PALUBA
March 29, 2024, 03:47:11 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages: [1]   Go Down
  Print  
Author Topic: Град Соко  (Read 1647 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« on: January 04, 2021, 11:58:05 am »

Град Соко


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Град Соко, средњовековно утврђење на обронцима Соколске планине, у близини Љубовије, западна Србија. Саграђен је на високој и стрмој стени (590 мнв), - неприступачном врху с кога је било могуће контролисати путеве поред Дрине и рудникe овог краја. Комплекс тврђаве датиран је у средњовековну Србију. Тачан датум настанка није утврђен, али се поуздано зна да је срушен 21. октобра 1862. године. Од тврђаве су преостали само делови бедема на улазу и део једне куле. Колико је ово место импресивно говори чињеница, да град није био никада освојен оружјем. Ваистину, имао је разне господаре, али су се они увек мењали договорима и мировним споразумима.


* Sokol vor seiner Zerstörung (1862.).jpg (129.57 KB, 394x576 - viewed 29 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1 on: January 11, 2021, 10:13:06 am »

Основа данас видних остатака Соко Града.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Систем утврђења састоји се из цитаделе - горњег града. Сама цитадела састоји се од две утврђене целине. На највишем гребену налази се зид неправилног облика изграђен делимично око стене, са две куле. Једна кула је вирила на јужној страни, а друга - главна кула била је окренута према доњем граду (где је данас манастир). Испод ове куле налази се остатак цистерне за воду. Целу страну литице испод главне куле зазидали су зидови високи 35–40 метара. У доњем делу цитаделе налазила се једна кула правоугаоне основе, која је била приступна тачка горњем делу града. Испод ове куле на капији налазиле су се још две сличне куле, окренуте ка доњем граду. У доњем делу горњег града још увек су видљиви трагови више утврђених објеката.



* План Соко Града.jpg (83.04 KB, 486x555 - viewed 25 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #2 on: January 16, 2021, 12:14:48 pm »

Иза безбројних шљивика који окружавају село Шљивову скренули смо према југу и прешли у соколску област, коју су Турци, у супротности са хатишерифом из 1830, држали запоседнуту да би преко Малог Зворника обезбедили везу са Босном. Одмах је почела и карактеристична турска калдрма, која јахача често доводи до очајања, а мени је овде изгледала још гора; уз пут нигде живе душе, срели смо само неколико турских пастира, који су гонили стоку на дивне околне пашњаке.
После двочасовног јахања стигли смо до високе истурене стене, са које се, мада је Соко-град био још поприлично удаљен, отварао диван поглед на насеље и саму тврђаву. Она је са своје четири куле и бедемом који се око ње привијао у неправилним линијама, и петом, највишом кулом која је личила на осматрачницу, лежала преда мном као на длану. Кад смо стигли на један зараванак, наш караван се, напуштајући свој 'борбени' поредак, зауставио да би мало отпочинуо. Са искуством војника, капетан је одмах изабрао неколико тачака на које је поставио страже да се неко не би непримећен приближио. Товарни коњ је брзо растерећен, и док су се моји пратиоци дали на посао око једног правог националног доручка, заливајући га добрим вином из једне повеће чутуре, ја сам, лежећи потрбушке на стеновитом тлу, брзим потезиома скицирао Соко-град. У два маха морао сам да прекинем свој рад јер су стражари уговореним сигналима јављали да се приближавају турски коњаници; срећом, отишли су даље не заустављајући се, и ја сам ускоро могао да јавим капетану да је моја скица готова; то је једина слика раније много помињане тврђаве. Сакрио сам је у бисагу, јер ме је турски фанатизам научио да лукавством постижем оно што у цивилизованим земљама није ни у ком случају скопчано са животном опасношћу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Напомињем још једном да овде није реч о тврђавама какве су, на пример, београдска, нишка или видинска, већ о средњовековним замковима, који, откако се појавила модерна артиљерија, могу још само у герилском рату да играју неку скромну улогу. Међутим, становници ових крајева придају своме оружју и свему што је у вези с ратом толики значај да би поред својих ханџара и пиштоља, само кад би се могло, радо заденули за појас и ове старе куле, које су важиле као неосвојиве.
Веома стрмим путем, понегде толико уским да је једва коњаник успевао да прође, спуштали смо се поред оног виса са којег је Лаудон 1788. тукао Соко-град; на жалост, нисам успео да о овој опсади нађем ближе податке. Моја скица рађена на лицу места приказује романтични Соко-град – који надвисује 983 м висок Рожањ – саграђен на оштром гребену једне кречњачке стене, где је некада стајао римски кастел, а иза њега се протеже насеље с једном дугом улицом и неколико попречних сокачића, у којима живе искључиво муслимани. Турци су тако тврдо веровали да је замак неосвојив да су га назвали 'цура султанова'. По народном веровању, Соко-град је саградила Сока, сестра жупанских кћери Петре и Косе, које су по истом предању подигле замкове Петрач, Косановац и Костајник. – Ф. Каниц, Србија, стр. 419.


* Соко град.jpg (203.3 KB, 807x574 - viewed 21 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #3 on: January 20, 2021, 01:07:28 pm »

Наш долазак у Соко био је читав догађај. Ја сам за мудира Сулејман-ефендију, имао писмо од Рауф-бега, Осман-пашиног сина, и зато сам на коњу пошао право ка конаку. Због дотрајалости ове зграде питао сам се с правом да ли се и закратко смем задржати у њој. Ипак смо се срећно успентрали уз иструлеле степенице и ушли у малу свечану одају мудира, који ми је, свакако због топле препоруке, пожелео добродошлицу. Док смо уз чибук, кафу и шербе уживали у првим тренуцима пријатељског пријема, моја пратња, која је остала пред кућом, била је изложена најразличитијим питањима о мојој мисији. Управо у то време је кнез Михаило енергично захтевао од Цариграда предају турских градова, па су ови Сокограђани мој долазак доводили у везу с овим спорним питањем; неодређени одговори су још више подстицали њихову радозналост; а ова је достигла врхунац кад је мудиру додељен Сали-тобџиага тајанствено саопштио да мудир има намеру да ме уведе у тврђаву.
Љубазан као и већина Османлија, сушта супротност Мехмед-аги, неповерљивом заповеднику шабачке тврђаве, Сулејман-ефендија ми је сам понудио да разгледам тврђаву, што је свакако зачудило не само старог Салија већ и мога капетана. Јер ни капетан ни било ко други ко није био Турчин годинама није имао приступа у унутрашњост овог љубоморно чуваног планинског гнезда. Замолио сам мудира да мојим пратиоцима дозволи да пођу с нама, и тако, у пратњи тобџиаге и неколико каваза, пођосмо дугом главном улицом, која се пружала према истоку и водила готово у правој линији ка главном улазу у тврђаву.
Бедни дућани и прљаве крчме биле су прекрасни мотиви за сликара, али за етнографа није било грађе, нарочито не у поређењу с Крупњем, који је, мада тек после устанка обновљен на згаришту, чинио пријатну супротност Соко-граду, који је у малом одсликавао опште прилике у Турској. Велика џамија и њено минаре још су носили отворене ране које су нанеле кугле Лаудонових топова, јер Сокограђани за 70 година још нису нашли времена да избришу ове трагове; или су можда наслућивали да је ова Мухамедова богомоља, као и остале џамије у српским градовима, осуђене на скору пропаст.
Кроз једну кулу и мали квадратни простор ограђен ниским зидом пут је водио у предње двориште, које се налазило на истом нивоу са насељем. У данима опасности у овој кули су се чувале залихе животних намирница, а уједно је била и прибежиште за цивилно становништво, од неколико стотина душа. Прешавши двориште, нашли смо се пред главном улазном кулом са огромном гвозденом капијом, чије је кључеве откад људи памте чувао Осман Хајдар, тобџинефер, крепак старац од 80 година. Беше ми некако хладно око срца, а како ми је доцније капетан признао – и њему такође, кад је кључ иза нас зашкрипао у брави и кад се, одсечени од света, нађосмо препуштени на милост и немилост непознатим домаћинима у овом планинском гнезду. Али већ сам поглед на мудирово лице које је уливало поверење био је довољан да одстрани сваку бојазан. Умирени, пошли смо живахно за нашим старим водичем, који се лако пео и силазио степеницама и лествицама, кроз неколико мањих сектора, чији су зидови са задивљујућом смелошћу били подигнути на стрмо засеченим стенама, док нисмо стигли у главни део тврђаве – један редви, који затварају зидови високи 5 м и јаке куле, са 6 топова различитог калибра и порекла; два је, кажу, оставио Лаудон после закљученог мира, вероватно због великих напора с којима би било скопчано њихово одвлачење, а два је изгубио Карађорђе после неуспеле опсаде ове тврђаве. Ови застарели топови су могли да туку оближњи доминантни планински гребен и прилаз главном улазу у тврђаву, у чијим су зидовима остављени многобројни отвори за пушкарнице. Поглед с највише куле на насеље и околину који су лежали дубоко испод нас био је изваредно леп па сам закључио да је српски назив тврђаве – Соко-град – тачно обележио њен романтични положај. Ужу, али веома живописну слику пружао је поглед кроз једну од пушкарница, испод које је била постављена аустријска каронада. Помислио сам да с неколико потеза овековечим ову слику, да бих имао успомену на посету овој тврђави, брзо ме је довела до одлуке. Али тек што сам повукао основне контуре, приметих да неповерљив тобџибаша шапће нешто на ухо мудиру, који се био упустио у разговор с капетаном, на шта је мудир учтиво али одлучно прекинуо мој рад напоменом да смо видели оно што је најважније и да нас ручак у конаку већ чека.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #4 on: January 20, 2021, 03:27:42 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Соко, тврђава.jpg (245.15 KB, 676x1096 - viewed 22 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #5 on: January 20, 2021, 03:35:46 pm »

Taда смо кренули опет низбрдо. Осман Хајдар је из свог дубоког џепа извукао огроман кључ, стара зарђала брава је опет зашкрипала и ми се нађосмо изван овог гнезда у коме је човека хватала вртоглавица. Добар бакшиш и моје уверавање да Соко-град спада у најчвршће тврђаве Европе као да су мало ублажили неповерење које је моја појава пробудила у овом верном чувару. Кад сам се са спољних врата још једном осврнуо, видео сам га како непомично стоји пред великом гвозденом капијом и учини ми се да с његовог лица нису ишчезле све сумње. Надам се да он, више стари ратник него политичар, напуштање Соко-града извршено 1867. по наређењу из Стамбола, (коме се он – како сам касније сазнао из новина – с неким беговима опирао докле год је могао) није везивао за моју личност и ову посету.
На крају богатог обеда, који је, не штедећи залихе деликатеса у Соколу, мудир приредио у нашу част, појавили су се варошки достојанственици да нас поздраве. Није ми познато што је мудир одговарао на њихова питања о циљу моје посете, али имао сам утисак да су задовољни добијеним обавештењима. Да сам имао у плану да подробније упознам ову тврђаву, њихов позив да тамо дуже останем био би ми свакако добродошао. Међутим, обзири према мојим пратиоцима и мој унапред одређени план путовања нису ми то допуштали, па сам са жаљењем одбио њихов позив и опростио се.
Сулејман-ефендија није одустајао од своје намере да нас лично отпрати до границе градског подручја. У парадној униформи, на раскошно опремљеном коњу, пошао је вратоломним путем на челу колоне, док су његови кавази појачали нашу пратњу с неколико врло живописних коњаника. Планински пут, којим смо се сад пели у правцу северозапада, бивао је све кршевитији. Кад смо стигли до његове највише тачке, мудир је зауставио коња и с неколико оријенталски китњастих реченица опростио се од нас. Једва стигох да му захвалим на гостопримству, кад он ободе коња, војнички поздрави и ишчезну са својим људима иза једне истурене стене.
Дубоко доле у уском кланцу тврђава је пружала слику соколова гнезда, а високо над њеном највишом кулом кружило је неколико орлова. Опасни као птице грабљивице домаћим животињама овога краја били су некад соколски бегови својој хришћанској раји. И они су се изненада, брзином муње, сручивали на изабране жртве и одвачили их у своје камене зидине да би се тамо увесељавали пљачкајући их и злостављајући. О томе би много занимљивих ствари могли да испричају неки путници, нарочито Енглез Патон, чији је живот био озбиљно угрожен и кога је као и мене у Соко-град довела жеља да види тврђаву коју су Турци сматрали неосвојивом.
Како смо се из уске Соколске клисуре испели на једну малу зараван, пред нашим очима је пукла прекрасна панорама брдовитог пространства северозападне Србије. Босански ланци иза наших леђа нестали су с видика. Али зато нам се с југа указао Медведник са своје три главице, на западу између Сокола и Рожња на једном вису стара тврђава Петрач, звана Петрина стена, одакле су Срби гађали Соко-град, северозападно и северно оцртавали су се врхови Цера и Гучева, поред њих су се назирале троугласте контуре планина које су своје огранке пружале према Шапцу и Београду, а на југоистоку се у даљини видик завршавао високим брдима гором богате Шумадије, у коју ће нас поново одвести следећа глава.
На жалост, уживање у овој раскошној панорами не потраја дуго. Црвенкаста измаглица којом је сунце на заласку преливало контуре удаљених планинских ланаца и свежина која је престајала да буде пријатна опомињале су нас да ваља пожурити. У галопу  прођосмо мимо Јаковљевог шанца, који је, према предању, у устанку против Турака јуначки бранила једна жена. Тамо, код једног извора на турско-српској граници, отпустили смо кавазе које нам је брижни мудир дао као пратиоце. Даље смо ишли оним кобним путем којим је ради препада на Соко-град 1738. године фон Зекендорф послао одред од 230 одабраних војника под командом пуковника Грина. Међутим, изненађени нападом непријатељских снага под командом одважног капетана Мехмеда, коме су у помоћ притекли Али-Бегзаде Мехмед-ага из Зворника и Кебиризаде-Мустафа из Тузле, царски војници су под притиском знатно надмоћнијег непријатеља морали да потраже спас у бекству према Ваљеву. На овако испресецаном земљишту то бекство није могло лако бити. Искусили смо то и сами, мада нам за петама нису били разјарени Турци. Свако је на своју руку тражио себи пут и срећан је био онај кога је коњ читавог провео кроз овај хаос од камења.
Ломатали смо се и даље низ Пуљско брдо кроз жбуње и камење, поред Чучуга, који леже на 583 м, испод високо расутих кућа села Царине. Пао је већ мрак, али су нам слаба светла која смо угледали на хоризонту најавила да ни наше коначиште Пецка није више далеко. Окупљени сељаци који су нас чекали и просторије у општинској згради припремљене за пријем били су доказ да је пандур кога смо унапред били послали ваљано обавио свој задатак. Уз чај, вино и ракију закључили смо овај необичан дан, наздрављајући и Сулејману, последњем мудиру Соко-града. (Ф. Каниц, 424.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #6 on: January 20, 2021, 03:39:04 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 318


« Reply #7 on: January 20, 2021, 05:26:14 pm »

Занимљиво приповедање каница. Познато је да су се соколски Турци најжешће опирали предаји тврђава Србима 1867. (или беше 1862. када и Ужице) године.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #8 on: January 21, 2021, 10:39:27 am »

Начелник рађевског среза, капетан Петар Радојловић, исели Турке и разруши Соко Град 21. октобра 1862. год.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Петар Радојловић..jpg (126.36 KB, 451x537 - viewed 18 times.)
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 318


« Reply #9 on: January 21, 2021, 06:36:46 pm »

треба рећи да он то није урадио на своју руку. Рушење тврђаве је била државна одлука. Турци (муслимани) су могли остати једино ако би прешли у правослваље. Такође, могли су остати ако би се изјаснили као Роми (Цигани), што су неки (врло мали број), баш из Сокола и урадили али су се иселили, колико се сећам у Шабац.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #10 on: January 22, 2021, 02:32:46 pm »

Мих. Сретеновић, Сличица из прошлости.


Мало је данас људи онако на његову препорцију. А он ти је био згодан за све. Није могла проћи ни слава, ни свадба, ни крштење, ни даћа, једном речи ни радост ни жалост, а да тамо не буде чича Танасије. Него, немојте ви одмах помислити, да је он био неки наметљивац, па се сам свуда туткао 'ко гра на Божић'; јок, Боже сачувај. Не би ти тај непозван отишао, па да је тамо и владика и патрика.
Дође му тако тек по неки домаћин кући, која је била на једном ћувику, готово под самом планином на крају села.
- О ча-Тане !
Он већ зна шта је.
- Баш неко зове? пита чича Танасије, а брк му се већ смеши.
- Ја! одговара овај. Женимо батиног Симу, па рек'о бато, ако мо'ш, овај, доћи да, овај, ашчијаш.
 Чича Танасије поглади своје густе бркове, напрћи усне и замисли се.
- Не браним, рекне он одсечно. Поздрави пријатељ-Јешу, и кажи му: доћи ћу.
Тако су га ето свугде позивали. А ако оћете по правди, имали су и зашто. Мало је било ашчија као чича Танасије. Кад он зготови пирјан, прсте да одгризеш од сласти. Неки завидљивци чак су му пришили тај надимак, али му то још нико није у очи казао. Умео је он тако изгрдити човека, да лепо у земљу пропаднеш, горе него најзубатија жена у селу. Иначе је био миран и питом, да га што но реч по трбуху газиш. Заметнути шалу и ајнак, нико није могао као чича Танасије. Ама мртва уста да насмеје. А некако и он сав, сав његов изглед био је смешан, па човек мора да му се смеје хтео не хтео.
Био је малог раста, али збојак, као неки завезак. На кратком врату стајала је доста велика глава која је сва обрасла у косу. Обрве као нечији бркови лепо су висиле над очима а у повијама се састале. Није се бријао, те се на њих настављала брада с којом се помешали бркови. Па и на носу била је густа китка длака. Кад га тако погледаш у лице, а оно све зарасло у чупу. Био је и смешан и страшан, особито непознатим. Рубина му, испод грла, никада ни лети ни зими није имала сапињача, те су му страшно чупаве прси увек биле отворене. Кажем вам, ко није познавао чича Танасија, уплашио би се од њега на први поглед. Особито кад се он намргоди и разрогачи оне крупне очи, помислио би човек да је то сила, а овамо у ствари био је што наши казали 'ни мушко ни женско'.


Још од ране зоре врвео је свет Соколу. Тога дана имали су Срби да виде оно што су дотле само у души желели, за шта су се тајом Богу молили. Тај дан био је дан радости у целој Србији, али се највише радовао народ Соколске нахије, јер тога дана, дотле бесни Турци, остављају град Соко и иду тамо од куда их је ђаво донео.
Тесне улице Сокола — препуне народа Срба и Турака. Свакоме Србину читаш на лицу радост и милину, а Турци бледи и испијени, мрка лица и мутна погледа, као да им је све живо помрло. Једно младо Туре накривило фесић, узело у руку шаркију, па би силом да је весело. Удари терзијаном преко танких жица на шаркији, а оне само јекну тужно, баш као тужни одјек срца његова.
По улици читав крш и вашар од натоварених коња, умотаних була и разних дењкова. Ту је и српска и турска власт. С једне стране стајали су Срби а с друге стране Турци. Срби су с нестрпљењем чекали да се Турци већ једном крену, али овима као да се не иде, жао им је оставити огњишта свога.
Између Турака појави се једна гломазна Туркешања. Го му се врат отегао са читава педља. У руци му дуг трешњев чибук са симсијом. Погнуо главу, па пуштајући густе колутове дима кроз дуге, густе бркове, стаде мумлати и зачикавати Србе, ко сме да му изиђе на мегдан да се порву. Срби су добили наредбу од своје власти да не дирају Турке, па ма им ови не знам шта говорили и ма како их грдили.
- Ко губи, има право да се љути, рекао је капетан Петар Радојловић Србима.
Неколико пута прошао је Туркешања испред Срба зачикавајући их и засукујући рукаве. У лицу дошао сав црвен ка и јеменије на ногама његовим. Колута само оним закрвављеним очима из којих, рекао би човек, ватра сева. Све се ућутало.... Настала тишина као у гробу. Срби стали, оборили главе па само гледе у земљу. Турцима опет расте перје од милине. Свакоме у очима можеш прочитати радост. Стала и српска и турска власт па сеире шта ће бити. Бесни Турчин, кад се нико од Срба не јави, још горе побесни. Он отпоче грдити:
- Рајо, кукавицо!... На мегдан бре, на мегдан да се порвемо!... Онда шмикну на нос а укоси главу, па иде тако као дерач бик.
У многога Србина закуца срце у грудима. Многима заиграше рибићи на телу.
- Их, да ми је да га само мало опипам за гушу! рече један младић своме комшији до себе. Али су Срби поштовали заповест своје власти. Ћутали су и трпели су. Турчин не престаде грдити, пљувати и изазивати. На једаред, као неки завезак, паде пред њега један човек. Крупне очи разрогачио па стреља на беснога Турчина. Руком поглади густе чупаве бркове, а рубину на грудима још више раздрљи те се указаше снажне чупаве прси. Турчин стукну корак два назад, на стаде као укопан. Тај страшни човек клече на једно колено. Иза појаса извади нож, чија се оштрица одсјаиваше према сунцу и забоде га поред себе у ледину. Засука широке рукаве на рубини, указаше се голе чупаве руке и снажне мишице. Наста тајац. Све се наже да види и престаде дисати изненађено овим догађајем.
- Овамо, Туро! цикну човек. Ево, ја ти падам колена!... Ако ме обориш, кољи овим ножем, а ако ја тебе оборим, знам шта ћу ти урадити.
Турчин је стајао као скамењен. На лицу за час неста онога црвенила а посу га самртничко бледило. Укоченим очима гледао је на човека који пред њим клечаше. Он промумла нешто, што се није могло разумети јер му је глас дрхтао и само се чула реч: 'чибук'.
- Брже остави чибук, цикао је човек. Немам ја кад да те чекам.
Турчин се полако уклони, чудно погледајући на онога страшног човека. Прође неколико тренутака. Нико ни речи не говори. Сви погледају кад ће се бесни Турчин појавити. Страшни човек клечи као укопан, и стреља очима на ону страну где су Турци стајали. Прође још неколико тренутака, али се Турчин не појави. Турци само оборили главе, климају њима и нешто гундоре. Прође доста времена, али ни гласа од јунака. Срби се склепташе око човека који је још непрестано клечао. Наједаред наста један општи смех међу Србима, јер тај јунак, тај страшни човек, коме са мегдана побеже онако силан Турчин, није био нико други већ главом наш чича Танасије.


Кад су после, идући кући, запитали сељаци чича Танасија:
- Бога ти, ча-Тане, како ти смеде оном Туркешањи изићи на мегдан? Шта би радио да је пошао на тебе?
Он се само насмеши и поглади бркове.
- Шта бих радио? Побег'о бих ја од њега, к'о што је он од мене.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #11 on: January 23, 2021, 10:50:45 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Соко на Дрини, 1530. године.jpg (189.31 KB, 597x713 - viewed 18 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #12 on: June 01, 2021, 09:42:05 am »



Quote
Тврђава која никада није освојена борбом - Соко Град

Соко Град је тврђава у западној Србији у близини Љубовије, која никада није освојена борбом већ је увек мењала господаре мировним уговорима. Она је једна од тврђава у којој су се Турци најдуже задржали. После сукоба Срба и Турака 1862. Соко је миниран, у ваздух га је дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тада је дигнут у ваздух и Ужички Град, док су преостала четири утврђена града предата кнезу Михаилу Обреновићу 1867. године.

Соко Град је настао још у средњовековној Србији, али је најпознатији по својој улози током Османске окупације Србије током кога је постао један од најозлоглашенијих мучилишта православног становништва. Неки од најстаријих података потичу из давне 1476. када се спомиње и диздар тврђаве Сокол Кемал.

Не зна се тачан датум настанка. постоје неслагања код историчара о документу о Соколу који потиче из 1392. године. Међутим, на основу облика утврђења да се закључити да је Соко знатно старији од овог датума јер је првобитно, старије утврђење, зидано на највишој стени и одговара добу знатно старијем од Деспотовине. Соко-град је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. С правом је носио епитет „султанове цуре” или „султанове невесте”.

Фортификација Соко Града се састоји из цитаделе- горњег града. Сама цитадела се састоји из две фортификационе целине. На највишем гребену налази се неправилно елипсасто обзиђе са две куле. Једна кула је била истурена на јужној страни литице, и друга-главном кулом са северне стане окренуте ка доњем граду, испод ове куле налазе се остаци цистерне за воду. Цела страна литице испод главне куле подзидана је зидом висине 35 до 40 m. Доњи део цитаделе налазила се једна кула правоугаоне основе преко које се улазио у виши део горњег града, док су се још две сличне куле налазиле испод ње, окренуте ка доњем граду. Унутар доњег дела видљиви су остаци још неких фортификационоих објеката.

Био је неосвојив све до 1862. године када су га Турци под притиском светских сила предали Србима који су га на њихов захтев срушили.

Град је након одласка турске војске и посаде миниран и добрим делом уништен. Данас је остало врло мало остатака бедема и кула, а у самој утврди је на темељима једне од кула подигнут бетонски плато на коме је издигнут велики крст. Епископ шабачки Лаврентије је подно Соко Града подигао манастир посвећен Николају Велимировићу. Војска Србије је 2001. године урадила пут до овог манастира.

Уз колски пут од манастира до утврде (тј. до платформе са крстом) подигнуто је 10 капела од камена које су пригодно осликане у којима је исписана по једна Божија заповест.




Logged
Pages: [1]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.035 seconds with 24 queries.