Zlosrećna nemačka podmornica U-505

[Rade]

Kada prelistavate spiskove brodova muzeja, počevši od čuvene krstarice Aurora u Sankt Petersburgu, sa koje su se oglasili topovi u osvit Oktobarske revolucije, do bojnog broda USS Arizona na Havajima, vidite da su države tako sačuvale svoje najznamenitije brodove od propadanja i ostavili ih potomcima kao svedoke slavnih vremena. Ipak, među njima se nalazi i slučaj izlaganja neprijateljskog plovila kao muzeja. Naime, Amerikanci u čikaškom Muzeju nauke i industrije čuvaju nemačku podmornicu U-505. Ovaj potez se ispostavio kao izuzetno dobar, pošto je ovo jedna od svega četiri „preživele“ nemačke podmornice iz perioda Drugog svetskog rata, što je izuzetno mala cifra ukoliko se uzme u obzir da je kroz nemačku ratnu mornaricu tokom Drugog svetskog rata prošlo oko 1200 podmornica.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U 505 kao muzejski eksponat čikaškog Muzeja nauke i industrije

Podmornica U-505 pripada klasi Type IXC, podverziji klase Type IX, namenjene za izvođenje podmorničkih dejstava na okeanima, daleko od matične luke. Borbeni komplet od 22 torpeda pružao joj je povoljne uslove za napade na savezničke konvoje. Jedno kraće vreme, podmornice ove klase angažovane su u američkim vodama, sa ciljem ometanja transporta ljudstva i ratnog materijala iz SAD za Evropu. Treća verzija ove klase, oznake Type IXC, razlikovala se od osnovne verzije pre svega po za 43 tone većim retzervoarima goriva, što je značilo da je komandant podmornice mogao da preplovi i do 13000 nautičkih milja pre ponovnog krcanja goriva. Među 54 podmornica ove klase, nalazila se i zlosrećna U-505, o kojoj je ovde reč.

Kao i sva druga plovila, i život U-505 započet je polaganjem kobilice; kobilica za podmornicu U-505 položena je u bremenskom brodogradilištu Deutsche Werft 12. juna 1940. godine. Ovo brodogradilište je tokom Drugog svetskog rata izgradilo za potrebe nemačkih podmorničkih snaga čak 113 podmornica Type IX i Type XXIII. Nepunih godinu dana po polaganju kobilice, 25. maja 1941, održana je ceremonija porinuća podmornice, kada i dobija svoju zvaničnu oznaku U-505. Nemačka ratna mornarica je uvodi u operativu 26. avgusta iste godine; komanda nad podmornicom poverena je poručniku bojnog broda Aksel-Olaf Lovu (Axel-Olaf Loewe). Neposredno pred postavljenje na ovu dužnost, Lov je završio školovanje za podmorničara. Ploveći na U-505, uspeva da za tri patrolne vožnje potopi sedam teretnih brodova, ukupne tonaže 37 832 t. Ipak, Lov je imao i jednu mrlju na karijeri. Naime, 22. jula 1942. podmornica U-505 nailazi na neoznačeni civilni brod jedrilicu Urious, koji napada i potapa sa 22 granate. Problem je bio u tome što je to bio brod kolumbijskog diplomate, tako da je nakon razmene uobičajenih diplomatskih nota usledila i objava rata Nemačkoj. Berlin se nije mnogo obazirao na to što mu je Kolumbija objavila rat, ali je 6. septembra uklonila Lova sa dužnosti komandanta podmornice U-505; na dužnost je postavljen poručnik bojnog broda Peter Zschech.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
pbb Axel-Olaf Loewe

Zschech je pre preuzimanja U-505 bio veoma uspešan pomorski oficir, tako da je na U-505 došao sa dva Gvozdena krsta i od njega su se očekivali veliki rezultati. Međutim, njegove prve dve patrolne vožnje protekle su sa potapanjem svega jednog teretnog broda. Pre nego je isplovio na treću, francuski lučki radnici su izvršili sabotažu na podmornici. Oni su pohapšeni i streljani, ali je sabotaža ostvarila svoj željeni efekat. Pripadnici francuskog pokreta otpora uspeli su da izvedu sabotažu nad električnim i radarskim uređajima, da izbuše rupu u rezervoaru goriva i da izvedu loše varove na trupu. Ovi zahvati su možda bili minorni, ali su uspeli da skrate patrolne vožnje podmornice, pošto su podmorničari čuli čudne zvukove, koje su povezali sa izvedenom sabotažom. Ranije vraćanje sa tri patrolne vožnje učinile su da posade drugih podmornica krenu sa zbijanjem šala. Jedna od omiljenih viceva, koji je kružio među komandantima podmornica u vreme kada su se gubile podmornice sa čitavom posadom, bio je „Jedan komandant podmornice će se uvek vratiti kući…  Zschech.“ Dalje, prilikom povratka sa jedne od prekinutih patrolnih vožnji posada U-505 je na svom mestu za vez zatekla znak „Zona operacije U-505”.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
pbb Peter Zschech

Može se zaključiti da je Zschech bio profesionalno ponižen. Na 10 patrolnu vožnju podmornice, a njegovu sedmu, Zschech isplovljava 9. oktobra 1943. Petnaest dana kasnije, podmornicu su uočili i napali britanski razarači. Napad dubinskim bombama sa razarača je u to vreme već bila prilično česta stvar, tako da su pedantni Nemci već usvojili svoje procedure za takve slučajeve. Međutim, Zschech iz kabine donosi Walther PPK i ubija se ispred članova posade u komandnom prostoru. Komandu nad podmornicom preuzima 26-godišnji poručnik fregate Paul Meyer, sprovodi proceduru za odbranu od napada na podmornicu dubinskim bombama i vraća je sa manjim oštećenjima u luku. Ono što čudi je to da je izostala bilo kakva pohvala Mejeru za uspešno preuzimanje komande i spašavanje podmornice. Umesto toga, Mejer je „oslobođen bilo kakve krivice“, kao da je i uopšte bilo. Čini se da je komanda nemačke ratne mornarice neuspeh U-505 videla kao posledicu nediscipline na podmornici, čime je dalje urušila moral komandnog kadra podmornice.

Samoubistvo komandanta podmornice imalo je veoma loš uticaj na moral posade. Iako su mnogi predlagali da se posada podmornice U-505 rasformira i prekomanduje na druge podmornice, Denic to nije učinio, plašeći se efekta koji bi članovi posade U-505 imali na posade drugih podmornica. Međutim, u knjizi koju je nakon rata napisao jedan od članova posade U-505, tvrdi da je moral posade bio visok i da je samoubistvo komandanta podmornice samo doprinelo visokom moralu, pošto ga je svega par članova posade cenilo, dok su ga ostali mrzeli zbog karijerizma. U svakom slučaju, Zschech ostaje zapisan u istoriji kao jedini komandant podmornice koji je tokom neprijateljskog napada na podmornicu – ubio.

Na kormilo podmornice uskoro dolazi poručnik fregate Harald Lange (Harald Lange). Jedanaesta patrola počinje na Božić 1943. I sa ove patrole se vraća ranije, nakon što je spasila trojicu brodolomnika, članova posade nemačkog torpednog čamca T25, potopljenog 28. decembra u Biskajskom zalivu.

Naredna, dvanaesta patrolna vožnja, na koju su isplovili 16. marta 1944. godine, trajala je 81 dan. I završila je užasno po nemačku ratnu mornaricu.

Saveznici su iz presretnutih i dešifrovanih poruka sa nemačkih podmornica znali da nemačke podmornice deluju u blizini Zelenortskih ostrva, ali nisu imali tačnu lokaciju. Američka ratna mornarica je stoga formirala i 15. maja 1944. uputila operativnu grupu 22.3, sastavljenu od eskortnog nosača aviona USS Guadalcanal i pet razarača: USS Pillsbury, Pope, Flaherty, Chatelain i Jenks. Njen zadatak je bio otkrivanje i uništenje nemačkih podmornica. Sa traženjem podmornica se započelo krajem maja, korišćenjem HF/DF uređaja, kao i izviđanjem iz vazduha.

Amerikanci su 4. juna u 11,09 časova uspostavili kontakt sa U-505, na poziciji 21°30′N 19°20′W, svega oko 700 metara od pramca razarača Chatelain. Eskortni brodovi su krenuli prema pozicije podmornice, dok se nosač izvukao i sa njega je ubrzo poleteo lovac Wildcat, koji se pridružio vazduhoplovnoj patroli koja je letela iznad nosača.

Jedan od aviona je ubrzo uočio nemačku podmornicu i označio je, kako bi razarači mogli da izvedu napad dubinskim bombama. Ubrzo nakon eksplozije dubinskih bombi, na površini se pojavila velika mrlja nafte. Avion je javljao da podmornica izranja, svega sedam minuta nakon izvedenog napada dubinskim bombama. Svi brodovi iz pratnje su odmah otvorili vatru na U-505.

Lange je verovao da je podmornica teško oštećena, te je naredio da posada napusti podmornicu. Posada je krenula sa napuštanjem, ali nisu preduzeli sve mere na potapanju podmornice, kako je propisano; otvorili su neke ventile, ali su motori nastavili da rade. Kormilo je bilo oštećeno u napadu dubinskim bombama, tako da je podmornica kružila brzinom od 7 čvorova. Komandant razarača USS Chatelain je pomislio da podmornica kreće u napad na njegov razarač, zbog čega je lansirao jedan torpedo ka podmornici; torpedo je promašilo, prošavši pored napuštene U-505.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U-505 uz američki razarač USS Pillsbury, uočava se veliki krmeni trim podmornice

Razarači USS Chatelain i Jenks su pokupili posadu nemačke podmornice, na koju su poslali grupu od osam ljudi sa razarača USS Pillsbury. Američki mornari su na podmornici pronašli karte i knjigu šifara, zatvorili kingstone i uklonili upaljače sa eksplozivnih punjenja. zaustavili su prodor vode, tako da je podmornica bila obezbeđena od potapanja. Prema nekim izvorima, američki mornari su imali pomoć jednog od članova posade nemačke podmornice, koji je bio voljan da sarađuje.

Pokušaji američkih razarača da tegle podmornicu bili su neuspešni, sve dok se nije zauzeo mašinac sa nosača aviona, koji je odspojio dizel motore od elektromotora, ostavivši ih prikopčane za osovinske vodove. Sa podmornicom u teglju nosača aviona, propeleri na osovinskim vodovima podmornice su se okretali zbog opstrujavanja vode i tako okretali osovine elektromotora, koji su se sada ponašali kao elektrogeneratori i punili akumulatore koji su pak pokretali pumpe za izbacivanje prodrle vode, čime je podmornica držana na ravnoj kobilici i olakšala tegljenje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Podmornica U-505 u teglju američkog nosača aviona USS Guadalcanal

Nakon tri dana tegljenja, USS Guadalcanal predaje U-505 na tegljenje remorkeru Abnaki, koji 19. juna, nakon 1700 nautičkih milja u teglju, uplovljava u pomorsku bazu Great Sound na Bahamima. Posada nemačke podmornice je iskrcana; od 58 zarobljenika, trojica su bila ranjena. Cela posada je internirana u Luizijani, a podmornica je predata obaveštajcima i inženjerima da je prostudiraju. Kako bi se održala zabluda da je U-505 potopljena, ofarbana je u mornaričko sivu boju i preimenovana u USS Nemo. Zarobljena posada podmornice držana je izolovano od drugih ratnih zarobljenika, čak je sakrivana i od Crvenog krsta. Nemačka ratna mornarica je, nemajući nikakvih podataka o sudbini podmornice i posade, proglasila podmornicu izgubljenom i obavestila porodice podmorničara; oni su se vratili kući tek 1947.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U teglju remorkera Abnaki

Nakon rata, mornarica više nije imala potrebe za U-505. Eksperti su je proučili, nakon čega je vezana u brodogradilištu u Portsmautu; mornarica ubrzo odlučuje da je iskoristi kao metu za artiljerijska i torpedna gađanja. Na sreću, američki kontraadmiral Galeri je izneo ovaj plan svom bratu, katoličkom svešteniku, koji je kontaktirao predsednika čikaškog Muzeja nauke i industrije i pitao ga da li je zainteresovan za ovakav eksponat. Muzej je već planirao da izloži jednu podmornicu kao eksponat, tako da im se kupovina U-505 činila idealnom. Američka vlada je septembra 1954. donirala podmornicu čikaškom muzeju, koji je platio 250 000 dolara za transport i postavljanje podmornice u muzej. Deo stalne postavke muzeja postala je 25. septembra 1954. godine.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U 505 po dolasku u Čikago.

Vratimo se na trenutak ljudima koji su bili odgovorni za to da se priča završi ovako kako se završila… Admiral Ernest King je razmatrao da komandanta kapetana bojnog broda Galerija, kasnijeg kontraadmirala, pošalje na vojni sud jer je doneo odluku da tegli podmornicu umesto da je potopi nakon što je zarobio knjigu šifara.

Poručnik fregate Albert Dejvid, koji je predvodio grupu koja se prva prekrcala na nemačku podmornicu, odlikovan je Medaljom časti i to je jedini slučaj da je ovo odlikovanje dodeljeno pripadniku Atlantske flote u Drugom svetskom ratu. Mornari Artur Knispel i Stenli Vdovjak, prvi pratioci Alberta Dejvida, odlikovani su Mornaričkim krstom. Mornar Ernst Biver odlikovan je Srebrnom zvezdom, dok je major Trosino, koji je omogućio bezbedno tegljenje podmornice odlikovan Medaljom časti. Pošto je izbegao vojni sud, i kbb Galeri je odlikovan Medaljom za revnosnu službu. Ceo sastav operativne grupu 22.3 je pohvaljen.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Članovi posade USS Pillsbury, koji su se nalazili u prvoj grupi za prekrcaj

Time se završava priča o zlosrećnoj podmornici U-505, koja će ostati upamćena kao jedina nemačka podmornica čiji se komandant ubio tokom vožnje, jedina koja za osam patrolnih vožnji nije potopila niti jedan brod, koja je uzapćena u prvoj akciji tog tipa koju je izvela neprijateljska mornarica. Ipak, mnogi su je voleli zato što nikada nije – potonula.