Nearapske zemlje nišane Bliski istok i žele da ga skroje po svojoj meriI.Z.K. 05.03.2021.
Više od dve decenije Sjedinjene Države vide politiku Bliskog istoka kao potezanje konopca između umerenosti i radikalizma - Arapa protiv Irana. Ali tokom četiri godine mandata Donalda Trampa, Amerika je bila slepa za različite, dublje pukotine koje su rasle između tri nearapske sile u regionu: Irana, Izraela i Turske.Četvrt veka posle Suecke krize 1956, Iran, Izrael i Turska udružili su snage kako bi uspostavili ravnotežu protiv arapskog sveta. Ali arapske države su klizile dublje u paralizu i haos od američke invazije na Irak 2003. godine, praćene neuspelim Arapskim prolećem, što je dovelo do novih linija raskida. Sada se sve više čini da konkurencija koja će najverovatnije oblikovati Bliski istok, region koji važi za "bure baruta", više nije između arapskih država i Izraela, niti sunita i šiita - već među trojkom nearapskih rivala, piše Forin polisi.
Nove borbe za moć i uticaj postale su dovoljno oštre da poremete poredak posle Prvog svetskog rata, kada se Osmansko carstvo raspalo na krhotine koje su evropske sile pokupile dok su želele da kontrolišu region. Iako slomljen i pod evropskom nogom, arapski svet je bio političko srce Bliskog istoka. Evropska vladavina produbila je rascepe etničke pripadnosti i sekti i oblikovala rivalstvo i borbene linije koje su preživele do danas. Kolonijalno iskustvo takođe je oživelo arapski nacionalizam, koji je zahvatio region posle Drugog svetskog rata i stavio arapski svet u srce američke strategije na Bliskom istoku.
Sve se to sada menja. Arapski trenutak je prošao. Sada su nearapske sile u uzlaznoj putanji, a Arapi su ti koji se osećaju ugroženima dok Iran širi svoj domet u regionu, a Sjedinjene Države smanjuju svoju posvećenost Bliskom istoku. Svaka od tri nearapske države opravdala je svoje aktivnosti kao neophodne za njihovu bezbednost, ali postoje i ekonomske motivacije - na primer, pristup iračkom tržištu za Iran ili čelne pozicije za Izrael i Tursku u iskorišćavanju bogatih gasnih polja na morskom dnu Sredozemlja.
Sporazum Izraela i arapskih državaProšle godine, nakon što je Iran identifikovan kao odgovoran za napade na tankere i naftna postrojenjau Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Abu Dabi je naveo iransku pretnju kao razlog za kovanje istorijskog mirovnog sporazuma sa Izraelom. Ali taj mirovni sporazum jednako je bedem protiv Turske kao i protiv Irana. Umesto da region postavi na novi put ka miru, kako je tvrdila Trampova administracija, sporazum signalizira pojačavanje rivalstva među Arapima, Irancima, Izraelcima i Turcima, što prethodna administracija nije uzela u obzir. Zapravo, to bi moglo dovesti do većih i opasnijih regionalnih trka u naoružanju i ratova u koje Sjedinjene Države niti žele, niti mogu sebi da priušte da se upletu.
Tramp je 2019. godine prihvatio izraelsko pola veka staro polaganje prava na Golansku visoravan koju je zaplenio od Sirije 1967. godine, a sada izraelski lideri naglas planiraju da prošire svoje granice formalnim pripajanjem delova Zapadne obale. Arapske države koje su potpisale sporazume sa Izraelom, rešile su da žmure na te poteze, jer im je, usled sve manjeg interesa Amerike za Bliski istok bilo potrebno savezništvom sa Izraelom protiv Irana i Turske. U Izraelu vide „štaku“ koja će ih održati u igri za regionalni uticaj.
Nepredvidljiva TurskaIranska težnja za nuklearnom sposobnošću i njegova upotreba klijenata i posrednika da utiču na arapski svet i napadnu američke interese i Izrael, već su poznati. Ono što je novo jeste pojava Turske kao nepredvidivog remetioca stabilnosti u mnogo većem regionu. Kako više sebe ne vidi kao potencijalni deo Evropske unije, a time i Zapada, Turska sada odlučnije prihvata svoju islamsku prošlost, i sve više gleda preko granica iscrtanih pre jednog veka. Turska ambicija je sada sila na koju treba računati.
Na primer, Turska sada okupira delove Sirije, ima uticaj u Iraku i bori se protiv iranskog uticaja i u Damasku i u Bagdadu. Turska je povećala vojne operacije protiv Kurda u Iraku i optužila Iran da pruža utočište turskim neprijateljima, Kurdistanskoj radničkoj partiji (PKK). Turska se umešala u libijski građanski rat i nedavno je odlučno intervenisala u sporu na Kavkazu između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha. Zvaničnici u Ankari takođe žele i veće uloge na Afričkom rogu i u Libanu, dok se arapski vladari brinu zbog turske podrške Muslimanskoj braći i njenih tvrdnji da imaju pravo glasa u arapskoj politici. Predvidljivo, turski ekspanzionizam se sudara sa iranskim regionalnim interesima na Levantu i Kavkazu na načine koji evociraju carsku prošlost Turske. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nedavno je recitovao pesmu koja žali zbog podele istorijskog Azerbejdžana - čiji je južni deo sada unutar Irana - tokom trijumfalne posete Bakuu, na šta su oštro reagovali iranski lideri.
Erdogan već neko vreme sugeriše da je Mustafa Kemal Ataturk pogrešio što se odrekao osmanskih arapskih teritorija na jugu čak do Mosula. Oživljavajući tursko interesovanje za te teritorije, Erdogan želi da pokaže da je veći patriota od osnivača moderne Turske i jasno stavlja do znanja da raskida sa kemalističkim nasleđem po pitanju turskih privilegija na Bliskom istoku.
Ruski interesiNa Kavkazu su, kao i u Siriji, turski i iranski interesi isprepleteni sa ruskim. Interes Kremlja za Bliski Istok se širi, ne samo u sukobima u Libiji, Siriji i Nagorno-Karabahu, već i na diplomatskoj sceni od OPEK-a do Avganistana. Moskva održava bliske veze sa svim ključnim akterima u regionu, ponekad se naginjući u korist jednog, a zatim drugog. Koristila je ovaj čin uravnoteženja da proširi svoju prednost. Šta želi od Bliskog istoka ostaje nejasno, ali s obzirom na to da američka pažnja nestaje, složena mreža veza Moskve spremna je da igra veliku ulogu u oblikovanju budućnosti regiona.
Tenzije između Irana i IzraelaTenzije između Irana i Izraela znatno su eskalirale poslednjih godina, dok je Iran sezao sve dalje u arapski svet. Iran i Izrael su sada uključeni u „rat iscrpljivanja“, u Siriji i u sajber prostoru. Izrael je takođe direktno ciljao iranski nuklearni i raketni program i nedavno je okrivljen za atentat na iranskog najboljeg nuklearnog naučnika.
Turska protiv svih?Ali ove nove tenzije na Bliskom istoku nisu samo u vezi sa Iranom. Odnosi Turske sa Izraelom, Saudijskom Arabijom, UAE i Egiptom pogoršavaju se već deceniju. Baš kao što Iran podržava Hamas protiv Izraela, Turska je sledila njihov primer, ali je i razljutila arapske vladare podržavajući Muslimansku braću. Sadašnje regionalne aktivnosti Turske - koje se protežu na Irak, Liban, Siriju i Rog Afrike, dok čvrsto brani Katar i vladu Tripolija u libijskom građanskom ratu - u direktnom je sukobu sa politikom koju vode Saudijska Arabija, UAE i Egipat.
Novi sukobi i novi saveziSve ovo sugeriše da pokretačka snaga na Bliskom istoku više nisu ideologija ili religija već staromodna realpolitika. Ako Izrael pojača saudijsko-emiratsku poziciju, može se očekivati da se oni koji se osećaju ugroženima poput Katara ili Omana oslanjaju na Iran i Tursku u zaštiti. Ali ako će izraelsko-arapsko usklađivanje dati Iranu i Turskoj razlog da se udruže protiv njih, agresivno ponašanje Turske na Kavkazu i u Iraku moglo bi da postane briga za Iran. Turska vojna podrška Azerbejdžanu sada se poklapa sa podrškom Izraela Bakuu, a Iran, Saudijska Arabija i UAE su zabrinuti zbog implikacija uspešnog manevrisanja Turske u tom sukobu.
Kako se ova preklapajuća rivalstva prepliću kroz region, takmičenja će verovatno postati nepredvidljivija, kao i obrazac taktičkih saveza. Ona bi dalje mogla da navedu Rusiju da se još više umeša, ali i Kinu. Sjedinjene Države razmišljaju o Kini u smislu Tihog okeana, ali Bliski istok se dotiče zapadne granice Kine i kroz taj ulaz će Peking nastaviti svoju viziju evroazijske zone uticaja. Bajdenova administracija bi mogla da igra ključnu ulogu u smanjenju tenzija podsticanjem regionalnog dijaloga i - kada je to moguće - koristi svoj uticaj za okončanje sukoba i popravljanje odnosa. Ukoliko SAD reše da se vrate u igru u pokušaju da stabilizuju uvek zapaljivi region, imaće težak posao pred sobom.
Izvor:
www.blic.rs
