Генерал Живко Павловић

[MOTORISTA]

уторак, 01.06.2021.
Димитрије Буквић

Свестрани генерал Живко Павловић

Светлост на помало заборављеног академика, официра, писца и најближег сарадника Радомира Путника бацила је нова студија историчара Александра Животића

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Генерал и академик, војник и историчар, писац и преводилац, најближи сарадник војводе Радомира Путника – све те одреднице стале су у животопис Живка Павловића (1871–1938). Светлост на ову помало заборављену личност бацила је нова студија историчара Александра Животића, професора Филозофског факултета у Београду. Његова нова књига „Војник и историчар – генерал Живко Г. Павловић” у издању Медија центра „Одбрана” објављена је у овој години, када се навршава век и по од Павловићевог рођења и сто година откако је овај свестрани официр примљен у Српску краљевску академију, данашњу САНУ. За наш лист Животић каже да је Павловић, родом из села Рамаћа, поникао из срца устаничке и државотворне Шумадије и да је васпитаван у њеном националном и домаћинском духу с израженом државотворном свешћу и посебним односом према дужности.

„Стицањем независности на Берлинском конгресу 1878, Србија се посветила изградњи државних институција, укључујући и формирање војске европског типа. Омасовљавањем новоустројене Војне академије отворена су врата ширем слоју српских младића са села и из варошица да живот посвете раду у војсци. У земљи која је вапила за школованим људима, официри су често остављали дубок траг и на другим пољима друштвеног деловања. Њихово познавање природних наука, историје и географије, уз посвећеност истраживању и писању, често их је сврставало у малобројне научне ауторитете свога доба. Међу њима је био и Живко Павловић”, каже Животић. Према његовим речима, Павловић се по завршетку Војне академије усавршавао у Немачкој (1902). По повратку у Србију наставио је службу као генералштабни официр, а упоредо се посветио војнотеоријском раду.

„Писао је расправе из области тактике и стратегије, а с немачког је преводио значајна дела из области војних наука. Као један од најдаровитијих официра своје генерације сврстао се међу најближе сараднике војводе Радомира Путника у балканским ратовима и делу Првог светског рата, и то на инсистирање самог Путника, који му је предавао на Војној академији”, објашњава Животић. На том месту Павловић је учествовао у изради ратних планова Врховне команде, а приписују му се заслуге за то што је промишљеним планирањем операција у Првом светском рату сачувао главнину српске војске.

„Али, Павловићев успешан рад у Штабу Врховне команде сучељавао се с нараслим владарским амбицијама регента Александра и то је учинило да усред рата буде премештен на место команданта Шумадијске дивизије. И одатле је смењен 1917. и постављен на место војног изасланика у Атини. Ипак, Солунски фронт је 1918. пробијен управо према Павловићевим ранијим замислима”, истиче Животић.

После Првог светског рата Павловић је 1921. изабран за члана Српске краљевске академије, на предлог Јована Цвијића, за „заслуге у области војних наука и ратоводства”. „Поред Јована Мишковића и Стевана Бошковића, био је један од тројице српских генерала који су били академици”, наводи Животић. Недуго затим премештен је на место помоћника команданта озлоглашене Треће армијске области у Скопљу, што га је подстакло да напусти војску и пензионише се у годинама кад је још могао много да учини за државу и војну службу.

„После пензионисања посветио се писању историје војних операција српске војске, израставши у утемељивача наше војне историографије о балканским ратовима и Великом рату. Његови радови су живи споменик и поуздано сведочанство о ратним напорима и жртвама Србије. Међутим, југословенско војно вођство, импресионирано достигнућима француске ратне вештине, није посебно придавало значај анализи тих искустава”, објашњава Животић.

Живко Павловић је умро 1938. године у врачарском санаторијуму, а сахрањен је два дана касније на београдском Новом гробљу, у присуству хиљада сабораца, пријатеља, поштовалаца и највиших представника војних и цивилних власти, Српске краљевске академије и Српског културног клуба. Свој живот је најбоље сажео реченицом коју је Животић узео за мото књиге: „Узрок је мом запостављању што се моја сељачка грбача не може ни пред ким да савија.”

Izvor: www.politika.rs