уторак, 02.03.2021.
Сто десет године од смрти војвода СкопљанцаНа Старом запуштеном нишком гробљу под Горицом, један споменик својом очуваношћу заинтересује свакога. На споменику је слика мушкарца у војводској ратној одећи и натпис Ђорђе Скопљанац. У подножју пише: „Споменик подиже Народна одбрана 1913. год.”.Чета Ђорђа Скопљанца 1905. године
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У ова времена када се у бугарској пропаганди појединих историчара и политичара потиру македонска нација и језик и наводи да је Србија до Мораве део Старе моравске Бугарске подсетимо се војводе Скопљанчета и његове борбе .
Ђорђе Глигорије Ристић, рођен је у Пећи 1879. године. Одлази на школовање у Скопље, где завршава основну школу и гимназију. Васпитаван у светосављу и гледајући турски зулум у Старој Србији, одлази у Београд. Уписује поднаредничку школу. У Београду је сазнао да су му Арнаути у Пећи убили мајку. На мајчином гробу се заклео да ће се осветити непријатељима Срба. Одлази у кумановски крај и придружује се чети војводе Јована Станојевића Довезенског. Доласком на простор Старе Србије 1904. године почиње борба српских чета са бугарским комитама за превласт у Македонији. Тада су Грци настојали да борбу између Срба и Бугара искористе за ширење свог утицаја. Српске чете су се бориле и против Турака.. Сурове борбе вођене су до 1908. године. Тада је на тлу Македоније израсла и домаћа национална свест, која је тежила да се афирмише као посебна националност на Балкану. Ђорђе Г. Ристић излази из чете војводе Довезенског и формира своју чету у кривопаланачком крају. Тада добије звање војводе. Постаје митска личност код Срба у Старој Србији. Учествује у борбама код Петраљца, Гуљина, Чалопека. У четничкој хијерархији имао је титулу „велики војвода”. Поред војничког знања који је стекао у подофицирској школи у Београду, у својој чети завео је и „гвоздену дисциплину”.
Када је 1908. у Турској изведена Младотурска револуција и проглашење Харијета, за све потлачене хришћане, донесена је одлука о амнестији одметника. По упутству из Београда, све четничке војводе су предали оружје Шефкет-паши у Скопљу. Настанио се у Куманову. Исцрпљеност и рањавања допринели су да му се здравље урушава. Убрзо умире, 27. јануара 1911. године у нишкој обласној болници. Сахрањен је на Старом нишком гробљу, где му Народна одбрана 1913. године подиже споменик. Међу његовим саборцима у Куманову се говорило да су га отровали бугарски агенти, који нису могли да му опросте испољену храброст у борби против бугараша. Војвода Скопљанац нема улицу у Нишу.
Слободан Т. Петровић Морена,
Кладово
Izvor:
www.politika.rs
