Podmornička flotila RM Kraljevine Jugoslavije

(1/94) > >>

FF:
Bio je 8. april 1928. kada su se na horizontu pred Bokom Kotorskom pojavili obrisi velikog teretnjaka koga su sledile dve male siluete. I dok su se dugo isčekivane lađe približavale svom krajnjem odredištu, gomile meštana pojurile su da svečano dočekaju novi ponos mlade države. Tog istorijskog dana, uz mol tivatskog Arsenala pristale su uz pratnju matičnog broda „Hvar“ dve podmornice na čijim tornjevima su se vijorile vojnopomorske zastave Kraljevine SHS. Tog dana, stvoren je jedan od elitnih vidova Jugoslovenske vojske – podmornička flotila. Ovo je priča o ljudima i brodovima koji su je činili…

STVARANJE FLOTILE

Formiranjem zajedničke države Južnih Slovena nakon završetka I svetskog rata, i pored značajne operativne osnovice, ispočetka se poklanjalo jako malo pažnje razvoju pomorstva. Razlozi za to ležali su kako u činjenici da je država bila osiromašena i uništena ratnim razaranjima, tako i zahvaljujući konzervativnim strujama u državnom i vojnom vrhu, koji su čvrsto zastupali stavove da vojska treba da vodi rat na kopnu, a ne na moru, te su s nepoverenjem gledali na ideju razvoja novog roda oružanih snaga – ratne mornarice. Ovakve stavove podsticale su i težnje velikih sila da u korist Italije, onemoguće stvaranje respektivne pomorske sile na istočnoj obali Jadrana, što je i rezultiralo nepravdenom podelom poražene Austro-Ugarske flote.  Međutim, već u prvoj polovini dvadesetih godina dolazi do zaokreta u doktrini razvoja i opremanja jugoslovenske vojske, koja je proizvela brojne diskusije na temu uloge, formiranja, opremanja i razvoja vojnopomorskih snaga Kraljevine SHS. Veliku ulogu u tome odigrali su istaknuti pojedinci i organizovane grupe, poput „Jadranske Straže“ koji su javnim debatama i propagandnim delovanjem podsticali razvoj pomorske svesti, očuvanje pomorske tradicije i sakupljanje novčanih sredstava za finansiranje školovanja pomorskog kadra, nabavku opreme i brodova za potrebe Ratne Mornarice.

Najveći problem u početku nije bio u nepostojanju adekvatnih brodova i opreme, već u nedostatku kadrova i sistema školovanja i obuke. Zbog toga je tokom 1919. i 1920. u novoformiranu RM Kraljevine SHS primljeno ukupno 56 pomorskih oficira, 70 pomorskih podoficira i 111 podoficira ostalih mornaričkih specijalnosti, koji su tokom I svetskog rata služili na brodovima Austro-Ugarske Ratne Mornarice. Tako je formirano jezgro sastava koji je imao zadatak da školuje prvu generaciju Jugoslovenskih pomoraca.

1925. godine intenziviran je rad na razvoju pomorskih snaga, te je u Narodnoj Skupštini usvojen dokument o zaštiti obale na Jadranu, koji je predstavljao osnovu za planiranje i izgradnju Ratne Mornarice. Komanda Mornarice je 1. maja 1925. iznela predlog programa za izgradnju flote. Program je verifikovan u Narodnoj Skupštini, marta 1926, nakon izlaganja ministara vojnog, generala Dušana Trifunovića. Tada je izglasan desetogodišnji zajam za opremanje Ratne Mornarice, u sklopu koga su odobrena budžetska sredstva u iznosu od 700 miliona tadašnjih dinara, tj. oko 2.536.000 funti sterlinga. Najveća novina u programu opremanja flote bila je to, što je od navedene sume 458.000 funti sterlinga bilo namenjeno za kupovinu dve podmornice.

Među bivšim Austro-Ugarskim oficirima koji su primljeni na službu u RM Kraljevine SHS nalazilo se i nekoliko iskusnih podmorničkih oficira - Janko Kršnjavi, Vladimir Pfajfer, Miroslav Šturmberger, Ivan Ulmanski, Slavomir Tomić, Bogoslav Erni. Ova grupa ljudi dobila je zadatak da pripremi teren za prijem prvih podmornica i organizuje novi vid pomorskih snaga – podmorničku flotilu. Već u jesen 1924. na podmorničarsku obuku u višoj školi za torpediste u Tulonu u Francuskoj, poslati su mladi poručnici Plajvajs i Martinec. Nakon završetka kursa, zamenila ih je druga grupa jugoslovenskih oficira, a Plajvajs i Martinec su prebačeni na kurs podvodne navigacije u istoj školi. Završetkom obuke u Francuskoj, ova dvojica su postali prvi podmornički oficiri koje je proizvela Jugoslovenska Kraljevska Mornarica. Krajem 1925. stručnu školu za podmorničare u Tulonu završila su još četiri Jugoslovena. Nakon završetka školovanja, svi su nastavili praktičnu obuku, ukrcani nekoliko meseci na francuskim podmornicama, da bi početkom 1926. bili vraćeni u domovinu.

U međuvremenu, pri Odeljenju za Mornaricu formirana je komisija za nabavku novih podmornica. Od početka je postojala dilema, dali podmornice kupiti u Francuskoj ili u Velikoj Britaniji. Oficiri koji koji su se školovali u Francuskoj imali su priliku da detaljnije prouče njihove podmornice, pa su na osnovu toga sastavili izveštaj u kome su izneli zamerke na kvalitet francuskih dizel-motora, ali su dali svoj glas nabavci francuskih brodova, pod uslovom da se u njih ugrade nemački motori. I pored toga, presudila je odluka tadašnjeg ministra finansija Milana Stojadinovića, da se podmornice kupe u Velikoj Britaniji, što je pravdao time da su Britanci dali mnogo povoljnije uslove kreditiranja. Ponuđene su dve podmornice „Tipa L“, čija je izgradnja otpočela još krajem I svetskog rata, pod oznakama L-67 i L-68, ali je obustavljena 1919. zbog završetka rata. Ugovor je zaključen sa brodogradilištem “Messrs Armstrong-Whitworth”, Newcastle, za cenu od 458.000 funti sterlinga. Pbb Bogoslav Erni forimirao je komisiju koja je dobila zadatak da otputuje u Veliku Britaniju, da nadgleda izgradnju i prati dinamiku radova. Prethodno, izvršena je selekcija posada za obe podmornice, te je ljudstvo upućeno u Veliku Britaniju da se pre porinuća novih brodova upozna sa istim u sastavu Britanske Kraljevske Mornarice.

Paralelno sa početkom gradnje u Velikoj Britaniji, od Dubrovačke plovidbe otkupljen je trgovački brod „Solun“, koji je odmah upućen u Arsenal u Tivtu gde je pregrađen u brod maticu za podmornice. Ovaj brod izgrađen je 1896. u Velikoj Britaniji, u brodogradilištu “Sir Jas. Laing & Sons, Ltd”, Sounderland, kao teretni brod pod imenom “Umtali”. Nakon završetka rekonstrukcije u Tivtu, preimenovan je u – „Hvar“. Imao je deplasman 3600t i maksimalnu brzinu 12čv. Nije bio naoružan. Krajem 1927. „Hvar“ je zaplovio prema Newcastleu, sa zadatkom da preuzme nove podmornice i doprati ih u Otadžbinu.


 Hvar.jpg (172.27 KB. 1024x756 - viewed 587 times.)

Deo posade na matičnom brodu "Hvar" krajem 1927, prilikom preuzimanja podmornica "Hrabri" i "Nebojša"


 Hrabri1927.jpg (246.98 KB. 1024x809 - viewed 936 times.)

Podmornica "Hrabri" pred porinuće, u brodogradilištu Messrs Armstrong-Whitworth, Newcastle.


 Neboja.jpg (158.9 KB. 746x1023 - viewed 563 times.)

Podmornica "Nebojša" tokom probnih vožnji u Velikoj Britaniji 1927.

Prva podmornica porinuta je 16. jula 1927 pod imenom „Hrabri“ i oznakom „1“, a nekoliko dana iza nje, i druga pod imenom „Nebojša“ sa oznakom „2“ je spuštena u more. Obe podmornice su, nakon nekoliko probnih vožnji, predate jugoslovenskim posadama, polovinom oktobra 1927. Posade su nastavile sa probnim vožnjama i obukom do kraja iste godine, zaronivši nekoliko puta do dubine od 45m. Još pre dolaska u Domovinu, oba broda su upisana u flotnu listu Ratne Mornarice Kraljevine SHS aktom Pov.M.Br.1192/0 od 15. marta 1928. Istovremeno, kao borbeni komplet, naručena su 24 torpeda i zalihe municije za topove 102mm koje je po prispeću ukrcao matični brod „Hvar“.

Završetkom probnih vožnji, i nakon obavljenih priprema „Hrabri“ i „Nebojša“ u pratnji matičnog broda „Hvar“ isplovili su prema Jadranu. Sastav se morao neplanirano zadržati na Gibraltaru, jer je na jednoj od podmornica došlo do kvara na osovinskom vodu. Konačno, 8. aprila 1928. uplovili su u Tivat gde su svečano dočekani od strane vojnih i civilnih zvaničnika i hiljada meštana Boke Kotorske. Zvaničnim primanjem u sastav RM, formirana je I podmornička grupa, koju su činile podmornice „Hrabri“ i „Nebojša“ i brod matica „Hvar“. Prvi zapovednik jedinice bio je Janko Kršnjavi.


 Hrabri-2.jpg (103.7 KB. 1024x511 - viewed 586 times.)

Kraljevska podmornica "Hrabri"


 Ipodmornikagrupa.jpg (254.16 KB. 985x1024 - viewed 866 times.)

I podmornička grupa

TAKTIČKO-TEHNIČKI PODACI:


 hrabri.jpg (17.18 KB. 799x224 - viewed 181 times.)


Podmornice „Hrabri“ u „Nebojša“ su među poslednjim izgrađenim podmornicama „Tipa L“. S obzirom na činjenicu da je izgradnja brodova za britansku kraljevsku mornaricu bila prekinta 1919. zbog završetka rata, i nastavljena nakon relativno duge pauze, po narudžbini RM Kraljevine SHS, brodovi se delimično razlikuju od standardnog Tipa L, koje su se zadržale u sastavu Royal Navy do kasnih 30-tih godina.

Konstrukcija je bila standardna dvotrupna. Unutrašnji trup pod pritiskom, služi za smeštaj posade, uređaja za navigaciju i upravljanje, pogona i torpednog naoružanja. Podeljen na 8 vodonepropusnih odseka. Od pramca prema krmi, to su bili: torpedni odsek ; prednji podoficirski odsek ; oficirski odsek ; prostorija za radio-stanicu i hidrofon ; komandna centrala (BOC) ; mašinski odsek ; elektro-motorni odsek ; krmeni podoficirski odsek. Spoljašni trup  daje hidrodinamičku formu brodu i služi za smeštaj opreme i ostalih uređaja. Tu su smešteni pored ostalog tankovi goriva i komprimovanog vazduhom pod pritiskom od 180 bar, za pirenje balastnih tankova. Toranj podmornice postavljen je standardno na sredini uzdužne linije, i služi kao komandni most i izviđačko mesto u nadvodnoj vožnji, za smeštaj antenske opreme i persikopa. Visina periskopa u izvučenom položaju iznosi 6m. Podmornica je imala ukupno 3 nezavisna periskopa, uređaj za podvodnu vezu, radio-telegrafsku opremu, hidrofon i prateću opremu za podvodnu lokaciju. Na tornju se nalazilo i glavno artiljerijsko naoružanje.

Deplasman je iznosio 990/1182 t, dužina 70.2 m, širina 7.1 m, a gaz pri standardnom deplasmanu 4m. Za površinsku vožnju, koristila su se dva dizel motora “Diesel-Vickers” snage po 895 kW (1200 KS), kojima je razvijana maksimalna brzina od 15.6 čv. Prilikom ronjenja, pogon su obezbeđivala dva elektro-motora ukupne snage 1194 kW (1600 KS), kojima je postizana maksimalna podvodna brzina od 10 čv. Operativna dubina ronjenja iznosila je 50 m, a maksimalna dozvoljena 60 m. Podmornica je imala autonomiju od 5600 NM pri ekonomskoj brzini od 8 čv. na površini, odnosno 70 NM pri brzini od 5 čv. pod vodom. Brzina zaranjanja bila je oko 60 s. Naoružanje se sastojalo od 6 torpednih cevi kalibra 533 mm sa ukupno 12 torpeda u borbenom kompletu (6 u cevima i 6 rezervnih), dva topa kalibra 102mm i jednog protivavionskog mitraljeza 12.7 mm. Topovi 102 mm bili su postavljeni visoko iznad vodene linije što je narušavalo stabilitet u nadvodnoj vožnji. Početkom 30-tih godina, u Arsenalu u Tivtu izvršena je rekonstrukcija tornjeva, prilikom čega su topovi spušteni u nivo plaube.

NOVE PODMORNICE

Formiranje I podmorničke grupe bio je tek prvi korak ka izgradnji pomorskih snaga i flotile podmornica kao njene strateški važne komponente. Iako su bile novosagrađene jedinice „Hrabri“ i „Nebojša“ su ipak pripadale epohi I svetskog rata i u nekim karakteristikama su zaostajale za modernim posleratnim rešenjima. Još u vreme ugovaranja kupovine podmornica u Velikoj Britaniji, Ministarstvo Vojske i Komanda RM, u sklopu programa izgradnje pomorskih snaga, pokrenulo je proces definisanja TT zahteva za izgradnju 2 moderne podmornice za potrebe RM Kraljevine SHS. Ministarstvo finasija odobrilo novi kredit u iznosu od 300 mil. dinara, od kojih je 100 mil. bilo namenjeno za nabavku potrebnog mornaričkog naoružanja, a preostalih 200 mil. usmereno je na kupovinu još dve podmornice. Zahtevane karakteristike definisane su na osnovu iskustava koje su jugoslovenski oficiri prikupili tokom školovonja u Francuskoj 1925/26. godine. Kao početna smernica, uzeta je francuska podmornica klase "Sirene" - deplasmana 600/770t, brzina 14/9.5 čv, autonomije u površinskoj vožnji 3500 NM brzinom od 10 čv, odnosno 90 NM pri podvodnoj vožnji brzinom od 5 čv. "Sirene" je bila naoružana sa 7 torpednih cevi 550 mm, jednim topom 100 mm i tri protivavionska mitraljeza, a posada je brojala 40 ljudi. Za francusku RM izmedju 1925. i 1927. izgrađeno je ukupno 11 podmornica ovog tipa. Tokom obuke i ukrcanja u Tulonu,  jugoslovenski oficiri imali su priliku detaljno se upoznati sa ovim tipom podmornice.

Na međunarodnom tenderu koji je raspisan, učestvovalo je čak 20 ponuđača – brodogradilišta iz Francuske, Velike Britanije, Holandije, Švedske, SAD, pa čak i jedna brodograđevinska kompanije iz Japana. Nakon razmatranja ponuda, izbor je pao na brodogradilište "Chantiers de la Loire", Nantes, i poručene su dve podmornice konstruktora Simonot-a. Simonot je u to vreme bio jedan od najznačajnijih francuskih konstruktora podmornica, i pored nekoliko tipova koje je projektovao za francusku RM, njegove podmornice gradjene su i za RM Letonije - dve male podmornice klase "Spidola" (392/514 t) i za RM Grčke - četri podmornice klase "Triton" (780/960 t). Cena izgradnje bile je 160 mil. tadašnjih dinara. Unapred su određena imena - "Smeli" i "Osvetnik".

"Smeli" je porinut na 1. decembra 1928, a "Osvetnik" 14. februara 1929. Tokom proleća i leta 1929. vršene su probne vožnje, najpre površinske po Loari, a potom i na otvorenom moru pred Sent Nazerom i Brestom, gde su uspešno izvele i prva ronjenja. Svo vreme, u probnim vožnjama su učestvovale mešovite francusko-jugoslovenske posade, a naši podmorničari su se postepeno upoznavali sa novim brodovima. Krajem avgusta 1929. "Smeli" i "Osvetnik" su isplovili iz Nanta i krenuli put Tulona, a potom su se uputile u Sent Tropez, gde je trebalo da prezumu nova torpeda. U Sent Tropezu ih je dočekao pbb Jospi Ahlin, koji je nadgledao proizvodnju torpeda za nove podmornice - ukupno 24 komada 550 mm. Konačno, 16. novembra 1929. na prigodnoj svečanosti u Tulonu, prilikom svečane smotre jugoslovenskih posada, na obe podmornice dignuta je zastava Kraljevine Jugoslavije. U isto vreme, obe su upisane u flotnu listu Jugoslovenske Kraljevske Mornarice aktom Pov. M. Br. 5633/0, na dan 28. novembar 1929.


 Osvetnik-1.jpg (87.42 KB. 1024x448 - viewed 170 times.)

Kraljevska podmornica "Osvetnik" uplovljava u Tivat

U pratnji eskadre francuske RM „Smeli“ i „Osvetnik“ su isplovile prema Jugoslaviji i na dan 4. decembar 1929. prvi put su uplovile u domaće vode, a u Boki je priređena velika svečanost povodom njihovog uplovljenja. Odmah im je pridružen matični brod za podmornice "Sitnica" sa kojim su formirali II podmorničku grupu, takođe baziranu u Boki Kotorskoj. Pomoćni brod "Sitnica" izgrađen je 1891. u Nemačkoj u gradu Elbingu, pod imenom "Nayade". Pre prerađivanja u matični brod za podmornice, bio je vodonosac. Imao je standardni deplasman od 370 t, brzinu od 9 čv. i naoružanje od dva topa 47 mm i 2 PA mitraljeza.


 Sitnica-1.jpg (146.5 KB. 1024x596 - viewed 506 times.)

Matični brod "Sitnica"

Podmornica "Smeli" nosila je taktički broj 3, a "Osvetnik" broj 4. Prvi komandant podmornice "Smeli" bio je kk Ivan Ulmanski, a ubrzo ga je zamenio Vladimir Pfajfer. Prvi komandant podmornice "Osvetnik" bio je kk Slavomir Tomić.

TAKTIČKO-TEHNIČKI PODACI:

Konstrukcija podmornica "Smeli" i "Osvetnik" je bila takođe klasična - dvotrupna. Čvrsti trup bio je podeljen na ukupno 6 odseka. Na pramcu se nalazila pramčana torpedna prostorija sa 4 torpedne cevi i još 2 rezervna torpeda na policama. U produžetku, nalazila se pramčana zajednička prostorija za smeštaj 15 članova posade, uz koju su bili i rezervoari sa komprinovanim vazduhom za pirenje balastnih tankova. Sledeći odsek bio je podeljen na dva dela po vertikali - u donjem delu bili su smešteni akumulatori i municiona komora sa municijom za palubni top, a iznad magacina nalazila se ostava za namirnice, rezervoar pijaće vode, podoficirski salon i električna kuhinja. U centralnoj sekciji bile su dve kabine za oficire, kabina komandanta i mali salon, brodski operativni centar (BOC) sa radio-telegrafskom kabinom i kabinom PEL-iste, upravljački pultovi i tsl. Interesanto je to da je enterijer prostorija za oficire bio luksuzno opremljen, a kao materijali su korišteni hrastovina i akažu. Iznad BOC-a u osnovi tornja nalazio se komandni most, sa dva periskopa i uređajima za prenošenje komadi. U produžetku prema krmi, nalazio se mašinski odsek sa dizel-motorima i rezervoari za gorivo. U petom odseku bili su elektro-motori, a u šestom (krmenom) bila je zajednička prostorija za boravak 14 ljudi, čiji je sastavni deo bio i krmeni torpedni odsek sa dve torpedne cevi. Tu su bili i rezervni rezervoari sa kiseonikom zapremine 125l, na pritisku 150bar. Na mostu podmornice nalazile su se dvije radio-antene, rezervni čamac, jedan aparat za ronioca, uređaji za podizanje periskopa, završetak izduvne grane dizel-motora itd.

Istisnina je iznosila 630/809t, dužina 66.7m, širina 5.4m, a pri punom deplasmanu gazile su do 4.2m. Za pogon su imale dva dizel-motora firme M.A.N. snage 2x552kW (po 740KS). Za podvodnu vožnju, koristila su se dva elektro-motora ukupne izlazne snage od 821kW (1100KS). Elektro-motori su se napajali iz 90t teškog baterijskog modula, koji se sastojao od ukupno 140 akumulatora firme A.K.L. "Tjudor". Na površini, maksimalna brzina koju su mogle razviti iznosila je 14.3čv, a pod vodom 9.4čv. Preformanse francuskih podmornica bile su bolje od onih proizvedenih u V. Britaniji. Autonomija je bila veća - na površni 7800NM pri brzini od 8čv, odnosno 90NM pri brzini od 4.5čv pod vodom. Brzina zaranjanja je bila 50s, sto je za 10s brže nego kod "Hrabrog" i "Nebojše". Naoružanje se sastojalo od 6 torpednih cevi kalibra 550mm (4 pramčane i 2 krmene), a borbeni komplet bio je 8 torpeda. Na palubi se nalazio top kalibra 100mm firme "Škoda", a na tornju jedan protivavionski mitraljez 7.9mm.


 FranceskoRismondo-Osvetnik-1.jpg (10.43 KB. 796x170 - viewed 134 times.)


FLOTILA IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

Prema razrađenim strategijskim planovima, jedan od osnovnih zadataka podmorničke flotile, pored odbrane jugoslovenske obale, bilo je sadejstvo sa Francuskom i Britanskom flotom na Sredozemlju. Saglasno sa time, u sklopu obuke, redovno su planirana krstarenja Sredozemnim morem, samostalno ili u pratnji brodova Ratne Mornarice. Prvo takvo krstarenje većih razmera preduzeto je 1929. kada je eskadra Jugoslovenske Kraljevske Mornarice koju su činile krstarica "Dalmacija", matični brod "Hvar", podmornice "Nebojša" i "Hrabri" i 6 torpiljarki tipa "T" pod komandom viceadmirala Price, posetila Krf, Maltu i Bizertu.


 14126krm-malta-1.jpg (92.45 KB. 771x529 - viewed 467 times.)

Brodovi Jugoslovenske Kraljevske Mornarice na Malti 1929, u prenjem planu PA krstarica "Dalmacija", iza matični brod "Hvar" i podmornice "Hrabri" i "Nebojša" i sasvim iza - šest torpiljarki

Iste godine, "Hrabri", "Nebojša" i "Sitnica" su se opet uputile u Mediteran, i posetile Aleksandriju i Bejrut. Poznato je da im je tom prilikom priređen svečani doček, a na čelu delegacije koja je ih je dočekala bio je tadašnji ambasador Kraljevine Jugoslavije u Egiptu - Jovan Dučić koji je organizovao veliki prijem i večeru za oficire i posadu, posle čega su osvanuli u najeminentnijem noćnom lokalu u Aleksandriji.
Godine 1933. "Nebojša" i "Osvetnik" opet su bile u vodama južnog Sredozemlja, a 4. oktobra 1934. još jednom, ovoga puta "Hrabri" i "Smeli" krenuli su na novo krstarenje, za vreme koga su pristajali na Siciliji, da bi kasnije produžili u Bizertu, gde je "Smeli" uplovio, dok je u međuvremenu "Hrabri" ostao na pučini gde se kasnije ponovo susreo sa "Smelim". Za vreme dok su bile na krstarenju, sastav je radio depešom obavešten da je u Marseju ubijen kralj Aleksandar, i naloženo im je da se odmah vrate u zemlju. U Tivat su obe uplovile 13. oktobra.
Sa krstarenjima se nastavilo i u sledećim godinama - npr. avgusta 1935. "Hrabri" i "Osvetnik" su opet posetili Maltu, a sledeće godine bile su na Krfu.


 HrabriiNebjoa.jpg (80.77 KB. 950x691 - viewed 148 times.)

"Hrabri" i "Nebojša" vezani uz "Hvar". U pozadini se vide torpiljeri Jugoslovenske Kraljevske Mornarice


 Flotila-1.jpg (180.46 KB. 1023x614 - viewed 141 times.)



 Flotila1.jpg (168.86 KB. 1024x628 - viewed 475 times.)

"Hvar" sa podmornicama u Tivtu

Pored svega ovoga, podmornice su bile aktivne i u domaćim vodama, aktivno sprovodeći obuku posada, individualno i u sadejstvu sa površinskim jedinicama Ratne Mornarice. Na jednoj od vežbi, 16. maja 1930. podmornica "Nebojša" se vozeći na periskopskoj dubini sudarila sa parobrodom "Pracat", negde izmedju Boke Kotorske i Dubrovnika. Tom prilikom, prednji top 102mm u tornju je oštećen, ali je podmornica uspešno izronila i vratila se u Tivat na popravke.
Godine 1937. iz Velike Britanije u Tivat je dosla tehnička inspekcija koja je trabalo da proceni u kakvom su stanju podmornice i kako se održavaju. Konstatovano je da su "Hrabri" i "Nebojša" u zadovoljavajućem stanju, dok francuske podmornice "zahtevaju češće remonte". Iste godine, tada novi i moderni brod matica za hidroavione "Zmaj" u pratnji podmonica "Hrabri" i "Smeli" posetili su Krit, Pirej i u povratku Krf, gde su polagali vence u Plavu grobnicu (ovo je postao običaj još od 1921. kada je prvi put jedan sastav Jugoslovenske Kraljevske Mornarice pristajao na Krf. Tom prilikom je u spomen stradalnika podignut kameni krst sa natpisom - "Besmrtnim herojima, Kraljevska mornarica"). Ovo krstarenje iz 1937. je bilo ujedno i poslednje koje je preduzeto Mediteranom. 1938. Komanda RM donela je odluku da "posade intenzivno vežbaju u domaćim vodama" i da će se "održavanju podmornica i obuci posada i dalje poklanjati velika pažnja".


 Smotraposada.jpg (123.82 KB. 1024x632 - viewed 149 times.)

Smotra posada. Zanimljiv detalj je nedostajući prednji top na tornju "Nebojše".
Moguće je da je slika nastala nakon sudara sa parobrodom "Pracat", kada je baš taj top oštećen


 Osvetnik-2.jpg (125.7 KB. 1023x605 - viewed 141 times.)

Kraljica Marija sa kraljevićima Tomislavom i Andrejom, na palubi podmornice "Osvetnik". Mladi kralj Petar II je na komadnom mostu.


 Osvetnik1.jpg (104.21 KB. 1024x656 - viewed 187 times.)

Mladi kralj Petar II sa posadom podmornice "Osvetnik"


 Prestolonaslednik.jpg (194.64 KB. 674x1023 - viewed 121 times.)

Mladi kralj Petar II sa maketom podmornice u rukama, u Boki Kotorskoj.
S desne strane je admiral Dragutin Prica - kraljev ađutant i komandant Ratne Mornarice do 1929.


 Hrabri-3.jpg (92.14 KB. 1024x537 - viewed 155 times.)



 Smeli-2.jpg (115.25 KB. 1024x523 - viewed 148 times.)

Podmornice "Hrabri" (gore) i "Smeli" (dole) uplovljavaju u Dubrovnik, 1931.

NEOSTVARENI PLANOVI

Zahvaljujući velikoj autonomiji i dobrim maritimnim svojstvima, podmornice kraljevske mornarice mogle su dejstovati ne samo u priobalnom akvatoriju, već i daleko od matičnih baza – na Sredozemlju. Međutim, Flotili je nedostajo manji - obalski tip podmornice, čija bi operativna zona delovanja prvenstveno bila u Jadranu. Sredinom 30-tih godina, nakon brojnih analiza, zaključeno da ovakve potrebe u najvećoj meri ispunjava tada nova nemačka klasa obalskih podmornica “Tip IIB”. Istisnine 279/414t, ova podmornica bila je dugačka 42.7m, široka 4.1m, i gaza od 3.9m. Sa snagom dizel-motora od 515KW razvijala je maksimalnu brzinu od 13čv. na površini, a elektromotori snage 265kW obezbeđivali su maksimalnu podvodnu brzinu od 7čv. Autonomija je iznosila 3100NM pri površinskoj vožnji ekonomskom brzinom od 8čv, a pod vodom je mogla preći oko 35-40NM pri brzini od 4čv. Naoružanje se sastojalo od 3 torpedne cevi sa ukupno 5 torpeda u borbenom kompletu, a maksimalan broj članova posade bio je 24. Maksimalna operativna dubina ronjenja iznosila je 80m, iako su u toku rata ove podmornice zaranjale do čak u to vreme fantastičnih 150m! I brzina zaranjanja od 25-35s bila je duplo manja nego kod oba tipa podmornica koje su bile u sastavu podmorničke flotile Jugoslovenske Mornarice.


 TypeII.jpg (77.18 KB. 800x575 - viewed 154 times.)

Nemačka podmornica Tipa II

14. avgusta 1936. donesena je odluka i kompanija “Krup” dostavila je pismenu ponudu, a konačan ugovor o izgradnji dve podmornice Tipa IIB zaključen je oktobra 1938. za sumu od 3.560.000 tadašnjih DM, sa rokom isporuke za prvi brod u maju, a drugi u septembru 1941. Obe podmornice bile su deo "paketa" koji je obuhvatao i 8 torpednih čamaca klase "Orijen" i nikada isporučenih motornih torpiljarki, koje su trebale biti zamena za stare Austro-Ugarske torpiljarke tipa "T". Međutim, nakon manje od godinu dana od zaključivanja ugovora, otpočeo je II sv. rat, i odlukom nemačkih vlasti, odlučeno je da se ove dve podmornice, koje su uveliko bile u izgradnji, ne mogu isporučiti Jugoslaviji dok rat ne bude završen. Po završetku izgradnje, uvrštene su u sastav nemačke Kriegsmarine sa oznakama U-120 i U-121. Tokom rata služile su kao školske podmornice - za obuku posada. Obe su potopile vlastite posade u Bremerhavenu 2.5.1945.

FLOTILA U RATU

Napadom sila Osovine 6. aprila 1941. otpočeo je rat na prostoru Jugoslavije, koji nije mimoišao ni ratnu mornaricu, pa ni podmorničku flotilu, kao njen sastavni deo. Suočena sa raspadom lanca komadovanja, neažuriranim i nedovoljno razrađenim ratnim planovima, kontradiktorinim naredbama i dezinformacijama, i na posletku, sa masovnom izdajom, jedinice flote našle su se u teškom pložaju. Iako su rat dočekale u povišenom stepenu borbene gotovosti, tek trećeg dana rata, 9. aprila 1941. i podmornice su prvi put isplovile na pučinu. "Smeli" pod komandom Matea Palaversića i "Nebojša" pod komandom Antona Javoršeka isplovile su iz Boke i zaputile se ka jugu sa zadatkom da presreću italijanske konvoje koji su plovili između Barija i Albanske obale. Vec 11. aprila "Nebojša" se vratio u Kotor, a "Smeli" je u Boku uplovio 4 dana kasnije. Sa obe podmornice komandanti su podneli izveštaj da nisu imali kontakata sa neprijateljem. Svo vreme, glavnina flote, uključujući i dve preostale podmornice, nije napuštala Boku Kotorsku. Saznavši da grupa oficira priprema predaju jedinica flote Italijanima, poručnici Đorđe Đorđević i Đorđe Mitrović, obojica ukrcani na "Nebojši" donose odluku da pokušaju podmornicu da izvuku iz Boke i upute se u Sredozemlje, gde bi se pridružili saveznicima. Po sećanjima poručnika Ivana Miškovića, koji je bio navigacioni oficir na "Nebojši", kada su oficiri saopštili svoju odluku komandantu, naređena je smotra i posada je upoznata sa planom. Svako je imao pravo na izbor, i saopšteno im je da oni koji žele da krenu sa podmornicom istupi korak napred. Od 54 člana posade, svega 19 je istupilo, od toga svega trojica mašinista. Komandant je rekao da je to ravno samoubistvu i da sa samo trojicom ljudi na motorima, u podmornici koja već tada nije bila u dobrom stanju, neće uspeti da se probiju do saveznika. Ipak, zapovednik "Nebojše" nije vršio opstrukciju, već je predao komandu i napustio brod. Noći 16. aprila 1941. u Kotoru, na palubi "Nebojše" uspelo se iskupiti 6 oficira, 29 podmorničara, 19 članova rezervne posade, te nekoliko visokih oficira i civila koji su se tu zatekli, a nisu imali nameru da se predaju Italijanima. Odluka je već pala i brod je pripremljen za dugačak put u potpunu neizvesnost. Mišković se seća da se na molu na kome je "Nebojša" bila privezana iskupilo dosta meštana Kotora i okoline koji su čuli šta se sprema i došli su da isprate i možda poslednji put vide "Nebojšu". Po njegovom pričanju, scena odvajanja od obale bila je jako dirljiva. U jednom trenutku, svi su nemi stajali na palubi i na obali pored broda i niko nije imao snage da skine konope sa bitvi. Tada je iz mase na obali prišla jedna devojka i skinula konop sa jedne bitve i uzviknula "Živela Nebojša"! Ubrzo podmornica se odvojila od obale i u mraku zamakla za Verige i dalje produžila prema izlazu iz Boke, a potom je okrenula na jug, prema Otrantu. Prvobitna zamisao posade bila je da se plovi na Maltu. Međutim, za vreme puta, tačnije 20. aprila došlo je do kvara na žirokompasu, i suočeni sa problemima usled kvara na navigacionim uređajima, menjaju odluku odlučuju da krenu prema Kritu, a usput zastaju na ostrvu Kefalonija u Jonskom moru. Na opštu radost njene posade, tom prilikom, “Nebojša” je susrela i dva torpedna čamca Jugoslovenske Kraljevske Mornarice. Bili su to "Kajmakčalan" i "Durmitor" - torpedni čamci klase "Orjen", iz sastava II torpedne divizije iz Šibenika. Na ova dva malena broda ukrcali su se takođe dobrovoljci koji su odbili da se predaju Italijanima i uputili su se u Sredozemlje, u susret saveznicima. Sticajem slučajnih okolnosti, na tom putu su sreli i "Nebojšu" koji je plovio s istim ciljem. Za vreme boravka na Kefaloniji, saznali su da Krit nije bezbedan i da se Nemci spremaju za invaziju na ostrvo, pa još jednom menjaju odluku i za krajnji cilj određuju obalu severne Afrije - Aleksandriju. Konačno, u pratnji "Kajmakčalana" i "Durmitora", Nebojša je uplovila u egipatsku luku 27. aprila 1941. Navodno, zadnjih nekoliko desetina milja jedva su prešli, jer je došlo do kvara na dizel-motorima.

U međuvremenu, 17. aprila Italijanske okupacione trupe su ušle u Boku Kotorsku i tamo zatekle većinu brodova kraljevske RM. Dan ranije u strahovitoj eksploziji, poručnici bojnog broda Sergej Mašera i Milan Spasić u uvali Brdište kraj Tivta uništili su razarač "Zagreb", svesno time žrtvujući i svoje živote. Italijani su u Boki zatekli i tri preostale jugoslovenske podmornice. Tehnička ekipa odmah je pregledala brodove i ustanovila da je "Hrabri" u lošem stanju i da se ne isplati remontovati je. Podmornica, koja je označena kao "N3" nikada više nije korištena i napokon je 1942. rashodovana. Međutim, za druge dve podmornice je procenjeno da se isplati osposobiti ih, pa su obe upućene na remont i ubrzo uvrštene u sastav italijanske RM, gde su dobile imena "Antonio Baiamonti" (ex - "Smeli") i "Francesco Rismondo" (ex - "Osvetnik"). Obe podmornice učestovale su u ratu, patrolirajući uglavnom Tirenskim morem, sve do kapitulacije Italije. Nisu uspele potopiti ni jedan saveznički brod za to vreme. Napokon, "A. Baiamonti" je potopila vlastita posada 9. septembra 1943. u luci La Spezia. S druge strane "F. Rismondo" su zarobili Nemci 14. septembra, u luci Bonifacco na Korzici, ali su je svega tri dana kasnije sami potopili da nebi pala u ruke saveznicima. Interesantno je to da su i jedna i druga '47. bile dignute sa dna od strane francuskih i italijanskih ronilaca, ali su odmah isečene.


 FrancescoRismondoexjugosl.jpg (12.61 KB. 500x232 - viewed 216 times.)

"Francesco Rismondo" (ex - "Osvetnik")

U Egiptu su se prikupljali delovi Jugoslovenske Kraljevske Vojske koji su uspeli da se izvuku iz zemlje. Pored "Nebojše" i dva torpedna čamca, na aerodromu u blizini Aleksandrije formirana je i prva vazduhoplovna jednica, sastavljena od letača Vazduhoplovstva i Pomorskog Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, koji su uspeli da prelete na Bliski istok - bili su u sastavu No. 94 Squadron RAF koji je bio deo No. 201 Group RAF i jedinicu su činili najvećim delom jugoslovenski piloti i tehničko osoblje. Bio je to tzv. „Abukir Squadron“ i izvodili su izviđačke i borbene letove nad južnim Mediteranom. Hidroavioni pomorskog vazduhoplovstva kraljevine Jugoslavije koji su se domogli Severne Afrike (8 Do-22 i 1 Rogožarski SIM XIVH) takođe su dejstvovali u sastavu savezničkih snaga. Neposredno nakon dolaska u Aleksandriju, na "Nebojši" su izvršene neophodne popravke i pokušano je brod iskoristiti u patrolnim zadacima, ali zbog učestalih kvarova i generalno lošeg stanja u kome se nalazila, odlučeno je da podmornica više ne isplovljava u borbene misije, već da se koristi za obuku. Već od oktobra 1941. nije mogla više roniti, tako da je otegljena na Veliko Gorko Jezero, gde je privezana, izvađena su torpeda i potpuno je razoružana, a njeni agregati služili su za punjenje akumulatora (battery charger) na drugim plovilima. U međuvremenu, veći deo posade je raspušten i premešten na druge dužnosti, a na kraju, kao jedini jugoslovenski oficir koji je ostao na brodu (što je bio preduslov da podmornica i dalje vije Jugoslovensku zastavu), bio je pbb Ivan Mišković, koji je maja 1942. postavljen za njenog zapovednika i imao je zadatak da čuva podmornicu. Što se tiče torpednih camaca ("Kajmakčalan" i "Durmitor"), u početku su aktivno uključeni u akcije savezničkim pomorskih snaga, ali usled nedostatka rezervnih delova (brodovi su izgrađeni u Nemačkoj), ubrzo su i oni postali neoperativni. Kapitulacijom Italije 1943, brodovi zatečeni u oslobođenim italijanskim lukama, koji su aprila 1941. zarobljeni od Jugoslovenske Mornarice, vraćeni su Vladi u egzilu i počelo je njihovo prikupljanje na Malti, gde je od preostalih oficira formirana Jugoslovenska Mornarica Van Otadžbine. Na Maltu su doplovile torpiljarke "T-1" i "T-5", motorna jahta "Beli Orao", minopolagači Orao", "Meljine" i "Mljet". 16. februara 1944. vraćen je jos jedan minopolagač - "Malinska". Početkom 1944. Britanci su Jugoslovenima ustupili i jednu protivpodmorničku korvetu klase "Flower", koja je dobile ime "Nada", a ubrzo su ustupili i 8 torpednih čamaca tipa "Higgins". I "Nebojša", iako zapuštena i neoperativna, je prebačena na Maltu, gde se pridružila ostalim Jugoslovenskim brodovima.

Polovinom 1944. dolazi do zaokreta u odnosima između zapadnih saveznika i Jugoslovenske Vlade. Tako su i brodovi na Malti nakon toga stavljeni pod kontrolu NOVJ. S obzirom da je bila u lošem stanju i nije mogla voziti na vlastiti pogon, "Nebojša" je tek nakon rata otegljena sa Malte u Bari, gde je 23. avgusta 1945. na njenom jarbolu prvi put dignuta nova zastava Jugoslovenske Ratne Mornarice. Tako je igrom sudbine, podmornica koja je prva na sebi digla zastavu one prethodne Jugoslavije istu ulogu odigrala i u drugoj po redu zajednici Južnih Slovena. Krajem avgusta 1945. "Nebojša" je dotegljenja u Split. Tokom 1946. izvršen je remont, i uvrštena je u sastav JRM pod novim imenom "Tara" i novom oznakom - 801. Jedno vreme bazirala je u Splitu, da bi naposletku bila prebačena u Pulu. Zbog starosti, nije ronila, već je služila za školovanje i obuku prvih posleratnih podmorničara. Godine 1955. "Nebojša", odnosno "Tara" je povučena iz upotrebe, rashodovana i isečena. Tako je svoj put završila poslednja od 4 podmornice iz sastava podmorničke flotile RM kraljevine Jugoslavije - elitne jedinice čiju je tradiciju nastavila 88. flotila podmornica Jugoslovenske Ratne Mornarice.

Korištene slike iz knjige "Elitni vidovi jugoslovenske vojske u aprilskom ratu", aut. Dušan Babac

kordist:
Ne znam, dali če mi uspjeti staviti sliku na forum, ali pokušavam. Ako uspije, na slici su sve četri podmornice Kraljevine Jugoslavije. Za formaciju, koju na prednjoj podmornici (mislim, da je Hrabri) pregleduju neki pretpostavljeni, ne znam, dali je to samo posada Hrabrog ili svih četiri brodova. Da je posada Hrabrog među njima znam, jer sam kod povečanja slike prepoznala glavu svog oca odmah iza kape prvog pretpostavljenog, koji pregleda formaciju. Bit ću zahvalna, ako neko doda još nešto interesantno toj slici. U zadnje vrijeme naime bavim se dokumentiranjem fotografske ostavštine iz albuma mog oca, podmorničara na Hrabrom. kordist M-7 podmornice.doc (77 KB - downloaded 181 times.)

FF:
Poštovanje,

slika je mala da bi se išta videlo, ali nema sumnje da je reč o smotri posada podmornica u Tivtu, 30-tih godina. Pričekajte do kraja meseca, u pripremi je opširan tekst o podmorničkoj flotili ratne mornarice kraljevine Jugoslavije - tu ćete videti mnogo slika i pročitati mnogo zanimljivih podataka o ovoj elitnoj jedinici JV.

kordist:
Hvala za informaciju. Slika je mala zato, što sam dala naopaku sliku iz moje arhive u Wordu umjesto jpg slike, koju je moguče maksimirati. Ali mi forum nije htjeo primiti jpg slike, pa mislm, da zato, jer je velika preko 800 KB, a na forumu sam pročitala, da prima maksimalno 200 KB. Več sam zamolila za instrukcije, što mogu učiniti u tom primjeru. Čekam odgovor. kordist.

kordist:

 podmornicegu4oi5.jpg (84.23 KB. 640x474 - viewed 154 times.)



Evo, sada če biti valjda slika, kao treba. kordist

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page