Бљухер, Василиј Константинович

[Rade]

Василиј Бљухер (рус. Васи́лий Константи́нович Блю́хер), совјетски војни и партијски руководилац. Маршал Совјетског Савеза, први носилац Ордена Црвене заставе и Ордена Црвене звезде.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Бљухер је рођен 19. новембра (1. децембра) 1890. године у селу Баршинка, у Јарославској губернији тадашње Руске царевине, у сељачкој породици Гуров. Према породичној легенди, презиме Бљухер потиче од надимка који је његовом претку, учеснику рата из 1812, наденуо сеоски земљопоседник, а бивши официр царске руске војске, према пруском маршалу Фон Блихеру.

Као младић, ухапшен је 1910. због организовања штрајка радника, након чега је осуђен на затворску казну у трајању од две године и осам месеци. Василиј Гуров, који је касније и формално усвојио Бљухер као своје презиме, 1914. ступа у редове руске царске војске. Тешко је рањен током Великог повлачења 1915. године. Након изласка из рата, одлази на рад у фабрику у Казању, где се прикључује бољшевичкој фракцији Руске социјалдемократске радничке партије. Као Бољшевик, учествује у Руској револуцији 1917, распоређен у рејону Самаре.

Из Самаре крајем новембра 1917. одлази у Чељабинск, као комесар Црвене гарде, са циљем гушења побуне Дутова. Како би поразио снаге Дутова ударом из позадине, Бљухер је са прешао 1500 км за 40 дана; након што је угушио побуну, вратио се у састав Црвене армије. За овај подухват одликован је 1918. Орденом Црвене заставе, којим ће бити одликован још четири пута (два пута 1921. и два пута 1928). По повратку у састав Црвене армије, у рејону 3. армије, Бљухерове снаге су реорганизоване у 51. стрељачку дивизију, која ће касније бити успешно употребљена и против снага грофа Врангела.

Након завршетка грађанског рата, Бљухер у периоду 1921-22. служи у Далекоисточној републици, након чега постаје командант Петроградског војног округа.

Период од 1924. до 1927. Бљухер проводи на дужности совјетског војног саветника у Кини, у штабу Чанг Кај Шека, под тајним именом Гален (по супрузи Галини). Сматра се да је Бљухер учествовао у планирању Северне експедиције. Међу онима које је учио, налазио се и Лин Биао, који ће касније постати водећа фигура кинеске Народноослободилачке армије. Чанг Кај Шек ће поштедети Бљухера током његових сукоба са кинеским комунистима.

По повратку у земљу, Бљухеру је поверена команда над Украјинским војним округом, да би 1929. био премештен у Далекоисточни војни округ.

Са седиштем у Хабаровску, Бљухер је имао одређени ниво аутономије на Далеком Истоку, што је било врло чудно за совјетске команданте. Након што је једном кратком операцијом у Кинеско-совјетском рату 1929, вођеном око Трансибирске железнице, поразио кинеске снаге, Бљухер постаје и први совјетски официр одликован Орденом Црвене звезде; у чин Маршала унапређен је 1935. У периоду од јула до августа 1938, командујући Совјетским Далекоисточним фронтом, учествује у бици на језеру Хасан, борећи се против јапанских снага. Његово учешће у овој бици оцениће се као „неадекватно“, што ће допринети његовом каснијем страдању.

Важност Далкоисточног фронта обезбедила је Бљухеру одређени ниво имунитета од Стаљинових чистки у редовима Црвене армије, која је започела 1937. стрељањем маршала Тухачевског. У ствари, сам Бљухер је био и један од чланова већа које је осудило Тухачевског на смрт.

Бљухер ће се 15. јуна 1938, три дана након што је Хенрик Љушков (начелник НКВД за Далеки Исток) пребегао у Јапан, наћи у команди НКВД у Москви, тражећи информације о пребегу и о потенцијалним консеквенцама услед бекства. У Москви је наишао на Михаила Фриновског, заменика начелника НКВД, који га је уверио да он неће бити одговоран за дезертирање Љушкова. Два дана касније, Фриновски и начелник политичког одељења Црвене армије, Лев Мехлис, упућују се на Далеки Исток како би извели масовна хапшења и успут надзирали Бљухера. Ухапшени су готово сви високи официри из Бљухеровог окружења. Сам Бљухер је тражио од Стаљина да му каже да ли му верује или не, на шта га је овај уверавао да му у потпуности верује.

Бљухер је ухапшен у јутарњим часовима 22. октобра, у Дачи Ворошилова, где се одмарао са супругом и братом. У то време, Фриновски је већ био смењен, а НКВД је преузео Лаврентиј Берија. Два дана касније, смештен је у злогласну Лубјанку, у ћелију број 93, а он је добио званичну ознаку „затвореник број 11“, чиме престаје да буде маршал Совјетског Савеза Бљухер.

Током осамнаест дана заточеништва у унутрашњем затвору НКВД, Бљухер је испитиван 21 пут, од чега је седам испитивања вршио лично Берија. Сведочењима која је Бљухер потписао у периоду од 6. до 9. новембра 1938, признао је учешће у „антисовјетској организацији деснице“ и „војној завери“, као и саботажама у војсци, пијанству на радном месту и моралном пропадању.

Бљухер умире у лекарској ординацији унутрашњег затвора 9. новембра 1938. у 22,50 часова. Два сата касније наређена је обдукција, којом је утврђено да је до смрти дошло услед зачепљења плућне артерије крвним угрушком формираним у венама карлице. Рано изјутра, 10. новембра, тело Бљухера је превезено у крематоријум, где је кремирано.

Поступак против Бљухера обустављен је 11. новембра 1938, услед смрти оптуженог. Марта наредне године Бљухеру је одузет чин маршала и ипак осуђен на смрт по оптужби „шпијунирања у корист Јапана“.

Дуго се веровало да је Бљухеру суђено у тајности, по оптужби шпијунаже у корист Јапана, и да је након тога погубљен. Чанг Кај Шек је 1939, током разговора са Стаљином затражио да се Бљухер пошаље ради пружања помоћи националистичким снагама, на шта је добио одговор да је Бљухер стрељан због пружања помоћи јапанском шпијуну. Међутим, Известија је 1989. пренела информацију да је Бљухер у затвору одбио да призна било шта, те да је током испитивања претучен до смрти. Бљухер је преминуо 9. новембра 1938, да би 1956. био рехабилитован.