Звечан град

[JASON]

Звечан град


Најсјајнија сведочанства о средњевековној нашој уметности су несумњиво наши стари манастири. Ту се такмичи вредност неимарства црквених грађевина са богатством живописа у унутрашњости храмова. Мада су многи од ових споменика ишчезли, остаје их још довољно да нам помогну да створимо данас себи слику, не само обима наше старе уметности, већ и детаља целокупног живота тих древних епоха.
Остатака вароши из тих давних времена има врло мало. Најранија наша већа насеља нису до данас често ни идентификована (Дрежник, Љешник, Достаник, Међуреч и т. д.). Од неких доцнијих, која се поклапају са до данас очуваним, није међу кућама тих данашњих вароши, остало ничег значајног. Нарочито не од профаних грађевина.
Остаци владалачких двораца, по чијем би се изгледу и распореду можда дало што од тога живота реконструисати, су потпуно ишчезли. Од њих нема више ни трагова. По томе изгледа да ти дворци нису били никакве монументалне грађевине, бар не што слично средњевековним палатама западњачким и оријенталним. Ништа се није очувало ни по престоницама у варошима (Скопље, Призрен, Приштина и т. д.), ни по напуштеним местима (Рас, Брсково, Трепча, Ново Брдо и т. д.). Изгледа дакле да су стари наши владари већином живели по лако грађеним летњиковцима (низ павиљона у зеленилу) у време мира, а ваљда по тврђавицама и у логорима уз војску у бурне и несигурне дане.
Тих тврђава било је много у нашим крајевима. Више десетина (Јелеч, Бихор, Петрч, Соко, Козник, Рудник, Брвеник, Книнац, Ждрело и т. д.). Многе од њих су засновали наши претходници, још пре нашег досељавања у ове крајеве. Најимпозантнији су пак од свих остаци Звечана, Маглича, Ресаве, Голупца, Смедерева. Са мањим изузецима те су тврђаве обично на каквом гребену изнад путева и река. Поред Смедеревског града, такав би изузетак чинио и огромни Гамзиград, у равници код Зајечара. Његове остатке довршава сада и развлачи оближње становништво, употребљујући материјал за своја грађења. У нашој терминологији оне су означаване и арапским називом 'кула', који смо примили ваљда преко Византинаца.
Обично је врх гребена опасивао висок камени зид, изупчан озго заклонима за стрелце и појачан многобројним кулама (узето у данашњем значењу израза). Испред овог главног бедема било је и спољних нижих зидова. У унутрашњости појаса било је вероватно лакших зграда за посаду, коње, оставе и т. д. Међутим због лаког начина грађења оне су до данас готово свуда ишчезле. Куле су се пак боље одржале. Међу њима се по каткад истицао какав масивнији 'донжон', као на пр. онај који код Маглича брани прилаз граду са планинске стране. Под њим је гребен био пресечен дубоким ровом, преко кога се спуштао покретни мост на ланцима. Затим тзв. 'шешир кула' на Голупцу, или најзад 'деспотова кула' у Ресави. У тим релативно пространим кулама могло се по нужди и становати. Ипак властела, или евентуално владаоци, вероватније су становали у поменутим зградама у самој унутрашњости градића. Остаци једне двоспратне грађевине (велике 11 м. х 17,5 м.) са више врата и прозора, виде се још у Магличу. Можда је ту била резиденција архиепископа Данила II, јер се зна да је град њему припадао.
Најстарији и најславнији од свих тих наших градова је несумњиво Звечан. У врх пространог Косова Поља, изнад саме Косовске Митровице, Звечан затвара улазак у долину реке Ибра са горње стране, онако како то на другоме крају чини град Маглич, са доње стране. Звечан је озидан на врх једног старог вулкана 800 м. високог, оштрог и шиљатог као врх копља (интересантно је напоменути узгред да се још један наш стари споменик налази тако исто на врху једне прадавно угашене вулканске купе, то су Ђурђеви Ступови код Новог Пазара). Ово што је данас од њега остало свакако су подигли стари Срби, али оснивање самога града свакако спада још у пресловенска времена.
Звечан је био српска погранична тврђава у борби са Византинцима. Њега је држао жупан Вукан између 1085. и 1094. год. Из времена тих борби у XI веку је и први писани помен о њему: Византијски император Алексије Комнен је кажњавајући Србе први пут долазио под његове зидине 1091. год. Три године доцније, у сенци зидина старога града, потукао је византијску војску, коју је повео Алексијев синовац Јован, жупан Вукан са својим Рашанима. Затим је Звечан био сведок и крваве Пантинске битке, кад је Немања тукао Византинце под Теодором Падијатом и кад је међу овима погинуо и најстарији Немањин брат Тихомир, који је био пришао непријатељу. То је било 1172. године. У то доба бележи се и постанак цркве Св. Ђорђа, која је у граду подигнута. После овога граница Српских Земаља одмиче се и спушта преко половине Косова, а Звечан остаје иза ње да будно чува стражу према Грцима.
Нов помен је тек из XIV века. У јесен 1331. год. се у староме граду одиграва једна од најболнијих трагедија српске историје. Тада је изненадно једне ноћи долетео Душан, будући цар а онда још само млади краљ, чак од скадарских страна, где је на обали реке Дримца имао свој дворац и у њему становао, побунивши се против свога оца Дечанског. Са својим коњаницима упао је у очев летњи дворац на Косову Неродимљу, и стари краљ је имао једва времена да побегне у оближњи градић Петрч, но није више могао организовати одбрану, те се после кратке борбе морао предати. Син га је оковао и бацио у тамницу Звечана, а сам се 8. септембра исте године крунисао, у дворцу Сврчину, за самосталнога владаоца. Дечански је пак, после два месеца 11. новембра умро, заточен у Звечану, одакле је после пренет и свечано сахрањен у својој задужбини Високим Дечанима. Краљ мученик је ускоро затим проглашен за свеца. Његова је смрт вероватно била насилна. Бар тако тврди Грк Никифор Грегора, а тако је записао и, одмах после овог догађаја савременик његов, архиепископ барски Француз Гијом Адам. По њему је стари краљ био 'ванбрачно дете, тиранин и братоубица' а млади – отровом нечувене злоће – превазилази своје претходнике: он је свога оца ухватио, затворио и уморио, више него на грозан начин (Јиречек). Но ни отац Дечанског, краљ Милутин, није био много човечнији према своме сину, него што је био Душан према оцу, јер га је у младости још, због једне побуне, покушао ослепити, но у томе није потпуно успео, пошто се овоме доцније вид повратио.
Затим се Звечан помиње тек 1363. године, у време цара Уроша. Тада је челник Муса напустио овај град трампивши га за Брвеник од Војислава кнеза захумскога. Неколико година доцније бележи се Звечан као посед 'господина' Вука Бранковића. Чим су пак Турци освојили Српске Земље посели су и све градове. Тако је већ крајем XIV века седео у Звечану турски кефалија Фериз. А затим се Турци помињу и кроз цео XV век као његови поседници. Најзад, кад им више није било потребно држати стратегијске тачке у земљи, Турци су напустили полако и ове градиће, тешко приступачне и незгодне за снабдевање.
Тако је заборављен и Звечан. Остао је пуст, а време и непогоде учиниле су затим своје. Лакше грађевине у његовој унутрашњости су давно ишчезле. Сводови су пали, дрво иструлило. Држе се једино остаци масивних кула и зидова. Неки ранији путници (Ами Буе, Гиљфердинг и Ипен) нашли су још да се 'у рушевинама Звечана разазнају остаци од дворске цркве и палате, зиданих од добрих опека, с полукруглим прозорима и вретима, и са остацима од фреско-слика'.
Данас међутим ево шта се може још видети: Остаци града су мање очувани него на пр. код Маглича, а и сам град је био нешто слабије озидан од овога. То је било вероватно због тога што је камени врх, на коме је Звечан саграђен, већ сам по себи једно тешко приступачно утврђење. Тврђава је издуженога облика основе, подешенога према облику самога гребена. Исто тако, према висинским разликама терена, она је подељена на два дела: источни виши и већи, вероватно главни део, и западни нижи, мањи, улазнио део. Оба су одељена јаким зидом један од другога, тако да ако и улазни део падне непријатељу у руке, онај други, главни, може се одупрети. Све је озидано необрађеним каменом. Обимни зид утврђења је широк око 2 м. Са јужне стране је нарочито појачан кулама. Са северне то није било потребно, јер је са те стране литица готово окомита и прилаз неприступачан. Улаз је био на северо-западноме углу нижег дела града. У томе нижем делу су се очувала два засведена подземна одељења, без прозора. Вероватно магацини за храну или цистерне за воду (изнутра облепљено малтером мешаним са туцаном опеком). У целоме граду нема других трагова зграда, па ни какве цркве.
На западној, јужној и источној падини (на северној изгледа да овога, због стрмине, није било) познају се остаци једног спољног, слабијег одбрамбеног зида, са мањим кулама. Улаз у овај спољни појас разазнаје се на јужној страни. На северо-западноме углу очувана је пак једна округла кула.
У подножју купе на којој је град, са југо-источне стране, на једној већој заравни, било је подграђе, вероватно са тргом, а можда заштићено и једним лакшим зидом. Остао је само срушен материјал.
Са врха зидина старога града величанствена је панорама на све стране: југо-источно се таласа пространо Косово Поље, којим вијуга сребрна трака Ситнице. Ту на домак граду удавио се у њој, бежећи испред војника свога брата, Тихомир који је повео био византијску војску против Немање. Некада су се у измаглици даљине, тамо под шећерном главом Љуботена са Шарпланине, могли догледати краљевски дворци Неродимља, Пауни и Сврчин, а можда и мајушна силуета Грачанице. Западно, између тврдога града Јелача и замка Брњака, у коме је краљица Јелена прикупљала и обучавала младе властелинске кћери, пружа се уска долина Ибра, затворена на хоризонту плаветнилом кршева рожајскога краја. Обилазећи купу Звечана, под којом прима и себе Ситницу, Ибар скреће на север, и дуго га још може око пратити дуж зелених огранака Копаоника. С друге стране реке диже се туробан масив Рогозне. А у једноме превоју његовоме шарени се мермер фасаде манастира Бањске. Ту, између Рогозне и Копаоника, белео се некада и прастари Немањин град Галич, који му је цар Манојло поробио и спалио 1149. год. и коме данас нема више камена на камену. Одмах пак према Звечану, под првим падинама Копаоника, врвила је некада као мравињак, богата Трепча, главни извор снаге и моћи Милутинове државе. Благодарећи њеним рудницима блистао је тада српски двор у несравњеноме раскошу. Византински посланици бележе да се тада у њему служило само из сребрног и златног посуђа, док је у исто доба осиромашени Цариград знао готово само за калајно, а да је очи засењивало драго камење са свечаног одела краљевог…
У сред овог легендарног краја, чији сваки кут говори о по једноме датуму или читавоме поглављу наше старе историје, дижу се још пркосно последњи остатци некада гордога краљевског и царског града, који памте прве осниваче наше државе и прве њене непријатеље, а са чијих је падина прштало стење под аустријским  шрапнелима још и последњег Великог рата.

А. Дероко, Звечан град. 'Време', Београд 6-9. I. 1934.

[Dreadnought]

Emisija "Zvečan, grad večan" iz RTS serijala Trag

Kada se uđe u dolinu Ibra započinje duhovno putovanje kroz Srbiju iz vremena Nemanjića. Bila je mesto ustoličenja srpskih vladara i čuvar srpskih svetinja, manastira Studenice, Žiče, Sopoćana, Đurđevih Stupova, Banjske...

[Dreadnought]

Pogled na srednjevekovni grad Zvečan, snimljeno 1917. godine za vreme KuK okupacije.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Još jedna fotografija iz 1917. godine kao i prethodna, pogled na srednjevekovni grad Zvečan iz drugog ugla.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Srednjovekovni grad Zvečan, sada u ruševinama, nalazi se u blizini ušća Sitnice u Ibar, kod Kosovske Mitrovice. Postavljen je na stenovitom kupastom brdu i dominira dolinom u kojoj su se ukrštali važni karavanski putevi. Nije poznato kada je izgrađen, a prvi put se pominje u vezi borbi na Kosovu Polju između 1091. i 1094. godine, koje je predvodio župan Vukan. Tada je bio pod srpskom vlašću.

Kada je Stefan Nemanja 1170. kod Pantina pobedio Vizantiju, naložio je da se u crkvi Sv. Đorđa na Zvečanu održi molitva za srećan ishod bitke. Do kraja 14. veka Zvečanom su vladali različiti gospodari, a od sredine 15. do 18. veka ovde se nalazila turska posada.

Osnova tvrđave prilagođena je konfiguraciji terena i ima nepravilan, izduženi oblik. Sastojala se iz tri dela. Gornji grad se nalazio na samom vrhu brda. Niži pojas se sastojao od zidina ojačanih kulama, a obimni zid je obuhvatao južne padine i podnožje brda. Gornji grad, okružen sa pet kula, čuva ostatke glavne -- dinžon kule osmougaone osnove, crkve Sv. Đorđa i cisterni. Crkva je imala osnovu u obliku sažetog upisanog krsta, manju oltarsku apsidu, kube nad središnjim delom i bila je živopisana. Unutar Donjeg grada postoji nekoliko građevina čija namena nije precizno utvrđena, a na zapadnom kraju nalazio se glavni ulaz u grad.

[Dreadnought]

Fotografija snimljena oko 1960. godine, srednjevekovni grad Zvečan.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



Uvećani detalj iste fotografije.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Zvečan je jedan od najstarijih srpskih gradova i strateško uporište srednjovekovne srpske države. Zvečanska tvrđava, strah i trepet, ali i ponos i dika svoga vremena, decenijama je nezaštićena i u ruševinama. O Zvečanu nekad i sad, u reportaži Vukomira Petrića.

[JASON]

Град Звечан (Suetzay Schloss) – према цртежу у путопису Б. Курипешића из 1530. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Бранислав Нушић, Звечан.

У нашим изворима Звечань, код грчких писаца Σϕϵντξανιον а у латинским писмима Sphenzanion. Развале знаменитог града Звечана леже на једном купастом брду, које као да је руком срезано, у низу оних ћувиkа што се као срп савијају у лакту Ибровом. Са источне је стране тога купастог брда сам крш. Стена се пропела на стену, камен се наднео на камени те, чини ти се, само онај највиши треба прстом померити па ће једно друго потиснути и сурвати, и читав свет џинова срушиће се у долину Иброву. На тој страни, на малом платоу под самим градом, населило се једно черкеско село међу самим каменовима. Са западне, северне и јужне стране брдо издваја чист конусни облик са правим линијама. На тим странама има и по мало ниске шумице која је закржљала те само у пролеће и лето крије под својим лишћем стеновиту подину на којој је израсла.
Са врха Звечанског је ванредно леп изглед. Утисак који се на његовим врховима стиче, не може се дуго ни заборавити ни утиском са многих других видика загладити. Гледалац се налази на врло великој висини која се самостално уздиже те оставља слободан поглед свуд у около, све до самих подножја својих. Доле се простиру живописне слике; Ибар грли брдо и савија се око њега као змија; источно се простире Косово кроз које се таласа Ситница, под ногама Митровица; с противне стране, уз Ибар, преплеће се ибарски друм и губи се у оном кланцу у ком лежи Бањска, да се опет више ове појави на врху брда са којег лагано силазе пазарски каравани.
Читав низ догађаја, и славних и тужних сахрањен је у развалинама града Звечанског, које се развале с дана на дан све више расипају. У историји се први пут помиње Звечан 1093. године, у грчких писаца који описују ратовања великог Рашког жупана Вукана са Византијским царем Алексијем I Комненом, којима је ратовима овај храбри жупан тежио да придобије цело Косово. После првог упада Вукановог у Византијске земље, када се крену велика византијска војска под управом Севастократора Јована, Вукан се затвори у Звечан и одатле се ноћу спусти у византијски табор те изврши знамениту победу на Липљану.
Близу сто година после тога, Немања се спушта са Звечана и ствара самосталну српску државу. То бива 1170. године. На Звечану је провео Немања ону знамениту ноћ у очи борбе са својом браћом. Те ноћи држана је на Звечану, у цркви Св. Ђорђа, света литургија, бденије и 'сва служба по реду' и Немања пред олтаром подигнув очи и руке своје ка небу, вапијаше Богу својему из дубине срца: 'Суди, Господе, онима који ме вређају и забрани онима који се боре са мном; узми оружја и штит и стани у помоћ мени!'
И рано изјутра, кад је обасјало сунце, отвори он капије на Звечану, сиђе међу своју војску, која је лежала код утока Ситнице у Ибар и разби непријатеље своје 'близ града глаголемаго Звечан'.
На Звечану су сахрањене и мошти Констатина, незаконитог сина краља Милутина који је Дечанскоме био такмац о краљевску круну. После смрти краља Милутина настао беше грађански рат измеђ Владислава, сина Драгутинова, и Константина, сина Милутинова. После многе проливене крви Константин допадне тешких рана, падне у руке Владиславу који заповеди те га обесе. Сахрањен је на Звечану.
Но још један тежи злочин извршен је – по традицији – на Звечану, злочин од 13. новембра 1331. године. Душан се крену у среду по поноћи и за два дана стиже и опколи двор свога оца у Петричу у коме се разлеже плач и кукњава. Оковаше Дечанског и одведоше га у град Звечан у тамницу заједно са женом. Прође мало времена и – 'краља оца су удавили у тамници' на Звечану, како прича народно предање.
Кад је један путник силазио са Звечанске горе, једном се од пратилаца му, ког је из Митровице узео, склизне коњ и стрмекне у страну. 'Ето, скапао коњ!' рече овај жалосно. 'Да, примети један из пратње, види се да Душан још дави у Звечанском граду и нама неда мира, Бог га убио!'
(Ову је причу забележио Александар Федорович Гиљфердинг. Ничега нема што даје права овој причи да јој се верује и нема сумње да ју је путописац измислио да окити путопис. На свом пространству где живи ово неколико милијуна Срба, никада ни један није клео Душана, нити је ико ма шта слично прибележио сем Гиљфердинга.)
Ову причу није чуо ни од кога писац ове књиге али је чуо другу, којом народ баца проклетство на Звечан. Осим оног причања што је Јерина зидала овај град има на њему и 'крвав камен'. Кад су нагнали народ да гради тај град, некакав отац остави код куће сина недорасла. Толико су оца на кулук задржали да су му и сина, кад је овај дорастао, дотерали да кулучи. Нити је он познао оца нити отац њега, већ се при раду заваде и отац потегне нож те закоље сина. Та се крв познаје на једном камену.
И после косовске битке још неко време одржао се Звечан у српским рукама и припадао је земљама Вуковим које су му Турци одузели и дали синовима Лазаревим а Звечан (и Јелеч) задржали за себе. Већ се 1399. године помиње Фериз-бег као кефалија Звечански.
Звечан се одржавао добро све до почетка прошлога века, када га путописац Пуквиљ назива 'старим и великим градом', но данас је већ опао. Бедеми градски једва су се до пола одржали и још по нека кула што се одважно држи на истуреној стени, над провалијом. Сношено је много камење кад су се Черкези под Звечаном насељавали и куће градили. Град је разривен доста и због тога, што га многи раскопавају тражећи новац, било што су снили да га тамо има било што се одиста по где што и нашло. 1863. године нађено је тамо доста новца.
Она црква, у којој се Немања молио Богу и о којој се у 'Житијама' вели: 'не њем же (Звечану) бијаше црквица утврждена светаго Георгија', не постоји данас, па јој ни трага нема. Одржавала се та црквица још до пре двадесет година, истина без свода али су се ликови светаца овде и онде познавали. Године 1884. прављена је касарна и мост на Ибру код Митровице, и тадашњи командант Јусуф-бег наредио је те се камење од цркве сносило за мост и касарну. Тако су данас само темељи црквени остали.
Горе, на граду, одржале су се добро две цистерне зидане на свод, које су служиле за воду. Обе су у земљи а само свод им је под земљом. Данас се не познаје траг како су ове цистерне биле везане за места са којих се вода доносила. Силазећи са Звечана, његовом северном страном, има место које се зове Заграђе. То је извор у коме има и данас доста воде а који је ограђен зидом који чини квадрат са 2 метра по страни. Овај је квадратни простор био затворен сводом, но су га Турци разбили да виде има ли што у њему. Сад долазе тамо болесни те се умивају и пију воду ради здравља, а и вода је ванредо лака и питка. Народна песма каже:
Што нам вришти Дамњанов зеленко
Ал' је гладан шенице белице
Ал' је жедан воде са Звечана.
Овај је извор везан једним дугим тамником са градом Звечанским и извесно и са оним цистернама у њему. Многи су улазили у тај ходник али веле, на 30 до 40 метара дубине пречи пут једна велика плоча која изгледа као да је пала доцније, те се не може даље ићи. Висина је овог лагума од прилике за висину једног човека а ширина му је 60 до 70 снтм.
Источно од Заграђе, на једно 10 минути, налази се још један сличан, озидан извор, који је пре четири пет година порушен. И у њему има воде а народ овај извор зове Јамбула. Ова се Јамбула помиње и у Светостефанској Хрисовуљи (в. Споменик IV. 2 и 3.) при одређивању међа појединих дарованих села.
Са Звечана и дан данас сносе се по где које старине. Прича се да су пре неколико година Черкези нашли неки крст те је услед тога и сама власт излазила и испитивала развалине. У једног бега Бошњака, у Митровици, налази се једна икона која је 1894. године горе нађена. У кући једног Черкеза у Митровици, узидан је у подруму један камен који је он са Звечана снео и на коме је грчки натпис који се односи на сам град а врло лако је могуће да казује што и о оснивању Звечана. Но камен је тако незгодно положен и натпис мало сачуван, те једва је могуће само једну највише две речи прочитати. (Кад сам једном био у Митровици са г. Љ. Ковачевићем он је покушавао свакојако да што прочита, али није успео.) Још се и у авлији некога аге у Митровици налази један камен, који он не дозвољава да се види а на коме има неки латински запис.
Ма колико да је Звечан расут и рујиниран, положај сам му остаје увек од вредности. Један писац описујући Звечан са војничког гледишта, вели: Звечан некада бејаше кључ Ибарско-Ситничке долине и јака тврђава. Још и данас је Митровица стратегијски важна тачка, која би се могла лако утврдити.
(1893. г.)

[JASON]

Град Звечан у путопису Евлије Челебије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Историја Звечана.
Писани извори о Звечану су у односу на друге српске средњевековне градове релативно бројни, али се и поред тога у познавању његове прошлости сусрећемо са периодима недовољно осветљеним. О времену постанка Звечана и његовим оснивачима извори не пружају податке, па ова питања до сада нису решавана. Приче путописаца  које налазимо у литератури, претстављају углавном народно предање и немају историјског основа. Описујући своје путовање на Исток 1573. године Philippe du Fresne-Canaye помиње Звечан као стару тврђаву којом је некад господарио босански краљ на његовој граници према Србији. Године 1582, Jean Palerne Foresien на путу од Софије за Дубровник прошао поред Звечана за који каже да је замак Мила Комнена (Милоша Обилића?) и да га је овај држао све до своје смрти. У дневнику о походу дубровачког посланства за Цариград 1792. године, забележена је народна традиција по којој је Звечан дала саградити 'Јеrina žena Đurđa Despota'. Средином 19. века И. Ф. Јукић пише да je Звечан подигла 'punica srbskog kralja Milutina, carica Irene'. Исти податак касније понављају П. Матковић и редaктор другог издања Курипешићевог путописа Е. Ламберг-Шварценберг.
Јеринин град је назив који је српски народ давао старим градовима и рушевинама непознатог порекла повезујући га са легендом о 'проклетој Јерини' и њеном зидању Смедерева. С обзиром на то да се и у звечанском крају може чути прича о 'проклетој Јерини' (како народ назива Ирину Бранковић – Кантакузен) као оснивачу градова, у овом случају и Звечана, очигледно је да је Јукићев податак потекао из овог веома раширеног предања. На први мах необичан, овај податак би се могао објаснити тиме што је Јукић Јерину из народног предања идентификовао са Ирином Монфератском, женом Андроника II Палеолога и таштом краља Милутина и то вероватно због тога што му је Ирина Монфератска као историјска личност била познатија од деспотице Јерине а можда за ову последњу и није знао.
У своме путопису Евлија Челебија (превод Х. Шабановић) казује да је 'високи град Митровицу' подигао 'један од српских краљева, краљ Селешти'. Челебија је ту свакако мислио на Звечан јер пише да је из Бањске 'кренуо даље и дошао у високи град Митровицу а потом у касабу Звечан, напредно место у којем има три стотине кућа покривених ћеремитом, једна џамија, хан, хамам, и неколико дућана.' Како је Челебија дошао до необичног имена краља Селештија – кога Х. Шабановић не сматра историјском личношћу – не зна се.
Према преводу Д. Чохаџића (Путопис Евлије Челебије о српским земљама у XVII веку, Споменик СКА, XLII, Београд 1905.), Митровачку горњу тврђавицу, т. ј. Звечан, подигао је српски краљ Милош, а освојио је лично Гази Худавендићар т. ј. Султан Мурад I., син Орхана Газије. Доцније за време косовског боја, где је сасечено седам пута сто хиљада неверника, док је он на једном месту крај реке прао мученички погинуле муслимане, 'из војске неверничке изађе један неверник по имену Милош Кобљак и Његово Величанство Султана Мурата учини шехидом' (из контекста произилази да је краљ Селешти, уствари Милош Обилић).
Б. Нушић помиње један камени напис са Звечана који нажалост тада није протумачен те је његова садржина остала непозната. Он о томе каже следеће: 'У кући једног Черкеза, у Митровици, узидан је у подруму један камен који је он са Звечана снео и на коме је грчки натпис који се односи на сам град и врло лако је могуће да казује што о оснивању Звечана. Но камен је тако незгодно положен и натпис мало сачуван, те једва је могуће само једну највише две речи прочитати. Још се и у авлији неког аге, у Митровици, налази један камен који он не дозвољава да се види а на коме има неки латински запис.' Није познато где се ови натписи данас налазе. Музеј у К. Митровици предузимао је трагање за њима али без позитивног
резултата. (Наставиће се.)

[JASON]

У вези са целим овим питањем важно је истаћи да је град Звечан по свом садашњем изгледу типично средњoвековна грађевина те би његов постанак с обзиром на област у којој се налази најпре требало везати за Србе мада није искључена могућност да су га саградили Грци илити Ромејци. Уколико је на врху брега постојала праисторијска градина или сличан објект, њему се подизањем средњовековног града изгубио траг. По народном предању које је забележио М. Гвоздић, град је сазидан са крша изнад оближњег села Рударе с тим што је камен ланчаним системом из руке у руку преношен на градилиште. Мишљење Драгашевића (Археологијско-геометријска истраживања, Гласниг Српског ученог друштва XLI, 1877, 71.) да се средњовековни Звечан налази на римском локалитету Vicianum који је убележен на Табули Појтингеријани на путу Naissus-Scupi, не може се прихватити. Звечан је, пре свега, доста удаљен од ове комуникације која се, према испитивањима М. Мирковића (Римски пут Naissus-Scupi и станице Ad Fines, Жива Антика, X, св. 1-2, Скопље 1960, 249-256), од Ниша пружала се долином Топлице, Косанице и Лаба а затим Косовом и Качаником до Скопља. Извесна звучна сличност између топонима Vicianum и Звечан (или Sphenzanion) на основу које Драгашевић идентификује ода два локалитета случајна је. Најзад, супротно Драгашевићевом мишљењу, на Звечану нема никаквих остатака римске архитектуре.
Звечан се први пут помиње у Алексијади Ане Комнине где се назива Σϕϵντξανιον. Чини се да би баш овај податак могао да допринесе решавању нејасног питања његовог постанка. Упоредимо ли наиме српско име града које је свакако словенског порекла и грчки назив Σϕϵντξανιον, морамо констатовати да грчки назив уствари представља транскрипцију словенског топонима што значи да је словенско односно српско име старије. Грци су дакле, немајући свој аутентични назив за Звечан прилагодили његово српско име своме изговору и језику. На основу тога могао би се извести закључак да је Звечан као утврђење подигнут од стране Срба. У прилог томе говори и сама природа земљишта овог краја. Звечан се налази на југоисточном рубу Динарских планина од којег према југу и југоистоку настаје другачији рељеф и другачије поднебље. Према томе, он се својим положајем органски везује за територију рашке земље и њене тадашње становнике.
Ако се прихвати српско порекло Звечана проблем његовог датирања донекле се упрошћује, За terminus antequem подизања града располажемо податком из Алексијаде – 1091. годином, док је terminus postquem теже одредити. Требало би га, највероватније тражити такође у XI веку у периоду када су Срби отпочели организованију борбу против византиске врховне власти и када су своје југоисточне државне границе проширили до Косова. У тренутку када су Срби завладали прибрежним подручјем око северозападних рубова Косова Поља са намером да се ту одрже, наметнула се потреба за стварањем утврђења. Тада је, претпостављамо, најпре могло доћи до подизања зграда изнад састава Ибра и Ситнице, на купастом брегу Звечану који представља стратешки најзгоднију тачку на овом терену. Можда би овај догађај требало довести у везу са Бодиновим жупаном Вуканом од чије појаве у Рашкој Косово постаје ратна позорница. Из Аниних вести јасно се види да је Звечан крајем XI века српски градић смештен у близини српско- византинске границе. Наиме, гранични појас који Ана назива Ζυγός протезао се на овом подручју од Липљана до Звечана. Липљан се налазио 'у подножју Зигоса' и у византинским рукама а Звечан 'на врху Зигоса' и на српској територији тако да се сама гранична линија протезала негде на простору између ова два места. Из Немањине биографије Стефана Првовенчаног зна се да се у области Косова у трећој четвртини XII српско-византиска граница налазила код места Пантино. Могуће је да се она у једном дужем периоду није мењала и да се на истом месту налазила већ у XI веку. (Наставиће се.)

[JASON]

Да ли је Звечан крајем XI века представљао само истурену, усамљену тврђаву или је као нека врста централног утврђења био стратешки повезан са неким мањим суседним фортификацијама не зна се. Чињеница је да из ове епохе немамо писаних података ни о каквим другим сличним споменицима који су могли припадати Србима. Ако су они и постојали морали су бити мањих размера. Не треба заборавити да је добар део тадашњих утврђења био грађен од дрвета и да се, према томе, таквим објектима временом изгубио сваки траг. О византијским утврђењима са тог подручја говори Ана Комнина хвалећи Алексија I који је у горовитом пределу пуном гудура дао саградити куле и утврђења и ископати јарке да би заштитио границу од честих српских провала.
Доба из којег потичу прве вести о Звечану испуњено је сукобима између Србије и Византије. Из догађаја које спомињу извори види се да Звечан није штитио само српску границу већ је убрзо послужио и као база за експанзију рашких жупана у правцу југоистока. Према казивању Ане Комнине жупан Вукан је између 1901. и 1094. године три пута морао долазити на границу. Први пут (лета 1091.) он је лично прегледао византинску пограничну линију, али се због унутрашњих немира није могао упуштати у борбу. Кад је Вукан извршио нови упад и спалио Липљан, цар је опет кренуо према српској граници. Сазнавши за његов долазак, Вукан стигне у Звечан. Кад је Алексије дошао у Скопље, Вукан му упути посланике да преговарају о миру и да га оправдају од одговорности за последња непријатељства за које је жупан окривио ромејске сатрапе. Он је обећао таоце и даљу лојалност. Цар је пристао на мир и пошто је наредио да се порушене вароши поново подигну и приме таоци, вратио се у престоницу.
Вукан је, међутим, одуговлачио са предајом талаца из дана у дан и после непуне две године почео поново да пустоши ромејску територију. Он се није одазвао на неколико царевих писама којима га је овај потсећао на његове обавезе па је Алексије 1093. године, после једне српске провале, упутио на нападаче драчког намесника и свог синовца Јована Комнина који са знатном војском пређе реку Ситницу која протиче поред Липљана и утабори се у подножју Зигоса, према Звечану. Вукан је ступио у преговоре са Јованом обећавајући му мир и таоце мада је уствари супротно смерао и наоружавајући се очекивао прилику да што лакше савлада противника. То му је и успело. Једним ноћним препадом Срби нанеше византинској војсци тежак пораз; велики број Грка био је убијен у шаторима док се многи утопише у Ситници. Они који су били храбрији окупили су се око Јовановог шатора и после борбе успело им је да се повуку преко реке и стигну у Липљан који је одавде био удаљен дванаест стадија (један стадиј износи око 133 м.) На основу податка Ане Комнине, поприште ове битке налазило би се на око 1400 м, удаљености од Липљана и то у правцу северозапада или севера. Међутим, ову убикацију тешко је прихватити због сувише велике близине Липљана па је вероватније да се Јованов табор налазио још даље у поменутом правцу, али не под самим Звечаном. Како због губитка већине људства није могао да настави борбу, Јован је кренуо за престоницу. Рашки жупан је после битке окупио своје људе и попео се на Звечан где се утаборио. Срби су искористили ову победу и опустошили пределе око Врања и Скопља као и полошку котлину. Било је потребно да цар Алексије I по трећи пут крене на српску границу (у фебруару 1094.) па да се Вукан, увидевши озбиљност ситуације, најзад покори. Он је убрзо стигао у царски логор праћен сродницима и најугледнијим жупанима. Алексије I је због неочекиване најезде Кумана радо прихватио Вуканове понуде и примио двадесет талаца међу којима и два синовца великог жупана.
Мир на Косову потрајао је до 1106. године када је Вукан обновио нападе. Он је још једном потукао намесника Јована Комнина али је, сазнавши за царев долазак у Струмицу, пожурио да опет понуди таоце и постигне мир. У овом последњем сукобу Звечан се не помиње па се не зна да ли је у њему играо ранију улогу. (Наставиће се.)

[JASON]

У следећем периоду који траје преко шест деценија, о судбини Звечана нема података. Да ли су га Срби и даље држали или се у њему налазила византинска посада – није познато. Чини се да је он и даље остао у српским рукама. Ако је то тачно, очекивало би се да је он као погранични град играо знатну улогу у ратним сукобима са Византијом који у овом раздобљу нису били ретки. Међутим, одсуство ма каквог податка о Звечану у тадашњим изворима, нарочито код Јована Кинама (I. Cinnamus) који у оквиру угарско-византинских ратова пише о походима Јована II и Манојла I Комнина на побуњене Србе, као да умањује Звечану онај значај који је он имао за време жупана Вукана. Вести којима располажемо заиста показују да се ратна позорница средином XII века налази даље од Звечана и то углавном у унутрашњости Рашке. Да би унели више светлости у разматрање овог питања изнећемо Кинамове податке који се односе на поход Манојла I Комнина против Срба када су се ови под великим жупаном Урошем II побунили против византиске врховне власти.
Према Кинамовом излагању цар је ујесен 1149. године провалио у Србију, порушио тврђаву Рас и опустошио све што му је било успут. Затим је пошао на покрајину Никаву  (Љ. Ковачевић идентификовао је Никаву са жупом Пнуће, док Ст. Новаковић тврди да је Никава старије име Ибарског Колашина.), освојио је, а потом на град Галич који му се предао после тродневне опсаде. После тога цар се вратио у Рас где је дознао од свога војсковође Константина Анђела, кога је једним делом војске тамо оставио, да је Урош II користећи царево одсуство поново почео нападати и да се већ сукобио са Грцима. Манојло I је тада кренуо у противнапад потискујући Србе у планине. Успело му је да спали један од двораца великог жупана али га је пре коначне победе јака зима приморала на повратак.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У прилично опширном излагању Ј. Кинама Звечан се не помиње што на први мах изгледа необично, нарочито кад се има у виду његова релативна близина у односу на Галич. Да су трупе Манојла I Комнина ступиле у Рашку са Косова Поља тј. са југоистока, требало би очекивати да су се прве борбе са Србима заметнуле у близини Звечана који је у стратешком погледу представљао кључ за улаз у ибарску долину, односно рашку земљу, са те стране. Међутим, из редоследа догађаја које Кинам описује, јасно се види да су византиске трупе проваливши у Рашку најпре освојиле Рас а потом Никаву и Галич из чега произилази да правац њиховог наступања није водио од југоистока већ са друге стране. Наиме, не смемо заборавити да су у ово доба периодичне борбе са Србима за Византију представљале само повремене операције вођене у оквиру ратова против Угарске. Иако у овом случају разлог царевог похода није лежао у угарским нападима на византиску пограничну територију на Дунаву већ у побуни Срба, врло је вероватно да се војска Манојла I и овог пута као и у неким ранијим походима на Угре, кретала преко Средца, Ниша и долином Мораве, као најпогоднијим комуникацијама и да је продрла у Рашку са североистока. На тај начин Звечан је остао по страни. Зашто по заузећа Раса и Галича Манојло I није ипак кренуо и на Звечан који је од Галича удаљен само нешто више од двадесет километара, уз Ибар, не знамо. Да ли је он већ у Галичу, а не тек у Расу – како наводи Кинам – могао бити обавештен о новим акцијама Уроша II, што га је приморавало да се врати у Рас и одустане од напада на Звечан, или му се после постигнутих успеха освајање још једне непријатељске тврђаве чинило излишним, тешко је рећи. Морамо имати на уму да се због приближавања зиме цару свакако журило да што пре оконча овај поход и врати у престоницу и да овај моменат такође може бити разлог за ненападање Звечана. (Наставиће се.)

[JASON]

Описујући други поход Манојла I Комнина против Срба, 1150. године, Кинам између осталог каже да је цар у Нишу сазнао да Србима иде у помоћ угарска војска. Да би пресекле пут Угрима и онемогућиле њихово спајање са Србима, византинске трупе су кренуле ка западу и пошто су прешле област Лугомира, приближивши се Сави стигле су до Дрине и Таре где су ступиле у борбе са непријатељем. Ово Кинамово излагање јасно показује да је најкраћи пут при доласку византинске царске војске у Рашку водио са североистока.
Из целог овог разматрања могао би се извести закључак да се Звечан у византинским изворима о српско-византиским борбама у XII веку не помиње због тога што у време византиске војне експедиције под Манојлом I Комнином (1149. и 1150. године), а вероватно и под Јованом II Комнином (1126. године), вођене у оквиру византиско-угарских ратова, нису продирале у Србију са границе коју је Звечан бранио, већ са североистока. Према томе, ово утврђење се тада налазило ван подручја оних главних операција о којима говоре извори и самим тим није могло имати значај као у време жупана Вукана. То наравно не искључује могућност да су се око Звечана у току ових шест деценија водили мањи погранични сукоби чији одјек није могао бити забележен.
Следеће вести о Звечану потичу тек из времена борбе Стефана Немање за независност Рашке. Око 1170. године Немања је код места Пантино, недалеко од Звечана, разбио византинску војску којом је командовао Георгије Падијат а која је била ојачана француским и турским најамницима. На противничкој страни налазила су се и Немањина браћа од којих је један (свакако Тихомир) том приликом изгубио живот удавивши се у Ситници. Према казивању Стефана Првовенчаног, Немања је пролазећи поред Звечана, пре ове битке, послао у град једног од својих јереја да тамо, у црквици св. Георгија, обави молитве за срећен исход предстојећег боја. (Наставиће се.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]