofija Hotek. Kneginja je 1980. godine odlučila da u okviru zamka postavi izložbu „Od Majerlinga do Sarajeva“, koja bi, 1982, prerasla u stalnu postavku. Deo postavke trebalo je da budu i kopije oružja upotrebljenog 28. juna 1914, pa je Anita angažovala princa Mišela de Linje (Michel Charles Eugène Marie Lamoral, Prince de Ligne, 1951), počasnog predsednika Belgijskog društva za antikvitete i dugogodišnjeg saradnika komericjalnog odeljenja „Fabrik Nasional“, te dr Vladimira Ajhenburga (Wladimir Aichenburg, 1958), jednog
od najboljih poznavalaca biografije Franca Ferdinanda. Mišel de Linje je iz Herstala dobio odgovor da su pištolji sa serijskim brojevima 19074, 19075, 19120 i 19126 prodati 3. decembra 1913. godine trgovcu pod imenom Duse (Doucet).
Kako je u Belgiji trgovina oružjem „Duse“ (Marguerite Doucet) postojala samo u gradu Koksejde (Koksijde, Koninklike Baan 168), autor postavke, dr Vladimira Ajhenburg,na vitrini sa jednim pištoljem M1910 postavio je legendu: „Browning 9mmmodel 1910, proizvod Fabrique nationale Herstal, Belgique. Ovakvim oružjem su ubijeni erchercog Franc Ferdinand i Sofija, grofica fon Hohenberg. Oružje sa serijskim brojevima 19074, 19075, 19120 i 19126 isporučeni su trgovini oružjem Duset u Koksejde, Belgija, odakle su prodati Srbiji“. No, uvidom u opštinske i policijske registre, ustanovilo se da je ova radnja registrovana tek 1967. godine. Tako su se osnivači muzeja u Artstetenu ponovo obratili arhivi u Herstalu. Zahvaljujući
trudu arhivista Jozefa Žerde (Joseph Geurde,1934–2013), u registru za 16. april 1926. pronađena je zabeleška da je oružje prodavano radnji Duse-Beograd (Doucet-Belgrade). Daljim
uvidom u registre, zaključeno je da je Duse iz Beograda oružje naručivao od 1913. do smrti,29. jula 1929. Ovim je konačno potvrđeno da su pištolji sarajevskih atentatora nabavljeni
još 20. novembra/3. decembra 1913, te da ih je Ciganović kupio ili dobio od Šarla Dusea,13/26. maja 1914. godine.
Šarl Matje Duse (Charles Mathieu Doucet,1864–1929) rođen je u Avernas-le Bauduin u Belgiji. Tokom 1889. godine završio je Mačevalačku akademiju u Briselu kao prvi u rangu.
Iste godine, na poziv turske vlade, odlazi u Istanbul, gde je angažovan kao učitelj borenja u Vojnoj akademiji. U Istanbulu se upoznao sa atašeom Kraljevine Srbije, generalštabnim
pukovnikom Svetozarom Nešićem, koji mu je predložio da pređe u Beograd. Na lični poziv kralja Aleksandra Obrenovića, Duse 1891. dolazi u Beograd gde je prvo primljen kao
kontraktualni a zatim redovni viši učitelj borenja na Nižoj školi Vojne akademije. Ovu dužnost obavljao je sve do penzionisanja, 1. maja 1923. godine. Tokom dugogodišnjeg rada na
Akademiji, Duse je imao prilike da se dobro upozna kako sa Dragutinom Dimitrijevićem – Apisom, pitomcem 26. klase (1893–1896), tako i sa Vojislavom Tankosićem, pitomcem 32
klase (1899–1901). Duse je dao neprocenjiv doprinos razvoju sporta u Srbiji (prvenstveno mačevanja), a nakon prevrata 1903. angažovan je kao lični instruktor prinčeva Đorđa i
Aleksandra Karađorđevića. No, skromna plata učitelja na Akademiji primorala ga je da 1910. godine otvori privatno zastupništvo „Fabrik Nasionala“ pod nazivom „Belgijska industrijska agencija“. Agencija je bila registrovana u Kondinoj br. 7, neposredno uz zgradu Duseovog tasta, poznatog trgovca Nikole Lukačeka (Bitoljska, kasnije Svetogorska
22). Duseova ambicija je bila da prvenstveno uvozi bicikle, motocikle i automobile „Fabrik Nasionala“. No, neposredno nakon izbijanja Prvog balkanskog rata, zbog potražnje
oficira za ličnim oružjem, Duse je uvezao prvu količinu pištolja FN-Brauning M1910 u kalibru 7,65mm.
Prvi oglas o prodaji ovih pištolja publikovan je u Politici br. 3158 od 31. oktobra/13. novembra 1912; Duse se toliko žurio da nije imao strpljenja da sačeka originalnu fotografiju oružja, nego je uz reklamu priložio sliku pištolja brauning M1903 u kalibru 9mm. Već 6/19. novembra u „Agenciju“ je stigla fotografija originalnog pištolja pa Duse sutradan, u Politici br. 3165, objavljuje reklamu „originalnog pištolja Brovning 7,65 mm (sa slikom) u originalnoj veličini“.Mora se priznati da je Duse bio sposoban i dalekovid trgovac. Naime, Džon Mozes Brauning je ovaj tip oružja zaštitio u Belgiji 20 februara 1909; „Fabrik Nasional“ je serijsku proizvodnju pištolja M.1910 u kalibru 7,65x17 mm započeo u drugoj polovini 1912, a u kalibru 9h17 mm – krajem 1912. godine. Znači, Duse je predstavljao jednog od prvih kupaca novog oružja.
Juna meseca 2004, povodom obeležavanja devedesetogodišnjice atentata i početka Velikog rata, otac Tomas Nojlinger (Thomas Neulinger), arhivista sedišta jezuitskog reda u Beču
(Gesellschaft Jesu. Societas Jesu), svečano je uručio direktoru bečkog Vojno-istorijskog muzeja, dr Manfredu Rauhenstajneru (dr Manfred Rauchensteiner), tri pištolja, od kojih je onaj
sa brojem „19074 pripadao Gavrilu Principu“, košulju Franca Ferdinanda i buket koji je ukrašavao pojas Sofije Hotek.
Prema zvaničnoj verziji, isusovac Anton Puntigam, navodno veliki prijatelj prestolonaslednikove porodice, pružio je Vojvodi i Vojvotkinji poslednje miropomazanje. Puntigam je sve vreme prisustvovao sudskom procesu i čak pokušavao da utiče na njegov tok, insistirajući da se podrobnije ispita učešće masona u atentatu. Nakon procesa, zvanični organi Bosne i Hercegovine ustupili su Puntigamu pištolje i pojedine predmete vezane za bračni par. Puntigam je, navodno, gajio ambicije da osnuje muzej Franca Ferdinanda. Neshvatljivo je da su u jednoj birokratskoj državi kakva je bila Austro-Ugarska,j birokratskoj državi kakva je bila Austro-Ugarska, tako važni predmeti mogli biti ustupljeni privatnom licu, a pogotovo za navedenu namenu, pošto su namenske postavke već postojale u Vojno-istorijskom muzeju i zamku Konopište. Osim toga, u periodu između dva rata, Puntigamu je pripisan značaj koji on svakako nije zaslužio. Sve do 1970. godine u stručnim krugovima se pretpotsavljalo da se iza pseudonima „Faros“ krije Puntigam. No, Leo Ešli Nikol Mlađi (Leo Ashley Nicoll jr., 1931) je u Beču,
7. jula 1970, odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom „Anton Puntigam S. J. Lebenund Wirkeneines Jesuitenin Bosnien“, u kojoj je ukazao da se iza pseudonima „Faros“ krije isusovac Franc Hamerl (Franz Hammerl). Ovo je potvrdio i Ivan Mužić tokom istraživanja za svoju knjigu. Mužić je u Arhivu Hrvatske provincije Družbe Isusove (Jordanovac 110,
Zagreb), otkrio Hamerlovu autobiografijuu kojoj ovaj sveštenik potvrđuje da je koristio pseudonim „Faros“.
Isto tako, teorija o prijateljstvu Antona Puntigama s Francom Ferdinandom ima malo osnova. Do prvog susreta između njih dvojice došlo je tek u februaru 1913, a iz izvornih dokumenata proizlazi da Puntigam nije bio savetnik Franca Ferdinanda. Konačno, Puntigam je na mesto atentata stigao kasno, tako da je poslednje pomazanje Francu Ferdinandu i Sofiji Hotek mogao dati samo ako je potrebne relikvije uspeo da pozajmi iz obližnje franjevačke crkve. No, prema svim do sada poznatim izvorima, poslednje pomazanje, in extremis (Sterbesakramente), bračnom paru je dao isusovski provincijal Bosne, poznati albanolog, pisac i pesnik, fra Lovro Mihačević (1856–1920), dok je molitvu za umiruće (Sterbegebete) pročitao kapelan Milan Črnek (Feldkurat Mylan Črnek).
U svakom slučaju, rat koji je izbio 28. jula, sprečio je Puntigama da realizuje svoju ideju o muzeju. Nakon rata, isusovac je, navodno, sačuvane predmete ponudio Ferdinandovim naslednicima ali oni nisu pokazali nikakvo interesovanje. Nakon Puntiganove smrti, 1926. godine, pištolji su ostali zaboravljeni u depou sedišta jezuitskog reda u Beču, sve dok ih, čudnom igrom sudbine, baš na jubilarnu godišnjicu, nije otkrio Tomas Nojlinger. Otkriće je izazvalo svetsku medijsku senzaciju, pri čemu niko nije obratio pažnju da se Principu pripisuje oružje sa brojem različitim od onog navedenog u oficijelnoj arhivskoj građi. Kada je autor 2006. godine posetio Vojnoistorijski muzej u Beču, pukovnik Oto Kramer (Amtsdirektor Oberst Regierungsrat Otto Krammer) bio je rezervisan kada je u pitanju autentičnost oružja dobijenog četiri godine ranije. Konačan odgovor na seznazionalističke napise iz 2004. godine pružio je odmereni i oprezni kustos za oružje i tehniku pri bečkom Vojno-istorijskom muzeju, mag. inž. Tomas Ilming (Leiter Waffen & Technik, stv. Leiter der Abteilung „Sammlung & Ausstellung“, Ing. Mag. Thomas Ilming).
Naime, tokom 2008. godine, povodom obeležavanja Velikog rata, bečki muzej je odlučio da eksponate vezane za atentat u Sarajevu – jedan od pištolja i jednu ručnu bombu – izloži u Britanskom ratnom muzeju (British War Museum). Tomas Ilming je oprezno izjavio da se u zbirkama muzeja nalaze samo tri od četiri pištolja atentatora, te da se pretpostavlja da su iz jednog od njih ubijeni Franc Ferdinand i Sofija Hotek. No,kako nije izvršena forenzička analiza, odnosno, poređenje zrna sačuvanog u Konopištu (zrno koje je usmrtilo Nadvojvodu ne postoji) sa novoispaljenim zrnom na komparativnom mikroskopu, Ilming je odbio da daje dalje izjave. Osim toga, napomenuto je da su pištolji dobijeni od Jezuitskog ordena i da su u arhiv reda dospeli zahvaljujući „jednom jezuitskom svešteniku koji je izvršio miropomazanje Ferdinanda i Sofije“.
Konačno, bomba poslata u London nije poticala iz arsenala atentatora; Beč je bio u mogućnosti samo da pošalje sličnu granatu M1904.Na osnovu navedenih podataka, može se zaključiti da je do danas sačuvan samo 9 mm brauning M1910 sa brojem 19074, da je Principov pištolj verovatno izgubljen, te da se još uvek zanemaruje „belgijska veza“ kada je u pitanju
priprema i organizacija atentata.
Branko Bogdanović
stručni saradnik Arhiva Srbije
