Francuski problem s islamomU Francuskoj se ovih dana žale da teže dišu zbog nedostatka slobode, koju im oduzima ekstremizam čija ruka je prerezala grkljan nastavniku istorije jer je podsticao slobodu mišljenja. A ne tako davno, dok je istočnije, u Siriji, Alepo postajao grad mrtvaca i duhova, činilo se nemogućim ne udisati slobodu u uređenoj državi kakva je Francuska.
Šta se od tada do „Šarlija ebdoa” i ubijenog učitelja dogodilo vrednostima republike?
Nakon zločina koji je pre nekoliko dana počinio jedva punoletni Čečen, predsednik Emanuel Makron rekao je da je nesumnjivo reč o „islamističkom terorističkom napadu”. S njim se ne bi složio zemljak Olivije Roa, autor knjige „Džihad i smrt”, koji govori o islamizaciji radikalizma umesto o radikalizaciji islama, koji, pak, ne postoji kao jedinstveni verski identitet, već je podeljen na sunite, šiite, Muslimansku braću, salafiste... U svakom slučaju, Makron je rekao da je sugrađanin ubijen jer je svojim učenicima prenosio znanje o slobodi izražavanja, slobodi da veruju ili ne veruju i pozvao građane „da budu ujedinjeni”.
Francuski političari, analitičari i drugi lideri od napada na satirični magazin 2015. godine govore da neće dozvoliti da ih dele. Ali, ko su to oni, ko ih deli i da li su i ti napadači i njihove porodice takođe njihovi građani koji treba da budu ujedinjeni? Većinu napada nazvanih terorističkim izveli su francuski državljani ili stranci koji legalno žive u ovoj zemlji i govore francuski jezik. Šta je građane muslimanske veroispovesti nagnalo da dignu ruku na sopstvenu državu?
Brojni su intelektualci koji začaranim krugom nazivaju to što su islamistički osvetnici ili neki drugi zli dusi skriveni pod ovim plaštom sejali smrt po ulicama „zemalja krstaške koalicije” dok su se na Bliskom istoku vodile bitke u ime nekih drugih „bogova” – slobode, suvereniteta, nafte i ostalih resursa. Oni poručuju i da je tačno da teroristi udaraju na njihovu slobodu, ali da se ne sme dozvoliti da u tim napadima strada i francuska tolerancija.
Ali, da li je ta sloboda pala na pariskim ulicama ili je njeno stradanje počelo još u Iraku i Siriji? Da li je radikalni islam doveo do radikalnog prekida s republikom ili imaju pravo oni koji kažu da su zapadne vrednosti urušene kada su bez empatije počeli posmatrati udaljena stradanja verujući da se to nikad neće desiti u njihovom dvorištu.
U vreme najžešćih terorističkih napada u Parizu (za nešto više od godinu dana, počev od napada na „Šarli ebdo”, stradalo je više od 250 ljudi), tadašnji šef Jelisejske palate najavio je pojačana vojna dejstva u Iraku i Siriji. Fransoa Oland je, paradoksalno zvuči, poručio naciji da će nastaviti da napadaju one koji „nas napadaju na našem tlu”.
Od tada se u multikulturnoj Francuskoj istovremeno brani sloboda govora, izbor da se veruje ili ne veruje i ukida se sloboda muslimanskim građanima da nose ili ne nose nikab, marame u školama i burkinije na plažama. Francuzi koji vole slobodu olako su prihvatili ograničenja. Pod vanrednim stanjem živeli su dve godine. Postalo je normalno da im vrednosti čuvaju na metke otporne ograde oko Ajfelovog tornja i do zuba naoružana vojska. Da policija pretražuje kuće bez sudskog naloga, da hiljade vojnika – i do danas – obezbeđuju javne zgrade, škole, medijske kuće. Da antiteroristički zakon snagama bezbednosti daje skoro ista ovlašćenja kao u vreme vanrednog stanja olakšavši prisluškivanje, nadgledanje, proveru ljudi, prtljaga i automobila.
Pojedinačni činovi, poput napada u Nici ili ubistva sveštenika u crkvi, imaju opšte posledice koje se ogledaju i u jačanju antiimigracionih snaga, ne samo u Francuskoj. Vetar u leđa dali su populistima poput Marin le Pen, koja je javne molitve muslimanskih vernika svojevremeno nazvala okupacijom francuskog tla. S ekstremno nacionalističkim i antimigrantskim programom, na poslednjim predsedničkim izborima u Francuskoj, za koje se smatralo da su presudni i za opstanak Evropske unije, bila je pred ulaznim vratima Jelisejske palate. Za kolebljive birače nevažno je u toj psihozi bilo to što Le Penova za odbranu od terorizma nudi zatvaranje nacionalnih granica, dok je većina terorista u napad krenula iz svojih domova u Francuskoj.
Minule godine koje su odnele žrtve uz povike „Alahu ahbar” ne nameću pitanja koliko je Evropa postala bezbednosno ranjiva, već koliko su ranjive njene vrednosti kad može da ih sruši jedva punoletni Čečen ili kamion koji je uleteo na božićni vašar u Berlinu. Načela lakše padaju danas nego u oba svetska rata, kada su rušena bombama i tenkovima.
Politika nije našla recept protiv sve veće podele u društvu. Nije ni u francuskom, gde žive „dva Pariza”, belački i imigrantski, na šta ukazuje sveža rasprava o takozvanom zakonu protiv separatizma, za koji se veruje da će produbiti podele u zemlji. U času dok teče suđenje zbog napada na „Šarli ebdo” i košer-supermarket i dok raste bes zbog smrti učitelja, pojavljuje se nacrt zakona protiv takozvanih separatističkih pretnji. Vlast kaže da će obuhvatiti različite grupe, uključujući i bele rasiste, a deo javnosti da je usmeren na muslimansku zajednicu. Veruje se da će budući zakon nastojati da uguši inostrano finansiranje džamija i verskih škola, da će ukinuti dolazak stranih imama i pojačati nadzor nad udruženjima osumnjičenim za separatizam. Ima onih koji smatraju da će na taj način otpor prema islamu rasti podjednako kao i bes među muslimanima, da će i dalje biti pothranjivan začarani krug u kojem suživot nikako da postane lakši.
izvor
