САД желе нуклеарне пројектиле у АзијиАутор: Владимир Вукасовић недеља, 04.08.2019.
Пад споразума о ограничењу атомског арсенала Москве и Вашингтона могао би, потврђује и Пентагон, бити искоришћен за распоређивање америчких ракета према Русији, али и Кини„Желео бих да то учинимо што пре”, рекао је нови шеф Пентагона Марк Еспер новинарама када су га питали да ли ће САД искористити рушење споразума о ограничењу нуклеарних пројектила кратког и средњег домета (ИНФ) да би такве ракете распоредиле у Азији. Еспер је то описао као успостављање контратеже Русији, али је напоменуо да таквим потезом Америке не би требало да буде изненађена ни Кина јер она такође има ракете тог домета, у чему САД желе да им парирају.
Да је обарање ИНФ-а, споразума који је током Хладног рата спасио Европу од претње да буде разорена у руско-америчкој размени нуклеарне ватре, умногоме усмерено на Кину а не на Русију, односно да нису Европљани него Азијци ти који треба да стрепе од новог размештања пројектила овог домета, сумњало се и раније. Ово је први пут да је неко од америчких званичника овако отворено рекао да би, из перспективе Вашингтона, постављање краткометних и средњометних пројектила у Азији био идеалан први корак након рушења ИНФ-а. Еспер је, преноси Ал Џазира, казао да би он највише волео када би то било обављено већ у наредних неколико месеци.
Годинама се Бела кућа и Кремљ гложе око тога ко од њих крши ИНФ: да ли Руси својим пројектилом 9М729, за који кажу да не досеже даље од 480 километара док Американци тврде да добацује и до 500 километара, што га сврстава у домен споразума, или потписане обавезе игноришу САД својим ракетним штитом у Европи, за који Москва наводи да садржи лансере који се могу претворити и у офанзивно оружје какво премашује ограничења из ИНФ-а. Оно о чему се мање говори, мада су и једна и друга страна повремено на то указивале, и што је неспорно јесте то да Кина ИНФ никада није потписала и да поседује пројектиле проскрибованог домета: од 500 до 5.500 километара, начињене за лансирање с копна. Већина од 290 пројектила, колико се процењује да их Кина има у свом нуклеарном арсеналу, наводно спада у ту групу и већ сада би могле домашити Америку, Русија да се не спомиње.
Чак и ако је тачно оно што је пре два месеца на конференцији Института Хадсон рекао Роберт Ешли, директор војне обавештајне службе САД – да ће током идуће деценије Кина вероватно удвостручити број својих нуклеарних пројектила – арсенал атомских бомби у рукама пекиншких власти не може се мерити с руским или америчким. Обе те државе имају, према подацима Стокхолмског института за истраживање међународног мира (СИПРИ), по 1.400 пројектила спремних за употребу. САД и Русија јесу делимично смањиле своје арсенале, али су их истовремено и модернизовале, што значи да су постојећим пројектилима повећали прецизност и ефикасност, чиме су своје залихе атомских бомби практично ојачале уместо да им, како су се међусобно договориле, избију понеки зуб. И двоструко већи кинески арсенал не би био такмац толикој разорној моћи.
Међутим, тристотинак нуклеарних пројектила јесте довољно за уништење огромних размера, утолико пре што се ракете кратког и средњег домета с атомским бојевима главама испаљују брже од оних дугометних, односно скраћује се време које нападнутим државама остаје за подизање одбрамбеног штита. Ствар сигурно није ни само у одмеравању војне силе с Кином него и у жељи да јој се барем на том плану, на којем и даље знатно заостаје, поткрешу крила кад још није нађен начин да се заустави њена економска експанзија. Русија и Америка, другим речима, немају разлога да се већ у овом часу толико прибојавају кинеског оружја, али управо зато је то раван на којем Кину могу покушати да надбију док не смисле како да на крај изађу с оним што их већ угрожава и улива им језу: њеним привредним снажењем, које и међу Русима изазива подозрење док је Доналд Трамп покренуо и трговински рат против Пекинга.
Истини за вољу, Кина се и војно шири, макар у спорним територијама Јужног и Источног кинеског мора. То је један од најважнијих трговинских коридора на свету, којим годишње прође роба вредна око пет билиона долара, што контролу над тим водама претвара у стратешку премоћ. Прича се и о наводним кинеским плановима за успостављање војних база у Камбоџи, Пакистану и Таџикистану.
Питање за САД би било где онда да сместе своје нуклеарне пројектиле у Азији. Јужна Кореја, као прва могућа локација с обзиром на то да се тамо већ налазе америчке трупе, као и на историју њеног непријатељства с Кином, тиме би моментално изиритирала Северну Кореју, коју покушава да наговори да се реши свог нуклеарног арсенала, а и изложила би се кинеском гневу. Јапан, друга локација замислива по истим принципима, има свој трговински сукоб с актуелном америчком администрацијом. Од помоћи нису ни Трампови захтеви да Јапан, као и остале државе у којима су амерички војници, плаћа пуне трошкове њиховог смештаја.
Ако би се за њих и нашао неки домаћин, неизвесно је како би распоређивање америчких атомских бомби, осим на Кину, утицало на понашање других нуклеарних сила у Азији: Индије, Пакистана и Израела. Сви они имају интерес да одржавају солидне односе и с Кином и с Америком. Али, нуклеарно наоружавање континента вероватно би и њих увукло у ту трку, што би било најопасније у случају старих непријатеља Пакистана и Индије. И Иран би било теже убедити да не треба да и сам развије атомску бомбу, након чега би Саудијска Арабија хтела да реализује своје нуклеарне амбиције.
Можда би се то могло предупредити ако би Кина попустила пред Трамповом јавно исказаном жељом да се и она прикључи новој верзији ИНФ-а, чему, као вид притиска, није немогуће да служи и Есперова изјава. Међутим, Жанг Џун, кинески амбасадор у Уједињеним нацијама, казао је да се о томе не размишља.
Izvor:
www.politika.rs