Bune i protesti širom sveta

[MOTORISTA]

Stručnjak za međunarodne odnose: Protesti rezultat krize kapitalizma i demokratije
Tanjug 03.11.2019.

Masovni protesti koji trenutno potresaju mnoge zemlje sveta, bile one siromašne ili bogate, imaju različite konkretne povode, ali nezadovoljstvo ima svuda uglavnom isti uzrok, a to su kriza kapitalizma i demokratije, smatra stručnjak za međunarodne odnose Aleksander Gerlah.

- Globalizacija ima mnogo pobednika, ali i gubitnika. Ovi drugi ovih dana i meseci demonstriraju širom sveta. Lista država u kojima ima nemira je duga i obuhvata zemlje šitom sveta. Povodi protesta su slični - kaže Gerlah, viši saradnik Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima, i viši naučni saradnik na Institutu za religiju i međunarodne studije na Kembridžu. Ovaj lingvista i teolog kaže za Dojče vele da je za one koji su u poslednje tri decenije postali pobednici globalizacije, potpuno neshvatljivo da povećanje cene karata za samo par centi može tako duboko da uznemiri milion ljudi. Međutim, tu, kako smatra Gerlah, nije reč o nedostatku empatije s njihove strane, već o tome da su se svetovi u kojima živimo polako, korak po korak, udaljavali jedan od drugog. On dodaje da o tome svedoci politička polarizacija koja takođe postoji širom sveta i ide duž linije navedenih ekonomskih problema.

- Glasanje za Bregzit, kao i izbor Donalda Trampa, u široj javnosti shvataju se kao protest onih koji se osećaju isključenim iz društvenih zbivanja. Tako dolazi do otuđenja u sopstvenoj zemlji, nestaje osećaj pripadnosti - kaže Gerlah. On navodi da nijedna globalna ekonomija koja se zasniva na rastu ne može trajno da opstane - u ovo naše doba globaliziacije, kada se resursi Zemlje bliže kraju, dodajući da to nema veze sa privatizacijama koje su jedan od sinonima za neoliberalizam.

- Mnogo je važnije sledeće - tamo gde nema rasta, nema ni kamata. Zbog toga čak i u bogatim zemljama kao što je Nemačka, više nije održiv sistem penzionog osiguranja koji se oslanja na određeni prihod od godišnjih kamata na depozite. Penzioni fondovi i osiguranja stoga ulažu u jedino što je još sigurno - beton. I tako se potražnja za nekretninama širom sveta povećava, što onda dovodi i do rasta cena. Nekoliko posmatrača to smatra glavnim pokretačem protesta u Hong Kongu - dodaje Gerlah. Stoga je, kako ističe, više nego glasan poziv na renacionalizaciju ekonomije, čak i u SAD, nekad zemlji nade, okrenutoj ka budućnosti. Tržišna ekonomija i kapitalizam, koje barem u ustavnim demokratijama pre svega čine lične slobode koje bi trebalo da vode do samostalnosti, a preko obrazovanja do prosperiteta, tako su završili u ćorsokaku.

- Zbog toga je na kraju krajeva svuda u opasnosti demokratija, jer politička participacija više ne vodi prosperitetu i finansijskoj sigurnosti. A upravo to je do sada bilo obećanje demokratije. Sve dok problem ne počne da se rešava tu, u korenu, bićemo svedoci sve više protesta i nereda, a ne manje - smatra Gerlah.

Izvor: www.blic.rs

[MOTORISTA]

Šta se dešava u Latinskoj Americi? Narod se u većini država digao na noge, a za to je kriva arogantna vlast
DW 03.11.2019.

Vanredno stanje u Čileu, nasilni protesti u Boliviji, demonstracije u Ekvadoru, polarizacija u Brazilu, beznadežna situacija u Venecueli... Razlozi za to su kratkovidost i arogancija onih na vlasti smatra Uta Tofern.

Kada se radi o političkoj situaciji - Venecuelu, Čile, Boliviju i Brazil dele svetovi. Ali kada je reč o aroganciji tamošnjih vlasti i uzrocima delom nasilnih protesta - onda sve ove zemlje puno toga povezuje. U Latinskoj Americi nema pravih niti održivih napora kako bi u društvu zaživela socijalna pravda. Vidljiva su dve sasvim suprotne tendencije: takozvana socijalistička preraspodela ili takozvana (neo)liberalna politika konsolidacije.

Čak i sam Čile, koji je politički najmanje polarizovan, ima iskustva u postizanju političkog konsenzusa i ekonomski najbolje stoji, ne vodi politiku socijalne preraspodele. Rovovske bitke tamo se ne vode između političkih tabora, već između onih koji imaju sve i onih koji hoće da dobiju više ali im to ne uspeva. Siromaštvo je u Čileu poslednjih godina drastično smanjeno, ali to važi i za Boliviju i Brazil. Novonastali srednji sloj želi da dobije šansu za rast, želi bolju budućnost za svoju decu i ne želi da ponovo bude vraćen u siromaštvo. To ne priznati i ne razumeti, govori o strašnoj ignorantnosti i ravnodušnosti vladajuće klase u Čileu, ali i u Boliviji i Brazilu.

Bolivija i Venecuela ali i Brazil su se u vremenima vladavine Radničke partije ograničili na čistu politiku preraspodele, bez da su ozbiljno investirale u obrazovanje, infrastrukturu i sisteme osiguranja bazirane na solidarnosti. Dok su cene sirovina bile visoke, država je velikodušno subvencionisala siromašnije slojeve. Ali takvi potezi bili su i ostali milostinja, jer nikada nisu postali zakonska obaveza. Političkog dijaloga, kojim bi se bogati slojevi društva i njihovi politički predstavnici pridobili za takve ustupke, nije bilo. Umesto toga, opozicija je marginalizovana, a raspodela sredstava zloupotrijebljena kao sredstvo za ostanak na vlasti. Rezultat svega je: Venecuela je diktatura, a Bolivija i Brazil su, svaka na svoj način, na putu da to postanu, piše "Dojče vele".

Argentina već decenijama ide od jednog do drugog ekstrema, bez da je ikada postignut ozbiljan konsenzuz između različitih društvenih grupa. Jedina konstanta je, kako se čini, bila totalni nedostatak spremnosti da se investira ili veruje u sopstvenu zemlju. Do dan danas Argentinci, koji imaju novac, menjaju ga u dolare - bez obzira koja je vlada na čelu zemlje.

Solidarnost sa svim sugrađanima, bez obzira kojem sloju društva pripadali, solidarnost prema državi ili u najmanju ruku prema zemlji u kojoj živiš? Plaćanje poreza i socijalna davanja u cilju opšteg dobra? Ni u kojem slučaju! Deviza je: Uzmi što više možeš i ona je zajednički obrazac ponašanja svih slojeva društva. Poreske stope su delom preniske, broj poreskih platiša premali, a izbegavanje plaćanja poreza provlači se kroz sve segmente društva. Nije slučajno što je neformalni sektor tako veliki. Posledica toga je da se država finansira preko potrošačkog poreza, što opet više opterećuje siromašnije slojeve društva. Urugvaj je možda jedina zemlja Latinske Amerike, koja u poreskom zakonu ima neku vrstu poravnanja u smislu preraspodele sredstava, ali čini se da je konsenzus o tome sada doveden u pitanje.

Uzroci za to su mnogostruki: posledice kolonijalnog doba za koje je karakteristična bila eksploatacija i rasizam, različiti stepeni konfrontacije sa prošlošću tokom diktatura u čemu posebno loše stoji Čile, zatim građanski ratovi u Kolumbiji i Peruu, polarizacija različitih društvenih slojeva i grupa, koja se potpaljuje postovima na socijalnim mrežama i naravno sveprisutna korupcija.

Iskustvo života u diktaturi dovelo je do toga da je gotovo nemoguće da se neki političar dva puta bira. To smanjuje odgovornost, a prezidijalni sistem vladavine ograničava demokratsku kontrolu.

Latinska Amerika mora savladati brdo aktuelnih problema, ali i onih iz prošlosti. Svakome bi međutim moralo biti jasno da to nije moguće ako se ne uključe svi odnosno da to ne može funkcionisati bez društvenog konsenzusa.

Izvor: www.blic.rs