Raketni sistem PVO "S-25 Berkut"

[Kubovac]

S-25 Berkut (zapadna oznaka sistema: SA-1) je prvi operativni strategijski sistem PVO, proizveden u tadašnjem SSSR-u i jedan od prvih u svetu. Sistem se sastojao od akvizicijskog radarskog objekta RLS A-100D (B) Kama koji je imao mogućnost akvizicije ciljeva na daljinama od 300 km, nišanskog radara B-200 (NATO oznaka: YO-YO) koji je imao mogućnost praćenja 24-30 ciljeva istovremeno na daljinama do 150 km, komandnom stanicom i stanicom za radio-komandno vođenje raketa, lansirnih rampi sa raketama V-300 koje su mogle uspešno presretati ciljeve na daljinama od 35-54 km i visinama od 20-35 km, zavisno od verzije sistema odnosno njegove modifikacije - S-25, S-25M i S-25M1.
Testiranja prototipova počela su 1952. godine, a već 1954. godine prvi sistemi S-25 su ušli u upotrebu. Njihov zadatak je bio protivvazdušna odbrana Moskve.

Raspored oko Moskve je bio u dva prstena, jedan udaljen 45 km, a drugi prsten 80 km od Moskve.
Spoljni prsten imao je 34 raketna puka, a unutrašnji 22. Ukupno za odbranu Moskve 56 raketnih pukova S-25 Berkut.
Treba imati u vidu da je položaj S-25 Berkut u svom sastavu imao nišanski radarski sistem B-200 YO-YO, sa 2 antene, jedna za azimut A-11, druga za ugao elevacije cilja A-12, kao i dve pomoćne širokopojasne antene za azimut i ugao elevacije. Takođe, na položaju su pored radara B-200, bili i lanseri najčešće sa 60 raketa V-300.
Ovo je bio prvi sistem sa višekanalnim radarom i komandnom stanicom za upravljanje vatrom koja je mogla istovremeno da dejstvuje sa svakog položaja na do 20 ciljeva istovremeno.
Sistem je zamenjen početkom 80-tih godina sistemima iz porodice S-300P/PT.

Izgled odbrane Moskve ranih 60-tih godina prošlog veka, sa 56 raketnih kompleksa (pukova) S-25 Berkut (SA-1), 7 raketnih diviziona S-75M Volhov (SA-2) i 4 raketna diviziona tada novog sistema S-125 Neva (SA-3):

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Radarski sistem "B-200" (zapadna oznaka Yo-Yo):

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Rakete V-300 na položaju:

[MOTORISTA]

Rakete V-300 na položaju:

Koliko im je vremena trebalo da postave rakete na položaj?

[Kubovac]

Rakete V-300 na položaju:

Koliko im je vremena trebalo da postave rakete na položaj?

Ne znam tačno, ali nije kratak proces. Obično se na položajima držalo do 20 raketa, a u slučaju uzbune vršila se dopuna raketama.
Čitav divizion je bio zadužen za dotur i prevoz, postavljanje raketa i kasniju kontrolu ispravnosti.  Postojali su bunkeri u koje se ljudstvo "startnog raketnog diviziona" smeštalo, obično "u brdu" ili zatrpano zemljom, sa uređajima za kontrolu rada, ventilacionim sistemima, toaletima, spavaonicom....Svaki taj "bunker" je kontrolisao do 6 raketa.
Prave mini-kasarne, malo "klaustrofobične", ali takve...


Evo jedna skica razmeštaja elemenata startnog raketnog diviziona S-25, ima mnogo detalja, ali ako polako pregledate, sve se prilično dobro vidi, pa i ovi bunkeri. Jedan je zaokružen da se vidi kao primer....


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Solaris]

 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
poz.

[MOTORISTA]

[Kubovac]

Sistem "S-25 Berkut" je 20-kanalan po cilju i 3-kanalan po raketi, ali fiksiran. Ceo sistem je deo PVO Armije i postavljen po koordinatnom sistemu od 34 raketna puka u spoljnjem prstenu i 22 raketna puka u unutrašnjem prstenu oko Moskve.
Nema pomeranja raketnog puka sa položaja, jer jedan raketni puk sam za sebe ima veoma malo polje osmatranja od 54x54 stepena. Ne vidi ciljeve koji mu dolaze sa strana ili iza njega.
Nema klasičan nišanski radar, nego ova 2 dva radara (B-200) koji rade poput "vrteške". Jedan meri azimut i daljinu cilja, drugi meri elevaciju i daljinu cilja. Pored njih su i manje pomoćne antene azimuta i elevacije, koje primaju podatke od transpondera u raketi, a sa strane se nalazi i antena strobovanja kao deo radarskog predajnika "pitača". Ispred ova 2 radara B-200, nalaze se 4 radarska predajnika komandi upravljanja, koji mogu slati komande raketama, svaka za po 5 ciljeva, gotovo jednovremeno, sukcesivno.
Radari B-200 svojim brzim okretanjem obasjavaju ciljeve svake 0,2 sekunde što je "granično" dovoljno za određivanje parametara, trajektorije leta i formiranje radio-komandi upravljanja. Pritom zadržavaju mogućnost osmatranja VaP-a, tako da radari rade u sistemu "Track while scan" odnosno "Praćenje tokom skeniranja".
Metoda vođenja raketa je paralelno zbližavanje, a kasnije je uvedena i metoda sa tri tačke kada je prisutno ometanje. Tada je sistem 4-kanalan po cilju.
Treba ipak imati u vidu, da su mogućnosti radara i manevarske mogućnosti rakete, konstruisane za odbranu od sporo-letećih sub-soničnih turbo-elisnih bombardera. Bilo je predviđeno da ovih 56 raketnih pukova u 2 prstena oko Moskve, zaštite Moskvu od naleta do 1000 takvih bombardera jednovremeno.

Izgled unutrašnjosti Komandne stanice Radio-tehničke baterije i protok informacija i komandi:


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[lEO - ZD]

Zanimljiv raspored "polja", neke su iskoristili za formiranje naselja

[Kubovac]

Unutar Komandne stanica "B-200", koju sam prikazao na šemi u jednom od postova iznad, nalazi se i Stanica za vođenje raketa. Ona je većih dimenzija od onoga što smo navikli da gledamo kod drugih sistema poput Dvine ili Neve, što je razumljivo imajući u vidu konstrukciju sistema i kanalnost po cilju (20 kanala).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U Stanici za vođenje raketa, svakako su najzanimljivija, da ne kažem najznačajnija, mesta Oficira vođenja i Oficira lansiranja, kao i Operatora ručnog praćenja ciljeva.
U Stanici za vođenje raketa se nalaze 4 ovakva radna mesta, za 4 Oficira vođenja raketa i 4 Oficira lansiranja. Svaki je zadužen za 5 ciljnih kanala. Oni su smešteni "u parovima" 2x2, a između njih se nalazi izdvojeni pokazivač eksternog osmatračko-akvizicijskog radara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U Stanici za vođenje, kao što rekoh, nalaze se i Operatori ručnog praćenja. Takođe smešteni u parovima 2x2, tako da postoje ukupno 4 radna mesta.
Operatori ručnog praćenja asistiraju Oficiru za vođenje raketa u zahvatu ciljeva i vrše ručno praćenje ciljeva kada je prisutno elektronsko ometanje. Tada svaki Operator može ručno pratiti po 1 cilj, znači da u tom slučaju sistem više nije 20-kanalan po cilju, već 4-kanalan.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kubovac]

*Sistem, način i metode vođenja raketa kod sistema "S-25 Berkut"

Pre toga, samo mali uvod. Mora se znati sledeće:
Kod sistema "S-25 Berkut" nikakve pomičnosti nema, sektor diviziona je fiksiran i nepromenljiv, pod-sektori emitera komandi upravljanja raspoređeni da se ne mešaju, signali unutar tog sektora podeljeni na 4 pod-sektora, nema dejstva izvan toga.
Fizički nema nikakvog snopa radara, a tretirati jedan sektor kao snop nema smisla jer unutar tog sektora može biti gađano do 5 ciljeva pa ako je i sekvencijalno morao bi onda emiter biti drugačije fizički izveden, sa antenom usmerenog tipa i pomičnom bar u tom podsektoru, a onda bi ona bila sa drugačijim ogledalom i na stubu, ovakva kakva je, ona je samo emiter komandi po celom podsektoru.
Prvih 5 sekundi od lansiranja, raketa nije upravljiva, taj deo leta se zove autonomni let i raketa ne leti čisto vertikalno već se obara (pada ko balvan) po 5 stepeni svake sekunde.
Nakon 5 sekundi raketa se našla u zoni radara i tu se zahvata, kreće njeno upravljanje. U petoj sekundi raketa je već dostigla neku brzinu pa se krilca u mlazu odbacuju i dalje preuzimaju aerodinamička krilca, kanari u nosu.
Ali raketa je oborena samo na 65 stepeni po elevaciji i treba je još oboriti da se ugao poklopi sa uglom koji je po trajektoriji metode. Ali ne mora biti u trajektoriji metode već samo po uglu elevacije da odgovara.
To je taj prvi deo upravljivog leta koga oni zovu "vođenje po koeficijentu K". Tu se samo nastavlja daljnje dovođenje rakete u elevaciju.
U 14. sekundi se kreće sa uvođenjem rakete i po azimutu, što ne znači da se prestaje sa uvođenjem i po elevaciji ako raketa još nije “ušla”. Vođenje je sada u dve ravni.

Uvođenje nije u tačku na trajektoriji metode već negde na liniju trajektorije metode. Raketa kada “dodirne” trajektoriju" metode i nađe se u tunelu 100x100 m zna da je tu po naponu (+/-50 metara od neke nulte linije koja je u stvari krivulja metode) koji krilcima kaže "prešišao si", vrati se nazad. To od sekunde 14. je metoda paralelnog zbližavanja i vođenje rakete u "tunel" i kasnije po "tunelu".
Oni taj drugi deo nazivaju "vođenje po koeficijentu S".
U suštini, radi se o metodu vođenja "paralelno zbližavanje" gde se na komande upravljanja za rakete formiraju i šalju na osnovu razlika u koordinatama cilja i rakete.

S obzirom da u ono vreme nisu postojali računari, kako ih mi danas zamišljamo, kako je onda bilo moguće vršiti praćenje cilja i rakete i vršiti izračun komandi upravljanja?

Sistem je imao 20 trigonometrijskih kalkulatora. Za svaki ciljni kanal po jedan. Svaki od tih ormara je velik kao odrastao čovek. Unutra se nalazi koordinatni sistem za cilj i za raketu, računa se na osnovu azimuta, daljine, visine i vektora brzine trajektorija leta i na osnovu brzine rakete, tačka susreta.
Trigonometrijski kalkulator.
Trigonometrijski kalkulatori su omogućavali da se iz daljine do cilja i oba ugla (po elevaciji i po azimutu) mogu računati koordinate u kartezijevom sistemu, a onda naravno sa jedinicom mere i brzinu cilja.
I tada iz x,y,z odnosno razlika jer x=x cilja - x rakete, precizno određuju komande za raketu po jednoj drugačijoj računici.

Trigonometrijski kalkulator

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 

[Prvačić]

 a sa strane se nalazi i antena strobovanja kao deo radarskog predajnika "pitača".

Šta je strobovanje?

[Kubovac]

Šta je strobovanje?

Strobovanje bi u ovom konkretnom slučaju značilo "proces zahvatanja i označavanja raketa".
Antena strobovanja šalje sukcesivno upit na rakete koje su lansirane, a rakete svojim odgovaračem (transponderom) vraćaju "odgovor". Odgovor se prima na posebnim (pomoćnim) antenama pored glavne dve rotirajuće antene A-11 i A-12 i prikazuju kao "strob" na pokazivačima Oficira za vođenje. Tako se zna da je raketa zahvaćena i da je radar prati. Tako svaka raketa dobija i svoju "oznaku" tj. "dodaje" se I kanalu i tako se prati. Sledeća raketa koja je ispaljena na cilj broj 2, "dodaje" se II kanalu i tako se prati itd....

Evo i jedna skica....Valjda će biti dovoljno pregledno:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kubovac]

Nepobedivi „Berkut“: Kako je Moskva odbranjena od nuklearnog bombardovanja

Pre 70 godina počelo je formiranje prvog strateškog sistema protivvazduhoplovne odbrane "S-25". On je bio namenjen za zaštitu Moskve od bombardera sa nuklearnim oružjem. Korišćene tehnologije su po mnogim parametrima bile revolucionarne.

SAD su krajem 1940-ih pripremile desetak planova za napad na SSSR. Svi su oni bili zasnovani na masovnom nuklearnom bombardovanju najvećih industrijskih centara Sovjetskog Saveza. Amerikanci su to mogli sebi da priušte zahvaljujući privremenom monopolu na atomsku bombu i ogromnoj floti. Avionima na velikim visinama nisu mogli da se suprotstave ni protivavionska (prim. Kubovac) artiljerija ni lovci sa klipnim motorima.

U leto 1950. godine, kada je izbio rat u Koreji, međunarodna situacija je bila toliko zategnuta da je Staljin postavio konstruktorima zadatak da u najkraćem mogućem roku obezbede zaštitu Moskve od masovnog avionskog napada (1.200 bombardera) sa bilo koje strane i ta zaštita je morala biti apsolutna. Čak i ako bi se do prestonice probilo nekoliko aviona sa nuklearnim bombama, to bi, naravno, bio neprihvatljiv rezultat.

Zaštita složena koliko i atomska bomba

Proračuni su pokazali da je za zaštitu na takvom nivou neophodno 56 startnih pozicija protivvazduhoplovnih raketa koje bi bile razmeštene u dva koncentrična kruga oko glavnog grada. Spoljni bi bio udaljen 85-90 km od centra Moskve i imao bi 34 raketna (prim. Kubovac) sistema. Zadatak unutrašnjeg kruga bio bi presretanje bombardera koji su probili prvu liniju odbrane i imao bi 22 sistema.

Bilo je planirano da se svaki startni položaj opremi višekanalnim radarom tako da se istovremeno može gađati 20 ciljeva, sa 60 raketa na lansirnim postoljima (prim. Kubovac) da se ne gubi vreme na punjenje istog lansirnog postolja (prim. Kubovac). Sistem bi imao 14 moćnih osmatračko-akvizicionih (prim. Kubovac) radara i to 10 na spoljnom i 4 na unutrašnjem krugu.

Ništa od nabrojanog u tom trenutku još uvek nigde nije postojalo. Pavel Kuksenko sa kojim se Staljin savetovao rekao je da je ovaj sistem PVO po složenosti ravan nuklearnom projektu.

Radovi na stvaranju svih komponenata sistema izvođeni su paralelno. Institut NII-20 (danas VNIIRT) pravio je osmatračko-akvizicijski (prim. Kubovac) radar "A-100" velikog dometa. Konstruktorski biro KB-1 (danas odeljenje koncerna PVO „Almaz-Antej“) projektovao je opšti izgled sistema i njegov najsložniji deo, tj. radar za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Taj radar je funkcionisao u centimetarskom (prim. Kubovac) dijapazonu, imao je futuristički izgled i oznaku "B-200".

Ogledno-konstruktorski biro „Lavočkin“ napravio je raketu "V-300". Na projektu su radile desetine organizacija u celoj zemlji, a finansirala ga je prva (nuklearna) uprava pri Savetu ministara SSSR-a.

Radar kružnog skeniranja A-100 „Kama“ napravljen je za tri godine. Radarska stanica "B-200" i rakete "V-300" poslate su na testiranje na poligon Kapustin Jar u septembru 1952. godine. Osam meseci kasnije sistem je jednom raketom oborio avion-metu "Tu-4" na visini od 7 kilometara. Uzgred, kao i u slučaju nuklearnog projekta, generalitet nije bio upoznat sa detaljima sistema "S-25". Zato je 1953. godine komanda protivvazduhoplovnih snaga zahtevala komparativno testiranje jer ugledni generali nisu mogli da poveruju da su nekakve leteće „petrolejke“ efikasnije od njihovih topova koji su korišćeni u ratu. Posle probnih gađanja više nisu imali nikakvih pitanja.

„Pradeda“ sistema S-300

Oko Moskve su 1954. godine počeli da se grade startni položaji. Oni su spojeni betonskim putevima-obilaznicama (danas su to federalni putevi A-107 i A-108 koje toliko vole kamiondžije). Godinu dana kasnije ruska armija je uvela u eksploataciju raketni sistem PVO S-25 „Berkut“. Bio je to sistem sa velikim inovacijama gde je svaka komponenta bila pionirski poduhvat bez premca u svetu: operativno-strateški sistem PVO, višekanalne radarske stanice, rakete sa vertikalnim startom.
Sistemi "S-25" su organizovani u raketne pukove i 4 raketna korpusa od kojih je formirana Prva armija PVO za posebne namene. Ona, posle izvesnih izmena, i danas čuva nebo nad Moskvom.

Otkako je „Berkut“ uveden u eksploataciju naglo se smanjio broj stranih aviona koji pokušavaju da povrede vazdušni prostor Sovjetskog Saveza. Ovaj sistem je 30 godina bio na borbenom dežurstvu i, srećom, nijednom nije primenjen u svrhe za koje je predviđen. Tehnologije sistema "S-25" iskorišćene su u mobilnom sistemu "S-75" kojim je oboren Pauersov U-2 i u sistemu "S-125" kojim je oboren „nevidljivi“ F-117, a kasnije su iskorišćene i u novim sistemima, pa i u raketnom sistemu "S-300" koji je tokom 1980-ih postavljen umesto „Berkuta“ da čuva nebo iznad Moskve.

Originalan tekst se nalazi na sajtu "Russia Beyond"
Tekst prilagodio za Forum Paluba: Kubovac

Izvor: https://rs.rbth.com/istorija-rusije/92253-berkut-pvo-odbrana-moskve?fbclid=IwAR1tJhNFHkVrdIuIg8Jx6YMv8Uw8dnkupFlcyD3cV8_xi6qbvugDMY85mP8

[gocemk]

С-25 се наведува и преку рачни команди како кај германските ракети од втората светска војна но и како кај с-75 интересно  .Русите воделе дебата кога го развивале с-25 дали да биди целосно автоматизирано наведувањето на ракетите или да биди со визуелно наведување на целта кога двајца оператори ке ја наведуват ракетata по хоризонтална линија  и вертикална линија но се плашеле дека ако направат да биди визулено наведувана ракета од с-25 дека во то случај доста ке биди ранлива посадата која ке треба визуелно  да ја наведува ракетата од командно возило , затоа се тоа го направи преку радар додека командата ја сместија во добро утврден бункер.

Командата кај с-25 особено оваа визулната е доста слична како кај оса ракетниот систем.

[Kubovac]

Odličan video snimak i svojevrstan "tutorijal" za prvi sovjetski raketni sistem PVO S-25 Berkut, za koji mnogi kažu i pored svih njegovih mana i visoke cene koštanja konstrukcije, da je bio "ispred svog vremena"....

Pomoć kod praćenja video snimka:

00:00 Predgovor
00:26 Predstavljanje
01:04 Radarske osnove
04:01 Glavne karakteristike raketnih sistema PVO
04:29 Koreni sistema
05:16 Istorijsko nasleđe
06:00 Izgled položaja raketnog sistema
07:26 Uloga radara
07:56 Raketni puk S-25/ opšti podaci
09:13 Yo-Yo antenski sistem i sistem bunkera
11:00 Raketni i ciljni kanali
12:05 Cena koštanja izrade sistema
12:41 Praćenje cilja i navođenje rakete
13:18 Porodica raketa V-300
19:56 Zona dejstva
25:08 Istorija upotrebe, razvoj pretnji, povlačenje iz upotrebe