Operacija BERNHARD

[vitez koja]

Operacija BERNHARD


Opsta definicija falsifikovanja novca kaže da je to postupak kojim se neki zakoniti novac u protivzakonitim oblicima i kolicinama od neovlašcenih osoba izrađuje i pušta u opticaj, a svrha mu je sticanje materijalne koristi.


Operacija Bernhard bila je operacija nacističke Nemačke falsifikovanja britanskih novčanica. Prvobitni plan bio je ispuštanje nanknota nad Britanijom kako bi se postigao kolaps britanske ekonomije tokom Drugog svetskog rata. Prvu fazu vodio je Sicherheitsdienst (SD) od početka 1940. godine pod naslovom Unternehmen Andreas (operacija Andreas, operacija Andrev). Jedinica je uspešno kopirala krpeni papir koji su koristili Britanci, proizvela gotovo identične blokove za gravuru i izvela algoritam koji se koristi za kreiranje alfanumeričkog serijskog koda na svakoj belešci. Jedinica je rasformirana početkom 1942. nakon što je njen šef Alfred Naujocks pao u nemilost svog nadređenog oficira Reinharda Heidricha.

Operacija je oživljena kasnije tokom godine; cilj je promenjen u kovanje novca za finansiranje nemačkih obaveštajnih operacija. Umesto u specijalnu jedinicu u okviru SD, izabrani su zatvorenici iz nacističkih koncentracionih logora koji su poslati u koncentracioni logor Sachsenhausen da rade pod upravom majora SS Bernharda Krugera. Jedinica je proizvodila britanske banknote do sredine 1945; procene variraju u broju i vrednosti štampanih beleški, od 132,6 miliona do 300 miliona funti. Do trenutka kada je jedinica prestala da proizvodi, usavršili su falsifikovanje američkog dolara, iako su papir i serijski brojevi još uvek bili u analizi. Falsifikovani novac opran je u zamenu za novac i drugu imovinu. Falsifikovani novac iz operacije korišćen je za plaćanje turskog agenta Eliesa Bazna - kodnog imena Cicero - za njegov rad na pribavljanju britanskih tajni od britanskog ambasadora u Ankari, a 100.000 funti iz operacije Bernhard iskorišćeno je za dobijanje informacija koje su pomogle oslobađanju Italijanskog vođe Benita Musolinija u akciji Gran Sasso septembra 1943.godine.

Početkom 1945. jedinica je premeštena u koncentracioni logor Mauthausen-Gusen u Austriji, zatim u seriju tunela Redl-Zipf i na kraju u koncentracioni logor Ebensee. Zbog previše preciznog tumačenja nemačkog naređenja, zatvorenici nisu pogubljeni po dolasku; ubrzo nakon toga ih je oslobodila američka vojska. Veliki deo proizvodnje bačen je u jezera Toplitz i Grundlsee na kraju rata, ali dovoljno je ušlo u opšti promet da je Engleska banka prestala da izdaje nove novčanice i izdala novi dizajn nakon rata.

[vitez koja]

Operacija “Bernhard” ostala je upamcena u istoriji po tome sto su njeni ucesnici, tj. nacisti u Nemackoj tokom Drugog svetskog rata gotovo uspeli u svojoj nameri. Cilj operacije je bio rušenje monetarnog sistema Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, kao jednog od glavnih protivnika nacističke Nemačke. Naime, 1940.g. nacisti su zamislili da Veliku Britaniju, tada svog najjaceg vojnog protivnika poraze tako sto ce  prvo razoriti njen monetarni sistem a potom je vojno dokrajiciti. 1945.g. to su pokusali i sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Vazno je napomenuti da Nemci u tome nisu bili originalni, jer su se i pre njih sprovodili upadi u monetarne sisteme zaracenih drzava. Uvođenje masovnog falsifikovanog novca u promet dovodi do inflacija i direktno utiče na stabilnost valute i ekonomsku sigurnost protivnika. S druge strane, nudi mogućnost jeftinog sopstvenog finansiranja troškova.

Primeri falsifikovanja novca korišćenih u okviru ratovanja:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


U novom veku u tome je je bio najpoznatiji Napoleon Bonaparta, medjutim uzor za organizatore “Operacije Bernhard” bio je propali project madjarskog princa Ludwig von Windisch-Grätza, koji je 1925.godine falsifikovanjem francuskih franaka pokusao finansirati puc kojim bi na madjarski presto doveo nadvojvodu Albrechta.

[vitez koja]

Kako je Napoleon Bonaparta ratovao falsifikovanim novcem u Rusiji?


U čitavoj Napoleonovoj epohi pohod na Rusiju predstavlja vrhunac njegove moći, ali i prelomni događaj koji je doveo do slamanja njegove hegemonije na evropskom kontinentu. Svoj ulazak u Moskvu Napoleon je smatrao krunom svih njegovih dotadašnjih operacija, ali takođe i kaokrajnji cilj za zaokruživanje svih njegovih napora da objedini Evropu kulturno i idejno pod gospodarstvom Francuske. Međutim, pohod na Rusiju i sam ulazak u rusku prestonicu bio je poduhvat koji Napoleon i Francuska nisu mogli ni kulturno ni ekonomski da izdrže. Da bi slomio Rusiju prihvatio je ideju da potkopa rusku ekonomiju uz pomoć falsifikovanog novca.

Nikome nije poznato ko je autor ideje da se uoči rata potkopa neprijateljska ekonomija ubacivanjem ogromnih količina falsifikovanog novca. Sprovođenje ove ideje zahtevalo je državni pristup i organizaciju na tom nivou.

Pošto je predvideo korist od tog poduhvata, Napoleon je obezbedio odgovarajuće uslove za njenu implementaciju. Godine 1810. u južnom predgrađu Pariza, Monružu, Francuzi su kupili napuštenu vilu, gde su dopremljeni neophodni materijal i oprema. Tamo su bili smešteni i radnici.

Falsifikatori nisu odmah počeli sa poslom, jer je ruski novac bio ozbiljno zaštićen. Prvo su vežbali na novcu iz Bečke banke, ali kada je Napoleon stupio u brak sa austrijskom princezom Marijom Lujzom, „austrijski projekat“ je završen. Ipak je deo falsifikovanog novca dospeo u Austriju.

Nakon toga, Francuzi su sve sile usmerili protiv Rusije i njene ekonomije. Preko francuskog agenta Armanda Avgusta Luisa de Kolenkura, koji se nalazio na ruskom dvoru, u Monruž su dostavljeni uzorci novčanica koje su izdate 1810. godine, i falsifikatori su počeli sa radom. Posle detaljne analize, falsifikovani novac je na kraju izgledao kao original. Falsifikatori su najviše štampali novčanice u vrednosti od 10, 25, 50 rubalja, jer su većinom one bile u upotrebi. Preko varšavskog bankara Frenkela falsifikovani novac je ubačen u kanale cirkulisanja novca.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]    

Kada je Velika armija Napoleona Bonaparte 12. juna 1812. godine prodrla na teritoriju Ruskog carstva, fabrika za falsifikovanje novca je premeštena u Varšavu. Međutim, jedna stacionirana fabrika je za Napoleona bilo malo, pa je direktno među vojne trupe poslao pokretne štamparije. Nekoliko njih je radilo u pozadini trupa koje su se kretale ka Moskvi. Napoleonu je bilo potrebno sve više lažnih novčanica, uz pomoć kojih su kupovali stočnu hranu za konje. Tim novcem je cak isplacivao vojnike i oficire u Rusiji. Napoleon je vodio ciničnu političku ekonomiju: na okupiranoj teritoriji isplatio je falsifikovani novac onima koji su svojom krvlju učinili njega slavnim. Lažne novčanice koje su proizvedene u Varšavi, premeštene su u Vilnjus, odakle su centralizovano distribuirane.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Uprkos teškoćama prilikom snabdevanja vojske i ogromnom požaru, vojni falsifikatori su nastavljali neumorno sa radom. U Moskvi, bila je smeštena još jedna štamparija gde su falsifikatori vršili zamenu sa lokalnim stanovništvom, kupujući od Moskovljana srebrni novac u zamenu za falsifikovani novac, i to po „povoljnom“ kursu: za srebrnu rublju su davali pet rubalja u novčanicama, iako je zvanični kurs bio oko četiri rublje.

Napuštajući Moskvu, francuska vojska je ostavila i štamparije sa falsifikovanim novcem. Novac su zaplenili ruski oficiri i vojnici. Bili su iznenađeni količinom i kvalitetom Napoleonovog lažnog novca. Dve mašine i 34 kola falsifikovanog novca Francuzi su ostavili, jer je ovaj dragoceni teret bio pretežak prilikom povlačenja gladne i iscrpljene Napoleonove vojske. Jednom je Napoleon izdao naređenje da se uništi novac, ali znajući svoje potčinjene, sumnjao je da će njegova naredba biti ispunjena. Oni su deo novca podelili između sebe, a ostatak su ostavili.
Ruska vojska se domogla lažnog novca. Napoleon je ovim postupkom naneo ozbiljnu štetu ruskoj ekonomiji. Najgore od svega je to što su izazvali nepoverenje stanovništva prema državnim finansijama. Niko ne zna koliko je tačno falsifikovanog novca pušteno u promet. Izvori navode različite sume, koje se kreću od 10 miliona naviše.

Da bi se zaštitili interesi Ruskog carstva, zvaničnici Državnog trezora i Ministarstva finansija pokrenuli su povlačenje lažnog novca iz upotrebe. Međutim, falsifikovani novac nije u potpunosti identifikovan i nalazio se u prometu sve do potpunog ukidanja novčanica.
Detalj koji je ukazivao da je novčanica lažna, jeste pre svega izgled papira, jer Francuzi nisu uspeli u potpunosti da preslikaju teksturu i nijanse boja. Prilikom masovne proizvodnje, falsifikatori su „žive“ potpise ovlašćenih lica zamenili faksimilima. Takođe su pravili greške u tekstu na novčanicama, jer graveri nisu znali ruski.
Napoleon je ipak uspeo u prvom velikom pokušaju korišćenja falsifikovanih novčanica u svrhu onoga što se danas naziva „hibridni rat“. On je bio prvi, ali ne i poslednji, jer su njegovo iskustvo aktivno razvijali osvajači narednih epoha.

[vitez koja]

Projekat madjarskog princa Ludwig von Windisch-Grätza falsifikovanja francuskih franaka 1925.g.


U decembru 1925. godine grupa mađarskih nacionalista uhvaćena je kako pokušava da stavi u promet veliku količinu falsifikovanih franaka u pokušaju da oslabi francusku ekonomiju i finansira iredentističke akcije u centralnoj Evropi.

Bio je to pokušaj da se mađarski nacionalisti osvete za mirovni sporazum iz Trijanona kojim se daje 2/3 bivše Kraljevine Mađarske susednim zemljama zajedno sa više od 3 miliona mađarskih državljana.

Sve je počelo 19. decembra 1925. kada je mađarska novinska agencija (MTI) iz Haga javila da je mađarski pukovnik, po imenu Arisztid Jankovich, priveden zbog toga što ima 10 miliona falsifikovanih francuskih franaka. Uz pomoć francuske tajne službe, dalja istraga otkrila je da u mnogim velikim gradovima Evrope bilo mnogo mađarskih državljana koji su dobijali milijarde falsifikovanih franaka i planirali da njima preplave francusko tržište.

Rezultat je bio međunarodni skandal jer je i premijer Mađarske, Istvan Bethlen, pao pod sumnju o ucescu u aktivnostima  falsifikovanja francuskih franaka.

Iza svega bio je princ Ludwig von Windisch-Grätz, ali se nezna da li je on ili neko drugi bio mozak operacije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Navodno je princ eksperimentisao sa štampanjem lažnih franaka jos 1922. godine na svom imanju u blizini Sarospataka, ali nije uspeo. Zbog toga je angažovao Artura Schultzea, nemačkog stručnjaka, koji je već štampao lažne nemačke marke u okrugu Rur. Kada se major Laszlo Gero pridružio timu, počeli su da rade u mađarskom Institutu za kartografiju, gde je mađarsko Ministarstvo finansija bilo naručilo mašine pomoću kojih su mogli da štampaju i lažne franke.

Stampali su najvecu novcanicu u apoenu od 1000 franaka, ali ju je zbog mnogih sigurnosnih elemenata bilo jako teško štampati. Falsifikati su bili loši i distribucija je propala gotovo odmah.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Stampali su ukupno 30.000 novčanica, od čega 4.400 dobrih, 9.000 srednjih i 16.000 lošeg kvaliteta. Pukovnik  Arisztid Jankovich je uhvaćen u pocetnoj fazi cele operacije u Hagu: njegov zadatak je bio da isporuci dve vreće lažnog novca dvojici lokalnih Mađara, ali pre nego što je to učinio, ušao je u menjačnicu i pokušao da promeni lažni franak . Suđenje koje je usledilo nakon međunarodnog skandala u Mađarskoj bilo je zataskano. Oni koji su učestvovali u tragikomičnoj „operaciji“ osuđeni su na 2 i 3 godine zatvora, pa je, na primer, princ Ludwig von Windisch-Grätz „služio“ kaznu u hotelu Park u Budimpešti. Krivci su na insistiranje Banke Francuske dobili po 1 dolar novčane kazne!


Razgog za to je mađarsko javno mnjenje koje je stalo na stranu falsifikatora jer je vladalo uverenje da je Francuska stajala iza podele Mađarske u mirovnom sporazumu iz Trijanona, jer je Pariz želeo da jaka Rumunija, Čehoslovačka i Jugoslavija čine moćan savez iza leđa Nemačke. Međutim, iako je Francuska bila neprijatelj Mađarske, zajedno sa Velikom Britanijom nije želela i insistirala da vlada Bethlena podnese ostavku, jer je alternativa bila krajnja desnica koja je simpatisala Musolinijevu Italiju i izrazavala zelju za habzburškom restauracijom neprihvatljivom za susedne države. Stoga je ceo slucaj polako zataskan, iako su procene bile da je pokusaj slucajno uspeo, u Francuskoj bi izazvao ozbiljne finansijske probleme.

[vitez koja]

Samo dve nedelje nakon početka Drugog svetskog rata, na sastanku u Reichsbanki, 18. septembra 1939. Arthur Nebe, šef Reichskriminalpolizeiamt-a - centralnog krivičnog odeljenja nacističke Nemačke - promovisao je ideju za destabilizaciju Velike Britanije i njene ekonomije, I to tako da se falsifikovane novcanice bace preko Britanskih ostrva a da se poznati falsifikatori iskoriste za stampanje britanske papirne valute. Falsifikovane novčanice -  iznosa 30 milijardi funti bi prouzrokovalo finansijski kolaps Velike Britanije i gubitak statusa svetske valute. Bacanje miliona engleskih novčanica širom Engleske izazvalo bi široku paniku i haos. Nada je bila da će Britanci iskoristiti taj novac, započeti masovnu potrošnju i prouzrokovati veliku inflaciju u zemlji, destabilišući ekonomiju i veru u britansku funtu širom sveta.Institucije bi se raspale, trgovina zamrznula i ko je znao kakve druge posledice bi po V.Britaniju usledile?

Sećanje na hiperinflaciju ranih 20-ih u Nemačkoj bilo je još uvek sveže, činilo se da je uspeh moguć, pa su SS pokrenuli najveću falsifikovanu operaciju koju je svet video do danas.

[vitez koja]

Arthur Nebe

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Arthur Nebe bio je ključni funkcioner bezbednosnog i policijskog aparata nacističke Nemačke i počinitelj holokausta. Nebe je napredovao kroz redove pruske policijske snage da bi postao šef kriminalne policije nacističke Nemačke  (Kriminalpolizei; Kripo) 1936. godine, koja je 1939. godine spojena u Glavni bezbednosni ured Rajha (RSHA).

Pre invazije Nemaca na Sovjetski savez 1941. godine, Nebe se dobrovoljno prijavio da bude komandant Einsatzgruppe B, jednog od četiri odreda smrti SS-a. Einsatzgruppe su bili paravojni odredi smrti Schutzstaffel-a (SS) nacističke Nemačke koji su odgovorni za masovna ubistva, pre svega streljanje, tokom Drugog svetskog rata u Evropi okupiranoj Nemacima.

Nebeova jedinica je bila razmeštena u zadnjem delu Grupe armija, u Belorusiji, i izvrsila je preko 45.000 ubistava do novembra 1941. Krajem 1941. Nebe je vraćen u Berlin i nastavio je karijeru u RSHA komandujuci Kripom.

Nebe je bio umešan u zaveru 20. jula protiv Adolfa Hitlera; trebalo je da predvodi tim od dvanaest policajaca da ubije Himlera, ali signal za to nikada nije stigao do njega. Posle neuspelog pokušaja atentata, Nebe je pobegao i sakrio se na ostrvu u mestu Vannsee. Uhapšen je u januaru 1945. godine, nakon što ga je izdala bivša ljubavnica.

Sud je Nebea osudio na smrt 2. marta, a prema službenim evidencijama pogubljen je u Berlinu u zatvoru Plotzensee 21. marta 1945.g.

[vitez koja]

Zvaničnici nemačke Rajhsbanke dali su svoju saglasnost za drsku zaveru falsifikovanja miliona britanskih funti. Nebeovom nadređenom oficiru, Reinhardu Heidrychu, svideo se plan, ali nije bio siguran da li će koristiti policijske dosijee kako bi pronašao dostupne falsifikatore. Hajdrih je bio i šef Međunarodne organizacije kriminalne policije (danas poznate kao INTERPOL) i bio je zabrinut da će upotreba dosijea poznatih kriminalaca diskreditovati nemačku kontrolu nad organizacijom.

Joseph Goebbels, ministar propagande Rajha, prihvatio je ideju opisavsi je kao „grotesku plan “, koji ima potencijala. Glavna primedba na plan potekla je od Walther-a Funka, ministra za ekonomska pitanja Rajha, koji je izneo stav da je to kršenje međunarodnog prava. Adolf Hitler, nemački kancelar, dao je konačno odobrenje za nastavak operacije.


Iako je operacija trebalo da bude tajna, u novembru 1939. godine Michael Palairet, britanski ambasador u Grčkoj, susreo se sa ruskim emigrantom koji mu je pružio sve detalje o planu o kome se raspravljalo na sastanku 18. septembra; prema emigrantskom izveštaju, plan je naslovljen „Ofanziva na sterling i uništavanje njegove pozicije kao svetske valute“. Palairet je informacije prijavio Londonu, koji je upozorio američko Ministarstvo finansija i Banku Engleske. Iako je banka smatrala da su postojeće mere bezbednosti dovoljne, 1940. godine izdala je plavu hitnu novčanicu od 1 funte koja je imala metalnu sigurnosnu nit koja je prolazila kroz papir. Takođe je zabranila uvoz novčanica od funte za vreme rata 1943. godine, zaustavila proizvodnju novih novčanica od 5 funti i upozorila javnost na opasnost od falsifikovane valute.

[vitez koja]

Operacija Andreas


Po prijemu Hitlerovog odobrenja, Reinhard Hajdryh je formirao jedinicu za falsifikovanje pod operativnim naslovom Unternehmen Andreas (Operacija Andreas).

Plan je dobio kodno ime „Operacija Andreas“ jer je britanska zastava nosila krst Svetog Andreje. Nemci su mislili da to liči na „X“. Na isti način želeli su da obore vrednost funte, čineći je bezvrednom.

Hajdryhova naredba o formiranju jedinice glasila je da:

“Ovo ne može biti falsifikat ili falsifikovanje u uobičajenom smislu, već odobrena proizvodnja faksimila. Novcanice moraju biti tako savršena kopija originala da ih čak i najiskusniji stručnjaci za novčanice ne mogu razlikovati.”

Operacija je potpadala pod Reichssicherheitchauptamt (RSHA). Budzet operacije Andreas iznosio je 2 miliona rajhsmaraka.

Početkom 1940. godine jedinica za falsifikovanje je osnovana u Berlinu u okviru tehničkog odeljenja nacističke službe bezbednosti Sicherheitsdienst (SD). Jezgro ovog tima nalazilo se jos pocetkom 30-tih godina proslog veka u logoru “Oranienburg” gde su nacisti okupili tim zatvorenika-ljudi sa iskustvom u bankarstvu, graverima, grafičkim dizajnerima i štamparima i vrsili falsifikovanje putnih isprava, finansijskih i drugih dokumenata.  
Jedinica je imala sedište u Šarlotenburgu, južno od Berlina. Na ovom mestu se nalazio stari centar za obuku pripadnika nacističke službe bezbednosti.

Na čelu jedinice bio je Alfred Naujocks, major u paravojnoj formaciji Schutzstaffel (SS).

[vitez koja]

Alfred Naujocks

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Alfred Helmut Naujocks alias Hans Muller, Alfred Bonsen i Rudolf Mobert, bio je nemački funkcioner SS-a tokom Trećeg rajha. Učestvovao je u insceniranom incidentu Gleivitz.

Incident u Gleivitz-u bio je napad lažnom zastavom na nemačku radio stanicu Sender Gleivitz, koji je izvela nacistička Nemačka u noći 31. avgusta 1939.g. Zajedno sa jos sličnih incidenata napad je ucinila Nemačka da bi opravdala invaziju na Poljsku, koja je započela sledećeg jutra. Napadači su se predstavljali kao poljski državljani. Cilj operacije bio je stvoriti privid poljske agresije na Nemačku kako bi opravdao invaziju na Poljsku.

Naujocks je rođen u Kielu i pohađao je Univerzitet u Kielu, gde je studirao tehniku. 1931. godine, nakon nepotpunog skolovanja za preciznog mehaničara, pridružio se SS-u. Zatim se 1934. godine prijavio za vozača nižeg ranga SD-regionalne komande Sicherheitsdienst SD, Berlin, ali su mu ubrzo povereni posebni zadaci poput ubistva. Do jeseni 1937. godine Naujocks je unapređen u hauptsturmfuhrera (kapetan), a do 1938. ponovo unapređen u Sturmbannfuhrera (major).

Početkom 1940. godine Naujocks je bio postavljen da rukovodi jediicom za SD-a zaduženom za falsifikovanje britanskih novčanica u okviru operacije Andreas. Krajem 1940. Naujocks je uklonjen sa ovog položaja nakon što je pao u nemilost Heidrycha.

1941. otpušten je iz SD-a nakon osporavanja jednog naređenja Reinharda Heydricha. Degradiran je i morao je da služi u Vaffen-SS na Istočnom frontu. 1943. godine, zbog lošeg zdravlja, poslan je na Zapad, gde je sledeće godine služio kao ekonomski administrator nemačkih trupa u Belgiji, gde je bio umešan u smrt nekoliko belgijskih i danskih članova otpora. Nakon unapređenja u Obersturmfuhrera (potporučnik), učestvovao je u sabotažama i terorističkim akcijama protiv danskog stanovništva od decembra 1943. do jeseni 1944.g.

Novembra 1944. godine, Naujocks se predao američkim snagama, koje su ga do kraja rata pritvorile kao mogućeg ratnog zločinca.

Posle rata, pobegao je iz pritvora pre suđenja za ratne zločine, i skrivajući se živeo do 1966.g. Radio je kao biznismen u Hamburgu, gde je na kraju svoju priču prodao medijima kao Čovek koji je započeo rat. Umro je od srčanog udara u Hamburgu 4. aprila 1966.g. u 54 godini.

[vitez koja]

Jedinicom je komandovao SS major Alfred Naujocks, dok je svakodnevna operativna kontrola potpadala je pod pokroviteljstvo tehničkog direktora Alberta Langera, matematičara i razbijača koda.

Zadatak su podelili u tri faze: proizvodnju identičnog papira, pripremu identičnih štamparskih ploča za britanske banknote i dupliranje britanskog sistema serijskog numerisanja.

[vitez koja]

Nemci su odlučili da se koncentrišu na novcanice sa najvećim brojem u opticaju, 5 funti (£5).

Dizajni korišćeni na britanskoj papirnoj valuti na početku Drugog svetskog rata predstavljeni su jos 1855. godine i samo su malo izmenjeni tokom sledećih godina. Novcanice su napravljene od belog krpenog papira sa crnim otiskom na jednoj strani, a u gornjem levom uglu prikazana je gravura Britannie.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Iznos od 5 funti, poznat i kao “Beli fiver” (White Fiver), imao je dimenzije: 195 mm × 120 mm, dok su novčanice od 10 £, 20 £ i 50 £ bile 210 mm × 133 mm. 
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na novcanicama je bilo 150 manjih oznaka koje su služile kao mere bezbednosti za identifikovanje falsifikata. Jedan primer oznaka bila je mala bela tačka u reči 5 na novcanici od 5 funti.

Za njih se često pretpostavljalo da su greške u štampi i menjane su između izdanja banknota. Svaka novcanica je imala alfanumeričku serijsku oznaku i potpis glavnog blagajnika Banke Engleske. Pre pustanja u opticaj od strane Engleske banke, svi serijski brojevi novcanica evidentirani su u knjigama kako bi banka mogla da verifikuje svoje obaveze; ovi brojevi su proveravani kada su novčanice kružile nazad kroz banku. Praksa evidentiranja datirala je vekovima pre četrdesetih godina. Novčanice su prvobitno puštane kao „priznanica za kovanice“, odnosno kao menice.

Na sredini svake novcanice pojavio se vodeni žig; razlikovao se u zavisnosti od vrednosti valute i upotrebljene alfanumeričke serijske oznake.

[vitez koja]

Nemci su krenuli na posao. Regrutovali su državi lojalne stručnjake iz celog Rajha, uključujući gravere, tipografe, proizvođača papira, profesore hemije i litografe. Profesori matematike radili su na dešifrovanju složenog sistema brojanja funte.


Veliki deo istraživanja urađen je u početnoj operaciji Andreas. Jedan od problema koji je trebalo rešiti bila je proizvodnja papira identicna sa onom koji je proizvodila fabrika papira Portal (Portal paper mill) a koristila Engleska banka. Zato su uzorci britanskih novcanica poslati tehničkim fakultetima na analizu, koji su izvestili da je papir napravljen od zaprljanog i opranog platna bez dodate celuloze. Naujocks i Langer shvatili su da bi papir bio identican mora biti ručno izrađen.

Preko obavestajne sluzbe SS-e (Sicherheitsdienst, SD - „Bezbednosna služba“)obratili su se specijalistima za papir u fabrici papira u Spechthausenu sa zahtevom da proizvedu britanski papir koji se koristi za proizvodnju novčanica. Kada je rukovodilac ekipe specijalista izvestio da će takav poduhvat trajati najmanje dve godine, stavljeno mu je do znanja da „slični izgovori nisu preporučljivi“ i da „naređenje mora biti izvršeno“. I pored prvih neuspelih pokušaja u fabrici papira u Spechthausenu u Ebersvaldeu blizu Berlina, fabrici Schleicher & Schuell u Hahnemueleu blizu Hannovera i kompaniji Andreas Kufferath u Durenu, svima je naloženo da proizvodu papir i vodene žigove. Rezultati su bili bolji, ali i dalje nezadovoljavajući. Boja prvih uzoraka razlikovala se od originala; Nemci su koristili nove krpe. Dalja ispitivanja izvršila je uprava SD-a u velikoj tajni i sa ograničenom grupom ljudi. Analizirani su osnovna težina, sastav materijala, sadržaj pepela, nivo lepljivosti i glatkosti. Izvrsena  je potpuno nova analiza papira. Posle ispitivanja u fabrici papira Hahnemühle FineArt, lokalne fabrike su koristile stare krpe, a zatim ih čistile pre nego što su se koristile za izradu papira; tada su se podudarale boje falsifikata i originalne note. Naime, falsifikatori su kuvali masne krpe dok nisu počele da se drobe, a zatim su ih dalje obrađivali u holandskoj mašini za mešanje. Osušeni papir su sušili preko PMI mašine sa cilindričnim zaslonom, a zatim ga još jednom umakali u lepak dobijen od životinjskog otpada. To je rezultiralo izuzetno otpornim, praktičnim papirom otpornim na kidanje i teškim tačno 40 g/m2.

Kada su početni uzorci papira proizvedeni u fabrici u Spechthausenu, izgledali su identično britanskom papiru na normalnom svetlu, ali pod ultraljubičastim svetlom u poređenju sa originalom su se razlikovali. Langer je pretpostavio da je to zbog hemijskog sastava vode koja se koristi za izradu papira i mastila. Zbog toga je Langer izvrsio hemijsku analizu britanske vode da bi stvorio isti hemijski sastav vode za proizvodnju kako bi se boje podudarale.

[vitez koja]

Zatim su timovi za falsifikovanje krenuli su u rešavanje problema otkrivanja svih bezbednosnih oznaka originalnih novcanica. Nakon fotografisanja novčanica, klišei su uvećani  i do 25 puta radi detaljnih studija. Graveri su saznali da je na autentičnim beleškama bilo najmanje 150 zaštitnih znakova. Otkriveno je da su sitni nedostaci koje su falsifikatori u prošlosti pripisivali nedostacima u štampi zapravo sistem bezbednosti Engleske. Kopirali su sve „greške“ i tako obezbedili većinu ispravnih sigurnosnih elemenata. Kao primer, otkrili su da je mala tačka u sredini „Ja“ reči PET bila u svim beleškama određenog izdanja.

Da bi razbio kodirani raspored alfanumeričke serijske oznake, Langer je sarađivao sa bankarskim stručnjacima, ispitujući evidenciju o valuti iz prethodnih 20 godina kako bi ponovio tačan redosled. Operacija Andreas nije vodila evidenciju, a metoda kako su Nemci identifikovali tačne sekvence nije poznata; navodi se da je moguće da su za prekidanje sekvenci korišćene tehnike prilagođene onima koje se koriste u kriptoanalizi.

Nemački graveri koji su radili na pločama za graviranje borili su se da reprodukuju vinjetu Britannia, koju su prozvali „Krvava Britannia“, jer je bila jako teška za reprodukciju. Pod pretnjom smrću, Gerhard Kreische, jedan od najboljih nemačkih gravera posle sedam meseci  rada sa ekipom uspeo je da završili ono što su smatrali savršenom kopijom. Pripremu crteža vodenog žiga - najteži deo procesa - izvela je u fabrici papira u Spechthausenu grupa od 20 istraživača čiji je šef bio Vilhelm Frank.

Kada su novcanice odštampane, ostalo je još samo jedno: morale su da ostare. Ubrzo se saznalo da je jedini način da novcanice zaista izgledaju kao da su korišćene bio njihova upotreba. Morao se primeniti bilo kakav postupak što bi proizvodio efekte starosti na novcanici. Angazovali su osobe koje su ih trljale, presavijale na uobičajeni način, neki su stavljali rupe u njih, neki su ručno utiskivali imena lokalnih banaka u Engleskoj itd. I sve su te operacije rađene prljavim rukama! Da bi falsifikate dodatno ostarali, neki su izvlacili minijaturne metalne tracice iz novčanica na isti način kao što su to godinama radili britanski bankari.

[vitez koja]

Da bi proverio kvalitet prvih falsifikovanih pasoša kompanije „Andreas“, SS-Sturmbannfuhrer Fritz Schvend, koji je postavljen za šefa odeljenja za distribuciju falsifikovanog novca, poslao je svog saradnika u Švajcarsku na praktični test.
  
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Schvendov pomoćnik Rudolf Blaschke putovao je sa pasošem koji nije bio na njegovo ime. Međutim, Blaschke nije bio obavešten da celokupan dokument ne potiče iz švajcarske štamparije, već iz sopstvene radionice za falsifikovanje SD-a. Ubrzo nakon Blaschkeovog odlaska, SS je obavestio švajcarske vlasti da neko pokušava da uđe u njihovu zemlju sa verovatno lažnim pasošem. Švajcarskoj policiji dali su lični opis, nakon čega je Blaschke uhapšen. Posle tri dana zatvora, pušten je jer su švajcarske vlasti klasifikovale njegove dokumente kao ispravne, pa je berlinska radionica za falsifikovanje nastavila dalji rad na kopiranju papira i vodenih žigova novčanica britanske funte.

Iako su falsifikovane novčanice izgledale kao da će proći u bilo kojoj banci, ipak ih je trebalo testirati preko banke koja će ih ispitati. Kada su štampari predali prve falsifikovane novčanice funte vođi SS-a, testirani su na njihov kvalitet primenom postupka sličnog onom koji se koristi za pasoše u Švajcarskoj. Nemci su poslali agenta u Švajcarsku banku u Baselu sa serijom falsifikovanih funti i pismo Rajhsbanke u kojem se od švajcarske banke tražilo da utvrdi da li su ove „sumnjive britanske novčanice“ originalne. Odgovor banke je bio potvrdan. Ovaj odgovor, međutim, nije zadovoljio Nemce pa su zatražili da se novčanice provere kod Engleske banke u Londonu. Posle tri dana odgovor je bio da su novčanice originalne. To je bio dokaz da će banke prepoznati lažne novčanice od funte kao prave, kao i pasoši ranije.

Međutim, jedan glavni rizik nije mogao biti eliminisan. Kako Nemci u početku nisu mogli da razbiju sistem evidencije, bili su prisiljeni da ponove brojeve. Iako oprezni, postojala je mogućnost da novčanice sa identičnim brojevima završe u istoj banci.

[vitez koja]

Krajem 1940. Naujocks je uklonjen sa svoje pozicije nakon što je pao u nemilost Heidricha.

Izvori se ne slažu oko razloga pada. Po jednom izvoru, priča se da je Naujocks vodio Salon Kitty, javnu kuću u koju su dolazili visoki nacisti i strani uglednici; praktikovao je da samoinicijativno snima Hajdriha tokom njegovih poseta, sto nije bilo dozvoljeno. Kad je Hajdrih za to saznao doslo je do zestokog sukoba.  Alfred Naujocks je po hitnom postupku smenjen sa duznosti, degradiran i poslat na Istočni front.
Po drugom izvoru, do prekida saradnje između njih došlo jer je Hajdrih naredio Naujocksu da falsifikuje zalihe norveških kruna u roku od nedelju dana; Naujocks se tome usprotivio I odbio da izvrsi naredjenje, tvrdivsi da ce za takav posao trebati najmanje četiri meseca. Hajdrih takav postupak Naujocksa nije prihvatio, pa je uklonjen sa duznosti.

Jedinica za falsifikovanje nastavila je rad pod Langerovom upravom pre nego što je i on napustio tim početkom 1942.g., kada se citav posao na izradi falsifikovanog novca zaustavlja. Kasnije je izjavio da je tokom 18 meseci jedinica proizvela oko 3 miliona funti falsifikovanih novcanica. Većina valute proizvedene u operaciji Andreas nikada nije korišćena.