Operacija BERNHARD

[vitez koja]

Sabotaža i odbijanje rada u radionici


Zatvorenici radionice za falsifikovanje novca bili su svesni da obavljaju aktivnosti koje su važne za ratne napore Nemacke. Neki od zatvorenika bili su aktivni u antifašističkom otporu pre deportacije u koncentracione logore, pa su pokušali da to nastave i u novonastalim uslovima u logoru Sachsenhausen. Antifasisticki otpor nastojali su da pruze sabotažom na mašinama, u proizvodnim procesima ili odugovlacenjem proizvodnje falsifikovanog novca i ako im je bilo jasno da im preti trenutno pogubljenje ako budu otkriveni.


Otpor Komiteta ilegalnog logora (ILK) - Widerstand durch das Illegale Lagerkomitee (ILK)

Komitet ilegalnog logora (ILK) bio je zavereničko središte političkog otpora u koncentracionom logoru. Pokušao je da organizuje otpor u uslovima koncentracionih logora i dostavi informacije o desavanjima u logoru snagama otpora van logora.

Ubrzo nakon uspostavljanja štamparija u koncentracionom logoru Sachsenhausen, neki zatvorenici prepoznali su važnu ulogu koju su imali za nacistički režim. Početkom 1943. Kurt Lewinski, komunista i knjigovezac iz Berlina, uspeo je sa kolegom da prošvercuje dve novcanice od 5 funti pored stražara iz bloka 19.


Zahvaljujući svom specijalističkom znanju, zatvorenici radionice za falsifikovanje novca mogli su trajno da poremete proizvodni process. Kad god je bilo moguće, mašine su se iznenada zaustavljale pod formom kvara ili nekvalitetnog materijala, koji se tesko nalazio ili ga nije uopste bilo, a bio je neophodan u procesu proizvodnje.
Zatvorenik, grafičar Leo Hass, uhapšen zbog antifašističkih aktivnosti, bio je prisiljen da retušira umetnička dela i da ga nacisti koriste u propagandne svrhe. Koristeći trikove, uspeo je da odloži proizvodnju mesecima. U štampariji su drugi zatvorenici namerno oštetili ploče na obrascima za štampu, što je rezultiralo time da je proizvodnja štampe morala biti obustavljena na pola dana ili na ceo dan.

Leo Hass

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Leo Hass, češki Jevrej i profesionalni umetnik, uhapšen je 1939. godine u Ostravi u nemačkoj okupiranoj Čehoslovačkoj zbog članstva u Komunističkoj partiji i pomaganja nemačkim komunistima da ilegalno pređu granicu. Deportovan je u radni logor Nisko u Poljskoj na prinudni rad. U septembru 1942. poslat je u geto-radni logor Theresienstadt (Terezin), na severozapadu Češke, gde je postao deo usko povezane grupe umetnika odlučnih da tajno dokumentuju uslove svakodnevnog života u logoru. Haas je raspoređen u Tehničko odeljenje da izradjuje propagandni materijal. Ovo mu je omogućilo da tajno beleži istinske uslove u getu, stvarajući preko 400 crteža inspirisanih stvarnim i strašnim događajima. U leto 1944. Gestapo ih je otkrio i optužio za tajno belezenje njihovog „jezivog“ posla u logoru. Haas je uhapšen i mučen. U oktobru je deportovan u Aušvic, a mesec dana kasnije u Sachsenhausen, gde je dodeljen timu za falsifikovanje britanske valute u okviru „Operacije Bernhard“.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U februaru 1945.g. tim falsifikatora je prebačen u Mathauzen, a zatim u Ebensee, gde su ih 4-5.maja oslobodili Amerikanci. U grupi oslobodjenih bio je i Lao Hass.



Kada je falsifikovanje dolara trebalo da počne 1944. godine, zatvorenicima se pruzila nova šansa da sabotiraju proizvodnju od samog početka. Zbog Krugera a radi njihovog opstanka, preliminarni rezultati su morali izgledati obećavajuće, ali nisu smeli biti spremni za proizvodnju, tako da se sve više eksperimenata za pocetak proizvodnje činilo opravdanim, iako se kvarovi i razni nedostaci ne mogu isključiti. Dolari su proizvedeni postupkom štampanja kolotipom, iako to nije odgovaralo originalnom postupku štampanja za proizvodnju dolara. Zatvorenik Abraham Jacobson iz Amsterdama bio je predradnik u odeljenju za kolotipiju. Uspeo je da odloži proizvodnju kolotipskih kopija tako da prvi dolari nisu bili spremni za proizvodnju do 1945. godine.

Stručnjak za falsifikate Salamon Smolianoff bio je zauzet retuširanjem negativnog filma. Uspeo je brzo da predstavi besprekorne negative, ali su Jacobsonovi stručnjaci za štampu manipulisali želatinom i sprečili visokokvalitetne forme za štampu. Na probnim otiscima nije se mogla dobiti nijedna upotrebljiva slika za štampu, a bojama je nedostajalo sjaja i intenziteta. Pored toga, negativ je bio previše zamagljen i fini ukrasi se nisu mogli reprodukovati na zadovoljavajući način. Ova vrsta manipulacije u početku nije primećena, jer je kolotipija tada bila poseban proces i niko nije savršeno vladao tom tehnologijom.

Pored toga, originalni dolar je proizveden u drugačijem procesu štampe, dubokom štampom, tako da rukovodstvo SS-a nije moglo da otkrije i / ili dokaže sabotažu. Jacobson je takođe koristio male trikove da bi usporio proizvodnju dolara. Budući da su zatvorenici zapeli u izradi štamparske ploče i morali su da eksperimentišu, on je naručio higrometar (instrument za određivanje vlažnosti i sadržaja vodene pare u vazduhu), znajući da mu ovaj merni uređaj nije potreban za proizvodnju dolara, ali je time “kupovao” vreme.
Odštampane novcanice od funte strogo su proveravane na greške u odeljenju za sortiranje i deljene u klase kvaliteta.

Članovi posebne kontrole namerno su sortirali novcanice sa malim ili velikim greškama u klasu I („najbolji kvalitet“). Čovek ili agent bi bili uhvaćeni kako razmenjuju falsifikovane novčanice, a "Operacija Bernhard" bi bila suspendovana. Suprotno tome, novcanice „najboljeg kvaliteta“ su sortirane tako da nisu ni dospevale u opticaj , cime je smanjen broj „dobro“ stampanih novčanica od funte uprkos visokom kvalitetu. U roku od dve godine - od vremena prvog falsifikovanja početkom 1943. do demontaže i preseljenja falsifikacione radionice u koncentracioni logor Mauthauzen (Austrija) početkom 1945. - prema tajnim evidencijama zatvorenika odštampano je 8,9 miliona novčanica.

Sef sortirnice, Oskar Skala je vodio ilegalnu dokumentaciju o proizvodnji novčanica od funte, tako da su dostupni precizni podaci o serijama novcanica štampanim u koncentracionom logoru i obimu proizvodnje falsifikovanog novca. Skala je uspeo ovu dokumentaciju da čuva godinama, da je sakrije i prokrijumčari iz koncentracionog logora i preda antihitlerovskoj koaliciji.

[vitez koja]

Distribucija falsifikovanih novcanica


Svake subote, Krueger je podizao nedeljne rezultate rada iz logora i odvezao ih u sedište SS-a u Berlinu. Do 1944. proizvodnja je bila toliko velika da su u njegovoj aktovci stajale samo prvoklasne novcanice.

Ostatak je otpremljen direktno nemačkim komercijalnim atašeima u Norveškoj i Danskoj (poništavanje zabrane distribucije u okupiranim zemljama ministra ekonomije Walthera Funka) i neutralnim državama poput Španije, Portugalije, Turske i Švajcarske. Falsifikovane novcanice su bile upakovane u bledozelene lanene koverte, njihova četiri preklopa presavijena su u paket dimenzija 91x121” i 111–121 inč i pečaćena voskom. Crvenim slovima na paketima je stajala oznake TAJNO, ali je Himmler je na svakoj koverti imenovao pošiljaoca i primaoca.

Krueger nije prošao nenagrađeno. Tačno koliko je novca uzeo nikada se neće saznati, ali zatvorenici su mu uvek davali 20 prvoklasnih beleški iz svake nove serije „za njegovu ličnu upotrebu“.

Pored toga, svakom ozbiljnom falsifikatoru potrebna je distributivna mreža. Zbog toga su Nemci angažovali posrednike koji su novac puštali u platne transakcije. U središtu ove mreže bio je Friedrich Schvend, nadimak „Doktor Vendig“ koji je od 1930-ih vodio ilegalne poslove i šverc novca.

[vitez koja]

Friedrich “Fritz” Schvend

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Fritz Schvind rođen 1913. u Insbrucku bio je austrijski pravni naučnik, član Austrijske akademije nauka I umetnosti bio je profesor na Univerzitetu u Beču.

Fritz Schvind je studirao pravo u Beču i Minhenu i doktorirao 1936. na Univerzitetu u Beču. U svojoj postdoktorskoj disertaciji 1939, Schvind se posvetio antičkom pravu. Schvind je bio asistent na Univerzitetu u Giessenu do 1941. godine.

U leto 1943.godine Friedrich “Fritz” Schvend je od strane RSHA bio zadužen za pretvaranje Bernhardovih novčanica u istinsku valutu, zlato, srebro i nakit.

Po završetku Drugog svetskog rata započeo je sudijsku karijeru i nakon kratkog vremena prešao u austrijsko Savezno ministarstvo pravde. 1949. Schvind je postao vanredni profesor za rimsko i građansko pravo na pravnom fakultetu Univerziteta u Beču. Pored univerzitetskih aktivnosti, Schvind je radio kao delegat, kasnije i kao šef delegacije BMJ na međunarodnim konferencijama. 1955. godine Schvind je imenovan za redovnog profesora za građansko pravo i međunarodno privatno pravo na Univerzitetu u Beču i imenovan za upravni odbor instituta za uporedno pravo koji je inicirao.

Umro je 17. aprila 2013. u Beču.

[vitez koja]

Friedrich “Fritz” Schvend je bio taj koji je ubedio RSHA da ne ispušta novcanice nad Engleskom, već ih koristi za prikupljanje obaveštajnih podataka i kupovinu pravih „tvrdih“ svetskih valuta. Od ranije je bio poznat kao covek sa mnogim međunarodnim vezama, čak je kratko vreme živeo u Kaliforniji.

Falsifikovani novac je iz Sachsenhausena prevozen u Schloss Labers, SS pogon u Južnom Tirolu. Novac se dostavljao nemačkim komercijalnim atašeima a ovi dalje agentima koji su ga koristili za kupovinu „valuta, dijamanata, nakita, sirovina, namirnica i oružja“.

Friedrich Schvend  je regrutovao „prodavce“ na raznim teritorijama i izgradio mrežu od 50 agenata i podagenata. Oni su morali falsifikovanim novcem da kupuju valutu, zlato, srebro i dragulje. Neki od njih bili su Jevreji, namerno odabrani, jer je bilo manje šanse da će ih vlasti smatrati da rade za naciste. Obavestio je svoje agente da je novac zaplenjen iz banaka okupiranih zemalja. Agenti su dobili proviziju od 25 posto, a sam Schvend 8,3 posto od najmanje osam miliona funti. Time je kupio prevoz, skladište novčanica, obezbeđenje svojih agenata, korupciju. Isti novac upotrebljen je za održavanje dva broda - „Đenova“ i „Trst“ - i jahte pod nazivom „Aurora“. Agenti Schvenda bili su u osnovi bankarski službenici u Italiji i Švajcarskoj, menadžeri hotela ili vlasnici u Švedskoj, Švajcarskoj, Portugaliji i Španiji. Proširio je svoju mrežu, uključujući i najbolje trgovce koji žive u svakoj evropskoj zemlji.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Scvend je svoje sedište imao u zamku Schloss Labers  kod Merana u Tirolu, gde je primao pakete falsifikovanih novčanica na prodaju.

Tipična transakcija u Italiji odvijala se na ovaj način: lažne novčanice menjane su za Badogliove lire ili za lire Musolinijevog RSI, a zatim pretvarane u zlato i dragulje. Dragulji su prebačeni u Švajcarsku gde su korišćeni za kupovinu švajcarskih franaka, američkih dolara ili švedskih kruna. Bilo je zabranjeno uzimanje funti, jer bi mogle biti falsifikovane, štaviše, njihova vrednost bi anomalo povećala količinu uvezenog novca u Nemačku. Švendov položaj je bio delikatan i opasan; agenti saveznika bili su nestrpljivi da ga uhvate, ali čak i među nacistima počeli su da se razvijaju osećaji zavisti zbog njegovog uspeha i odnosa koji je imao sa visokim sferama nacističke stranke. Tako je, Heinrich Mueller, šef Gestapa, iznio je neke dokaze o tome da je Schvend navodno Jevrejin i oženjen Jevrejkom. Švend je odgovorio dokumentima koji potvrđuju da je čisto arijevac.

Takođe je zapošljavao Jevreje za pranje novca. Jedan od njih Jakov Levi zvani Jaac van Harten, je u Budimpešti pokrenuo kompaniju za uvoz i izvoz. 1944., pred sam kraj rata, van Harten je kontaktirao jevrejsko podzemlje i ponudio svoju pomoć. Tako su na kraju Bernhardovi lažni novci imali plemenitu svrhu, jer su, korišćeni za finansiranje transporta jevrejskih izbeglica u Palestinu. Pored toga, jevrejsko podzemlje je prosleđivalo hiljade falsifikata da bi pomoglo kupovini ratnog materijala za izraelsku vojsku u nastajanju.

Schvend je dobio dva cilja: da razmeni falsifikovani novac za pravi švajcarski franak ili američke dolare i da pomogne u finansiranju specijalnih operacija, uključujući kupovinu oružja na crnom tržištu, a zatim ga proda pro-nacističkim grupama u jugoistočnoj Evropi.

Schvend je ugovorio da se falsifikovanim novčanicama plati turskom agentu Elyesa Bazna - kodnog imena Cicero - za njegov rad na pribavljanju tajni od britanskog ambasadora u Ankari.

[vitez koja]

Elyesa Bazna - Cicero

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Elyesa Bazna, (rođen 1904.g.u Prištini), jedan je od najpoznatijih špijuna Drugog svetskog rata, koji je radio za nacističku Nemačku. 1943–44. godine, dok je bio zaposlen kao sobar kod ser Hughea Montgomerija Knatchbull-Hugessena, britanskog ambasadora u neutralnoj Turskoj. Lakim pristupom ambasadorovim privatnim sobama i poverljivom sefu, on je za nemačke obaveštajne sluzbe kopirao tajne papire koji se tamo čuvaju i filmove predao Franzu von Papenu, u to vreme nemačkom ambasadoru u Ankari.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Nekoliko meseci snabdevao je Nemce protokom formacija, uključujući telegrame između Churchilla, Roosevelta i Staljina o planovima savezničkih napada.

Za ovu uslugu Hitlerova vlada platila je Ciceru veliku sumu britanskog novca, većinom falsifikovanog u Nemačkoj. Uprkos evidentnoj autentičnosti filmova, nacistički zvaničnici u Berlinu nisu verovali Ciceru pa su zanemarili njegove informacije od kojih su se neke bavile planovima savezničku invaziju na Normandiju na dan D, 6. juna 1944).

Umro 21. decembra 1970.g. u 66.godini, i sahranjen na  Minhenskom groblju, Zapadna Nemačka.

[vitez koja]

Ciceru je Nemačka ambasada u Ankari za te informacije platila 840.000 do 1,5 miliona britanskih funti (po jednim izvorima), odnosno 300.000 funti (po drugim izvorima). Posle rata pokušao je da sa tim novcem sagradi hotel, ali kada je Engleska banka proverila njegove britanske novčanice, utvrđeno je da su falsifikovane. Zbog toga je Bazna neko vreme proveo u zatvoru zbog upotrebe falsifikovanog novca.

1960. Bazna se preselio u Nemačku i radio u Minhenu kao noćni čuvar. Kontaktirao je vladu Zapadne Nemačke da bi mu se refundirao falsifikovani novac koji je dobio. Iako je mnogo puta i na mnogo načina pokušavao da bude plaćen, nikada nije dobio novac.

Zbog toga je neuspešno tužio vladu Zapadne Nemačke za kompenzaciju i nekorektnu isplatu. Izgubio je spor i umro u siromaštvu 1970.godine.

[vitez koja]

Falsifikovane novčanice nominalne vrednosti od 100.000 £ upotrebljene su da bi se dobile informacije koje su pomogle oslobađanju italijanskog lidera Benita Musolinija u prepadu na Gran Saso septembra 1943.g. (Operation Eiche).

Operation Eiche je bila akcija spašavanja italijanskog diktatora Benita Musolinija sa masiva Gran Sasso d'Italia od strane nemačkih padobranaca i komandosa Waffen-SS septembra 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata. Vazdušnu operaciju je lično naredio Adolf Hitler, odobrio general Kurt Student, a planirao i izvršio major Harald Mors.

Tokom večeri 24. jula i ranih sati 25.jula 1943.g. Veliko veće Kraljevine Italije izglasalo nepoverenje Musoliniju. Istog dana, kralj Emanuele ga je zamenio maršalom Pjetrom Badogliom. Odmah nakon što mu je saopstena vest o smeni, Musolini je uhapšen i premešten na razne tajne lokacije sve dok nije završio negde blizu Tirenskog mora. Kada je čuo za Musolinijevo uklanjanje sa vlasti, Adolf Hitler je razbesneo. Otpuštanje svog partnera iz video je kao izdaju nelojalnih elemenata unutar vlade i oružanih snaga Italije. Otvoreno je govorio o mogućim drastičnim merama koje je bio spreman da preduzme kako bi vratio Musolinija na vlast. Bio je odlučan da pronađe gde se drži Musolini i spasi ga.

U potrazi za spasavanja Musolinija, Hitler je naredio je Hauptsturmfuhreru (čin ekvivalentan kapetanu) Otu Skorceniju i padobranskom generalu Kurtu Studentu da pronađu i spasu Musolinija.

Otto Skorzeni je bio uspešan u presretanju kodirane italijanske radio poruke kao i dobijanju informacije o lokaciji Musolinija koje su obezbedili agenti i doušnici. Italijanski diplomata u Becu upoznao je nemačkog agenta da bi razmenio dragocene informacije o tome gde se nalazi bivši italijanski diktator Benito Musolini uz adekvatnu nadoknadu. Razmenjene su informacije, a italijanski diplomata je primio mito od 100.000 britanskih funti. Za dobijanje informacija agent je platio falsifikovanim funtama u valuti. Ove falsifikovane novcanice bile su deo operacije Bernhard.

Sve informacije koje je Skorzeni primio dovele su ga do masiva Gran Sasso, udaljene i odbrambene planinske visoravni u planinama Abruci severno od Rima. Mussolini je držan u Albergo Rufigo (poznat i kao Hotel Campo Imperatore), luksuznom hotelu na oko 7000 metara nadmorske visine. Musolini je prebačen u ovaj hotel nakon svog boravka kod Tirenskog mora.

12. septembra 1943. godine, Skorzeni je izveo operaciju spasavanja. Deset minuta nakon početka racije, Musolini je napustio hotel u pratnji nemačkih vojnika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
     
Mussolini je avionom prebacen za Pratica di Mare, odakle je odleteo do Beča, gde je prenoćio a sutradan je prebačen avionom za Minhen da bi se 14. septembra sreo Hitlera u sedištu firera Vucja jazbina blizu Rastenburga.

[vitez koja]

Scvend je na kraju prebacio milione funti, mnoge kroz Švajcarsku, Belgiju, Italiju, Holandiju i Jugoslaviju. Pritom je postao imućan čovek. Plan plaćanja nacističkih računa funkcionisao je savršeno sve do januara 1945. godine.
Scvenda su zarobile americke snage a on im za uzvrat pomogao u uspostavljanju obaveštajne mreže u posleratnoj Nemačkoj. Scvend je potom pobegao u Peru ali je deportovan u Zapadnu Nemačku.


Čeh, Oskar Skala, koji je bio glavni računovođa organizacije, izneo je podatak da je istampano 12 miliona novčanica u vrednosti od oko 150 miliona. Od ovih 150 miliona, 1,5 milion otišao je u Tursku i na Bliski Istok, tri miliona u Francusku, Belgiju i Holandiju, a 7 i po miliona za otplatu nemačkih dugova u Španiji, Portugaliji, Švajcarskoj i skandinavskim zemljama.

Neke ličnosti su želele da učestvuju u prodaji, s obzirom na laku zaradu. Na primer, Galeazzo Ciano je tražio 100.000 funti za prodaju u Južnoj Americi. Nije imao dobru reputaciju i davanje takve količine novca, iako lažno, bilo je rizično, ali nisu mogli da odbiju s obzirom na njegovu povezanost sa Dučeovom porodicom. U stvari, priča se završila Cianovim pogubljenjem u januaru 1944. godine u Veroni, nakon što je osuđen na smrt zbog zavere protiv Musolinija u procesu Castelvecchio.

[vitez koja]

Kraj radionice za falsifikovanje i oslobađanje zatvorenika


Tok rata i napredovanje Crvene armije sa istoka doveli su rukovodstvo SS-a do zaključka da radionicu za falsifikovanje treba demontirati i preseliti u sigurna područja. Uostalom, odgovorni nisu želeli da ostave tragove zavereničke operacije falsifikovanja.


Demontaža radionice u koncentracionom logoru Sachsenhausen
Ali rat je već krenuo u drugom pravcu. Berlin se suočava sa sve češćim bombarderskim napadima, pa je logor Sascsenhausen u opasnosti da bude uništen. Kruger odlučuje da svoju radionicu prebaci u Redl-Zipf, podzemnu galeriju u austrijskim Alpima. Himmler, bojeći se da će radionica pasti u američke ruke, naređuje paljenje arhiva i falsifikovanih uskladištenih novčanica, kao i bacanje kontejnera u jezero Toplitz, kao i prebacivanje zatvorenika u koncentracioni logor Ebensee.

Krajem februara 1945. godine, komanda SS izdala je naredbu da zaustavi rad i zatražila demontažu mašina. U roku od 36 sati, zatvorenici su morali da demontiraju, obeleže i spakuju čitav mašinski park i spakuju odštampani novac u vodonepropusne kutije. Specijalni voz se sastojao od dvanaest vagona sa mašinama i jednog sa nešto falsifikovanog novca. Dostupni podaci sadrže različite informacije o vremenu polaska: 24. februara 1945.g., odnosno 16. marta 1945.g.
 
Jedan od preživelih odreda za falsifikovanje, Adolf Burger iz Slovačke, opisao je okolnosti raspada na sledeći način: »Niko od nas nije imao velike nade da ćemo se kući vratiti živi. Jedina razlika je bila u tome što smo trebali umreti negde drugde umesto u Sachsenhausenu.«

Preseljenje u koncentracioni logor Mauthausen i podkamp Redl-Zipf
Radionica falsifikata je specijalnim vozom preko Praga preseljena u koncentracioni logor Mauthausen u Austriji.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tamo su muškarci administrativno evidentirani i dobili nove brojeve zatvorenika. Mašine, materijal i velike količine falsifikovanog novca premešteni su u pomocni kamp Redl-Zipf u Gornjoj Austriji. Zatvorenici su tamo ostali do 1. maja 1945.g.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U koncentracionom logoru Redl-Zipf, koji je imalo kodno ime »Schlier«, zatvorenici su angazovani za prisilni rad na proširenju podzemnih prostorija za izgradnju ispitnih rampi za rakete i komora za sagorevanje. U tim tunelima čuvane su novcanice funte. U dve kasarne su ponovo montirane mašine i uređaji za proizvodnju falsifikovanog novca sve dok Bernhard Kruger nije izdao naredjenje za definitivan kraj. Naredio je da se unište svi dokumenti za štampu i lažne novčanice koje su još postojale, da se potope štamparske ploče i blokovi u obližnjem jezeru Top-litzsee i da se zatvorenici prebace u koncentracioni logor Ebensee i tamo ubiju.

Uveče 28. aprila, grupa SS-ovaca sa sturmbannfuhrerom Hansch na celu u dva kamiona krenula je iz pomocnog kampa Redl-Zipf u pravcu jezera Toplitz da potopi šablone za štampu, brojna dokumenta, interne zapise iz radionice i preostale novčanice. Jezero Topliz nalazilo se u Štajerskoj, oko dvanaest kilometara od grada Bad Aussee. SS-ovci su u noći sa 28. na 29. april 1945.g. potopili četrdeset vodonepropusnih kutija sa gotovim novčanicama od funte i tajnu arhivu odeljka VI F4 u RSHA.

Medjutim, izgleda da SS-ovci nisu stigli sve da potope. Po nekim izvorima SS sturmbannfuhrer Hansch se predaje Amerikancima i kamionom u kome je teret. Ova pošiljka, koja se naziva reichvichtig (od nacionalnog značaja), je zapanjujuća: u 23 kutije ima puno novčanica: sterlinga. Major George McNelli, specijalista za falsifikovane novčanice i izaslanik Engleske banke odmah stižu na jezero Topliz. Negov izveštaj je senzacionalan: u kutijama su falsifikati funte Engleske banke. Prema brzoj proceni, radi se o oko 40 miliona u novčanicama od 5, 10 i 20 funti. Tako izlazi na videlo jedan od najsenzacionalnijih događaja u istoriji, slučaj falsifikovanja novčanica.

Štamparske mašine su onesposobljene krajem aprila 1945. godine. Neštampani papir za novčanice i novčanice lošeg kvaliteta su spaljeni.

Oslobođenje u koncentracionom logoru Ebensee
S obzirom na nejasne uslove poslednjih dana rata i neposredne predaje Nemačke, naređeno pogubljenje zatvorenika od strane SS-ovaca nije izvrseno. Komandant u koncentracionom logoru Redl-Zipf, SS-Hauptsturmfuhrer Alfons Bentele, naredio evakuaciju u logor u Ebensee.
 
Deo nižih činova SS stražara pobegli su da bi izbegli zarobljavanje i hapšenje. Pod pratnjom SS strazara deo zatvorenika iz radionice falsifikata logora Sachsenhausen kamionom su upuceni u logor  Ebensee.  Medjutim, kamin se pokvario u toku transporta i poslednja trećina zatvorenika morala je da pešači do logora. U naredbi je bilo decidno navedeno da ih treba pogubiti sve zajedno, ali poslednji zatvorenici stigli su 3. maja 1945. godine, sa toliko zakašnjenja u logor Ebensee u kom je izvrsena pobuna zatvorenika i logor bio pod njihovom kontrolom da su se SS odmah razbezali. Zatvorenici su se samo razišli među ostalim tamošnjim zatvorenicima i srećom preživeli. Od 142 radnika iz cele Evrope koje su nacisti prisilili da proizvode falsifikovani novac 135 je brzom intervencijom Američkih trupa 4.- 5. maja 1945.g. oslobodjeno nakon što je ubijeno sedam njihovih zatvorenika.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Zatvorenici tima falsifikatora nakon oslobađanja Amerikanaca, 6. maja 1945. U prvom redu sleva: Salomon Smolianoff, Ernst Gottlieb, NN i Mak Groen. Drugi red sleva: Adolf Burger, NN i Andries Bosboom.


Koncentracioni logor Ebensee
U planinama blizu Ebensee-a izgrađena je mreža tunela kako bi se obezbedilo mesto koje će biti sigurno od vazdušnih napada za objekat za istraživanje raketa koji vodi Heereswaffenamt (Agencija za oružje vojske) iz Peenemündea na severu Nemačke. U tu svrhu na ivici grada Ebensee, 18. novembra 1943.g., osnovan je koncentracioni logor Ebensee, gde su zatvorenici na prinudnom radu iz Poljske, Sovjetskog Saveza i Mađarske iskopali dva sistema tunela u planini, ukupne površine 40.000 kvadratnih metara. Tuneli su se koristili za testiranje i probe raketa “V2“.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]  

Do aprila 1945. broj zatvorenika evakuisanih u logoru se popeo na 18.500. Nemački i austrijski zatvorenici predstavljali malu manjinu, dok je većina logoraša dolazila iz Poljske.

[vitez koja]

„Operacija Bernhard“ nakon zavrsetka II sv.rata


Ubrzo nakon završetka operacije sa falsifikovanjem novca i oslobađenja zatvorenika u koncentracionom logoru Ebensee, organi tužilaštva i tajne službe sila pobednica SAD, Francuske, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza pokrenule su traganje za „operacijom Bernhard“ i potopljenim materijalom u jezeru Toplitz. U raznim akcijama, koje su organizovane privatno ili od strane austrijske vlasti, istragom su sa dna jezera pronađene novčanice, šabloni za štampu i dokumenti SS-a. Medjutim, odgovorni iz redova RSHA, obezbeđenje u koncentracionom logoru Sachsenhausen i civilna lica SS-a angazovani u operaciji “Bernhard” uglavnom nisu pozvani na odgovornost. Brojna dokumenta o „operaciji Bernhard“ nacisti su uništili tako da dokazi za sudski proces u Nirnbergu nisu bili dostupni. Zakljucak je da niko nije morao da odgovara na sudu za proizvodnju falsifikovanog novca, za otmicu štampa, gravera i slovoslagaca za prinudni rad ili za ubistvo bolesnih logoraša tima za falsifikovanje. Na sud je izvedeno samo nekoliko viših funkcionera SS-a, ali zbog drugih krivičnih dela. Većina presuda bila je relativno blaga, a veliki broj počinilaca pušten je nakon nekoliko godina, uprkos nekim doživotnim kaznama.


Potapanje materijala u jezeru Topliz nije prošlo nezapaženo kod saveznika i čitavog regiona. Odmah po završetku rata, vojni ronioci iz redova britanskog Scotland Yarda i obaveštajne službe američkih oružanih snaga, Counter Intelligence Corps (CIC) tražili su ostatke u jezeru Toplitz. Međutim, ronilački tim je potcenio dubinu jezera. Bilo je čak i smrtnih slucajeva pa nijedna kutija nije mogla biti pronađena. Privatni ronioci takođe su pretraživali jezero u nadi da će na dnu jezera pronaći zlato koje su nacisti potopili.

[vitez koja]

U periodu između 25. jula i 31. avgusta 1959. godine, projektna grupa koja je radila u ime hamburškog časopisa Stern dobila je službenu dozvolu za ronjenje i pretragu jezera Topliczea za „predmete svih vrsta, osim municije“.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Šef ove akcije istrazivanja bio je novinar Volfgang Lohde, koji je prethodno nekoliko godina istraživao kompleks „Enterprise Bernhard“ i imao brojne razgovore sa bivšim zatvorenicima, kao i sa pripadnicima SS-a i RSHA-e. Lohde je uspeo je da prikupi oko 3.600 stranica materijala. Pretraga sa roniocima ocenjena je previše opasnom, pa je korišćena teška oprema, uključujući podvodni robot sa svetlom, kamerom i hvataljkom. Pretražili su dno zemlje i uspeli su da pronađu brojne kutije sa materijalom „Kompanije Bernhard“ sa dubine do 82 metra.
     
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Vadjenje kutija pokazao se teškim poslom. Mnoge kutije su se tokom vadjenja otvorile i sadrzaj rasuo. Međutim, pronađeni predmeti obuhvatali su opsežna dokumenta iz falsifikatorske radionice, uključujući:
■ Zapise o dnevnoj proizvodnji falsifikovanog novca, dnevne račune od korišćenih štamparskih mašina, indeksne kartice o proizvodnji svih falsifikovanih novcanica u vrednostima, serijskim brojevima i količinama.
■ Obrasci traženja materijala za papir i datoteke u beleškama proizvođačima, dobavljačima i distributerima falsifikovanog novca.
■ Ploče za stampanje i veliki broj falsifikovanih novčanica od funte.
■ Ostale štampane materijale iz koncentracionog logora Sachsenhausen, uključujući posebne lične karte, planove raspoređivanja SS agenata na holandskom, norveškom i engleskom jeziku, kao i uputstva za sabotažu.

Protokol primopredaje od 11. avgusta 1959. godine precizirao je popis ukupno 37 izvadjenih kutija. Pronađeno približno 22.000 funti sa nominalnom vrednošću od 5 do 50 funti. Akcija je otkazana dve nedelje pre određenog roka, iako je već bilo pronađeno 15 do 20 drugih lokacija. Izvestan broj spašenih i sumnjivih dokumenata sa jezera Toplitz u to su vreme klasifikovani kao vrlo opasni, jer su mogli da pruže dokaze o saradnji brojnih građana novoosnovane Savezne Republike Nemačke sa nacističkim režimom.

Kaže se da je urednički tim Sterna u to vreme dobijao pretnje, verovatno od bivših pripadnika SS-a koji su strahovali da bi njihova nacistička prošlost mogla biti javno objavljena.

Pored dokumenata radionice za falsifikovanje, tim Sterna pronašao je i delove iz bivšeg objekta za ispitivanje raketa, uključujući kablove za paljenje, municiju i rakete.

[vitez koja]

Drugo veliko istrazivanje ostataka operacije Bernhard u jezeru Topliz , u organizaciji austrijskog Ministarstva unutrašnjih poslova obavljeno je između 23. oktobra i 7. decembra 1963.godine.
     
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

61 ronioc pronašli su još 38 kutija. U kutijama su pronadjene: Falsifikovane novčanice u raznim apoenima i drugi materijal iz radionice za falsifikovanje, uključujući blokove za štampanje novčanica apoena od 5 do 50 funti, numerisane marke i falsifikovane lične karte na nemačkom, engleskom, italijanskom i ruskom jeziku.

Zbog visokih troškova, austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučilo je da ne nastavi potragu u proleće 1964. godine, iako je do tada ispitano samo oko 16% površine jezera.

[vitez koja]

Trece (zvanicno poslednje) istrazivanje izvedeno je 2000.godine od strane američke TV kuće Columbia Broadcasting System (CBS). Projekat je u velikoj meri finansirao Svetski jevrejski kongres. 5. jula 2000. godine, specijalni ronilac pronašao je dodatne kutije na dubini od 65 metara i pronašao upakovane novčanice od po 500 funti. Emiter CBS je tada pozvao 83-godišnjeg Adolfa Burgera (bivseg zatvorenika koji je bio deo tima za falsifikovanje u logoru Sachsenhausen), koji je operaciju vadjenja opisao na sledeći način:
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

 »Za mene je ovaj dan na jezeru Toplitz značio putovanje u bolnu i mučnu prošlost. (...) Znam da su u muljevitim dubinama (...) bile slomljene vodonepropusne kutije koje sam spakovao u februaru 1945. godine kao materijale tajne arhive Glavne službe bezbednosti rajha “.

[vitez koja]

Posledice i efekti "Operacije Bernhard"


Iako su Britanci znali za planove Nemaca o falsifikovanju funti 1939. godine, Britanska odbrana bila je slaba koliko i bez presedana. Obično nacije u ratu čuvaju svoju valutu zabranom izvoza. Umesto toga, Britanci su uveli ratnu blokadu unošenja funti u zemlju kako bi sprečili da falsifikati zaraze ekonomiju. Scotland Yard je bio nemoćan, pa tako i Interpol. Njeno sedište u Beču palo je u Hitlerove ruke kada je 1938. Anektirao Austriju.

Prve falsifikovane novčanice vrlo dobrog kvaliteta otkrivene su tek 1943. u Tangeru (Maroko) u podružnici britanske banke. Zahvaljujući činjenici da su svim novčanicama koje su u to vreme bile u britanskim bankama zabeleženi serijski brojevi zajedno sa imenom osobe kojoj su isplaćeni ili koja je platila, falsifikat je primećen kada je službenik video novčanicu sa određenim brojem koja je vec jednom upotrebljena za uplatu na racun u banci.

Već krajem 1943. godine Britanska državna banka preduzela je vece mere kontrole i primetila da se, pored loših falsifikata, u svim delovima sveta pojavljuju I vrlo dobri falsifikati britanskih novčanica. Za stručnjake iz Engleske banke bilo je očigledno da su samo dokazani stručnjaci sa velikim tehničkim i logističkim naporima mogli da naprave falsifikate. Engleska je sumnjala na nacistički režim kao autora falsifikovanih izdanja, ali je tek kasnije povezala da su u nekim slučajevima falsifikovane novcanice dolazile od nemačkih predstavništava i diplomata.

Međutim, nije bilo znanja o profesionalnosti i obimu proizvodnje nemackog falsifikovanog novca. Ni britanska tajna služba nije mogla da pruži nikakve detaljne informacije. Početkom četrdesetih godina prošlog veka britanska funta bila je centralna valuta za novčane transakcije širom sveta. Državna banka nije želela da ugrozi ovaj položaj niti da uznemiri javnost. Stoga se Engleska banka suzdržala od bilo kakvih otvorenih aktivnosti u odbrani valute i nevoljno je otkupila sve račune koje je prepoznala kao lažne, uprkos tome što je izgubila milione funti pravih novčanica. Centralna banka se uzdržala i od objavljivanja prikupljenih falsifikata u organu “"Identification mark"” (Identifikacione oznake) međunarodne policije u Interpolu, u kojem su navedeni i opisani falsifikati svih pronađenih valuta.


Dok su se hiljade lažnih novčanica od pola funte svakodnevno proizvodile iz štampe u koncentracionom logoru Sachsenhausen, Engleska banka radila je na planovima za odbranu svoje valute. Pre svega, od septembra 1944. nadalje, izdala je novu seriju novčanica od pet funti - stare novčanice prestale su biti u opticaju 25. januara 1946. Da bi povećali otpornost na falsifikovanje novčanica, inženjeri štampe su sa tehnike štampe prešli na kvalitetniji litografski postupak. U drugom koraku, 16. marta 1945. godine, pred kraj Drugog svetskog rata, Britanska državna banka povukla je sve novcanice od 10 funti.

Vrh Britanske državne banke verovatno je vremenom shvatio stvarni obim kampanje falsifikovanja. Prošlo je najmanje dvanaest godina pre nego što je prvi put 1957. godine predstavila potpuno redizajniranu novcanicu od pet funti, koja je za razliku od svog prethodne bila obostrano štampana u boji i imala je složen talasni uzorak. Novcanica od 5 funti iz proizvodnje Sachsenhausen i dalje je bila u opticaju do sredine 1950-ih.

Međutim, mora se takođe istaći da je novčanice proizvedene u koncentracionom logoru Sachsenhausen u to vreme, posebno britansku funtu, bilo relativno lako falsifikovati. Nakon što su nacisti slomili složeni matematički kod i odredili sastav papira, na graverima i štamparima je bilo da proizvedu željene „cvetove“ u radu sa visokom stampom - u jednostranom štampanju bez posebnih mastila. Iako je Engleska banka uvela metalnu sigurnosnu nit u novčanice od jedne funte, takve novcanice nisu ni štampane u Sachsenhausenu.

Engleska banka bila je toliko osramoćena zbog masovnih falsifikata da je ne samo spalila falsifikate već i neke svoje dosijee.

[vitez koja]

Zaključak

Može se reći da je „operacija Bernhard“ bila jedinstven i izuzetan poduhvat u istoriji falsifikovanja. Dok je Sachsenhausen evakuisan u aprilu 1945. godine, tamošnja štamparija je proizvela 8.965.080 novčanica ukupne vrednosti 134.610.810 funti. To je bilo ekvivalentno 10% svih funti u opticaju. Novcanice se smatraju jednim od najsavršenijih falsifikata ikada proizvedenih, jer ih je izuzetno teško, iako ne i nemoguće razlikovati od stvarnih.
Ogroman obim proizvedenih štampanih proizvoda, posebno novčanica od pola funte, i socijalni kontekst nacionalsocijalizma, u kojem su kriminalne organizacije poput SS-a mogle da primoraju kvalifikovane radnike na ropski rad uz državnu administrativnu podršku, bili su presudni za kampanju.

Rezime:

-odgovorni iz Reichssicherheitshauptamta (RSHA- Glavni bezbednosni ured Rajha) formirali su štampariju za izradu falsifikoanih novcanica u svojim prostorijama.
-SS je pribegao gotovo neograničenom izboru posebno kvalifikovanih zatvorenika u nemačkim koncentracionim i istrebiteljskim logorima i smestaj radionice za falsifikovanje u koncentracioni logor.
-u potpuno izuzetnoj situaciji, sa neviđenim pritiskom na zatvorenike i svakodnevnom pretnjom smrću, zagarantovan je visok kvalitet štampanih materijala i održavana potrebna tajnost.
Stampanje i distribucija falsifikovanih novčanica moguća je samo u visoko kriminalnom sistemu i uz svesrdnu podršku vladinih agencija. U operaciji „Bernhard“ osoblje ambasada sarađivalo je sa kriminalnim organizacijama poput SS-a, a podržavale su ih i rukovodile poludržavne vlasti tajne službe poput Službe bezbednosti (SD).
-u rukovanju novčanicama, jednostavni i sigurni uređaji za proveru još uvek nisu bili široko rasprostranjeni, tako da su gotovo savršene falsifikate mogli prepoznati samo vrsni stručnjaci.
-u to vreme gotovina je igrala mnogo veću ulogu u platnim transakcijama nego danas. Čekovi su bili dostupni u to vreme (1933), ali su tek uvodjeni kao sredstvo placanja.
- U vreme nacističke kampanje falsifikovanja postojala je mreža međunarodnih tužilaštava i bezbednosnih vlasti u pogledu otkrivanja falsifikovanog novca. Međutim, ove vlasti su radile bez računarski potpomognutih sistema za upozorenje i komunikaciju, tako da su informacije o pojavi falsifikata sa zakašnjenjem stizale do nadležnih organa.
-u pozadini nacionalsocijalističkog uništavajućeg ludila i zločina Drugog svetskog rata, u ovom slučaju je nacistički režim na krajnje beskrupulozan način zanemario i sam zakon Nemačkog rajha, kao i međunarodne sporazume.


Iz današnje perspektive, ponavljanje "operacije Bernhard" izgleda teško iz razloga nepostojanja povezanosti različitih komponenati. U današnjim novčanicama kombinovane su najsavremenije tehnike i materijali. Zbog posebnih postupaka izrade papira na bazi pamuka i posebnih boja, kvalitetno falsifikovanje bi bilo veoma skupo. Distribucija falsifikovanog novca je teža jer svakodnevno rukovanje stvarnim novcem dovodi do najmanjih odstupanja, na primer nedostatak bezbednosnih karakteristika poput holograma privući će čak i laike. Uređaji za testiranje su jeftini i jednostavni za upotrebu, ali to ne bi trebalo da sakrije činjenicu da opasnosti od organizovanih kampanja falsifikovanog novca ili političkog falsifikovanja ni na koji način nisu eliminisane.

Zbog tehničkog razvoja i prelaska na elektronske platne transakcije kao što su transferi, IBAN-om, EC karticama, kreditnim karticama, mrežnim bankarstvom ili sistemima elektronskog plaćanja, rizik se samo prebacio. Špijuniranje („krađa identiteta“) lozinki, PIN-a i LAN brojeva i pljačka računa nezavisnih banaka mogući su sa računara bez mnogo materijalnih i logističkih troškova ili upotrebe mašina i osoblja.

Čini se da je aspekt oštećenja druge države i njene ekonomije inflacijom koju je spolja donela falsifikovanje novca postao zamenljiv drugim metodama i mogućnostima. Zbog ekonomske globalizacije i centralne uloge međunarodnih sirovina i finansijskih tržišta, nacionalne ekonomije su mnogo ranjivije u drugim oblastima nego falsifikovanjem gotovine. Zaustavljanje isporuke nafte ili gasa može brzo dovesti ekonomiju do ivice propasti. U oblasti kršenja međunarodnih zaštitnih znakova i patentnih prava organizovanom industrijskom špijunažom, ostaje da se razjasni da li će se ovi slučajevi tretirati kao političko falsifikovanje.Na kraju, pored ovih aspekata, treba naglasiti da su tu i međunarodne kontrolne organizacije i mehanizmi UN i da ce međunarodne strukture osigurati da se u budućnosti svaki vid ove delatnosti (misli se na falsifikovanje) spreči.